Како се приближава реално остварење народног представништва, долази и време образовања великих политичких партија и коначног формулисања њихових партијских програма. (...) У народни живот ће одмах покуљати (и већ је покуљала) читава река нових идеја, програма, расположења, и политичка свест народа одмах ће се подићи (и већ се подиже) у значајној мери. Утицај нових стремљења, ипак, није ограничен само на политичку самосвест. Ствари уопште нису толико једноставне. Заједно са политичким и социјалним програмима, који формулишу познате практичне захтеве, промовисаће се различити системи општег светоназора, на којем се ти захтеви заснивају, и са којим су они нераскидиво повезани. У народну душу ће проникнути река не само политичких идеја, већ и општефилософских и религиозних учења. Социјал-демократе ће рекламирати свој економски материјализам, друге партије – разне друге видове позитивизма и материјализма, али код свих политички credo биће само приватни извод из општег светоназора, које ће они желети, пре свега, да сугеришу својим присталицама. (...)
Опште философско тле на којем је израстао савремени социјализам, јесте атеистички хуманизам, религија човечанства, али без Бога и против Бога. Та велика животна истина, садржана у социјализму, верна и мужевна заштита угњетеног народа, радничких класа, услед историјских разлога, о којима није време да овде говоримо, нераскидиво се слила у њему са борбеним хуманистичким атеизмом, и, делимично – са презриво-непријатељским односом према хришћанству. (...)
Материјалистички демократизам и социјализам у својој борби са религијом, коју је навикао да изображава као активну силу тамне реакције, мржње према човеку и деспотизма, не само да није до сада сретао никакво идејно противдејство, већ је имао и моћне савезнике. Ти савезници били су, као прво, официјално „православље“, које је током векова срамотило хришћанску религију савезом са владајућом формом државности, понижавајући се до улоге не само атрибута те државности, већ и директног полицијског средства. Вековни злочини против слободе савести као тешко олово леже на историјској савести руске цркве, и још много времена ће сама реч „црква“ асоцирати на суздаљске тамнице, синодска изаслања, мрачне делатности „мисионара“ и сл. Официјално „православље“ не само да је тровало народну душу својим бирократским формализмом , већ је земљу на којој је стајало дубоко прожело својим отровом, и тај отров ће дуго ширити заразу на све што буде подигнуто на том месту. Али све то, нажалост, није само прошлост, већ и горка садашњост. (...)
III
Таква је горка садашњост: у хришћанској средини, тачније, средини псеудохришћана, постоје само два односа према друштвеним и политичким питањима. Или црностотинско или мртворавнодушно. (...) Између друштвености и хришћанства остаје некаква подела, подиже се дебели зид и иако су, наравно, обе сфере живота, политичка и чисто религиозна, повезане у индивидуалној психологији, та веза постоји само преко подземних корена, невидљивих за посматрача, што уноси ненормално и двојно рачуноводство. Овде су се, као и у читавој савременој култури и животу, образовала два међусобно одвојена тока: ток, такорећи, јазически, нерелигиозни, у којем постоји моћна река скоро целе наше културе, и делом политике, и хришћански ток, у којем је садржан извор хришћанске мисли, расположења и осећања, који се све више и више исушује, због недостатка живе влаге. Да ли је могуће повезати ова два тока, уништити оно што их раздваја, а, делимично, и створити за политику нови, хришћански ток, како би се уклонила оваква подела, и заједно са тим уништио монопол савременог јазичества у друштву? (...)
На ово питање може постојати само један одговор: ако постоји држава, а, дакле, и политика, као скуп чињеница које су нам дате и на које човек не може утицати, значи, треба на овај или онај начин одредити свој практичан однос према тим чињеницама и облик свог активног деловања на њих. (...) Хришћанство, као, уосталом, и свака религија, која је склона апсолутности, простире област својих интересовања и утицаја на све сфере живота: по идеји, оно одређује сав човеков живот, од првог плача, до последњег издисаја. За њега нема неутралних или индиферентних области, које га не би занимале или према којима би се пасивно односило, као што нема граница за Бога, Који јесте „огањ пожирајушчиј“. За принципијални индиферентизам према политици и друштвености не може бити никаквих оправдања. Чак напротив, он јесте, као прво, неостварљив, а као друго, јасно је противхришћански, јер долази у противречност са основним и централним учењем о богочовечанству.
