До Другог Светског Рата је залагање за увођење механизама савремене социјалне државе углавном приписивано социјалдемократији и другим струјама левице, углавном изразито модернистичке и секуларне идеолошке оријентације. Традиционалне друштвене вредности су, са друге стране, политички заступале претежно различите конзервативне струје, махом врло несклоне активној социјалној политици и ширењу демократских слобода. Повезивање социјалне улоге државе са политичком подршком традиционалним друштвеним вредностима, укључујући и религијске, било је посматрано више као идеалистичка и филантропска утопија него као реална могућност. Занимљиво је, међутим, да је истовремено залагање за чисти економски либерализам и радикално модернистичке и лаицистичким идеје о друштвеним вредностима, у 19. и првој половини 20. века добило своје недвосмислено историјско остварење кроз деловање тада доста утицајних либералних политичких снага.
Половином 20. века су, међутим, многе класичне десничарске странке у Европи биле компромитоване својим ригидним национализмом, а неке чак и сарадњом са тоталитарним режимима блиским фашизму или нацизму. Већина њих је сматрана макар посредно одговорним за отварање пута таквим режимима, услед одсуства реалног интереса и капацитета за прилагођавање политике суштинским потребама највећег дела грађана. Многе левичарске странке су, опет, тада ограничиле круг својих присталица кокетирајући са комунистичким једнопартијским режимима, који су по завршетку рата сматрани највећом опасношћу за европску демократију.
Мада су у многим земљама постојале иу предратном периоду, у некима још иу 19. веку, хришћанско демократске странке тек од око 1950. представљају једну од најзначајнијих снага на политичким сценама готово свих европских демократских земаља. Својом политиком, истовремено социјално и традиционалистички обојеном, заузеле су најзначајније место на оном делу тих сцена који се назива умереном десницом. Њихов положај је нарочито учвршћен улогом коју су педесетих година најистакнутији лидери европске хришћанске демократије одиграли у раним, почетним фазама стварања Европске Заједнице, претече данашње ЕУ.
Католичка Црква у Француској - Галиканизам, Револуција, Рестаурација, Ултрамонтанизам
Умерено десним делом политичког спектра Француске, једне од највећих европских држава, последњих пола века потпуно доминира деголизам као специфична, национално обојена варијанта републиканског државног капитализма, изразито секуларног карактера. Поједини друштвено активни интелектуалци ове земље су, међутим, у 19. веку дали велики допринос припреми услова за настанак хришћанске демократије и њено ступање на друштвену и политичку сцену. Таква њихова улога била је поспешено суочавањем традиционалних друштвених институција, укључујући и Цркву, са тековинама модерног друштва на прелазу 18. и 19. века, које је у овој земљи можда било драматичније него било где у Европи.
Још од краја 16. века, тј од успостављања апсолутне монархије после вишедеценијских сурових верских ратова католика и протестаната (калвиниста, хугенота), Католичка Црква је у Француској била препозната као један од стубова државног поретка. За разлику од нпр Шпаније, Аустрије, Пољске, италијанских и јужнонемачких држава, у којима је државна власт била под јаким политичким утицајем папства и често заступала његове интересе, у Француској је ситуација била обрнута. Такав правац у односима Цркве и државе, назван Галиканизам, у коме католичка хијерархија на територији Француске политички заступа и спроводи пре свега интересе државне, краљевске власти, био је релативно прихватљив за Папство. Тако је ова велика и моћна држава остала макар у строго верском смислу, мада не иу политичком, католичка и спречено је да и она пође путем Скандинавских држава, Енглеске, Холандије и делова Немачке и Швајцарске. У тим земљама су, уз веома тешке последице за Католичку Цркву, друштвене елите ради сопствене политичке самосталности од Папе, здушно подржале Реформацију, услед чега је протестантизам постао доминантна религија.
У таквим околностима практичне симбиозе државне и црквене власти (уз доминацију прве), Католичка Црква у Француској је дочекала Револуцију из 1789. и дошла под снажан удар велике већине револуционара. Такав развој ситуације наговештаван је током целог 18. века, кроз оштре спорове Цркве са већином рационалиста и просветитеља, који су пресудно идеолошки инспирисали револуцију. Поред заплене земљишних поседа и многих некретнина, Црква је била суочена и са другим искушењима, нпр увођењем новог, револуционарног календара и државном промоцијом "Култа врховног бића" уместо хришћанске вере. Најтеже искушење је наметнуто обавезом да црквени великодостојници и свештеници под претњом казне положе заклетву новим властима, које су њихову везаност за Папство доживљавале као претњу државној независности, националном јединству и револуционарном поретку.
