Ministarstvo rada: Prijaviti slučajeve otpuštanja trudnica

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike pozvalo je danas poslodavce da ne otpuštaju trudnice, a na građane i same trudnice apelovalo da takve slučajeve prijave nadležnoj Inspekciji rada.
 
 
"Svi mi kao građani treba da prijavimo takve slučajeve i da ohrabrimo trudnice oko sebe da, ako su to doživele, prijave Inspekciji rada, da bi lakše mogli da rešavamo pojedinačne slučajeve", kazala je agenciji Beta državna sekretarka u resornom ministarsvu Brankica Janković.

Ona je istakla da otpuštanje trudnica u Srbiji nije masovno, ali da javnost svakako treba da reaguje i da se pobuni.

"To nije masovna pojava, ali dovoljno je da jedna trudnica doživi tako nešto pa da se javnost uzburka. Svi smo na istom zadatku da sprečimo ovakvu pojavu", kazala je državna sekretarka.

Ona je poslodavcima poručila da otpuštanjem trudnica otežavaju borbu protiv bele kuge, kao i da je pravno gledano, ukoliko trudnici nije istekao ugovor o radu, a uručen joj je otkaz, njen povratak na posao neminovan.

"Ako je istekao ugovor na određeno vreme onda poslodavac jeste u pravu, ali mislim da bi svi poslodavci trebalo da razmisle o stanju te žene, kao i o tome da svi mi snosimo odgovornost za stanje u našoj zemlji", kazala je Janković.


autor: DjO izvor: Beta

 http://www.novimagazin.rs/vesti/ministarstvo-rada-prijaviti-slucajeve-otpustanja-trudnica#.UQp9gRSmbfQ.twitter
 

Николић са Ангелом Меркел, Србија се више уважава

САНTЈАГО - Председник Србије Tомислав Николић изразио је задовољство разговором с немачком канцеларком Ангелом Меркел, и истакао да су његови сусрети са Меркеловом и са другим званичницима Латинске Америке и Европске уније показали да се Србија враћа на позиције које је раније имала у трећем свету и да се о њеним ставовима у ЕУ размишља са много више уважавања.

Николић и Меркел учествују на самиту шеФова држава и влада латиноамеричких и карипских држава и Европске уније у главном граду Чилеа, а до њиховог сусрета дошло је на вечери коју је за учеснике самита приредио председник те земље Себастијан Пињера.

Николић није изнео детаље разговора са Меркеловом, али је истакао да је разговор био веома конструктиван и да му је она пренела изразе уважавања као кредибилном партнеру:
"Посебно ми је било важно да се састанем са немачком канцеларком и мислим да је тај разговор био веома коструктиван. Први пут је и она сама рекла да разговара са човеком за кога зна да неће да обећа оно што не може да испуни, а да то што не може да испуни да ће то рећи унапред", рекао је Николић Танјугу.

Према његовим речима, оно што се догађало прошле године, а ове је настављено помоћи ће и Србија ће врло брзо убирати плодове тако доброг рада, који је, као је рекао, "евидентан и за који стижу похвале са свих страна".
"Осећао сам се веома поносно зато што овде представљам Србију. У разговорима са многим председницима држава схватио сам да Србија у трећем свету поново заузима место које је некад заузимала, а да европске државе са много више поштовања и уважавања размишљају о ставовима које Србија износи", истакао је председник Србије.

Како је то Николић описао, Србија је на самиту имала прилику да посредује, да буде између два света - једног, који је достигао свој пуни развитак, зрелост, који влада судбинама многих народа у свету, и једног који се подиже и чије су могућности готово неограничене.
" Земље Латинске Америке воде људи одани својим државама и народима са јасним циљем и перспективом да искористе своја природна богатства и могућности за производњу много хране, тако да њихов народ живи боље", приметио је председник Србије.

Према његовим речима, Србија се, такође, нашла између света са којим "има много добре односе и велику привредну сарадњу, и другог са којим можда имамо и боље односе али са којим је привредна сарадња прилично заостала и не одговара пријатељству које постоји између нас и тих земаља".

НИколић је додао и да је српска делегација свуда наишла на изванредан пријем и да сви разумеју потребу Србије да одбрани свој суверенитет и територијални интегритет. Према његовим речима, у Латинској Америци постоји готово "стопостотно осећање да је Србија потпуно у праву и да је у томе треба подржати".

Председник Србије Tомислав Николић разговарао је данас, на маргинама самита шеФова држава и влада латиноамеричких и карипских држава и ЕУ, са председницима Боливије и Румуније, Евом Моралесом и Tрајаном Басескуом.

Председник Србије је од петка, када је допутовао у Чиле, имао више билатералних сусрета. По доласку у Сантјаго састао се са чилеанским председником Себастијаном Пињером. Николић је разговарао и са канцеларком Немачке Ангелом Меркел, као и са председницима Уругваја и Кубе, Хосеом Мухиком и Раулом Кастром, и премијерима Португала и Словеније, Педром Пасушом Коељом и Јанезом Јаншом.

У делегацији коју предводи Николић су и шеФ српске дипломатије Иван Мркић и саветник председника Марко Ђурић.

Самит у Чилеу данас се завршава.

Видео Танјуг

 http://www.tanjug.rs/novosti1/74558/nikolic-sa-angelom-merkel--srbija-se-vise-uvazava.htm

Православни хришћани учествују у Маршу за живот

22. јануара у Вашингтону је одржан 37. годишњи Марш за живот. У овом догађају, као и претходне године, учествовала је и бројна православна заједница Америке. Предвођени поглаваром Православне Цркве у Америци, митрополитом Јоном, свештенство и православни вјерници су се окупили под барјак са натписом „Православни хришћани за живот“.
Његово блаженство митрополит Јона обратио се учесницима Марша, чији је број процијењен на преко 100 000.
„Као хришћани, као људи вјере, морамо устати не само за право на живот, већ и за тај бесконачни потенцијал за покајање, за исцјељење, за утјеху, за преображај наших живота. Ту поруку морамо пренијети онима који су прошли кроз пакао абортуса, да и они могу задобити опроштај, да могу бити исцијељени, да поново могу имати наду. Јер само из очаја жена може узети живот свог дјетета.

