Доследно недоследни

Ако се до 2004. још и могло говорити о растегљивом поштовању ЕУ критеријума из Копенхагена, од 2007. сведоци смо готово потпуног овладавања геополитике и реалполитичких интереса над политиком проширења

Читава драма која се дешава поводом питања да ли ће Србија добити датум за почетак преговора о прикључењу Европској унији кулминација је једног прилично скандалозног развоја укупне политике проширења ЕУ. Она је, руку на срце, од самог стварања једним делом била вођена реалполитичким и геополитичким мотивима. Најочитији пример било је француско одбијање британског уласка за време Де Гола. Но после окончања хладног рата изгледало је да ова политика добија релативно јасне облике. Све бивше комунистичке државе истакле су почетком деведесетих своју жељу да се у догледно време прикључе европском савезу. Да би им се јасније дефинисао пожељан правац транзиције, Европски савет је на заседању у Копенхагену у јуну 1993. поставио три сета критеријума који су пописали услове које би свака од земаља потенцијалних кандидата требало да испуни. Први се односи на класичне политичке критеријуме. Други обухвата економске критеријуме. Трећи се односи на правне услове, а пре свега на способност прихватања и примене европског законског наслеђа и циљева уније. Две године касније у Мадриду додат је и такозвани административни критеријум који се односи на стварање административне структуре која може да изнесе читаву ову трансформацију.

Ако се до 2004. године и тадашњег великог проширења још и могло говорити о некаквом растегљивом поштовању критеријума из Копенхагена, од 2007. сведоци смо готово потпуног гурања у страну набројаних универзалних критеријума и потпуног овладавања геополитике и реалполитичких интереса над политиком проширења. Још у том таласу јавио се случај Кипра који је примљен у ЕУ иако се ради о де факто подељеној територији на којој не постоји централна власт способна да управља читавом државом, не постоји један већ два безбедносна система, нема јединствене тржишне структуре итд.

Као што је познато, Румунија и Бугарска су тада одбијене и остављене за касније јер по општој оцени нису испуњавале велики број критеријума. Међутим, само три године касније обе су ушле у ЕУ иако није уочено побољшање у поштовању прописаних критеријума. Штавише, било је огромно незадовољство висином корупције, лошим стањем у правосуђу, а економска ситуација свакако није одговарала високим критеријумима ЕУ. Међутим, уродио је плодом притисак Американаца да се ове две државе након НАТО-а приме и у ЕУ како би се у потпуности затворио кордон према Русији. Дакле, геополитички интерес НАТО-а надвладао је над системским и наводно универзалним копенхашким критеријумима.

У исто време почело је са успоравањем процеса пријема Турске, који је данас де факто већ прекинут. Турска је 2000. добила статус кандидата, а од 2005. у исто време кад и са Хрватском почели су преговори о учлањењу. Иако је турска економија доживела прави бум у последњих десет година и иако постоји значајан напредак у великом броју области, преговори су посебно после избијања економске кризе залеђени до мере да је Ердоган чак почео да најављује интересовање Турске за придружење Шангајској организацији сарадње. Иако се то јавно не говори, опште је познато да су највеће европске силе против уласка Турске јер је муслиманска држава и јер би то потпуно променило структуру и традиционалну основу Европске уније.

Погледајмо шта се дешава с такозваним западним Балканом. Хрватска ускоро постаје пуноправни члан ЕУ иако је њен спољни дуг досегао фрапантне 63 милијарде евра. То је држава која је потпуно економски несолидна, презадужена а тешко да су њени привредни субјекти спремни да се адекватно боре на европском тржишту. Многа избегличка питања, укључујући и питање станарског права и генерално мањинско питање, остала су нерешена. Но интерес и снага Немачке су пресудни, па Хрватска улази у ЕУ.

Црна Гора је отворила преговоре о чланству и добија многобројне похвале од европских политичара. Реалност међутим показује да се ништа од критеријума из Копенхагена не види реализовано на терену. Недавни председнички избори показали су колико су далеко од испуњења сви политички критеријуми, економска ситуација је катастрофална, о административним капацитетима да и не говоримо. Међутим, геополитички гледано, великим силама Ђукановић још увек треба и отуд затварање очију пред свим проблемима укључујући и нерешена политичка убиства.