Прогони су нарочито интензивирани када је 1792. уместо краљевине успостављена револуционарна република. Папа Пије ВИ је чак, по упаду француске републиканске војске у Италију, свргнут са власти и умро у заточеништву, а уместо Папске државе основана је Римска република. Наполеон је, додуше из политичко-прагматичних разлога стабилизације свог режима, ублажио тај углавном идеолошки мотивисан притисак на Цркву и 1801. склопио са њом Конкордат, којим је Папска држава обновљена. Тиме је у суштини само потврђена супрематија државе над политички инструментализовано Црквом, чак у већој мери него у време краљева, али је у тадашњим околностима Конкордат изгледао као велики добитак за Цркву.
Прилично очекивано, француски католици и црквена хијерархија су одушевљено поздравили Наполеонов пораз и поновно успостављање (рестаурацију) краљевске династије Бурбона 1815, очекујући да ће Црква поново постати један од најважнијих стубова поретка, што се у начелу и догодило. Горка искуства са агресивним радикалним атеизмом револуционарног периода су, додуше, оставила значајне последице на француски католицизам. Поред галиканске струје је, наиме, ојачала и раније готово заборављена ултрамонтанска, која се залагала за свестрано, па и политичко потчињавање француских католика Риму, а не Паризу. Велики део црквене хијерархије и свештенства, па и припадника световне елите је упркос томе рестаурацију дословно доживљавао као успостављање предреволуционарног стања, укључујући и традиционални Галиканизам, а не као јачање ултрамонтанских на рачун галиканских тенденција. Ови распламсали сукоби су пореметили јединство некада хомогеног антиреволуционарног фронта француских католика и представљали су контекст у коме су поникле идеје појединих католичких интелектуалаца.
Неке од ових идеја, насталих углавном кроз суочавање идеалистичких ултрамонтанаца са реалношћу државне политике и моћи, утрле су пут за каснији нови приступ Католичке Цркве вредностима модерног друштва, пре свега демократији, верској толеранцији и социјалној одговорности, и то не само у Француској и Европи. Актуелност и значај ових идеја, али и изазови њиховог заступања, знатно су порасли после Јулске револуције из 1830. Тада је режим бурбонске Рестаурације у Француској замењен либералном уставном монархијом, по узору на Велику Британију, у којој је такав поредак постојао још од краја 17. века. Нова монархија није била отворено атеистичка и антикатолички као режим Револуције, али се могла окарактерисати у најмању руку као верски наглашено индиферентна, са тежњом да уз промовисање пуног либерализма у привреди успостави државни монопол у сфери просвете.
У сфери међународних односа, Француска је 1815. враћена у предреволуционарне границе, а победничке силе Русија, Аустрија и Пруска су на Бечком конгресу формирале Свету Алијансу. Тај савез држава је као основни циљ имао очување политичког поретка у Европи, укључујући и унутрашња уређења њених чланица и осталих европских држава. Изразити конзервативизам Алијансе обезбедио јој је подршка хришћанских цркава, чији су се поглавари тада плашили понављања револуције, па чак и мирних друштвених реформи. Католичка Црква је снажно подржавала очување поретка Свете Алијансе, упркос чињеници да се тиме мирила са останком католичке Белгије под влашћу калвинистичког холандског краља (до 1830.), Ираца под влашћу Британаца, као и Пољака под влашћу лутеранске Пруске и нарочито Русије, која је 1831 . г. крваво угушила њихов покушај осамостаљења. Папство се тада ипак осећало јаче угроженим од могућности поновне револуције него од власти иноверних владара над католицима и честих кршења њихових права, укључујући и верска. Зато је помагало властима европских монархија у борби против практично свих либералних и националних покрета који су постепено јачали, нпр аустријским властима у гушењу револуције у Италији 1830-31.
Рана Монталамберова каријера и сарадња у Авенир-у
Шарл Форбс Рене де Монталамбер је рођен у 1810. у Лондону, у породици племића који су од револуционарног терора побегли у емиграцију. Његова породица је имала познате претке који су још у 13. веку носили племићке титуле и имали поседе у области Шарент, у близини атлантске обале. Монталамберова мајка је била из познате породице шкотских калвиниста, али је пред ступање у брак примила католичку веру. Отац, који је током емиграције служио као британски коњички официр, по повратку у Француску у периоду Рестаурације био је дипломата. Његово наследно место у Горњем Дому француског Парламента (Дом Перова) преузео је по његовој смрти млади Шарл, непосредно после Јулске револуције. Ова околност веома је помогла младићу из високог друштва да, уз привилегије и сигурност које такав положај носи, рано и успешно крене у заступање својих идеја. Монталамберови ставови о Цркви у савременом друштву су најбоље и Најсажетије израЧени у реченици коју је у седамнаестој години срочио у писму пријатељу: "Зар не би било изванредно показати да је религија мајка слободе!". Рано је постао сарадник у часопису "Кореспондент", покренутом 1829. под слоганом "Грађанска и верска слобода за цео свет".