Зато будимо не само као они који су против абортуса, већ и као они који су за живот. Не само као они који су против убиству младенаца, већ и као они који су за покајање и опроштај – јер кроз покајање се живот може промијенити, и исцијелити и вратити у нормалу.
Као православни хришћани апсолутно се залажемо за живот који нам је Бог дао од тренутка зачећа до нашег последњег даха. Заблагодаримо Богу за то што нам је ово показао, али и пренесимо ову поруку нашим земљацима, да је ово право на живот који нам је дао Бог, такође нешто што као држављани ове велике земље морамо подржати.“

 http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/01/29/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83%D1%98%D1%83-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D1%80/

Протести против легализације абортуса у Даблину

Више од 25 хиљада људи изашло је на улице ирског Даблина, да би изразили протест против планова владе да дозволи абортусе, пише РБК. Акција је постала дио кампање „Пикетирање за живот“, саопштава Би-би-си.
Прије демонстрација, католички архиепископ Даблина Диармуд Мартин је служио специјалну службу „у име дјеце, која се налазе у мајчиним утробама“.
Истовремено, присталице права на абортус организовали су своју акцију на улицама ирске престонице, чији је број учесника, према саопштењу полиције Даблина био око 200 људи.
Прошлог мјесеца влада Ирске је објавила да је спремна да женама да право на вјештачки прекид трудноће у случајевима, када је мајчин живот угрожен. Повод за такву одлуку је била смрт, због забране абортуса, младе жане Савите Халапанавар.
Да подсјетимо, да већина становника Ирске исповиједа католицизам, који се негативно односи према абортусу. Четири католичка архиепископа су већ подвргли критици план владе.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/01/22/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%83/

Балкан би могао да се помири као Немачка и Француска

 Није било лако после ратовања, сагласни су немачки и француски амбасадор који обележавају пола века од потписивања уговора о пријатељству
 
Откад су пре педесет година потписале Јелисејски уговор о помирењу, Немачка и Француска постале су покретачка снага Европе. Упркос несугласицама и тешкоћама, немачко-француским пријатељством отворено је ново историјско поглавље на Старом континенту. Хајнц Вилхелм и Франсоа Гзавије Денио, амбасадори Немачке и Француске, јуче су на заједничкој конференцији за новинаре у Београду подсетили на историјски значај овог чина који може да „послужи као модел за успостављање трајног пријатељства и сарадње међу балканским земљама”.
Потписима француског председника Шарла де Гола и првог немачког послератног канцелара Конрада Аденауера две земље су се тачно пре пола века обавезале на пријатељство и на консултације о свим важним питањима спољне и безбедносне политике. То је пре свега био плод политичке воље, али, како је подсетио амбасадор Денио, и тада је било различитих притисака из Москве и Вашингтона.
„Ако данас посматрате тај уговор, а ту се посебно обраћам вама у Београду, јер је у том контексту нормално размишљати и о помирењу на Балкану, сетите се да су се Немачка и Француска помириле после Другог светског рата, у којем су се бориле једна против друге. Надамо се да француско-немачки споразум и помирење могу да послуже као модел и за Балкан”, казао је немачки амбасадор.
Амбасадор Денио је подсетио да је до Јелисејског уговора дошло осамнаест година после рата, и да су за такав чин потребни јаки и храбри политичари.
„У то време, то није био лак задатак и били су потребни јаки и одлучни политичари, рекао бих чак визионари, спремни да се упусте у овакву авантуру пошто помирење Француске и Немачке није било природно, већ плод политичке воље”, истакао је он.
У ЕУ је тешко постићи компромис свих 27 чланица, али сви знају да је до њега лакше доћи уколико се договоре Француска и Немачка, оценио је амбасадор Француске.
Да ли су Немачка и Француска постигле договор око темпа за пријем Србије у чланство у ЕУ?
Обојица амбасадора тврде да јесу и да је за добијање датума почетка преговора потребно да се виде конкретни резултати политичког дијалога између Београда и Приштине. Али и јуче су се могле уочити изнијансиране разлике између става Немачке и Француске.
Француски амбасадор, на пример, поновио је да је уклањање споменика у Прешеву „унутрашња ствар Србије”, док је немачки колега избегао да се о овом потезу власти у Београду отворено изјасни:
„Цела ЕУ захтева да дође до нормализације односа између Србије и Косова и нада се да ће Европски савет моћи ускоро да одреди датум почетка преговора са Србијом”, поновио је амбасадор Вилхелм.
Обојица су више пута нагласили да је перспектива западног Балкана у ЕУ, али су такву тврдњу, чини се, илустровали на различите начине.
Денио је поменуо да је париски „Фигаро” још пре педесет година објавио заједничку карикатуру Де Гола и Аденауера иза којих се види карта „француске Европе” која обухвата и западни Балкан. „Ствари иду у добром правцу када је реч о Србији” рекао је Денио.
Нешто умеренији оптимизам, ако се уопште тако могу растумачити речи двојице искусних дипломата, изразио је немачки колега.
Напоменуо је да тренутно постоји „општа уздржаност према пријему нових земаља”, али да „интеграција западног Балкана остаје циљ свих земаља ЕУ”.
Постоји дакле сагласност Француске и Немачке, да ЕУ није потпуна без интеграције Србије, али можда не и у томе шта је све и до ког степена потребно одрадити да би Србија добила почетак датума преговора до лета.
Синоћ је после заједничког обраћања двојице амбасадора медијима, у немачкој резиденцији на Сењаку, у француској резиденцији преко пута Калемегдана приређен велелепни заједнички пријем за 600 званица у част прославе пријатељства две земље озваниченог пре тачно пола века.