Не морамо трошити много снаге на доказивање неостварљивости принципијалног уздржања од политике. Држава и друштво су обухватили читав наш живот јаким челичним прстеном, и не постоји могућност да га се ослободимо. Толстојевски „нерад“ и монашко одрицање од света заправо нимало не ослобађа од тог прстена, јер пасиван однос подржава и учвршћује поредак у истој мери као што га револуционарни вид деловања разбија. (...) Друштвени и политички индиферентизам, доведен на ниво принципа, јесте исто толико неморалан, колико и утопистички поглед на свет.
Али, то је и антихришћански, јер, по учењу хришћанства, историја јесте богочовечански процес, у којем се сакупља и организује целина човечанства, „тело Христово“. За тај задатак недовољан је труд на личном усавршавању и спасењу душе, већ је неопходан и утицај на друштвене норме, и на спољашње међусобне односе људи, неопходан је не само лични, већ и социјални морал, тј. политика. Политика јесте средство спољашњег уређења човечанства, и у том смислу представља средство, можда посредног значаја, али неоспорне важности. Да би се порекла политика и друштво, треба порећи историју, а да би се одбацио значај историје, потребно је одбацити човечанство као целину, расипајући његово јединствено тело на атоме, одвојене личности; на крају, одбацујући целокупно човечанство, неизбежно је одбацити и само богочовечанство, односно, на крају крајева, одбацити Христа и хришћанство. Закључак је следећи: хришћанин не може и не сме бити индиферентан према задацима политике и друштва, које поставља савременост.
Већ сам морао да наглашавам... да принудна заштита, која је препознатљиви симптом права, без којег не би било ни државе, јесте нешто принципијелно туђе хришћанству. Државност као таква, сведена на своју суштину – на право – јесте стихија, туђа хришћанству, стихија световна, најнижа. Прави идеал хришћанства је слободни савез људи, сједињених љубављу к цркви, тј. идеал безвлашћа (али, истовремено, и теократије: слободна теократија). Идеал цркве, основане искључиво на моралним и религиозним односима, којима је принуда туђа, јесте идеал, свакако, суштински анархичан. Али, тај идеал, чувајући значење апсолутне норме, није могао да буде остварен у животу, захваљујући кварљивости људске природе, о којој нас учи хришћанство и која јесте неспорна и истинита. Притом, док се човечанство не састоји само од хришћана (и притом не само по имену, већ и по суштини), тада држава чува своје право на постојање. Ако је, као што смо видели, индиферентан однос према питањима државности немогућ, и ако је његово одбацивање (порицање државности – прим. прев.) неостварљиво, онда, очигледно, за хришћанина остаје само један излаз: да у границама својих моћи и у складу са историјским могућностима саучествује у потчињавању државног Левијатана хришћанским задацима, да тежи ка његовом унутарњем просветљењу, приморавајући га да служи хришћанским идеалима у приближавању ка апсолутном идеалу слободе личности, општечовечанске љубави. (...)
Свака форма политичког устројства мора да ограђује природна света права човекове личности: слободу речи, слободу савести, слободу општења између људи, другим речима, слободу савеза и окупљања, итд., и мора да искључи сталежне и разне друге привилегије које нарушавају правну једнакост људи. Та права морају бити аксиом хришћанске политике, и ако се могу поредити различите, из аспекта њиховог циља, политичке форме, онда оне форме које нису у стању да укључе та права слободног развитка линости подлежу безусловној осуди. Зато и наше бирократско државно устројство, које гази сва та права и није у стању да их прихвати, јесте по својој суштини антихришћанско, ма колико се за њега заузимала официјална црква, уз диктат обер-прокуратора и „оштрог патријарха“. Савез „бирократизма“ и „православља“ јесте у сваком случају богохулна лаж, која мора брже и одлучније бити одбачена. (...)
