Августа 1992., у своме обраћању Националној Конвенцији Републиканске Партије, тадашњи председнички кандидат Пет Бјукенен је одушевио своје подржаватеље и шокирао прогресивне репбулканце када је рекао:
,,Мој пријатељи, ови избори су много више од тога шта ко добија. Они су питање тога ко смо ми... У нашој земљи се одиграва верски рат за душу Америка. То је културни рат, важан држави која ћемо једног дана постати као што је био и Хладни рат.'' [1]
Овај израз, ,,културни рат'', данас тако често помињан у политичким говорима, је задобио своју популарност из овог говора. Ипак истинско порекло овог израза је старије од века и преко Атлантика. Током седамтесетих година 19. века, новоформирано Немачко царство је започело широку офанзиву на религиозни парикуларизам и породичну аутономију, кампању коју је назвало kulturkampf (у преводу ,,културни рат'').
Можда је најважнији, иако ненамерни, резултат овог првобитног ,,културног рата'' покретање и даље аморфног политичког покрета, званог хришћанска демократија, у Немачкој и другде у Европи. Овај експеримент примењивања хришћанских принципа на популаро модерно владање је развио сопствену историју тријумфа и трагедије и нуди поуке Американцима који такође покушавају – сада у 21. веку – да примене хришћанство на модерну демократску политику. Да би се боље разумео овај европски експеримент, данас ћу размотрити: (1) природу хришћанске демократије; (2) две правца – католичку и протестантску – којима се развијао рани покрет; (3) две кризе хришћанске демократије током последњег века – прву током тридесетих а другу током шездесетих година; и (4) коначно, данашње могућности хришћанске демократије.
БАШТИНА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У 20. веку је речено да је кинески комунистички лидер из 20. века Зу Енлаи (1989-1976), када је био питан о утицају Француске револуције 1789. на људска дешавања, одговорио: ,,Сувише је рано да би се видело''.
Заправо, нејасно је коме је и тачно када Зу ово рекао. Један извор каже да је то речено надвојводи Оту ван Хапсбургу 1948; други каже Ричарду Никсону 1972.; а трећи тврди да је то било Енглезу Тонију Бену 1975; а опет четврти француском новинару 1989.; Последњи би се могао сматрати чудом јер је Зу тада био мртав већ тринаест година. Можда је Зу, жив и мртав, ово издекламовао сваком западњаку кога је срео.
Било како било, има истине у његовом одговору. Револуционари 1789. су ослободили страсти и идеје које настављају свој утицај у наше време. Многе од њеих директно циљају верске и породичне везе, укључујући равнајућу идеју о једнакости, револуција развода, секуларни либерализам, сексуална слобода, државно образовање и комунизам. Француска револуција је дефинисала модерни политички речник: етикете ,,либералан'', ,,радикалан'', ,,социјалистички'' па чак и ,,конзервативни'' све потичу из тог времена (на пример, управо су књиге које су написали Едмунд Берк и Луј Де Бонал као реакцију на Француску револуцију прве дефинисале модерни конезерватизам). Тако такође и хришћанска демократија, која је на исти начин настала као помало закаснели одговор на идеје 1789. Као што је проминентни рани хришћански демократ изјавио, 1789. је означила ,,годину рођења новог живота'', коју је такође окарактерисао као ,,катастрофу 1789.'' [2] Заиста, једна од најуспешнијих хришћанско - демократских странака је узела чудно име, ,,Антиреволуционарна странка'', у седамдесетим годинама 19. века, и задржала га је до пре две деценија.
ПЛАТФОРМА ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Аутентична хришћанска демократија, морам додати, није само још једно име за ,,конзерватизам''. За разлику од европских конзервативаца, хришћанско - демократски циљ није да одбрани стари федуални поредак, непостојеће класне структуре нити богатање. Нити је хришћанска демократија ,,рурална'' или ,,сеоска'' партија, бранећи интересе малих фармера док игнорише урбани, индустријски поредак.