Зорана Шуваковић

објављено: 23.01.2013.

 

 http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Balkan-bi-mogao-da-se-pomiri-kao-Nemacka-i-Francuska.sr.html

Nemačko-francuski model za pomirenje

Od neprijatelja stvoriti prijatelje. To je bio cilj Jelisejskog ugovora sklopljenog na današnji dan 1963. godine. Njime dogovoreno pomirenje između Nemaca i Francuza moglo bi da bude uzor i drugim zemljama i regionima.

Jelisejski ugovor smatra se prekretnicom u odnosima dveju zemalja. Njime je dogovoreno pomirenje koje je znatno doprinelo tome da su Nemačka i Francuska od neprijatelja postali važni partneri u Evropi, koji se konsultuju o svim bitnim pitanjima spoljne, bezbednosne i kulturne politike i sprovode bilateralne mere.

Fusije: Druge zemlje i regioni mogu da se ugledaju na Nemačku i Francusku

Pomirenje je bilo važno i zato što je pokazalo da Evropa može da živi u miru, kaže Žerar Fusije, izdavač „Dokumente“, časopisa za nemačko-francuski dijalog. Početkom 60-ih godina prošlog veka bilo je onih koji su govorili o „smrtnim neprijateljima“ s druge strane granice. „Bilo je nužno da bar dva najveća naroda u Evropi budu u stanju ne govore više o neprijateljstvu, nego o prijateljstvu i saradnji“, kaže Fusije.
Pomirenje kao model za druge

DW.DE

Vestervele: Prijateljstvo graditi svakoga dana

Prijateljstvo između Nemaca i Francuza nije samo „državni rezon“ nego lična životna priča, kaže nemački savezni ministar spoljnih poslova Gido Vestervele u razgovoru za Dojče vele.

Razvoj nemačko-francuskih odnosa za druge predstavalja model za ugledanje. Druge evropske države, pre svega one koje su u istoriji ratovale, uvek ističu to pomirenje kao model. Tom temom bavi se i knjiga „Nemačko-francuski odnosi kao model mirovnog poretka?“ koju je izdao Štefan Zajdendorf iz Nemačko-francuskog instituta u Ludvigsburgu. U knjizi se opisuju činjenice koje se mogu preneti i na druge sukobe i bilateralne odnose.
Kao jedan od tih elemenata Zajdendorf navodi redovne političke konsultacije na svim nivoima koje su dogovorene Jelisejskim ugovorom. On objašnjava da su ti sastanci obavezni, pa je to posebno važno u kriznim situacijama, kada bi političari najradije da izbegnu jedni druge, ali ne smeju da krše ugovor.
Na mladima svet ostaje

Zajdendorf: Redovne i obavezne konsultacije na nivou vlada - ključne za uspeh Jelisejskog ugovora

Osim tih političkih konsultacija, Zajdendorf kao važnu ističe i saradnju na nivou civilnog društva. Za njega vizionarsko značenje ima to što su tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol i nemački kancelar Konrad Adenauer ( fotografija gore) shvatili važnost mladih u ponovnom uspostavljanju poverenja. U Jelisejskom ugovoru dogovoreno je osnivanje „Nemačko-francuske organizacije DFJW“. Ona od 1963. godine do danas svake godine omogućava susrete hiljada mladih Nemaca i Francuza. Od svog osnivanja ta organizacija je, u okviru 300.000 organizovanih programa, posredovala u razmeni osam miliona mladih.
U procesu učvršćivanja nemačko-francuskog prijateljstva bilo je potrebno savladati brojne prepreke i ukloniti predrasude. Žerar Fusije zato ukazuje da je reč o „besprimernom iskustvu“, i kaže da se druge zemlje mogu ugledati na to prijateljstvo baš zato što je njegovo nastajanje bilo propraćeno brojnim poteškoćama. „Drugi regioni bi mogli reći da je možda napokon došlo vreme za razmišljanje, kako bi na primer Izraelci i Palestinci, mogli da ostvare iste takve napretke“, smatra Žerar Fusije.
Autori: Ralf Bozen / Andrea Jung-Grim
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
 http://www.dw.de/nema%C4%8Dko-francuski-model-za-pomirenje/a-16539645

Европски суд за људска права пресудио у случају дискриминације британских хришћана

Европски суд за људска права је у уторак 15. јануара донио одлуку у случају четири британска држављана које су уложиле жалбу због дискриминације на основу њихове хришћанске вјере.

Само једно од њих је добило случај. Нађа Јуида, радница авио-компаније Бритиш Ервејз, запослена на аеродромском терминалу, добила је право да носи крстић око врата, упркос званичне политике компаније. Суд је пресудио да су њена права прекршена по члану 9 Европске конвенције о људским правима.

Међутим, у случају медицински сестре Ширли Чаплин, која је добила отказ након што је одбила да скине крстић који је носила на радном мјесту већ 30 година, Европски суд је одлучио у корист болнице, тврдећи да су „здравствена заштита и безбиједност на одјељењу од већег значаја“.

Матичар Лилијан Ладејл је кажњена због одбијања да вјенча истополни пар, а брачни савјетник Гари Мекфарлејн је добио отказ након што је изјавио да није у могућности да ради са истополним паровима. Обоје су молили послодавце да имају разумијевања за њихова вјерска опредјељења и дају им друге задатке.

