(...) Ја сам у потпуности сагласан са основном мишљу Н.А. Берђајева о немогућности заштите слободе у наше време са буржоаских позиција. Не смемо се борити са комунизмом или стаљинизмом, отварајући врата за буржоаску рестаурацију. Ту мисао, из моје тачке гледишта, треба изразити једноставном формулом: политичка демократија може бити спашена само у социјалној демократији. Супротстављеност политичке и социјалне демократије нормална је за социјалисте који су васпитивани на традицијама XIX века. Њен смисао је јасан. Али шта подразумева супротстављање формалне и реалне слободе и демократије?
Чини ми се да у његовој основи стоји низ мешавина. Прва од њих је – мешавина слободе и демократије. За ово су заслужни готово сви теоретичари савремене демократије, који су укључивали у њено одређење основне садржаје либерализма. Н.А. Берђајев узима ову смешу од својих противника – и то потпуно изненада. Слобода и демократија, који су се реско супротставили још 40-их и 50-их година прошлог (XIX – прим.прев.) века, а затим се помирили пред његов крај, поново почињу да се разилазе. И фашизам може полагати право да се доведе у везу са демократијом. Он је такође демократија, једна од многоликих историјских форми. Али та демократија је супротстављена слободи. Останимо, за сада, у границама слободе. Шта су то „формална“ и „реална“ слобода?
Чини ми се да је јасно шта је то формална слобода. То је слобода, гарантована законом, односно, државом. Другим речима, слобода која ограничава саму државу, или слобода од државе. Формална слобода јесте оно што етатизам, који не волимо ни ја ни Н.А. Берђајев, чини немогућим или га ограничава. Тешко је преценити значење овог формалног правног момента у историји политичке културе. Све победе народа или угњетених класа у борби са привилегованим владаоцима државне власти, почињали су од признавања формалног закона, који везује јаке, а слабима даје извесне, па макар и слабе, гаранције.
Са друге стране, потпуно је јасно шта је то реална слобода. Она има мноштво значења која се стално мешају од стране оних који расправљају о овом најврелијем питању наших времена. У вишем метафизичком смислу слобода човека, за хришћанина, реализује се само у Царству Божијем. Грех и потчињеност законима природе јесу најреалније и најнеизбежније ропство човека. Али и спуштајући се у ниже сфере, под слободом подразумевајући могућност појаве могућности, способности и снаге човека, ми увек долазимо до противречних оцена. Свакодневна слобода у царској Русији била је, неоспорно, виша него у Енглеској или Швајцарској (слобода да се пљуне на улици, забавља или пијанчи). Свакодневна слобода, уопште, убија заједно са усложњавањем културе и растом технике. Убијајући у једној сфери, слобода узраста у другој. Од мене зависи каквој слободи ћу дати предност: слободу да пишем и читам књиге, или слободу да разбијам огледала у крчми. Закључак је следећи: не можемо говорити о реалној слободи, не ограђујући се на какву сферу слободе заправо мислимо: привредну, свакодневну, политичку, интелектуалну, религиозну.
Н.А. Берђајев покушава да дā другачију, не баш најсрећнију одредницу разлика између формалне и реалне слободе. „Формална слобода, - говори он, - јесте она која је проглашена, али се у пракси не реализује“. Проглашена слобода увек се реализује више или мање, и, самим тим, то „или-или“ има само теоријско значење. Пробајмо да применимо ово одређење слободе на конкретну буржоаску демократију. Да ли проглашена слобода заиста није била реализована? Какву је слободу она проглашавала? Слободу од сиромаштва, од борбе за опстанак, од угњетавања? Никада. Формално су проглашене слобода савести, мисли, речи, окупљања. Да ли је та слобода остварена? Ја тврдим: била је остварена, и то у таквој мери и обиму, као никада у историји човечанства. Неки изузеци у недоследности, изазвани политичком борбом (например, положај монашких редова у Француској) не рачунају се, јер потпуно чисте и безгрешне форме историја не познаје. Требало би да се запитамо: да ли та проглашена и реализована слобода јесу на добробит човечанства, или су само празна забава поличитичара, једне господарске класе?
Н.А. Берђајев и ја не можемо да се не сложимо по том суштинском питању. За нас слобода савести и мисли јесте реална добробит и благо, и за њих бисмо дали све друге слободе. (...) Можемо ли рећи које је благо реалније: комад хлеба или слобода („формална“) мисли и савести?То је питање личне духовне благородности. Племенити човек, без обзира на то којој класи припадао, више цени слободу и глад. А већина – ситост и ропство.
(...) Ми желимо да избавимо народ од искушења да преда свој дух за „реалну“ обезбеђеност. Али, опасност прети са двеју страна: од стране експлоататора духовности, који су спремни да са лакоћом униште слободу за чист новац, и од стране маса и њихових вођа, који су спремни да са лакоћом замене слободу која им је неразумљива и непотребна, за ситост у тамници. Издаја слободе од стране савременог антидемократског социјализма није случајна. Лењин не носи само наследство Ивана Грозног (свакако га носи), већ и тенденције нашег века. Ствар је у томе да социјализам може бити остварен само на рачун економске слободе. Та слобода је иживела сама себе и назире јој се крај. Али, држава, која на себе преузима уништење економске слободе, не зауставља се на томе. Сви видови слободе су међусобно психолошки повезани. Ја, заједно са Н.А. Берђајевим, заступам разграничавање економске, са једне, и духовне и политичке слободе, са друге стране. Али, тај задатак је необично тежак. Полуцивилизоване масе, и чак савремена културна младеж која мрзи слободу, нису јој дорасли. Заштита слободе у нашем времену јесте први задатак за све људе од духа и хришћанске културе; заштита управо те слободе, која је постојала, и још постоји и може се само проширити, а не и одбацити: формалне слободе, правне слободе, слободе лица од државе и колектива – у његовој савести, у његовој мисли и друштвеном деловању.
Што се тиче социјализма, ја мислим да он не обећава и не носи никакве посебне слободе. Слобода у социјализму постоји до извесног степена, упркос његовим тенденцијама, као оно најбоље из наслеђа старог света. Али, социјализам носи нешто друго: могућност пуноће постојања, могућност живота за широке масе, који је за њих сада прекрасан. За њих та пуноћа живота није слобода, већ услов за свесно и благородно примање слободе. Сама слобода је виша од постојања, виша од живота. Али, та хијерархија, недоступна за многе, није дата за историјско човечанство. Зато је решење питања о постојању претпоставка – тј. једна од препоставки – решења питања о слободи.
Георгиј Федотов
„О светости, интелигенцији и бољшевизму“. Санкт-Петербург, 1994, с. 79—82.
Превод: Олга Јокић
Нема коментара:
Постави коментар