Основни принципи Уније

Из хришћанског веровања не може се изнедрити неки посебан политички програм. Али, оно нам својим разумевањем човека нуди етичку основу за одговорну политику. На овој основи могуће је заједничко деловање хришћана и нехришћана.1
1. Хришћанска слика о човеку
Прва и основна претпоставка хришћанског разумевања човека јесте да човек није случајна и безначајна природна појава већ је човека створио Бог. Хри-шћанство човека разуме као огледало Бога.
Човека је, међутим, Бог, за разлику од остатка света, створио као личност. Ово значи да он има разум и да је способан да буде слободан.
Бог је човека створио као личност са задатком да чува и формира свет као и остатак друштвеног заједништва. Одатле произлази стваралачка напетост између слободе и одговорности. Човеку је дата слобода, али његова слобода се завршава код слободе другог (одговорност).
Из ових претпоставки се издвајају четири елемента хришћанског разумевања човека:
Неотуђиво достојанство човека
На основу чињенице да га је Бог створио и сопствене јединствености као личности, човеково достојанство је неотуђиво. Достојанство му не могу одузети ни држава ни друштво нити неки појединац. Достојанство човеку припада увек и у свему.
Човек поседује неотуђиво достојанство у свакој својој животној фази: пре рођења до самог краја живота.
Човеково достојанство не зависи од његових успеха или неуспеха нити од процена других људи. Сваког човека ценимо као јединствену личност којом се не може управљати.
Основним уставним правима штити се људско достојанство (цл. 1-19). Једнакост
Из потврде достојанства сваког човека произлази једнакост свих људи. Достојанство једног човека није надређено или подређено достојанству других. Хришћанска слика човека каже да човек у човеку треба да види само себи равно, а не неко „више" биће, али и да увек треба да га види као себи равно, а не као ниже биће.
Стога хришћанска слика о човеку сматра потпуно неприхватљивим разликовање «вредног» и «узалудног» живота.
Различитост
Људи су једнаки, али нису исти. У хришћанској слици, човека одређују његова личност и индивидуалност. Признавање ових разлика обавезно рађа зов за слободом.
Држава у којој влада устав поставља себи за циљ да створи отворено и плуралистичко друштво и супротставља се свим покушајима негирања разлика (као што се то покушава у тоталитарном друштву).
Несавршенство
С обзиром да је човек разуман и слободан, он је и несавршен: може се преварити и може згрешити. Достојанство и слобода могу се очувати само уколико ниједном човеку не буде дозвољено да за себе мисли да је савршен. То у опхођену ЈЦи аругим људима знар: да од њих не треба очекивати да буду надљуди ни да никада не греше.
2. Основне вредности
Хришћанска слика о човеку представља основу за вредности које одређују хришћанско-демократску политику.
Из идеје о неотуђивости човековог достојанства изводе се људска права, чију заштиту гарантује неприкосновеност људског достојанства.
л Сви цитати у сивом оквиру или у курзиву преузети су из основног програма ЦДУ-а из 1978. (програм из Лудвигсхафена'ј.
10
Основне вредности условаљавају једна другу и међусобно се ограничавају. Ниједна вредност сама за себе не испуњава свој смисао. Срж политичке расправе јесте у правилном одређивању њихове тежине.
11
Слобода
Човекје створен да се слободно развија у заједништву са другима. Његова слобода почива на његовој стварности која надмашује људски свет. Човек је није створио сам нити ју је створило друштво. Човек није мерило свих ствари. Он не може сопственом снагом да оствари своју потребу да себи и свету да смисао. Он је оспособљен да доноси моралне одлуке. Одговоран је својој савести и, према хришчанском веровању, Богу. Дар и обавеза човекова је да свој живот и свет уређује у одговорној слободи.
Ко за себе захтева слободу, мора признавати и слободу својих суграђана. Слобода других условљава и ограничава сопствену слободу. Слобода обухвата право и обавезу. Задатак је политике да човеку осигура неопходан простор за слободу. Да би се могао слободно развијати, Човек мора научити да живи у заједништву са другима.