Очекује се да ће троје Британаца кеоји су изгубили, уложити жалбу пред Великом комором Европског суда.




http://radiosvetigor...права-пресудио/

Шуманова декларација

На свету ће бити сачуван мир само ако стваралачке снаге буду сразмерне опасностима које му прете.
Организована и витална Европа даће незамењив допринос цивилизацији у очувању мирољубивих односа. Француска се већ двадесет година бори за уједињену Европу и увек се залагала за мир. Али, Европа ипак није створена: избио је рат.
Европа не може да буде створена преко ноћи и цела заједно, она ће изронити из конкретних достигнућа која ће пре свега омогућити искрену солидарност. Да би заједница народа могла да буде створена, пре свега је потребно сузбити вековно непријатељство између Француске и Немачке. Због тога француска влада предлаже да се активност усмери на огрничено, али одлучујуће подручје.
Француска влада предлаже да се целокупна француско‐немачка производња угља и челика подреди заједничком Врховном органу власти у оквиру организације којој могу да се придруже и друге европске државе.
Спајање производње угља и челика омогућиће настанак заједничког темеља за развој привреде, прве фазе европског савеза, и промениће судбину земаља које су се дуго бавиле производњом средстава за уништавање, чије су жртве и саме постале.
Спајање производње до које ће доћи на поменути начин, створиће услове у којима би било какав рат између Француске и Немачке био незамислив и конкретно немогућ. Ова јака производна јединица отворена је за све земље које желе да јој се придруже и спремна да све придружене земље под истим условима снабдева основним елементима индустријске производње. Она ће бити солидан темељ економске заједнице.
Производња без прављења разлика и искључивања ће служити целом свету ради подизања животног стандарда и као допринос мировним залагањима. Ако би Европа могла да рачуна на окрепљење својих производних средстава могла би да одлучније остварује један од својих главних циљева: развој афричког континента.
На тај начин би брзо дошло до ускађивања интереса нужних за развој економске заједнице и за процес удруживања међу земљама које су дуго раздвајали крвави сукоби.
Предлог о уједињавању производње и о успостављању новог Врховног органа власти, чије ће одлуке бити обавезујуће за Француску, Немачку и друге државе чланице, створиће прво конкретно језгро европског савеза које је неопходно за гарантовање мира.
Да би дошло до остварења тих циљева, француска влада је спремна да, на тим основама, почне са преговорима.
Заједнички Врховни орган власти требало би да у што краћем року почне да обавља послове из своје надлежности: модернизацију производње, побољшање квалитета, снабдевање француског и немачког тржишта, али и тржишта других држава чланица под једнаким условима, повећање заједничког извоза у друге земље, подизање животног стандарда радника запослених у поменутим привредним гранама.
Због великих разлика у производним могућностима држава чланица, а у циљу извршавања задатака, требало би усвојити привремене мере ради испуњавања производног и инвестиционог плана; успоставити механизме за изједначавање цена и основати фонд за реорганизацију производње. Проток угља и челика међу државама чланицама биће ослобођен царинских дажбина и биће уједначене тарифе за транспорт. Тако ће се постепено стварати услови који ће сами од себе омогућити рационалнију поделу производње и већу продуктивност.
За разлику од међународних картела који ограничењима и задржавањем високих профита теже расподели и искоришћавању националних тржишта, планирана организација омогући'е уједињавање тржишта и развој производње.
Наведени принципи и обавезе биће предмет споразума кога ће потписати појединачне државе и ратификовати га у својим парламентима. Неопходни преговори за прецизно одређивање мера за реализацију плана водиће се у присуству изабраног судије. Он ће проверавати да ли је споразум у складу са начелима; у пимеру нерешених несугласица, он ће одређивати које ће морати да буде прихваћено. Заједнички Врховни орган власти биће састављен од независних личности које ће по принципу једнакости предлагати владе, уз неопходни консензус; председника ће бирати владе; његове одлуке имаће извршну функцију у Француској, Немачкој и другим државама чланицама. Постојаће могућност жалбе на одлуке Врховног органа власти. Представник Уједињених нација у Врховном органу власти ће за рачун Организације уједињених нација два пута годишње припремати јавни извештај у коме ће образлагати деловање нове организације, с посебним нагласком на очување мирољубивих циљева.
Оснивање Врховног органа власти ни у чему неће угрозити приватно предузетништво. Приликом извршавања своих задатака поштоваће надлежности међународних подручја у Рурској области, као и разне обавезе које је преузела Немачка, док буду на снази.

Извор:  www.emins.org/sr/dokumenti/downloads/2004/040930-suman.pdf

Протест против геј бракова у Паризу

Организован протест против хомосексуалних бракова у Паризу на позив католичке цркве и опозиционе деснице. Полиција очекује око 300.000 људи. Француски парламент 29. јануара разматрa нацрт закона.

Неколико стотина хиљада људи који се противе хомосексуалном браку окупљају се у Паризу на великом скупу на позив католичке цркве и опозиционе деснице. Француски парламент треба 29. јануара да размотри нацрт закона о хомосексуалним браковима и о усвајању деце у тим браковима.

Париска полиција је навела да очекује око 300.000 људи који ће из различитих места доћи до Ајфелове куле и додала да је метро затворен и да ће то бити један од највећих скупова у последњих десет година.
Тај закон представља део обећања председника Франсоа Оланда у предизборној кампањи. Хомосексуални бракови су већ легализовани у више европских држава - Великој Британији, Шпанији, Португалу и Холандији.
Тај нацрт закона, међутим, постаје све мање популаран. Према последњим анкетама, 56 одсто Француза је за хомосексуални брак, док је 50 одсто за усвајање деце. За тај брак пре неколико месеци било је више од 65 одсто испитаних Француза.