IV
И раније сам морао... да се дотакнем питања о различитости такозваног клерикализма и хришћанске политике, и да указујем на то да ова два појма немају ништа заједничко. Клерикализам прати приватне интересе дате црквене организације или вероисповести, што понекад иде на штету општељудских и општеграђанских интереса, а хришћанска политика поставља као свој циљ општељудску еманципацију, васељенску слободу, за које не сме бити разлика између националности, религија, вероисповестима. На тој основи, док је клерикализам затворен и конфесионалан, хришћанска политика је универзална и свака искључивост јој је страна. У општем схватању једнаких задатака и идеала хришћанске политике могу се сусрести и објединити људи различитих вероисповести и различитих религиозно-философских схватања – православни и католици, протестанти и старообредници, секташи и људи из цркве, световњаци и духовни људи. Њих сједињује то што они у хришћанској политици виде остварење заповести Христове, остварење љубави, и, осим тога, и то што у земаљском животу човечанства, у историјском процесу, они виде богочовечански процес, грађење тела Христовог. Зато се према хришћанској политици негативно и без саосећања односе они хришћани који одбацују све друштвене задатке и делатности усмерене на њихово решавање. (...)
Веома је важно овде приметити да се питање хришћанске политике у спољашњем виду може оставити као независно од питања о црквеној реформи у Русији, која има за задатак отварање цркве путем њеног одвајања од државе, раскид савеза између православља и самодржавности, и поновно рођење црквенозаједничког живота. Наравно, то поновно рођење јесте заједничко тле на којем ће израсти различита пројављивања хришћанског живота и културе, као и хришћанска политика, јер су све појаве у религиозном животу унутарње повезани између себе. То одвајање о ком говорим објашњава се тиме што хришћанска политика и црквена реформа у ужем смислу речи још увек припадају, такорећи, различитим системима, који се међусобно делимично не подударају. (...)
VI
Оно што смо до сада рекли може бити формулисано у следеће тачке:
1) Морамо брзо присупити основању Савеза хришћанске политике, који би поставио као свој задатак култивисање хришћанског друштва. Он мора схватити политичку делатност као религиозну делатност, испуњење заповести Божије.
2) Савез моза да обједини све, који деле и на сличан начин разумеју основне задатке хришћанске политике, без разлика у смислу конфесионалних убеђења и односа према овој или оној црквеној организацији.
3) Савез хришћанске политике поставља себи као основни и општи задатак спољашње, тј. политичко и економско ослобођење личности. У логичком развитку тог задатка он може да се заустави само на идеалима анархичног комунизма, који ми и налазимо у првим хришћанским заједницама; као практичан програм, он може да не преузме захтеве радикално-демократског и колективистичког карактера, који су сада актуални у сада постојећим демократским и социјалистичким партијама.
4) Савез најављује непомирљиву борбу оном човекомрзитељском, „црностотинском“ начину деловања, који су усвојиле и неке савремене Ане и Кајафе, и који они повезују са хришћанством. Што се тиче прогресивно-демократских партија, многе њихове практичне тежње и програми (не дотичемо се особености њихове тактике), заслужују саосећање и подршку и уопштено одговарају захтевима хришћанске политике, јер су они суштински хришћани без Христа. Зато, тежећи ка усаглашавању са њима у практичним циљевима, савез мора да, као свој природни задатак, прихвати борбу са оним философско-религиозним атеистичким идејама, са којим се обично повезује проповед тих партија.
5) Најближи и најважнији задатак савеза јесте стварање литературе и новина, који би ширили идеје хришћанског друштва. Паралелно би требало да се приступи и практичној организацији, и спајању лица који са савезом деле заједничке идеје, како у градовима, тако и у селима, како у интелигенцији друштва, тако и у народу. Даље практичне задатке делатности ће нам појаснити сам живот. (...)
Према: Булгаков С. Н. Христианский социализм. Новосибирск, 1991. С. 25–34, 40–41, 50–51.
Сергије Булгаков
http://www.gumer.info/bibliotek_Buks/Polit/Sem4/33.php
Превела са руског: Олга Јокић
Нема коментара:
Постави коментар