У 19. и почетком 20. века концепције хришћанског социјализма (ХС) у одређеној мери су се прошириле, првенствено у неким токовима руских религиозних секти. Идеје једнакости, праведности и узајамном помагању, превазилажење експлоатације човека од стране другог човека, заједничка својина и заједнички труд, били су својствени духоборцима. Како их је влада пратила, они су били принуђени да прелазе у православље, или да се преселе у Закавказје, или да емигрирају у Канаду.
Захтев за једнакошћу, обавезним радом и заједничком својином заговарале су и присталице једне од фракција молокана – такозвани Општи. Један од руководилаца – М.А.Попов сматрао је да молокани морају да, по начину живљења, следе пример раних хришћанских заједница, и разделио је своју имовину сиромашнима. Године 1840. је протеран на Кавказ и заједно са својим следбеницима је у Шемахинском округу основао комуну, чији је устав гласио: „Сва покретна и непокретна имовина, и сви приходи од њих припадају заједничком братском савезу“. Комуна није дуго постојала јер је у њој започето (као и у заједницама духобораца) имовинско раслојавање током 1860-их година, што је резултирало њеним распадом.
Крајем 19. века је на поједине секташке покрете (посебно на духоборце) утицај извршило и религиозно-етичко учење Л.Н. Толстоја. У многим насељима толстовци су створили своје комуне, али ни оне нису биле дуготрајне.
Мање или више запажена делатност организација ХС односи се на период револуције 1905–07. Лидери покрета (свештеници Г.С.Петров, Г.А.Гапон и др.) тежили су да пренесу искуство западно-европских хришћанско-социјалистичких организација и да створе радничка друштва са конфесионалном нијансом. Почетком 1904. године Гапон је од неколико десетина људи створио „Скуп руских радника фабрика града Санкт-Петербурга“, који је до краја године имао 11 одељења и обједињавао 10.000 људи. У условима недостатка радних места, економске и политичке кризе Скуп је тежио да материјално и морално подржи раднике. Убијање радника који су се у великој групи упутили ка Зимском Дворцу 9.1.1905. (Крвава недеља) и везе Гапона са петербуршким безбедносним одељењем осудили су организацију на распад, а самог Гапона су радници обесили на викендици у Озерках, недалеко од Санкт-Петербурга, у марту 1906.
Након октобра 1917. године значајне групе верника тежиле су да своје религиозне погледе усагласе са совјетском влашћу, на основи идеје ХС. Сличне тенденције су довеле до појаве низа малих формација током 1920-их година (Жива црква, Савез црквене обнове, Савез заједница древноапостолске цркве, и др), које се једним именом називају „обновљенчество“. Присталице усаглашавања хришћанства и социјализма (из покрета обновљенаца) трудиле су се да прилагоде делатност цркве условима совјетске власти, демонстрирали су своју лојалност према њој. У целини гледано, тај покрет, подржаван од стране власти (јавно или тајно), није попримио веће размере, те је са смрћу највиђенијег делатника обновљенчества – главе Савета древноапостолске цркве А.И. Веденског (1888—1946) – коначно ликвидиран. У СССР-у тенденције за усаглашавање религиозних погледа са социјализмом постојали су, посебно након Великог Отаџбинског рата 1941—45, и међу неким присталицама нехришћанских религија – ислама, јудаизма, будизма и др.
У Русији, при свој ефемерности организационих структура ХС, разрада његове идеологије има одређену традицију. Тиме су се бавили неки представници руске религиозне философије краја 19. и почетка 20. века. Разлози појаве и особености идеја ХС у Русији на размеђи векова условљени су социјално-политичком ситуацијом у земљи. У време пред револуцију руска самосвест је искусила узнемиреност, стрепећа предосећања и очекивања. Занесеност дела интелигенције марксизмом претворила се у разочарење: за њих је идеал марксиста (царство слободе) открио своју недостижност у реалном свету, а методе њихових деловања биле су признате као једнострано сурове и нехумане. Преболевши марксизам и одавши признање његовом противстајању социјалној неправди, неки руски релизиозни философи (С.Н.Булгаков, Н.А. Берђајев, Г.П. Федотов и др.) желели су да остваре и одухотворе тражено социјално преуређење захваљујући хришћанству. Идејно наслеђе сваког од њих има своје особености, и код њих уочавамо различити степен блискости социјализму и различито трајање оданости њему. Тако, Федотов је читавог свог живота чувао приврженост идеалима ХС и у једном од последњих радова је прекоревао Берђајева што није желео да, заједно са савременим социјалистима, тражи нов спој начала личне слободе и друштва, регламентације.
