Хришћанска уместо либералне слободе

Док француски председник Емануел Макрон покушава да наметне свој ритам и план реформисања Европске уније, Виктор Орбан разрађује своју визију, која је у много чему супротна. Недавно је у Риму на међународној конференцији неоконзервативних интелектуалаца, политичара и професора сажето изнео свој програм за будућност ЕУ, барем централноисточне.

Орбан је, наравно, поновио старе констатације да либералне владе нису успеле да заштите своје грађане и границе и зауставе илегалне миграције. Са друге стране концепта „отворених врата” налазе се хришћанске демократије, а Мађарска је, према речима њеног премијера, управо једна од тих – држава која је изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

Због сасвим супротног приступа либералних демократија у западној Европи и хришћанских демократија у централној и источној Европи – Орбан прогнозира да постоји реална могућност да „за 20 година у цивилизацијском погледу Европа покаже једну слику у западном делу, а сасвим другачију у источном”, што би, како каже, значило да би тешко било одговорити на који начин можемо да сарађујемо ако постанемо толико различити. Орбан је имао на уму да ће либерална демократија створити друштво које ће чинити велика муслиманска заједница, која расте, и хришћанска, која се смањује.

На питање модератора панела да ли овакав став у синергији с политиком наталитета коју спроводи мађарска влада значи да Орбан и Мађарска имају озбиљне и велике амбиције, мађарски премијер је покушао у први мах кратко да одговори да нема потребе да се било ко брине. Када је додатно „притиснут” потпитањем, рекао је да улога коју Мађарска игра у вођењу „борбе против либералног тока није посао за мале земље”, али да се те улоге прихватио „пошто нико други није хтео”. Ипак је изразио наду да ће веће земље, попут Италије или Шпаније, преузети лидерску улогу или им се барем придружити у вођењу борбе.

Орбан настоји да се – уколико „прође” Макронов план реформе ЕУ, који се заснива на некој врсти регионализације Европе на север и југ и запад и централноисточни део – заузме позицију лидера проширене Вишеградске групе.

Мађарски премијер је објаснио да, према његовом мишљењу, постоје два конкурентна погледа на Европу. Један је идентификовао као „федералистички”, који жели да „изгради Европу одозго” и који „не би волео да има суверене државе”. Друга визија, на којој он сам инсистира, јесте оно што он описује као „изградњу Европе од дна”, за коју каже да „поштује национални суверенитет и проналази начин да суверене нације сарађују у проналажењу заједничког интереса Европе нација”. Он описује Мађарску као „хришћанску демократију” и каже да је Мађарска изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

„Либерали подржавају тај процес, јер либерали мисле да је то добро. Не воле хришћанско друштво, не воле идентитет као што га ми разумемо, па сматрају да би нови састав западних друштава пружио лепши живот, бољи живот него што је био у време тзв. хришћанске Европе, стога подржавају тај процес”, закључио је мађарски премијер и додао да његов посао није да уверава друге народе да прихватају различите имиграционе политике, али је изразио наду да друге државе неће покушати да присиле Мађарску да следи исти пут.

Занимљиво је да је Орбан приметио значај „универзалног католичког приступа” у обликовању свог политичког мишљења. Рекао је да у изградњи суверених нација „морамо одолети покушајима изградње империје” и да је „универзални католички приступ” једини који цени и прихвата национални суверенитет.

На конференцији „Национални конзервативизам: Бог, част, отаџбина” Орбан је објаснио и рецепт захваљујући коме функционише национални суверенитет. У Мађарској 75 одсто чине католици, а 25 одсто калвинисти, и они, према Орбановим речима, могу да граде национални суверенитет на хришћанско-демократској основи.

 http://www.politika.rs/scc/clanak/448099/Hriscanska-umesto-liberalne-slobode

Борба за наслеђе у ЦДУ

Аутор: Миша Ђурковић

Оно што се већ дуго наговештавало десило се почетком ове недеље. Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Ангела Меркел предвидела за своју наследницу на челу ЦДУ, владе, а де факто и Европске уније, поднела је оставку на место председника странке, након што је најпре најавила да неће бити кандидат за новог канцелара Немачке после редовних избора следеће године. Партија је од њеног доласка на чело доживела низ шамара на регионалним изборима, као и даљи континуирани пад на нивоу федерације. Парадокс је, међутим, да је директан повод за одлазак преседан који се десио са формирањем краткотрајне владе Тирингије. АКК је наиме особа која је требало да странку одведе још више ка левици и да припреми коалицију са Зеленима, по моделу који је недавно испробан у Аустрији. Десило се пак да је под њеном управом локални ЦДУ по први пут направио фактичку коалицију са АФД и подржао члана либерала Томаса Кемериха за место председника владе.