Уместо тога, овај покрет треба искључиво видети као хришћански одговор на модернизам, покрет са сопственом платформом. За почетак, хришћански демократи су схватили Француску револуцију као ослобађање ,,шокантне антихришћанске светске моћи која, да је Христос није сатро', би одцепила цео свет заувек из Божијих руку и сопствене судбине''. По овим појединцима, секуларизам који је изнедрила Француска револуција је произвео ,,систем модерног и скоро несазнајо дијаболичног паганизма''. Покрет такође верује да би било ,,потпуно апсурдно да особа... исповеда Христа својим уснама и игнорише последице које директно произистичу из тога за нашу националну политику''. [3]
Што више, хришћанска демократија се формално противи економском материјализму, како у својим социјалистичким тако и у својим либералним појавама. У овом погледу, нереди у Европи са почетка 20. века су настали због ,,претераног либерално-капиталистичког економског поретка'' претходног века. Гледајући га из другачијег угла, марксизам и фашизам треба схватити као производе истог секуларног, материјалистичког погледа на свет. Као што је хришћански демократски мислилац Марија Мејер-Севенић објаснила:
,,они [марксизам и фашизам] су ништа друго до моћни реакционарски покрети, изникли из плодног тла [Mutterboden] истог либерално-капиталистичког размишљања.'' [4]
Говорећи у 1946., Јозеф Андре је понудио хришћанско - демократскo тумачење значаја пораза нацизма у Другом светском рату::
Материјалистички поглед на историју је сада при крају. Оно чему су Хегел, Дарвин, Хекел, Ниче и Карл Маркс тежили, сваки са својом делатношћу, је историјски преузето и уништено са Нациосоцијалистичким Зајтгајстом. [5]
Хришћанска демократија нуди, уместо тога, духоцентрични, христоцентрични поглед на свет који би изградио специфичан политички и економски поредак.
Конкретно, хришћанска демократија се залаже за органско друштво. Баштина Фрнацуске револуције у политици и економији је била потрага за једномислијем, што би значило потискивање различитости, и порицање свега ,,свежег и природног''. Хришћански демократи сматрају да спонтане, органске структуре људског живота – села, градове, комшилуке, синдикате и (изнад свега) породице) – треба заштитити од разорних утицаја модерног живота. Јер само кроз ове органске структуре људска личност може да напредује. Као што је то објаснио француски филозоф Етијен Гилсон:
Од свог рођења до своје смрти, сваки човек постаје део множине природних друштвених структура ван којих он нити може да живи нити постигне свој пун развитак... Свака од ових група поседује одређено органско јединство; на првом месту ту је породица, природно место раста детета. [6]
Такве групе су постојале пре државе. То јест, закон није створио породице и градове; он их је ,,нашао''. Како нам објашњава аналитичар Гвидо Диеркс, циљ хришћанске демократије је поново успостављање и одбрана органског друштва, почев од породице.
Хришћански демократи виде породицу као посебну прилику да примене њихове друштвене... принципе. Они желе да грађани прилагоде своје личне животе. Породични живот, посебно традиционални породични живот венчаног пара са неколико деце је прво отелотворење таквих веза у другим секторима друштва. [7]
У складу са овим циљем, хришћанска демократија се држала јединствеог погледа на јавне стандарде, где порески закон и помоћ и политика социјалног осигурања имају за задатак да користе и ојачају органске заједнице. Као што Диеркс објашњава, хришћански демократи сматрају да породица има и инструменталну и унутрашњу вредност. Они су тежили пореским олакшицама које олакшавају порођај и васпитање деце као право детета на исправан узгој, не за сврху вертикалне расподеле прихода. Такође, када хришћански демократи:
... желе да повере више здравствене бриге и других дужности социјалних служби породици, они то не чине само да би олакшали терет државне бирократије или министарства за финансије, или да би побољшали квалитет службе која се пружа, старим, младим и болесним (мада је и то циљ овога), већ прво и изнад свега зато што они желе да ојачају породицу. [Они сматрају] да је садашња породица ослабљена губитком друштвене функционалности.