На скупу се очекују верски званичници. Скуп ће бити подељен. У једном ће бити представници и симпатизери католика, а у другом представници и симпатизери деснице Уније за народни покрет (УМП), партије бившег председника Николе Саркозија.
Саркози, међутим, неће присуствовати скупу, као ни председница екстремно десничарског Националног фронта Марин ле Пен.
 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1246612/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%81%D1%82+%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2+%D0%B3%D0%B5%D1%98+%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0+%D1%83+%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B7%D1%83.html

Рашевић: Биће нас још мање до наредног пописа

Главни узроци смањења броја становника у Србији су феномен недовољног рађања и исељавање становништва.

Све је мање беба у Србији

БЕОГРАД – Србија ће у наредном попису становништва имати мање становника него данас и оно ће бити још старије, оценила је директорка Института друштвених наука у Београду и начелница Центра за демографска истраживања Мирјана Рашевић.
„Демографи без сумње могу да кажу да ће на следећем попису који ће највероватније бити 2021. године Србија имати мање становника него данас и да ће бити старија него што је утврђено пописом из 2011, чак и у условима снажног политичког одговора”, рекла је Рашевић у интервјуу за портал ЕурАктив Србија.
Како је рекла, демографи нису изненађени недавно објављеним резултатима пописа из 2011. јер се Србија „већ пет деценија суочава са рађањем које је на нивоу испод потреба просте репродукције становништва”.
„Ако се погледа 2010. година, то је била 19. узастопна година у којој је Србија бележила негативни природни прираштај: 35.000 више људи је умрло него што се родило, а у 2011. је та разлика била чак 37.000”, навела је Рашевић.
Она је оценила да су главни узроци смањења броја становника у Србији феномен недовољног рађања и исељавање становништва.
Према њеним речима, у основи савременог репродуктивног понашања су „цивилизацијски фактори” као што су еманципација, инсистирање на квалитету сопственог живота и квалитету живота детета, либералан закон о абортусу, као и потрошачки менталитет.
Рашевић је за ЕурАктив Србија навела да истраживања показују да је родитељство у Србији задржало високо место на лествици животних циљева, али да се изменила суштина вредности детета.
„Деца се данас пре свега рађају да би задовољила емотивне и психолошке потребе родитеља, и очигледно се та потреба може остварити са једним или два детета”, навела је Рашевић.
На питање да ли је основано поређење демографских проблема Србије и богатих земаља Европе, она је рекла да Европа у целини бележи тренд благог пораста становништва од 2000. године и нулти природни прираштај.
Србија, са друге стране, има веома ниску стопу рађања и изразито негативан природни прираштај, казала је Рашевић.
Према последњим подацима у Србији се рађа 1,4 деце по жени што је испод европског просека.
Како је оценила, стопа абортуса за Србију је међу највишим у Европи и свету, и чак је двоструко већа него стопа рађања.
Поуздан модел израчунавања абортуса показује да је стопа укупних абортуса у Србији за 2010. годину била 2,8 абортуса по жени што представља просецан број абортуса по једној зени током њеног плодног периода, рекла је Рашевић.
Рашевић је нагласила да је својственост Србије и већи број исељеника него оних који се уселе.
„Према проценама, од 2008. до 2010. из Србије је отишло 15.000 више људи годишње него што је у њу долазило што значи да је негативан миграциони салдо за те три године 45.000 људи”, рекла је Мирјана Рашевић за ЕурАктив Србија.

Бета

објављено: 08.01.2013.

 

 http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rasevic-Bice-nas-jos-manje-do-narednog-popisa.sr.html

Ћирилица на новчаници од пет евра

На новој новчаници од пет евра, која ће у еврозони бити пуштена у оптицај у мају, биће штампан и текст на ћирилици.

Европска централна банка (ЕЦБ) представила је нову новчаницу од пет евра са бољом заштитом од фалсификовања на којој је реч евро први пут исписана и ћирилицом.

Једина земља која користи ћирилицу у ЕУ је Бугарска, која није чланица зоне евра, па се исписивање речи "евро" ћирилицом тумачи као политички сигнал поверења Европске централне банке (ЕЦБ) у будуће проширење зоне која користи заједничку европску валуту.
Ћирилично писмо користе и два кандидата за ЕУ, Србија и Македонија.
Нову банкноту од пет евра, која је топлијих боја, краси и портрет феничанске принцезе Европе из грчке митологије.
Нове новчанице из серије "Европа", које је представио председник ЕЦБ Марио Драги, у оптицај ће ући 2. маја 2013. године, пренео је Еурактив Србија.
Банкнота је представљена пред отварање изложбе "Ново лице евра", коју ће заинтересовани моћи да виде у Археолошком музеју у Франкфурту од 11. јануара до 10. марта.  Новчаницу од пет евра штите напредне и побољшане безбедносне функције и водени жиг и холограм приказују портрет принцезе Европе.
Деноминација на банкноти, односно цифра пет, обојена је смарагдно зеленом која мења боју и иде до тамно плаве, а кратке косе црте на левој и десној ивици новчанице олакшаће њену идентификацију слабовидима.
Европска централна банка саопштила је и да ће нове новчанице од пет евра банке, продавнице и други бизниси у зони евра добити већ у априлу како би се на време упознали са новом банкнотом. 
Нове банкноте из серије "Европа" од 10, 20, 50, 100, 200 и 500 евра ући ће у оптицај у наредних пет година, при чему ће се кренути од мањих деноминација ка већим.
Када се појаве те нове новчанице, оне из прве серије ће постепено бити повучене из оптицаја, али ће сачувати вредност и моћи ће било кад да се замене у националним централним банкама чланица зоне евра.
 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0/1245464/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0+%D0%BD%D0%B0+%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8+%D0%BE%D0%B4+%D0%BF%D0%B5%D1%82+%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B0.html