Док мејнстрим медији наричу над „скандалом”, многи сматрају да је ово прерани, али логичан наговештај нечега што ће неумитно морати да се догоди. Политика остракизма АФД-а се све слабије држи. Они су постали релевантан чинилац у немачкој политици, не само због све веће снаге, већ зато што су кроз парламент и алтернативни медијски и интелектуални простор наметнули нова питања и ставове који добијају симпатије и у другим странкама, укључујући и ЦДУ (ЦСУ да и не помињем). Антимигрантска политика, залагање за очување једне немачке културе, противљење левом тоталитаризму на универзитетима, одбрана традиционалне породице јесу идеје са којима се слаже и велики део владајуће странке, иако у пракси следе сасвим другу политику што у коалицији са социјалистима води Меркелова. У АФД-у добро знају да је модел Тирингије једини пут за њихово излажење са маргине и улазак у власт. Отуда се у Бундестагу држе врло пријатељски према партији власти, доводећи их понекад у непријатну ситуацију када аплаудирају одређеним законским предлозима или наступима ЦДУ посланика.

Повлачење АКК са чела странке заправо тек отвара праву борбу за наслеђе. Меркелова има нешто више од годину дана да проба да нађе наследника какав јој одговара и да покуша да га ојача и припреми за преузимање целог њеног бремена. Проблем је што ће у странци имати све јачу струју која будућност странке види у враћању на позиције деснице и није јој неприхватљива идеја о сарадњи са АФД-ом и либералима. Први човек те фракције је правник, обавештајац и бивши шеф Службе за заштиту уставног поретка Ханс-Георг Масен.

Доста посланика из АФД-а, али и неке значајне немачке интелектуалце што их подржавају имао сам прилике да сретнем прошле недеље на веома занимљивој међународној конференцији одржаној у Риму. Био је то скуп из серијала о конзервативном национализму чију је највећу политичку звезду представљао Виктор Орбан, овог пута у улози човека што објашњава своје идеолошке ставове и начин на који их је могуће реализовати. Било је ту још политичара, али су занимљивија били неки од најатрактивнијих делатника на интелектуалној сцени. Рецимо, Даглас Мареј, један од главних интелектуалних промотора тек реализованог брегзита, и пре свега израелски мислилац Јорам Хазони  чија је прошлогодишња књига „Врлина национализма” постала прави манифест око кога се овај нови покрет окупља.

Хазони, који је добио бројне награде прошле године, у свом делу је захватио једну изражену практичну потребу да се нова политика ресуверенизације интелектуално оправда и легитимише. Од брегзита преко Трамповог изолационизма, до политика земаља Вишеградске групе, али и многих других чији политички утицај расте, постоји јасна потреба да се поново контролише сопствена судбина и да се преиспита модел какав је Брисел у Европи покушавао да универзализује и свима наметне. Ова нарација постајаће све занимљивија и народима такозваног западног Балкана којима се отворено поручује да питање европских интеграција до даљњег треба да оставе по страни, јер сама Европска унија има сопствене прилично велике проблеме.

Дакле, и у самој Немачкој, али и у владајућој партији отвориће се питање о томе шта је интерес државе и у ком правцу она треба да иде. Меркелова је за ових петнаест година на власти промовисала модел европске Немачке и немачке Европе, са отвореним вратима за имиграцију са свих страна. Није незамисливо да и у самој ЦДУ ојачају снаге које би будућност Немачке виделе у ресуверенизацији и већем вођењу рачуна о сопственом интересу и решавању својих, а не више европских проблема. Систем вредности и демографија гледано из те перспективе налазе се на првом месту.

Аутор: Миша Ђурковић

Научни саветник Института за европске студије

 http://www.politika.rs/scc/clanak/447809/Pogledi/Borba-za-naslede-u-CDU?fbclid=IwAR2tAro7I01avMnxbQKiwjswII0uhiBw_Dl9kZYnnzD3ASvkoJRGxmmsFKQ