Пред Јулску револуцију 1830. је боравио у католичкој Ирској која је више векова била под енглеском владавином, чија је суровост постала још јача после Реформације. Блиско је сарађивао са чувеним ирским политичким активистом Дејвидом О Конел, најзаслужнијим за доношење "Закона о еманципацији", којим су тек 1829. католицима први пут после готово три века призната сва грађанска права у Уједињеном Краљевству, укључујући и кандидовање за Парламент. По повратку у Француску, у којој је у међувремену успостављен режим Јулске монархије, контактирао га је тада већ чувени реформски оријентисани свештеник Фелисити Ламна. Он је као убеђени ултрамонтанац пред крај периода Рестаурације дошао у оштар сукоб са већином француских бискупа због њиховог галиканизма. Ламна је са сарадницима покренуо нови лист, "Будућност" (Л'Авенир), посвећен претежно одбрани пуне слободе Католичке Цркве у Француској од државне власти. Потребу за том одбраном неки католици су препознали још у време Рестаурације, услед тадашње доминације галиканизма, а увођење Јулске Монархије је само учврстило водеће ултрамонтанце у тој борби. У новом режиму су они, мада је начелно био либералан, услед његовог револуционарног карактера, препознали опасност по слободу вероисповедања.
Монталамбер се са ентузијазмом посветио писању у новом листу, позивајући на подршку ирским католицима, као и пољским који су по гушењу устанка 1831. били изложени репресији руских царских власти, али ти позиви нису резултирали значајнијом политичком реакцијом француске државе или Католичке Цркве, привржене Светој Алијанси. Нарочито се посветио питању слободе верске наставе, па је био један од најактивнијих лидера Централне агенције за одбрану верске слободе, коју је основао са колегама из листа. Агенција је основала и од државе независну основну школу, услед чега је Монталамбер био кривично оптужен за држање неауторизованих предавања. Као члан Дома Перова, по тадашњим законима је имао право да му се уместо пред судом суди пред тим Домом. Ову прилику је искористио за одбрану верске слободе и слободе поучавања веома запаженим скупштинским говором, а осуда на новчану казну је у јавности углавном тумачена као победа Монталамбера и његових сабораца над владом.
Суочени са неповерењем галиканаца и нове, либералне монархије, Ламна и Монталамбер су са блиским сарадником Лакордером одлучили да затраже пријем код Папе Григорија КСВИ, од кога су желели да добију недвосмислену потврду и благослов за своје идеје и методе борбе за права католика, па и верска права уопште у Француској. Њихово разочарење се јавило када је Папа одуговлачио са заказивањем аудијенције, иако су на то чекали неколико месеци у Риму, па се Лакордер вратио у Француску. Двојица преосталих ходочасника су чекали експлицитан одговор, али су средином 1832. и они кренули ка Паризу, да би у Минхену сазнали да је Папа издао енциклику Мирар Вос, у којој се ограђује од њихових тежњи. Григорије КСВИ се, по свој прилици, руководио политиком ранијих папа из доба француског апсолутизма, не желећи да ризикује сукоб ни са галиканском јерархијом ни са краљевском влашћу, вероватно се плашећи могуће радикализације њеног наступа према Цркви.
Са друге стране, вероватно је велику улогу одиграла несклоност Папе према залагању тројице ходочасника за пуну слободу савести и вероисповести. Те слободе су у доминантно католичким земљама тада биле препознаване као опасност за Католичку Цркву и њену доминантну друштвену улогу. Ова бојажљивост у прихватању тековина модерног друштва Католичкој Цркви је током целог 19. и већег дела 20. века донела велике губитке. Њена симбиоза са апсолутистичким и ауторитарним режимима у већински католичким земљама није допринела дугорочном опстанку тих режима пред налетима либералних, демократских и националних покрета, који су се по преузимању власти углавном брутално понашали према Цркви (у томе је изузетак представљала Белгија, која је после збацивања власти холандског краља 1830. постала либерална, већински католичка монархија). Са друге стране, у земљама где су католици били у мањини, ауторитарни методи тамошњих режима су често примењивани против њих, а понекад су правдани управо репресијом над некатолицима у већински католичким срединама.