Предлог допуне платформе: начело супсидијарности

Даневска и Дебељачки

Решавање проблема правног статуса Косова и Метохије могуће је у контексту међународног права, владавине права и начела супсидијарности.
Предлажемо француско-немачки модел, односно унитарну децентрализовану државу са суштинском аутономијом, створеним институционалним оквиром и аутономном заједницом Срба, тако да централна власт врши само супсидијарне надлежности које не могу ефикасно да се спроводе у суштинској аутономији. Супсидијарност се примењује хоризонтално и вертикално, и свака донета одлука или усвојен закон мора да садржи изјаву да је поштована супсидијарност и да је одлука одржива.
У међународном праву и праву Европске уније изграђени су и примењују се нови референтни системи. Један од њих може да допринесе решењу правног статуса КиМ, суштинске аутономије и аутономне заједнице Срба, те односа тих делова према централној власти и могућност реаговања централне власти супсидијарно. Начело супсидијарности је значајан друштвени и правни институт у праву ЕУ (преузет из немачког правног система) и у државно-правним системима држава чланица ЕУ. У новијој правној историји појавио се прво у привредном праву САД.
За доношење одлуке о коначном статусу КиМ релевантно је да је Уставна повеља Државне заједнице Србије и Црне Горе први међународно признати правни документ у коме се Косово и Метохија признаје и третира као интегрални део Србије. У преамбули Уставне повеље Србија се третира јединствено с аутономним покрајинама Војводином и Косовом и Метохијом, које је под управом међународне администрације, у складу с Резолуцијом 1244. Томе је претходио међународни документ Београдски споразум. Супротно тим документима, САД и државе које су дале сагласност на једнострано проглашење независности КиМ дају предлоге нове резолуције за независност КиМ.
Предлог решења: француско-немачки уставни модел, према којем је Србија унитарна децентрализована држава, у којој се однос централних и нецентралних органа уређује по начелу супсидијарности.
У датој ситуацији, по нашем мишљењу, треба понудити решење којим се прихвата реално стање институција путем закона о територијалној организацији и закона о суштинској аутономији и установљавају нови референтни системи, од којих је и увођење и примена начела супсидијарности, као новог референтног система поделе надлежности и децентрализације власти, за све надлежности које се тичу Косова и Метохије које не буду поверене држави, односно Републици Србији ради успостављања јединственог државно-правног поретка Републике Србије.
У областима које не спадају у њену искључиву надлежност, Република Србија предузима мере, у складу с начелом супсидијарности, само ако циљеви предвиђене акције не могу у потребној мери да буду остварени од стране аутономних покрајина, односно могу бити успешније остварени од стране централних органа власти и институција Републике Србије. Начело супсидијарности је сложен правни институт у праву ЕУ које се примењује на сложеном плану поделе надлежности између уније и држава чланица као једно од основних начела права Европске уније. По том моделу, Република Србија би, у областима које не би биле у њеној искључивој надлежности, предузимала мере и акције, у складу са начелом супсидијарности – само ако циљеви предвиђене акције не могу у потребној мери бити остварени од стране КиМ, односно могу бити успешније остварени од стране Републике Србије, имајући у виду величину или учинак предвиђене акције. Мере Републике Србије не би прелазиле оквире онога што је неопходно да би се постигли циљеви из Устава Републике Србије.
Начело супсидијарности, као демократско начело, има за циљ да се ниво одлучивања што више приближи грађанима, да решавање проблема локализује тамо где су проблеми настали и где постоје, а да при том обавезно сачува ефикасност државе Србије и њено акционо јединство увек када је то потребно, чиме се обезбеђује демократски капацитет државе.
Није у интересу Републике Србије да иде у изолацију, већ да своја права на суверенитет оствари кроз Савет Европе и УН, чији је пуноправни члан, као и да постане члан других институција у оквиру европских интеграција.
Милијана Даневска је Доцент на Академији за дипломатију и безбедност у Београду
Нада Дебељачки је Магистар европског права, докторанд на Правном факултету БУ

Милијана Даневска

објављено: 08.01.2013
  http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Predlog-dopune-platforme-nacelo-supsidijarnosti.sr.html

Максимално пооштрити казне за силоватеље и педофиле

 

Жика Гојковић: Максимално пооштрити казне за силоватеље и педофиле

Поводом све учесталијих случајева кривичних дела силовања и педофилије у Србији, Посланичка група Српског покрета обнове и Демохришћанске странке Србије у Републичком парламенту, залаже се за максимално пооштравање казни за извршиоце поменутих кривичних дела. Једино на тај начин може да се стане на пут овим појавама које су последњих година попримиле драматичне размере. Никакво ублажавање казни (не само испод минимума, него уопште)  или условни отпуст током служења казне не би смеле да дођу у обзир, став је Посланичке групе СПО-ДХСС.
            По нашем мишљењу Министраство правде требало би хитно да уведе регистар осуђеника којим би се они доживотно пратили, а не само 20 година по пуштању на слободу, како је предвиђено Предлогом закона о спречавању вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима. Регистар би требао да обухвати и све оне који су ухваћени у кривичном делу ширења дечије порнографије путем интернета. Требало би размотрити и могућност примене хемијске кастрације код осуђених педофила и силоватеља. Хемијска кастрација педофила примењује се у Канади, Великој Британији, Француској, Немачкој, Данској, Израелу, Норвешкој, Шведској, Пољској, а ускоро ће и у Русији, па не видимо разлог зашто ову меру не би предвидело и српско кривично законодавство.