Коначно, ЕУ најдрастичније крши своје критеријуме управо у случају Србије. Док је Кипар примљен иако не контролише део своје територије, у случају Србије се тврди да она не може да уђе у унију пре него што реши косовски конфликт. Власт у Србији се директно подстиче да крши устав, владавину права па и демократске процедуре, само да би завршавала послове који су европским силама у интересу. За нас ће увести нову категорију условног отварања преговора који се могу суспендовати у сваком моменту ако се процени да Србија не спроводи Бриселски споразум и друге за сада још непознате услове. На све то додаје се сукоб Немачке, која настоји да затвори ЕУ, и Англо-Американаца који на све начине гурају што више чланица, а посебно Турску како би дестабилизовали и обесмислили цео пројекат.

Миша Ђурковић

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Dosledno-nedosledni.sr.html

 

 

EPP: Neophodne dalje mere štednje

 

Na samitu EPP (Evropska narodna partija) u Beču, u završnoj deklaraciji se ističe da "napori u cilju budžetske konsolidacije moraju imati prioritet ka jačoj evropskoj privredi", i naglašava da su održive investicije u suprotnosti s neodgovornim pravljenjem dugova.
EPP je ukazala da građani i dalje osećaju posledice krize i da su suočeni sa značajnim izazovima, među kojima je glavni prioritet rešavanje nezaposlenosti mladih.

Strukturalni problemi sve više ugrožavaju održivi razvoj u Evropi, konstatuje se u deklaraciji bečkog sastanka, i dodaje da je potrebno stimulisati rast u cilju obezbeđivanja globalne konkurentnosti Evrope i stvaranja novih radnih mesta u čemu regioni imaju posebno važnu ulogu.

Regionalni i lokalni razvoj je odlučujući za uspešnu agendu rasta, konstatuje EPP i zahteva smanjenje birokratije po pitanju malih i srednjih preduzeća.

Novi rast biće moguć samo povećanom proizvodnjom i boljim obrazovanjem za sledeće generacije, naglašava EPP i predlaže razmatranje načina za bolju koordinaciju između obrazovnih sistema i potreba tržišta rada.

Samit EPP se tradicionalno održava pre Evropskog saveta koji okuplja šefove država i vlada svih zemalja članica EU. Više od polovine članova Evropskog saveta dolazi iz EPP - najveće i najuticajnije evropske političke grupacije.

 

Samitu u Beču prisustvovala je i potpredsednica Vlade Srbije za evropske integracije Suzana Grubješić, a među učesnicima su bili nemačka kancelarka Angela Merkel, mađarski premijer Viktor Orban, grčki premijer Antonis Samaras, premijer Finske Jurki Katainen, predsedavajuća EU irski premijer Enda Keni, kao i predsednik Evropske Komisije Žoze Manuel Barozo.

Merkelova je na skup EPP došla poslednja, sat i po posle početka zasedanja.

EPP okuplja 74 stranke iz 40 država, predsednike Evropske komisije i Evropskog saveta, šefove država i vlada 14 zemalja EU, šest šefova država i vlada zemalja koje nisu članice EU i 13 članova Evropske komisije. EPP je najveća grupa u Evropskom parlamentu.

Pred početak Samita EPP oko 50 demonstranata protestovalo je protiv politike štednje EU. Oni su nosili transparente s natpisom „Napolje Merkelova“ i „Omladina bez budućnosti“.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=06&dd=20&nav_category=1262&nav_id=724900
 

Tруднице, породиље и деца мораjу имати потпуну заштиту

 

БEOГРAД - Пред посланицима републичког парламента у jулу ће се наћи нови закон коjи ће трудницама, породиљама и деци до 18 година аутоматски омогућити да имаjу оверене здравствене књижице и потпуну здравствену заштиту, наjавио jе данас председник парламента Небоjша Стефановић.

Oн jе обjаснио да су пронађена средства у фонду за здравствено осигурање и да ће све труднице, породиље и деца до 18 година имати оверену књижицу без обизра на то да ли раде и да ли им послодавци уплаћуjу доприносе.

Председник парламента jе на конференциjи за новинаре у Скупштини Србиjе рекао да ће разговарати са свим посланичким групама, али да не очекуjе да неко може бити против таквог закона и да веруjе да ће се нова решења већ у jулу спроводити.

Према његовим речима, закон ће предвиђати и оштре казне како за оне у здравствени установама, тако и у фонду за непоштовање закона и неће бити дозвољено да се на било коjи начин изманипулише с његовом применом.