На сличан начин, хришћански демократи су тежили да провуку модерни владу кроз друге ,,органске структуре'', посебно кроз ,,непрофитне'' и религиозне агенције. На пример, у Немачкој и Холандији, где је хришћанско - демократски утицај био одлучујући, државни сектори сада располажу са скоро 70 посто бруто домаћег прозвода. Ипак, само 10 посто контролише централна влада. Уместо тога, непрофитне агенције – посебно оне са религиозним везама – су имале највећег удела у имплементацији програма. [9]
ДВЕ СТАЗЕ ДО ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У свом најчистијем облику, хришћанска демократија је такође циљала на хришћанско политичко јединство. Просветитељство 18. века, који је изнедрио идеолошку страну Француске револуције, је сам настао као одговор на раније верске ратове, или на 17. век. У таквој нетолерантој, крвавој ери, католици и протестанти су ратовали једни против других. Милиони су изгубили животе у овом хришћанском грађанском рату. Хришћанско - демократски покрет се свесно трудио да превазиђе теолошке разлике између католика и протестаната концентришући се на њиховог заједничког непријатеља - ,,ужасавајућу антихришћанску светску силу'' – и градеђи заједнички социјално-политички програм. У сваком случају, постојао је различит римокатолички и протестантски пут до овог циља.
Католици су морали да се труде да преброте поглед да је Римска Црква, од пада Наполеона 1815. до револуција 1848., реакционарна и да се залаже за тлачење народа, противи демократским тежњама и игнорише нове проблеме које су настале у индустријском друштву. [10] У Немачким државама је током револуционарне 1848. године настала ,,Католичка Федерација Немачка''. Настојећи да заштити католичка права у свакој будућој немачкој унији, овај ,,католички клуб'' је постао ,,Центар Фракције'' 1858. и коначно Централна Странка. Иако у теорији отворена за не-католике, Централна Странка се прво и изнад свега фокусирала на заштиту католиког ауторитета, права и парохијских школа.
Али млади бискуп Меинца, Вилхем Емануел, Барон фон Кетелер, је почео да обилује интересантнији и екуменистичкији социјални католицизам. Током Католичког конгреса 1848. он је одржао здравицу ,,обичном народу'' Немачке и изјавио да како религији треба слободе, слободи треба религија: у то време и на том месту, то су биле радикалне изјаве. Током 60их година 19. века, бискуп Кетелер се окренуо ка ,,социјалном питању''. Он је одбацио развитак онога што је назвао ,,капиталистички апсолутизам'', позвао на стварање хришћанских радничких синдиката за заштиту радника, и ургирао је политичке реформе које би повећале плате, скратиле радно време и забраниле рад деце и мајки у фабрикама. [11]
1871., после немачке победе у Франко-пруском рату, Немачко царство се коначно обликовало. Канцелар Ото фон Бизмарк је одмах започео Културкампф. На одређеном нивоу, овај ,,културни рат'' је био усмерен у умањењу католичког утицаја у већински протестантском царству. Језуитски монашки ред, на пример, је био забрањен. Али на другом нивоу, сви хришћани су се сусрели са новим ограничењима. Закон из 1871. је забранио свим свештеним лицима да дискутују политичка питања са предикаонице. Други закони су дали немачкој држави више контроле над образовањем свих свештеника, створили посебан световни суд за правне спорове у којима се као странка појављују свештеници и захтевали су обавештење о свим свештеничким запослењима. 1875. Царство је захтевало да сви бракови буду грађанске церемоније. У одговору на све ово, католичка политичка акција кроз Централну Партију је добила на убрзању. Овај ,,културни рат'' је трајао до 1878. када је Бизмарк одлучио да већа претња Немачкој долази од социјалиста.
,,Социјални католицизам'' бискупа Кетелера и поход Централне партије у изборну политику Немачке су се сусрели у социјалној енциклици папе Лава XIII ,,Ново доба'' (Rerum Novarum). Овај невероватни документ је осведочио вољу римокатоличанства да се суочи са обећањима и проблемима индустријализације афирмативном хришћанском алтернативом laissez-faire-у класичног либерализма и социјализму. Тврдећи да ,,садашње доба је предало раднике, сваки од њих сам и беспомоћан, нечовечности и неконтролисаној похлепи конкурената'', Лав је одбио теорију плата класичног либерализма која је тврдила да се плата заснива на слободном уговору између послодавца и запосленог. Лео је напао социјализам са још већом усрдношћу, називајући га ,,врло неправедним'' јер рањава раднике, крши права законитих власника, квари функције државе и баца владе у ,,потпуно растројство''.