Политичка активност
Монталамбер је, после Папине осуде њихових ставова и активности, напустио Ламнеа. Овај је остао истрајан у заступању ранијих ставова, услед чега је и лишен свештеничког звања, упркос позивима свог најближег сарадника да прихвати папску вољу. Период између револуција 1830. и 1848. је био у скоро целој Европи привидно миран, али су нагомилане противречности, изазване дубоким друштвеним променама које нису праћене одговарајућом променом институција, понегде бурно испливавале на површину. У својим даљим наступима у Дому Перова до краја Јулске Монархије, Монталамбер је посебну пажњу посвећивао питањима спољне политике, нарочито заштити права католика ван Француске. Упозоравао је јавно 1845. на терор над њима у Либану од стране турских власти, али и на репресију власти католичке Аустрије над Пољацима и Украјинцима у Галицији 1846. Позивао је и на помоћ швајцарским католицима, који су у кратком грађанском рату 1847. бранили права кантона пред тежњама радикалних лаичких републиканаца, углавном калвиниста, да ову конфедерацију федерализују. У одбрани права Језуита да слободно делују у Француској ишао је и даље од Папе, који је опет чинио велике уступке француској влади.
Поредак Св. Алијансе је, упркос овим спорадичним сукобима, опстао у највећем делу Европе све до 1848, када су скоро све земље на континенту биле захваћене револуцијом. Упркос чињеници да је у тренутку њеног избијања на папском престолу био Пије ИКС (1846 - 1878), до тада познат као заступник либералног католицизма, радикализација захтева револуционара (увођење уставне владавине, револуционарни рат против Аустрије ради уједињења Италије итд) навела га је на оштру конфронтацију са њима. Он је после увођења лаичке уставне владе у Риму морао да оде у изгнанство, Папска држава је укинута и поново је проглашена Римска република. Овог пута је обнављање Папске државе, на изненађење многих, спровела француска војска коју је послао председник тек проглашене републике - Луј Бонапарта, потомак Наполеона И. Овај државник је, упркос надањима револуционара да ће поћи стопама свог претка, политички ослонац одмах по доласку на власт ослонац потражио и пронашао у Цркви, укинуо Римску републику, вратио световну власт Папи, ау самој Француској већ 1851. г. укинуо републику и прогласио се за цара - Наполеона ИИИ. Револуција је угушена иу целој Италији и Немачкој које су остале разједињене под конзервативним режимима, као иу традиционалној заштитници папства, Аустрији. Њу је од распада услед сецесионистичке побуне Мађара, највеће нације ове изразито мултиетничке царевине, спасла интервенција Руса, и даље снажно привржених опстанку постојећег поретка.
Када је Бонапарта постао председник нове републике, Монталамбер је подржао његову одлуку о слању војне експедиције која је заштитила папске државе од републиканских револуционара. У периоду тадашње, тзв. Друге Републике успео је, водећи уз друге католичке посланике преговоре са либералним групацијама, да 1850. Скупштина озакони слободу верског образовања, због чега је похваљен од Папе. После Бонапартиног проглашавања за цара Наполеона ИИИ 1852, дошао у оштар сукоб са њим и изражавао је жаљење што га је раније подржавао. Те године је напустио своје место у Горњем Дому, који се тада већ звао Сенат, и успешно се кандидовао за посланика у Доњем Дому. У Скупштини је жестоко нови нападао режим тзв. Другог царства, због чега је 1857. изгубио изборе, пошто је и већина француских католика у то време следила папску политику сарадње са царском владом. Монталамбер је тада већ препознавао ризике ступања Цркве у однос симбиозе са влашћу, како раније краљевском, тако и сада са бонапартистичком. Сматрао је да се њена духовна мисија, па и друштвена позиција, у таквим случајевима непотребно везују уз судбину ауторитарних и апсолутистичких режима, која је у епохи ширења демократије постајала све неизвеснија.