Стефановић jе указао да се тако убудуће више неће дешавати да труднице и породиље не могу да овере здравзствену књижицу и да буду принуђене да и у поодмаклоj трудноћи иду од шатера до шалтера.
“Tиме смо угрозили будућност земље, а земља коjа не води рачуна о своjоj будућности ниjе озбиљна земља. Србиjа jе озбиљна земља”, поручио jе Стефановић наводећи да jе то решење само корак напред ка томе да сваки човек у земљи буде здравствено и социjално збринут.

Директор фонда Mомчило Бабић рекао jе да су средства за те категориjе становништва пронађена у оквиру постоjећих, иако ће она можда бити и умањена ребалансом буџета, као и да ће за то на годишњем нивоу бити потребно издвоjити око 500 милиона динара.

Истичући да jе ово важан тренутак у унапређењу здравствене заштите грађана, Бабић jе рекао да се тиме показуjе како социjално одговорна власт може да унапреди ситуациjу.
“Oве категориjе не смеjу да трпе”, поручио jе Бабић, наводећи да ће све књижице бити оверене месец дана након ступања на снагу закона.

фото Танјуг, M. Jелесиjевић (архива)

http://www.tanjug.rs/novosti1/90841/trudnice--porodilje-i-deca-moraju-imati-potpunu-zastitu.htm

Женски хришћански покрет

Петнаестог марта 1934. године залагањем госпођа Маре Радичевић, Заге Јовић и Зоре Б. Миленковић у Краљеву је основано друштво “Женског хришћанског покрета”, религиозно-хумане организације формиране почетком марта 1920. године у Београду, с циљем да изврши “подизање морала на основама Христове науке, сузбијање порока, буђење свести, усељавање у срце људске љубави, радости и мира, почетак новог живота на старим, здравим и истинитим хришћанским принципима”, тј. “да посрнули морал у рату дигне моралним учењем нашег највећег Учитеља Господа Исуса Христа и то специјално међу Женским светом и децом.”

На оснивачкој седници којој су присуствовале “госпође из свију друштвених редова”, изасланица централног одбора “Женског хришћанског покрета”, Љубица Аранђеловић, и месни православни свештеници, прота Саватије Божић и Хранислав Кожетинац, закључено је да ће првенствени задаци краљевачког друштва бити да “у споразуму са свештенством радити на ширењу вере и морала и чувању православља од иновераца”.

Идеје овог верско-хуманог друштва наишле су на добар пријем међу женским делом краљевачке популације, тако да је два месеца након формирања његово чланство уписано 140 чланица. Почетком 1937. године број чланица нарастао је на 160, а током 1939. године достигао цифру од 180, што само по себи говори на који начин се овдашња јавност одредила према делатности “Женског хришћанског покрета”.

Захваљујући ентузијазму чланица, значајној моралној помоћи општинске управе и свештенства храма Силаска Светог Духа и Духовног суда епархије Жичке, као и добровољним прилозима хуманих људи, не само Краљева већ и из других делова земље, “Женски хришћански покрет”, који је у 1935. години приступио “Југословенском женском савезу”, развио је, руковођен “принципима Христове Науке и Христовим речима о љубави и милосрђу”, живу активност на збрињавању и материјалној потпори најугроженијих суграђана, пре свега деце из сиромашних породица. Посебно, првенствено духовно, надахнуће њиховом хуманом раду давао је епископ Жички др Николај, који је од 1936. године уписан за посебног члана друштва и великог добротвора.

Бригом и залагањем чланова покрета “уклоњено је са улице” и збринуто троје сирочића покојног Ђуре Чичића, за дан славе Друштва – Свете Жене Мироносице – 1937. године, одевене су четири ученице основне школе, четири ученице гимназије и две ученице женске занатске школе, у новембру и децембру 1939. године у оквиру акције “Зимске помоћи” прикупљена је већа количина половне и нове одеће, која је потом раздељена сиротињи, а свакако најзначајнији успеси делатности Друштва били су отварање Хранилишта и обаништа за сироту децу, тј. Дечијег хранилишта, како је најчешће називано међу Краљевчанима, и Дома за изнемогле старце и старице.