Право које чува људско достојанство обезбеђује слободу. Оно регулише уређен заједнички живот људи у слободи и миру.
Солидарност
Солидарност значи међусобно помагање пошто су појединци и друштво упућени на то. Солидарност повезује људе и представља основу сваког заједништва. Она је израз социјалне природе човека. Солидарност обележава међусобни однос заједнице и појединца. Заједница се залаже за појединца. Он има право на личну подршку и помоћ. То је његово право на солидарност. С друге стране, и појединац се залаже за заједништво свих. То је његова солидарна обавеза. Солидарност захтева лично ангажовање и даје му социјални смисао.
Правда
Правда подразумева једнака права за све, укључујући и оне којима је потребна помоћ да би остварили своје право. Право штити од самовоље и злоупотребе моћи. Право чини да слобода буде остварива и за слабије.
Правда свима пружа исте могућности да се слободно развијају и преузимају одговорност за себе и друге.
Правда захтева да се исто третира једнако, а различито неједнако. Правда укључује признавање личних напора и учинка. Свако треба да има могућност да сопственим радом поправи своје животне услове. Залагање сваког појединца мора да буде повезано са шансом на исплативу будућност.
3. Супсидијарност и хришћанска социјална етика
Протестантска социјална етика и католичко социјално учење развијају се у XИX веку као реакција на друштвени слом индустријализације. Етика се претходно бавила искључиво тиме који су приступи и деловања појединца добри (индивидуална етика) или тиме која се држава може сматрати добром (политичка етика). Проме-ном економског и социјалног живота настала је потреба за етиком друштвеног заједништва у индустријском друштву.
За обе вероисповести основно питање гласи: «Шта је добро друштво?» Протестантска социјална етика се при том ослања на рад теолога као што су Адолф фон Харнак и Ернст Трелч, док је католичко социјално учење углавном одређено тумачењем традиције (Аристотел, Тома Аквински), теорије природног права и пре свега папских енциклика (на пример «Рерум Новарум» папе Лава XИИИ, 1891. године или «Qуадрагесимо Анно!» папе Пија XИ, године 1931).
Суштина хришћанског социјалног учења јесте појам супсидијарности.
Остварење слободе захтева одговорно уређење живота по принципу супсидијарности. Због тога држава мора да се одрекне преузимања задатака које могу да обаве појединац или мање друштвене заједнице. Оно што грађанин може да уради сам, у породици или у добровољном заједништву с другима, треба да му се препусти. Идеја супсидијарности важи и у односима између мањих и већих заједница, као и слободних удружења и државних установа.
Појам супсидијарности се изводи из латинског субсидиум = «резерва, замена». Овим се наслућује основна идеја супсидијарности: мање друштвене јединице (појединац, породица итд.) треба да буду актери друштвеног живота, оне треба да сопственом одговорношћу уређују живот. Држава и надређене друштвене јединице јесу, за почетак, само «резерва», тј. делују тек када мање јединице нису у стању да живе одговорно. У односу на мање јединице, држава има тек помоћну и услужну функцију.
Принцип супсидијарности тако обухвата две компоненте: «приватно пре државног* и «мало пре великог«.
Класична формулација принципа супсидијарности формулисана је у папској Енци-клики «Qуадрагесимо Анно», папе Пија XИ из 1931. Ова енциклика је, као што наслов каже, објављена 40 година после прве социјалне енциклике «Рерум Новарум» папе Лава XИИИ (1891.), која је увела нову епоху и позива се на њу. «Рерум Новарум» се бави опасностима по слободу појединца у индустријском друштву, а «Qуадрагесимо Анно» опасностима од тоталитарних државних диктатура.
У енциклики 1931. стоји: «...Као што се појединцу не срне одузети оно што може да постигне сопственом иницијативом и сопственим снагама, тако се ни надређена заједница не срне окористити оним што су постигнућа мањих и подређених заједница.»
 Др. Јохан Кристијан Кеке

Хришћанско -демократска идеја, Основни принципи, историја, организација, Фондација Конрад Аденауер, 2008, 11 - 14 стр