Заиста, Лав се окренуо ка ,,природном и првобитном праву на брак'' и на породицу - ,,друштво домаћинства'' – као на прави камен темељац социјалне и економске теорије. Право својине, на пример, иако припада појединцима по природи ствари, углавном се ,,придаје човеку у његовом својству као глава породице''. На сличан начин, Лав је објавио да је ,,најсветији закон природе да се отац породице постара да његово потомство има довољно од свих средстава за живот...'' По природном реду, наставља он, није у реду да ,,се од жене или детета захтева оно за шта је способан одрастао човек или шта би био вољан да учини''. Он је потврдио да је природа намерила за жене да раде кући... образују децу и брину се о породици''. Лав је даље закучио да принцип који мора да се налази у свим уговорима између послодавца и запослених мора бити да плата буде барем ,,довољно велика да омогући [раднику] да издржава себе, своју жену и своју децу...'' [12] Ово је принцип ,,породичне плате.
Хришћанска демократија са католичке стране је заправо најбоље схваћена као Rerum Novarum на делу. И заиста, 1901. Лав је донео још једну енциклику, Graves de Communi Re, која је отворено пригрлила одредницу хришћанске демократије. Упоређујћи овај покрет са начелима демократског социјализма, Лав је навео:
... Хришћанска демократија, самом чињеницом да је хришћанска, је заснована, и са правом, на основним принципима свете вере, и она мора да обезбеди боље услове за масе, чији је главни циљ помагање савршенства душа које су створене за вечна добра. Стога, за хришћанску демократију, правда је света; она мора да тврди како право задобијања својине и државина не смеју бити порицани, и она мора да заштити свакојаке различитости и слојеве који су од велике важности у свакој уређеној држави. [13]
1906. немачка Централна партија је започела велику дебату о сопственој будућности. У чланку Јулијуса Бахема ,,Морамо побећи из куле'' (“Wir mussen aus dem Turm heraus”) се заступала теза како партија треба да престане да буде искључиво ,,католичка'' и да треба да повећа своје протестантско чланство, као једини начин да пробије свој вечито мањински статус. Али било каквав помак у овом правцу је спречен.
АБРАХАМ КЕЈПЕР
Протестантска верзија хришћанске демократије је доста повезана са холандским пастором, уредником и политичарем Абрахамом Кејпером. Треба запамтити да је Холандија држава која се родила из верског заноса. Током 80 година су се холандски калвинисти борили против католичких Хабруговаца за верску – и на крају политичку – слободу. Краљевство Холандија је засигурно била нација са душом цркве (и то протестантске).
Армије Француске револуције су, пак, прелетеле кроз Холандију, ослабађајући тамо, по Кејперовим речима, ,,антихришћанску светску силу''. Поновно стварање хришћанске државе је постао посебни задатак. После таквих личности какви су били Вилијам Билдердијк (1756-1831), Исак Дакоста (1798-1860) и Гвилома Гроена ван Принстерера (1801-1876), Кејпер је трансфоримао конфесионални калвинистички покрет у Антиреволуционарну партију, основану 1879. Он је сматрао да Француска револуција означава:
,,...излазак духа који се ушуњао у историјски живот народа и суштински окренуо њихова срца против Христа као Богом-помазаног Цара... Уместо поштовања преузвишеног Бога је дошло, захваљујући хуманизму, поштовање Човека. Људска судбина се спустила са неба на земљу. Писма су исмевана и Реч Божија је срамно порицана да би се платила откупнина величанству Разума.’’ [14]
Кејпер је такође подигао свој барјак против продора индустијског принципа унутар локалних, органских заједница. Иако је писао 1869., лако је могао мислити на Волмарт када је рекао: ,,Моћ капитала, у све већој количини, сиса крв из малопродаје. Један гигантски продавац гута посао који је раније омогућавао већем броју продавница да се развијају''. [15] Оно што је он назвао ,,челичним мотором на пару'' је угрозило чак и породице:
,,Више неће свака беба пити топло млеко из груди сопствене мајке; имаћемо некакву млаку текућину спремну за све наше бебе колективно. Неће више свако дете имати место за игру у дому поред своје мајке; сви ће ићи у заједничке школице''. [16]
Било како било, Кајпер је наглашавао да нема повратка назад. Стога, они који верују у Христа морају пригрлити демократију, чији је дух могао само да расте. Они ,,се морају позиционирати храбро у пробоју ове државе'' и ,,спремити се за нови хришћанско - демократски развитак наше националне владе''. [17]
Кајпер је такође инсистирао да покрет мора наставити у сарадњи са холандском римокатоличком мањином, политички организовану као Католичка странка. Као што је рекао својим члановима Антиреволуционарне партије:
,,док странке Револуције игноришу, или чак исмевају, други долазак Господа, наши римокатолички суграђани исповедају са нама: ,Који ће опет доћи да суди живима и мртвима'... Они, као и ми, признају да сва власт и моћ на земљи извиру од Бога и да су укорењене у стварност творевине... Они као и ви тврде да је Бог послао свог јединородног Сина у свет, и као награду за његов крст он је на његову главу поставио Посредников венац. И они сведоче са вама да је овај божански помазани Цар сада седи са десне стране Бога [и] влада судбинама народа и држава...''