Уз помоћ општинских власти и краљевачког парохијског православног свештенства, Дечије хранилиште отворено је 9. октобра 1937. године, за његовог покровитеља “изволео се примити” др Николај. Црквена општина је за ту намену уступила један стари објекат у црквеној порти, а Управа општине Краљево прихватила је да хранилиште снабдева огревом, плаћа осветљење и лекарске услуге, као и да месечно дотира његов рад са 1000 динара. У овом хранилишту сиромашна деца добијају свакодневно оброке хране. Поред деце оброци ће се свакодневно делити и сиротим и изнемоглим старцима и старицама. Наредне године “милостињом разних приложника на имању цркве краљевске и у непосредној близини саме цркве” изграђена је нова уграда у коју је хранилиште пресељено. Број присутне деце дневно се кретао од 30 до 50. Сва деца добијају по два оброка, а осморо најмлађе добија и трећи оброк – доручак. Током 1939. године из кухиње хранилишта издато је 27.500 оброка, а у његовој трпезарији свакодневно је обедовало 70 деце различитог узраста, док је од 1. јануара 1940. године под кровом хранилишта било збринуто и 25 најсиромашнијих гимназијалаца. Хранилиште је као своју славу прослављало Светог Саву, а од његових питомаца формиран је дечији хор који је, под вођством ђакона Даниловића, “често у цркви одговарао на богослужењу”.

У непосредној близини нове зграде хранилишта, новцем “једног приложника из Београда који не жели да му се име објави”, 1938. године саграђен је и Дом за изнемогле старце и старице.

Чланице “Женског хришћанског покрета” узимале су учешће у свим важнијим акцијама организованим у Краљеву, па су тако током 1935. године посећивале “Течај за одбрану од напада из ваздуха” и уписале се у “Лигу борбе против туберкулозе”, наредне године учествовале су у преносу посмртних остатака некадашњег епископа Жичког Саве Дечанца (26. јуна).

Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918 – 1941

 

http://invia33.wordpress.com/2013/02/20/%d0%b6%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%85%d1%80%d0%b8%d1%88%d1%9b%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d0%ba%d1%80%d0%b5%d1%82/#more-1094

 

Избегавање закона се исплати

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: САША ЈАНКОВИЋ, заштитник грађана Републике Србије

Они којима послодавац није уплаћивао доприносе за ПИО, а од тада је прошло 10 година, практично неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију

Фото Д. Јевремовић

Најновијим сетом пореских закона држава је усвојила предлог о застаревању пореза и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање чиме је практично заштитила послодавце који су се оглушили о закон, оштетили и раднике и буџет. Уместо да их натера да ову грешку исправе макар на суду, држава их је новим законом ослободила сваке одговорности, па и могућег утуживања на суду! Само лане, послодавци су „превидели” да за више од 98.000 радника уплате доприносе, ускраћујући им тако право на пензију.
– То је нож у леђа радницима и шамар у лице савесним послодавцима – каже у разговору за „Политику” Саша Јанковић, омбудсман – заштитник грађана Републике Србије.
Шта то значи за раднике који би сутра у пензију, нису знали да им послодавац није уплаћивао доприносе, а прошла је деценија од тада?
Практично, ти људи, а таквих је много, неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију јер у њиховом стажу недостају уплате.
Да ли постоји оваква пракса било где у Европи?
Није ми познато. У неким државама Европе грађани сами одлучују у који ће пензијски фонд да им послодавац уплаћује доприносе или добијају бруто плату, па сами уплаћују где желе.
Код нас, и у још неким земљама, другачије је – постоји обавезни пензијски фонд који је држава основала и законска је обавеза послодавца да у њега уплаћује доприносе за своје раднике, који се делимично и раднику одбијају од зараде.
Постоје и државни органи и организације који су овлашћени, и чији руководиоци и службеници за то добијају плату, да прате како послодавци испуњавају своје обавезе и да у случају потребе реагују – ако треба и прекршајним и кривичним пријавама.
Зашто се нашим послодавцима гледа кроз прсте?
Код нас је проблем што деценијама уназад поједини послодавци крше закон и не уплаћују доприносе, надлежни државни органи појединим од њих гледају кроз прсте, а штету сносе радници. Без уплаћених доприноса не могу у пуноправну пензију, нити могу да овере здравствену књижицу. То је потпуно неправично,јер штету за то што неки послодавци крше закон, а држава им гледа кроз прсте, сносе радници.
Да ли је на овај начин пропала и последња шанса радника да му послодавац плати заостале доприносе?
До последњих измена пореских закона увек је у закону стајала одредба да неуплаћени доприноси не застаревају, те су неки радници тешком муком успевали да дођу до судских пресуда, а после додатне борбе и да послодавац коначно, по пресуди или после стечаја, уплати заостале доприносе или бар њихов пропорционалан део.
Последњим изменама закона та једина преостала заштита за радника је брисана и доприноси сада застаревају. Чак застарева и право на наплату доприноса који су утврђени правоснажном судском пресудом – дакле људи који су успели на суду, али послодавац још није извршио судску пресуду, остају само с папиром у руци, а и тај папир су при том скупо платили у виду судских такси, љутње и отказа послодавца, изгубљеног времена и здравља...
Каква су будућа права радника чији је послодавац избегавао ову обавезу, а због које данас не сноси никакву одговорност?
По садашњим прописима нема их.
Ко је крив за то што држава толерише неуплаћивање доприноса?
Крив је политички популизам и слабост правне државе. Одржавају се на државном вештачком дисању предузећа која на тржишту не могу да опстану, а на рачун Уставом гарантованих права радника. Појединим предузећима ствара се некоректна предност на тржишту, јер они који не уплаћују доприносе имају мање трошкове и, касније, већи профит.
Каква се порука тиме шаље савесним послодавцима?
По ко зна који пут држава је послала поруку да се избегавање закона исплати. Ако је неко „вешт” да га и данас избегне, за десет година дуг према јавном пензионом фонду му се брише.
Опозиција тврди да је ово преседан. Да су радници остављени на улици, јер већина нема могућности сама да плати доприносе. Тврде да су ове проблеме решавали тако што је држава повезивала стаж. Уставни суд је рекао да је то неуставна одлука. Шта је алтернатива?
Није моје да се бавим ставовима опозиције нити власти, већ упоређујем стање у животу са уставним гаранцијама права грађана. Ако морам, рећи ћу да ни начин на који је претходна влада решавала питање неисплаћених доприноса није био системски, нити правичан, нити законит. По којим критеријумима је влада одлучивала којим радницима ће „преспојити” стаж, а којим не?
Зашто би „право” на спајање стажа добио неко ко је радио у једном предузећу, а неко у другом не? Како влада може да на папиру „споји” стаж, а у ствари новац не уплати у пензијски фонд? И, коначно, у ком закону је такво овлашћење за владу било предвиђено?
Шта је онда овим урадила садашња влада?
Од свега, садашња влада је формално решила само последње питање – створила је себи у закону овлашћење да неком предузећу, по предлогу ресорног министра, отпише неуплаћене порезе и доприносе, а неком не. Сматрам то озакоњивањем политичког волунтаризма који су практиковале претходне владе, на штету уставних гаранција владавине права и једнакости примене закона на све.
Како предупредити овакве ситуације с обзиром на то да ни новина да банке контролишу уплату доприноса није дала баш никакве ефекте?
Држава ће саму себе натерати да дисциплинује послодавце онда када преузме обавезу да, као што у Уставу пише, заиста гарантује остваривање људских права. То у пракси значи да ако неко не поштује закон, а државни инспекцијски органи због своје селективности, корумпираности, неефикасности или било ког другог разлога не санкционишу починиоца и натерају га да закон поштује, тада се уплата неопходна за остваривање права грађанина који није ниједан закон прекршио мора обезбедити из државног буџета.
Пошто пара за тако нешто нема, држава би, ваљда, морала да обезбеди да послодавци поштују закон. А када би сви који то морају уплаћивали у обавезне фондове, онда би се и стопа доприноса могла снизити.
Сада је она веома висока, управо и због тога што онај ко плаћа, плаћа и за оне који не плаћају. А онда се, да би се избегли огромни доприноси, пишу фиктивне, мање плате, а остатак исплаћује на руке, због чега ће, опет, пензија бити мања него што би требало да буде...
Како се осећате као човек који види да држава доноси лоше законе, ви утврдите да су права грађана нарушена, укажете на ту појаву и – да ли се на томе све заврши?
Већ годинама о овом проблему пишем у оном што би требало да буде главно „оружје” омбудсмана – у годишњем извештају Народној скупштини. Међутим, у овој ствари постоји континуитет политике коју воде владе последњихдвадесетак година. Успевао сам у појединим случајевима да утичем да се радницима који су добили судске спорове уплате доприноси, иако је Закон о приватизацији то скоро забрањивао ако је предузеће у поступку реструктурисања.
Сада више немам никакав основ да помогнем. Мој посао и моја дужност је да проблем установим и на њега гласно и принципијелно указујем, док се не нађе неко у Влади ко ће бити спреман да га реши, а не гурне под тепих, на штету грађана.
Показало се до сада да скоро све системске мањкавости на које указујем, а владе игноришу, на крају као кршења Устава или људских права, констатује Уставни суд или Европски суд за људска права, али се то деси неколико година касније, због чега ти проблеми у међувремену знатно нарасту.
У Министарству финансија кажу да они на које се односи застаревање права на плаћање доприноса ипак могу остварити пензију?
Могу, теоретски, и да уплате себи пут око света и живе од камате на седмици на лотоу, само колико је то реално? У стварном свету, или ће добити „привремено” решење за мању пензију или могу да пробају да скупе новац и сами уплате доприносе које је требало да уплати послодавац. А ти доприноси су им већ одбијани од зараде и сада треба још једном да их плате?! За многе је то мисаона именица.
Једино је тачно да проблем постоји веома дуго и да многе владе, из популистичких разлога, нису гасиле државна предузећа која су на тржишту пропала, већ су постојала само на папиру, без стварне зараде, радници нису ишли на посао, али су им права остајала. То је била виртуелна привреда.
Само, Устав не гарантује профит предузећу, али гарантује права радника и држава не може да избегава сваку одговорност за њихово неостваривање, а камоли да увођењем застаревања доприноса аболира несавесне послодавце и државне органе од одговорности, а радницима гаси сваку наду да ће остварити законом гарантовано право.
Јасна Петровић
-----------------------------------------------------------
Нови правни и имовински хаос
Недавно сте Влади и надлежном министарству наложили да парламенту достави предлог закона којим се легализују бесправно подигнути објекти. Шта очекујете?
Одредбе о легализацији из Закона о планирању и изградњи које су усвојене за време прошле владе Уставни суд је, делимично и по мом предлогу, пре шест месеци оценио као неуставне. Првенствено због тога што је њима за остваривање истог права створен паралелан правни режим који је повољнији за оне који су кршили закон, него што је онај који важи за грађане који су све радили по прописима.
Уставни суд је, међутим, сам своју одлуку ставио „у бункер” на шест месеци и тиме одложио њено дејство, како би садашњој влади и Скупштини дао времена да припреме и усвоје нове прописе о легализацији, овај пут у складу са Уставом.
Тај рок је истекао, Уставни суд је објавио своју одлуку и одредбе о легализацији брисане су из правног поретка, а нови пропис није донет. То је нови правни и имовински хаос. Питање легализације мора се решити, то је животни проблем за хиљаде породица. Али се мора решити законом који није противан Уставу и на начин да се не крше имовинска права других грађана, нити грађевински и други технички стандарди. За писање тог решења неко у ресорним министарствима прима плату и ја сам их упозорио да своју обавезу према грађанима и правном поретку нису извршили и позвао да то што пре ураде.