http://www.spo.rs/vest.php?id=476

Приоритети РХДП

Приоритети РХДП:
• Изградња истински правне, демократске државе (власт права, а не чиновника);
• Изградња ефективних и пред грађанима одговорних органа локалне самоуправе;
• Подршка породици као основи здравог друштва (без које нема опстанка Русије);
• Подржавање поштеног, економски ефективног пословања оријентисаног на реалне националне интересе Русије уз помоћ равноправне интеграције њеног народног власништва у светски економски систем (то пре свега мора укључити промишљену пореску политику која подржава производњу и сферу услуга);
• Подршка истински независним синдикатима који изражавају законите интересе људи који раде за плату;
• Брига о науци као снази која може да обезбеди технички, привредни и социјални напредак земље;
• Брига о духовном стању народа, а отуда и учествовање у препороду Цркве и очувању националног културног наслеђа;
• Брига о здрављу народа и очувању животне средине;
• Промишљена и одговорна спољна политика;
• Стварање ефективне и одговорне државне службе;
• Развој оружаних снага на основу неопходне довољности, спремности, професионализма, нормалних услова службовања и одговорајуће награде;
• Одлучна борба са преступништвом и, пре свега, у његовој организованој форми (стварење ефективног правног система);
РХДП - центристичка странка, не само по називу и не због политичке ситуације, већ по самој својој природи. Уласко у РХДП или подршком, Ви тиме одржавате своју шансу да коначно постанете господари своје земље, а Русија преузме своје заслужено место међу цивилизованим народима.

Преузето са сајта Руске хришћанско-демократске партије
http://www.aha.ru/~rcdp/resume.htm

Преминуо Слободан Ракитић

Песник Слободан Ракитић преминуо после кратке и тешке болести у Београду, саопштило Удружење књиижевника Србије.

У Београду је данас, после кратке и тешке болести, преминуо српски песник Слободан Ракитић, саопштило је Удружење књиижевника Србије.

Ракитић је био песник, есејиста и један од вођа српске демократске опозиције, а био је и некадашњи председник удружења књижевника Србије.
Рођен је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке, где је звршио основну школу, а гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност.
Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.
У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода,
између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).
Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.
У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992).
Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994.
На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника.
Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве другог степена 2010. године.
Књига песама "Тапије у пламену" награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. и наградом "Раде Драинац" за 1991. годину.
Слободан Ракитић добио је 1998. године награду "Златни беочуг" за трајни допринос култури Београда, а добитник је и више књижевних награда.
Песме Слободана Ракитића превођене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик.