Али, без обзира на овакве разлике, они деле, у различитим етапама својих идејних еволуција, низ сличних принципијалних полазишта (антикапитализам, уз очување приватне својине; приоритет духовних преобразовања; признање праведности идеала социјализма и истовремена несагласност са идејом класне борбе, итд.). У том смислу је индикативно и стваралаштво Булгакова, који је постепено дошао до идеје да је марксистичка економска доминанта једнострана и лишена моралне основе. Заједно са тим, истрајно одбијање капитализма – експлоататорског, егоистичног, бездушног – својствено му је у свим периодима живота. У раду „Неодложни задатак“ (О Савезу хришћанске политике) (1905), који је био програмски документ неостварене организације „Савез хришћанске политике“, Булгаков је одбацивао капитализам, јер је он основан на насиљу и неправди, које би требало одстранити. Те идеје мислилац је развијао 1917. године, јер је био присталица ортодоксног православља: „Ако је по својој духовној природи капитализам, у значајној мери, идолопоклонство, он је по свом друштвеном значају за социјални живот прекривен злочинима, и историја капитала је тужна, горка прича о људској бездушности и себељубљу“. (Булгаков С.Н. „Хришћанство и социјализам“ // Хероизам и подвижништво. Москва, 1992, с.243).
Уз сав значај еволуције историософких погледа Булгакова, он је непроменљиво остао, како је и сам рекао, „на страни рада“, тражио је за народ пут ка праведности и духовном просветљењу. Баш са тим циљем он је разрађивао проблематику, у много чему нову за руску религиозну мисао, постављао је испред себе задатак религиозне интерпретације актуалних политичких, социолошких и економских питања. „Хришћанство, - наглашавао је Булгаков, - мора да сарађује са социологијом, политичком економијом и политиком“ („Питања живота“. 1905, март, с.400—01). У чланку „Карл Маркс као религиозан тип“, философ је потцртавао да социјализам тражи остварење истине, праведности и љубави у друштвима, односима, а да, са друге стране, у марксизму доминантну улогу, ван класног интереса, игра класна мржња, егоизам, одрицање од општељудских вредности и општеобавезујућих норми. (Исто, с.101–102.) Да би избегао самозаваравање социјализма, заслепљеног својим тежњама, и дао му духовну основу која му је недостајала, да би га избавио од буржоаског и антихришћанског усмерења, Булгаков, ослободивши се од социјалистичких интересовања, закључио је да „само црква може себи да постави и реши задатак којег се прихватио социјализам, задатак обједињења и организације човечанства на основи благодатних дарова добијених од Спаситеља, на основи љубави према Њему, која је истовремено и лична и општа“ (Булгаков С.Н. „Црква и култура“, у: „Два града: Истраживања о природи друштава, идеала“. Москва, 1911, том 2, с.307)
Сличне идеје развијао је Берђајев, чији су погледи претрпели аналогну еволуцију. Најважнију улогу у његовој философији одиграо је проблем слободе у свим њеним пројављивањима: у стваралаштву, култури, индивидуалном и друштвеном животу, у ослободилачким националним покретима. У решавању тог проблема, као и свих историософских питања, Берђајева је интересовала морална страна. Раскрстивши са марксизмом, он је одбацио марксистичку класну концепцију и предложио другу, духовну стратификацију, чији је циљ не заштита ове или оне социјалне групе, већ апсолутне духовне истине. Философ је иступао за обједињење свих позитивних духовних, хришћанских сила против сила антихришћанских и рушитељских. То обједињење се мора започети „од покајања и искупљења грехова, за које су нам послата страшна искушења. Криви су сви табори и све класе“. (Берђајев Н.А. „Судбина Русије“. Москва, 1990, с.6). Слични прилаз је одредио и његов однос према капитализму и социјалној револуцији. Берђајев је критиковао све социјално-економске структуре, основане на експлоатацији и ограничавању слободе личности, а посебно капитализам и лицемерје буржоаске демократије. Зато је револуцију у Русији он сматрао неизбежном и праведном, иако је сматрао да ће у револуцији бити истребљена слобода и да ће у њој победити екстремистички елементи, који се непријатељски односе према култури.
Револуција представља само одраз постојећег зла и греха, и њој можемо противставити садржајнију и богату алтернативу – духовно стваралаштво, карактерно усавршавање на основи реформисаног православља. У томе је, према Берђајевљевом мишљењу, залог будуће обнове друштва.