објављено: 16.06.2013

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Izbegavanje-zakona-se-isplati.sr.html

Предлог СПЦ: Забранити абортус

Београд – Сабор Српске православне цркве саопштио је данас да је подржао иницијативу лекара верника да држава забрани абортус, осим у случајевима када се он врши из медицинских разлога.
Због чедоморства је становништво Србије сваке године мање за један град средње величине, што сведочи о дубоком моралном паду, о тешкој кризи породице и о недостатку праве вере у Бога код многих, премда се већина људи у нашем народу изјашњавају као верници и јесу верници макар у елементарном смислу те речи, каже се у саопштењу са завршеног заседања Сабора СПЦ.
Сабор је апеловао на савест родитеља, васпитача, државних чиновника и свих који могу да утичу на стање у друштву да “учине све што могу да међу нама, упркос материјалној оскудици, слављење живота као највећег Божјег дара постане алтернатива несвесном култу смрти који је узео маха у савременој западној цивилизацији”.
Сабор је препоручио епархијама да оснивају фондове за подршку породицама са више деце, да превентивно, пастирски и терапеутски, спречавају пошаст неморала, наркоманије, порнографије и свих других патогених појава које из корена угрожавају биће, душу и будућност српског народа и свих хришћанских народа.
Сабор оцењује да су хришћански народи изложени пагубном утицају секуларизма, потрошачког менталитета, хедонизма, индивидуализма, псеудорелигиозности без појма о личном Богу, лажног хришћанства без Христа као Богочовека и без Цркве као богочовечанске заједнице, као и разних идеологија бесмисла и безнађа.
Сабор, са своје стране, позива све на живот и деловање кроз веру, наду и љубав, јер – Бог је љубав, наводи се у саопштењу Сабора.
(Новости)


http://srbin.info/2013/06/predlog-spc-zabraniti-abortus/