Може ли реч „хришћанско“ икад дати позитивну конотацију кад се користи у конјукцији са политиком и влашћу, или обавезно носи негативан терет бивших империјализама? Да ли је фраза „хришћанска демократија“, на пример, оксиморон — што Вебстеров речник дефинише као “комбинацију противречних или несагласних речи“, или се може одржати самлостално у целости?
Американци су поборници демократије, и многи амерички Хришћани верују да је то хришћанска нација. У том смислу, комбинација ових речи тешко да звучи као оксиморон. Али што је веће историјско растојање од доба ропства, анти-католицизма и мушко-доминантног белачко-англо-саксонског-протестантизма (White-Anglo-Saxon Protestantism — WASP), све се више чини да је „хришћанска Америка“ остатак „хришћанске Европе“.
Данас све учесталије слушамо и читамо о претњи религиозне деснице да поново наметне Хришћанство америчком друштву. Религиозни „фундаментализам“ било које врсте се редовно доводи у везу, ако не и поистовећује, са радикалним исламизмом. Хришћанство може бити добро и конструктивно ако остане у границама својих богослужења и своје службе помагању сиромашнима и потребитима. Али чим се појави знак да Хришћани стреме политичкој моћи, укључују се знаци упозорења.
Не може бити сумње да су Хришћани (и црквене институције), у име Исуса Христа, користиле моћ неправедно, да злоупотреве и потчине друге (укључујући и друге Хришћане). Први политички чин Хришћана данас би, дакле, требао бити покајање због таквих чинова и неправедних установа које смо ми и наши преци подржавали. Али такав чин сам по себи не одговара на питање праведне употребе политичке моћи. Подразумевати да ће одсецањем Хришћанства од демократске моћи правда аутоматски бити достигнута је бесмислена и погрешна претпоставка. Помислите само на сву неправду почињену од стране секуларно-демократских националиста, социалиста и либерала.
Питање Хришћанства и политике је, дакле, дубље, као и питање о односу политичке моћи и било којег скупа дубоких уверења које људи могу имати. Питање је да ли Хришћанство, из својих најдубљих корена, стреми јавној правди за све грађане, укључујући подједнак, јавно-правни третман за људе свих вероисповести.
Ово је питање које данас захтева озбиљно разматрање. А место одакле треба почети је хришћанско Свето Писмо. Јер нема доказа у Библији да су Исус Христос и Његови апостоли позивали власт да нашироко намеће Хришћанство народу, или да су подстицали Хришћане да користе политичку моћ зарад сопственог стицања повластица. Исус је признавао легитимност власти и говорио о Богу као о Ономе који шаље кишу и сунце на праведне и неправедне подједнако. Такође је говорио Својим ученицима да није њихов задатак да раздвајају вернике од неверника на пољу овог света. Павле је подстицао Хришћане да признају и подчине се власти као службама назначеним Богом да подстакну твореће добро, и казне твореће зло. И поучавао је браћу вернике да живе у миру са свима, колико год је у њиховој моћи.
И Стари и Нови Завет говоре о одговорности власти Богу директно, а не преко потчињавања Цркви. Израиљ је, наравно, имао сопствену власт, и они на власти су непрестано позивани да положе рачун за чињење неправде народу, чак и дошљацима међу њима. Највећи део библијске мудрости о владању (у историјским списима, псалмима, пророцима, и премудростима) усресређује пажњу на обавезу власти да чини правду свима, посебно онима са мало или нимало моћи, а не на начин да се неверници држе под контролом верника. Када Јов говори о поштовању које је изазивао као владајући званичник, то је било зато што „избавих страдалника вапијућег, и сирочад беспомоћну… Облачих се у правосуђе као у хаљину. Бејах око слепоме и нога хромоме. Бејах отац немоћнима, разреших случај непознатог“ (Јов. 29:12-16).
Фраза попут „хришћанске демократије“ не би требала бити оксиморон. Заправо, тврдим да је Хришћанство, правилно ислеђено, истинско врело отвореног друштва које нуди једнак третман људима свих вероисповести, политичко учешће и представљање за све грађане, снажну заштиту прозив злоупотребе власти од стране владалаца, и мере заштите права невладиних организација и установа на основи једнаког третмана. Ако је ово тачно, онда се критичко пречитавање историје мора наставити у циљу разумевања зашто и како су се Хришћани саобразили римском империјализму, модерном етатизму и национализму, и другим начинима стицања повлашћених позиција моћи.
Хришћанско-демократски приступ политици и владању треба да носи натпис који ће рећи: „Никад нећемо тврдити да су наша дела и политички предлози Божја воља, него само представљају наш скромни напор да одговоримо на Божји позив да чинимо правду.“ Откровење Божје воље је на Богу. Ако наши скромни напори у циљу промицања правде на отвореном јавном простору могу сазрети у многострани програм праведног државништва, можда ће једног дана експлицитно хишћански приступ политици бити уважаван и код нас, и у иностранству као частан и драгоцен део политичког процеса.
Џемс Скилен
http://cpjustice.org/rootandbranch9
Превод : Марија Колунџија
Нема коментара:
Постави коментар