За философско-социолошки систем Берђајева, централна тачка у поимању социјализма јесте констатација противречности између почетно усвојене идеје (у комунизму постоји хришћанска правда) и њеног лошог оваплоћења. Социјализам се на делу представља у виду посебне демонске религије са својим светитељима (пролетеријат), учењем о грехопаду (појава приватне својине), култом жртвовања (у име будућих поколења), обећавањем некаквог земаљског раја. Признајући безусловни приоритет социјалних форми пред личношћу и замењујући висока духовна питања бригом о материјалној задовољености, марксисти се, према мишљењу Берђајева, претварају у бружоа, а социјализам – у царство хипертрофиране буржоазије. Такво поимање учврстило се код философа у току његове еволуције од социјал-демократије до либерализма, до интереса за идеје кадета. Берђајев, послат у септембру 1922. године ван граница земље, могао је да суди о реалној пракси социјализма, о совјетској власти, коју је критиковао највише због буржоаских порока (обезличавање радника, неједнакост, принцип поделе рада, итд). Зато је осуда капиталистичког режима од стране цркве, као и њено признавање истине социјализма и радничког друштва, за Берђајева изгубило, у совјетском режиму, своју велику истину (Берђајев Н.А. „Извори и смисао руског комунизма“. Москва, 1990, с.147—48).
Доследнији у својим симпатијама према идејама социјализма био је Г.П. Федотов. Читав свој живот он је био истински привржен социјалистичким идеалима, идеалима ХС, трудећи се да нађе оптималну комбинацију личне слободе и друштвене регламентације. При том је мислилац тежио да унесе разумност у привредни хаос, и праведност у свет у ком постоје експлоатација и класна борба (Федотов Г.П. „Судбина и грехови Русије: у 2 тома“. Санкт-Петербург, 1991, том 1, с.21). Као и његови старији истомишљеници, на путу од марксистичког до религиозног светоназора он је верно иступао као заштитник угњетаваних и као непријатељ социјалне неправде и деспотизма. Са одређеном дозом наде Федотов је дочекао Октобарску револуцију 1917. У једном од чланака из 1918. он је написао: „Ми верујемо и знамо: у социјализму живи вечна истина, чији смисао он још увек не достиже. Човечанство мора да у живот оваплоти богатство које може постићи умом. Лазар мора да сиђе са својег места на ком трули, да би заузео место са онима који су обучени у порфиру“ (Исто, с.40—41). Уз сву наду на устоличење социјализма који је схваћен на хришћански начин, мислилац је уочавао претњу изопачења здравих моралних начела, а та претња излази из збаченог капиталистичког друштва, који је радничке масе отровао отровом оригинално буржоаске похлепе. Излаз из кризе је – у религији, цркви, које могу вером да озаре свет радника, да запале срце за поновно рођење.
У друштвеном и духовном животу Русије, одређени утицај идеја ХС је постојао и у наредним деценијама, све до наших дана. Посебно је очигледан утицај на активности неких радикалних православних активиста, који сарађују са левим силама, комунистима и учествују заједно са њима на манифестацијама, митинзима, и другим протестним акцијама. Позивајући се на праксу првобитног хришћанства, на неке постулате из Јеванђеља који су усмерени против богатства, паразитског односа са другим људима, итд, на колективистичко привредно искуство раних хришћанских заједница, ти делатници сматрају да је будућност Русије у ХС, тј. социјализму са Богом.
У постсовјетској Русији идеје социјализма су биле прилично популарне међу верницима. Резултати многогодишњег праћења, које је спроводио Истраживачки центар „Религија у савременом друштву“ Института комплексних социјалних истраживања РАН, сведоче да, међу пет основних идејно-политичких токова савремене Русије, комунистичка идеологија по својој популарности заузима друго место (после доктрине самосталног руског пута друштвеног развитка) међу верујућим, аналогна позиција је својствена пробирљивим преференцијама верујућих. Ипак, организација ХС у савременој Русији није распрострањена.
П. Мчедлов
Друштвена мисао Русије XVIII - почетка XX века. Енциклопедија“. (одговорни уредник проф. В.В. Журављов)
Общественная мысль России XVIII- начала XX века. Энциклопедия. Отв. ред. д. и. н., проф. В. В. Журавлев.
http://www.rustrana.ru/article.php?nid=20377
Превела са руског: Олга Јокић
Нема коментара:
Постави коментар