Епископ Григорије: Патриотизам – демистификација стереотипа

Постоји много појмова и ријечи у нашем језику о чијој семантици и етимологији мало или уопште не размишљамо, а употребљавамо их често, понекад и свакодневно. Етимолошки, патриота је (нлат. patriota, грчки – patriōtēs, земљак – од pátrios – оцима или прецима наклоњен) онај који воли отаџбину, родољуб. Ријеч патриота, нимало случајно, у свом коријену садржи именицу патер – отац, онај који се налази на челу породице и који је најодговорнији за своје ближње, као што је и Отац наш Небески својом неизрецивом љубављу најодговорнији за све нас.
Без обзира на његово етимолошко поријекло, чини се да је патриотизам један у низу појмова чије је изворно значење од претјеране употребе – већином у погрешним контекстима – изблиједило, политички „замагљено“ и злоупотребљено. Просјечан човјек на просторима бивше СФРЈ патриотизам неријетко изједначава са национализмом, националном острашћеноћшу и шовинизмом. Да је између овог првог и потоњих израза често успостављен знак једнакости – најбоље се показало у посљедњем рату деведесетих година прошлог вијека. Укратко, многи од нас не разумију право значење ријечи патриотизам или је пак употребљавају у искривљеном контексту. У таквим случајевима, патриотизам јесте једнако бусање у прса, заклињање у српство, хрватство или неку другу народност и халабука и викање из „свег гласа“ на неком масовном скупу. У екстремним оклолностима, какве су ратови, ова општа опијеност егоистичном самодовољношћу претвара се у крвави пир о чијим посљедицама није потребно посебно говорити.
С друге стране, имамо дијаметрално супротне примјере – нови, „прогресивни талас“ просвјетски и глобалистички настројених појединаца (да ме погрешно не схватите, као хришћанин и човјек немам ништа против Европе нити остатка свијета јер им, на крају крајева, и ми географски и цивилизацијски припадамо) – патриотизам и њему сличне одреднице сматра превазиђеним, „затуцаним“ категоријама, а било какво национално опредјељење и припадност (поготво, не дај Боже, културно и економски заосталој српској нацији) – депласираним. То је нешто чега се треба одрећи и потражити уточиште у еманципованом, ближем или даљем географском и културном окружењу, у којем се можете представљати за било кога или се декларисати као „човјек свијета“, чиме, коначно, превазилазите „уске оквире“ свог националног постојања и потискујете сјећање на опанке и моравско коло.
Негдје у процијепу између ове двије крајности – погрешно схваћеног национализма и одлучног одбијања и презирања било чега што носи предзнак „национално“ и „отаџбинско“ – лежи суштински проблем и самог поимања патриотизма. За ову биполарност у нашем народу не можемо кривити ни једну ни другу страну јер смо сви ми дио истог организма и сносимо подједнаку одговорност, бар у оним случајевима у којима ово питање зависи од нашег личног дјеловања.
За моје схватање патриотизма несумњиво је било пресудно неколико чињеница и догађаја из дјетињства и младости. Одрастао сам у близини мултинационалног и мултиконфесионалног града Вареша у средњој Босни. Остао сам рано без оца и дјед по мајци је подизао мог старијег брата и мене. Дјед је био оџаковић, мудар човјек и горштак свикао на тежест живота у нимало лагодним околностима. За мог брата и мене дао је све што је имао, а најдрагоцјеније насљедство било је то што нас је научио шта значи бити Човјек, како се, достојанствено и уздигнуте главе, носити са недаћама у животу. Научио нас је и да једнако поштујемо и римокатолике Хрвате и муслимане Бошњаке, али и да славимо славу, чувамо спомен на своје претке и штитимо и волимо један другог као сами себе. Његове посљедње ријечи на умору биле су: „Сачувајте очевину“. Послије дједовог упокојења, трагајући за смислом живота, дошао сам у Београдску богословију.
Недуго затим почела је и чувена студентска „револуција“ раних деведесетих. Нажалост, ни они против којих је подизана, ни они који су је подизали – нису оличавали патриотизам којем сам хтио да служим. Зато сам се, недуго затим, повукао из свијета и замонашио. А онда ми је Господ, у својој милости, пружио прилику да живим са истинским патриотом – владиком Атанасијем, тадашњим епископом захумско-херцеговачким и приморским, који је – оно што изворно значење ове ријечи обухвата – уистину био отац и патриота, Божији човјек који је даноноћно помагао својим ближњим: хранио и појио измучене избјеглице и допремао помоћ за своје суграђане из свих дијелова свијета. И помагао је свима, без разлике које су вјере, нације или политичког опредјељења; без обзира на то да ли су вјерујући или не. Ту, у гротлу рата, видио сам да истински патриотизам значи помагати онима којима је помоћ потребна: нахранити гладне, напојити жедне, сахранити пострадале. На другој страни, било је и острашћених умова којима је рат служио као простор за пројаву сопствених извитоперених намјера и нагона. Сувишно је постављати питање ко је је у свему томе свједочио патриотизам.
Данас – као владика захумско-херцеговачки и приморски – требало би да се бринем за повјерени ми народ и епархију, колико ми допуштају снага и вјера које ми је Господ даровао. Свјестан сам да нису све моје одлуке увијек биле исправне, али настојим да на сопственим грешкама учим и наставим корачати даље, онако како су ме поучавали мој дјед, владика Атанасије и – прије свих – како ме учи Владика над владикама, Господ наш Исус Христос. Трудим се да не издам свог оца и Оца нашег Небеског. Иако плачем када чујем химну Боже правде – не сматрам себе добрим патриотом, али се надам да ћу, јачањем своје вјере у Бога и наде у бољу будућност – послужити другима. Зато се већ трећу годину налазим у Мостару јер један од задатака које је Господ у овоземаљском животу поставио пред мене и тај да са својом сабраћом обновим православни живот и Саборну цркву у овом граду, у спомен на наше оце – Серафима Перовића, Леонтија Радуловића, Шантића, браћу Ћоровиће и све оне који су живјели и пострадали за име које данас носимо; за оно што данас јесмо и за оно што ће наша дјеца бити у будућности. Чини ми се да је то мој превасходни патриотски задатак и дуг земљи наших отаца. За православне хришћане, Србе, присуство владике и обнова Саборне цркве у овом ратом разореном граду значи наду у повратак и сигурнију будућност. Тамо гдје је народ којем служим – ту је и мој дом и моја породица. Вјерујем да се само онај који покаже свој дом, своју породицу и способност да живи са другима, у заједници – може назвати патриотом. То је, дакле, за мене патриотизам и љубав према отаџбини.
Никада не смијемо сметнути с ума да патриотизам није бусање у прса нити гласато експонирање по којекаквим политичким трибинама, заклињање у свог вођу или слијепо демонстрирање нечије политичке идеологије. Такав патриотизам треба демистификовати. Патриота није човјек који са ножем у руци и мржњом у очима јури да посијече свог брата. Патриота није човјек који, чинећи другима зло, на туђом крвљу и сузама натопљеној земљи гради свој дом. Патриота није ни онај који громогласно слави појединце из свог народа који су убијали и протјеривали припаднике другог народа и вјере, као што смо недавно имали прилике да видимо на улицама хрватских градова. Све то заједно није патриотизам. То је псеудопатриотизам, ултранационализам и шовинизам. Патриотизам – нипошто.
Али, не можемо се сложити ни са другом крајношћу, са другом страном којој је одбојна свака врста патриотизма, па и оног истинског, у изворном значењу те ријечи. Патриотизам и отаџбина су увијек релационог карактера: чија је отаџбина ако нема своје синове и кћери, и ко су они који немају отаџбину? Отуда и пријека потреба библијског јеврејског народа за отаџбином; отуда и наша потреба за Косовом и Метохијом. Због тога је у јелинско доба прогонство из отаџбине сматрано страшнијом казном чак и од смрти. Напуштајући отаџбину, у жељи за стапањем и асимилацијом са цивилизацијски „напреднијим“ нацијама, сви они који то чине заборављају да свако ко се одриче свог поријекла и коријена – одриче се самога себе. Јер, како можемо вољети друге ако не волимо себе – и како можемо вољети себе ако не волимо друге? Заборављају и да се свијет којем хрле у сусрет не стиди своје народности, нити прећуткује своје поријекло и коријене. Господ нас је створио да будемо различити и да се, као такви, међусобно надопуњујемо. И зато тешко оној отаџбини из које људи добровољно журе у прогонство.
То је разлог зашто српски патриотизам мора бити повратак у наручје Оцу, отаџбини и враћање једних другима. За ово нам је потребна слога духа из које ће проистећи способност успостављања заједништва у нашем народу. Све док живимо у неслободи, нељубави, партијашењима и подјелама на „ову“ и „ону“ Србију – ту нема и не може бити мјеста патриотизму нити било каквом облику заједништва.
Стога је патриотизам, најједноставније речено, када – по узору Божијег постојања – љубимо једни друге као сами себе, старајући се за свој дом и ближње, свако по снази којом га је Господ обдарио. Ако ту, у окриљу породице и на микроплану, поставимо ствари како ваља – оне ће се, природно, пренијети на цијелу Васељену коју нам је Отац наш Небески даровао Духом Светим кроз Сина свога који је са Крста пригрлио све нас својом жртвеном љубављу као највећи Патриота свијету икада објављен.
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
 http://www.spc.rs/sr/episkop_grigorije_patriotizam_demistifikacija_stereotipa