Потврда таквих предвиђања дошла је већ почетком друге половине 19. века. Поредак Свете Алијансе је кључни ударац претрпео у Кримском рату (1853 - 1856), у коме су, бранећи Турску, Велика Британија и Француска Наполеона ИИИ тешко поразиле Русију, главну заштитницу тог поретка. Ту његово пропадање није заустављено, мада је Католичка Црква испрва поздравила Наполеонове акције, које су ојачале њен положај у Турској у односу на грчке православце. Следећа је "на ред" дошла и сама Аустрија, чији је непријатељски став током Кримског рата спречио Русе да директно нападну Истанбул и битно допринео њиховом поразу. Наполеон је Аустрију напао 1859, желећи да њен утицај у Италији замени француским, али његова победа није довела до стварања лабаве конфедерације италијанских држава, као што је планирао. Захваљујући дипломатском умећу Камила Кавур, првог министра најлибералније међу италијанским државама - Пијемонта, њена је династија 1861. дошла на престо новонастале унитарне Краљевине Италије. Французи су тада успели барем да спрече поновни нестанак Папске државе, али не и њено територијално свођење на покрајину Лацио. Монталамбер је већ 1859. оштро нападао Наполеонове потезе, схватајући да је цео пројекат италијанског уједињења пошао путем смањења, ако не и укидања папске световне власти.
Мада је примао личне честитке од Папе ради свог залагања за прокатоличку спољну и унутрашњу политику Француске, Монталамбер се опет нашао у сукобу са Светом Столицом, који је избегао у време своје сарадње са Ламнеом. Његово заступање либералног католицизма је можда врхунац достигло на Конгресу белгијских католика 1863. на коме је рекао да треба христијанизовати демократију кроз прихватање модерних слобода од стране Цркве, као и да је њено учење и деловање у потпуном складу са начелом слободе савести. Ови његови ставови су у периоду позног Царства изазивали оштре поделе међу француским католицима. Папа је опет подржао виђења скептична према слободи и демократији, а Монталамбер се још једном повиновао диктату из Рима.
У последњој фази свог живота опет се нашао у прилици да брани своје ставове од жестоких напада и оспоравања. Та одбрана је утолико значајнија што се одвијала у јеку припрема за Ватикански Сабор, који је сазван са циљем да формулише одговор Католичке Цркве на изазове модерног друштва, што се више није могло одлагати. Сам Сабор је одржаван под врло драматичним околностима, пошто је после пораза Француске у рату са Пруском под вођством канцелара Бизмарка 1870. и абдикације Наполеона ИИИ, отворен пут потпуном уједињењу Италије и претварању Рима у њену престоницу, тј поновном укидању Папске Државе. Монталамбер је преминуо током одржавања самог Сабора, не покоривши се пред смрт Папиним конзервативним ставовима као два пута током живота. Услед тога Пије ИКС чак испрва није одобрио хришћански погреб овог мислиоца и активисте, али је затим ипак попустио, тако да је Монталамбер сахрањен уз високе почасти. Сабор је, иначе, започео рад у Папској држави, а завршио у Краљевини Италији, и то усвајањем Догме о непогрешивости Папе, тј одговарајући на драматичне изазове тренутка радикализацијом конзервативне позиције, уместо појачане флексибилности и изоштреног реализма.
Папа је по укидању Папске државе одбио било какву сарадњу са новим властима и прогласио себе Ватиканским затвореником, а све вернике позвао да бојкотују изборе за органе власти у новој краљевини. Тај спор је разрешен тек 1929, јер је у међувремену постало више него јасно да је италијанско уједињење постало непобитна историјска чињеница. Положај Католичке Цркве је био веома лош иу новонасталом, већински лутеранском, Немачком царству које је 1871. проглашено на таласу Бизмаркових успеха. Фактички подређен положај католика у Немачкој је са различитим интензитетом потрајао све до краја Другог Светског Рата, аиу Француској је Црква почетком 20. века дошла у оштар спор са изразито секуларном, тзв. Трећом Републиком која је уведена после пада Другог царства.
Узроци ових проблема, у које је Католичка Црква доспела услед одсуства воље њене највише хијерархије током највећег дела 19. века да се прилагоди духу и стремљењима доба демократије, били су дубоки, а њихове последице далекосежне. О томе сведочи и чињеница да су ти проблеми били веома актуелни и неколико деценија пошто је 1891. наследник Пија ИКС, Лав КСИИИ, издао енциклику Де Рерум Новарум. У њој су практично изражене главне идеје Монталамбера и других верника и приврженика Цркве, који су од ње саме били одбацивани баш зато што су јој препоручивали најбољи пут за остваривање њене основне мисије у новој епохи. Управо је та енциклика била пресудни импулс за појачану политизацију католика, тј за настанак покрета из кога је проистекла већина модерних хришћанско демократских партија, без којих данашња Европа не би била онаква каква јесте.
Милан Ситарски
http://tolerancija4.bos.rs/?page=teme&lang=srp&subaction=showfull&id=1252496165&archive=&start_from=&ucat=7&
Нема коментара:
Постави коментар