У исто време, Кајпер се противио спајању ове две хришћанске странке, називајући такав покрет ,,издајом наше историје и наших принципа''. [18]
КРИЗА И ОБНОВА
Ови опрезни кораци ка практичној сарадњи су били највише што је хришћанска демократија могла да постигне до средине 20. века. У Холандији Антиреволуционарна партија је доминирала у државној политици од 1897. до нацистичке окупације земље 1940. У Немачкој, Централна партија је учествовала у неколико коалиционих влада и – после Првог светског рада – помогла је у стварању Вајмарске републике. Ипак, Партија је била неспособна да ублажи економске потресе у раним 30. годинама 20. века нити да спречи Афолфа Хитлера и његову Националсоцијалистичку странку од заузимања власти. После три бурних година Хитлер је забранио Централну партију јула 1933. Исто, хришћанско - демократски покрет у Италији, назван Народна странка и организован 1919. од стране свештеника Луиђија Стуца, је проглашен противзаконитим 1925. од стране фашистичког режима Бенита Мусолинија.
Ипак, у паклу Другог светског рата, хришћанска демократија је осетила препород и нови језик. Овде бих волео да нагласим пример Француске.
Кључна фигура је био Емануел Муније. Пишући за католички журнал ,,Есприт'', Муније је разрадио ,,христијанизовану'' верзију индивидуализма, названу ,,персонализам''. Овај приступ је сматрао сваку људску личност као јединствену, ,,слободни агент'' са ,,усаљеним'' моралним квалитетима и са правима укорењеним у природном праву. Ово виђење је доста наглашавало значај развитка свих димензија људске личности: ,,друштвене као и индивидуалне, и духовне као и материјалне''. Муније је нагласио да потпуни процват индивидуалца може доћи само кроз друштвена тела као што су породица, локална заједница и удружење радника. Он је позвао на стварање револуционарне хришћанске странке, која је ,,чврста'', која је достојна Христа, која је ,,радикална'' у својој социјално-економској визији. [19]
1943. млади студент католичке филозифије и ученик Мунијеа, Жилберт Дру, је саставио манифест за послератни хришћанско - демократски рад. Он је нагласио трансфомишућу карактеристику истинског хришћанског делања: цела особа се мора посветити, не само као зупчаник у страначкој машини, већ као војник који се труди да сагради нову Француску на радикалних хришћанским принципима. Годину дана касније, Дру је платио за свој манифест својим животом, тако што га је устрелио немачки Гестапо у Лиону. [20]
Даљи развитак хришћанско - демократске доктрине је текао примарно од два новинара-филозофа, Етијена Гилсона и Етијена Борна, који су писали за часопис Об. Они су порицали атомистички индивидуализам деветнаестовековне ,,буржоазије'' који је, по њима, повладио ,,уски'' себично поглед на свет и показао ,,равнодушност ка најосновнијим установама као што је породица''. Ови писци су такође напали социјалисте и комунисте за њихов ,,материјализам'' и непријатељство ка откривеној религији. Заиста, буржоаски либерализам и комунизам се могу сматрати као ,,два наличја исте грешке''. Задатак који се сада налази пред западном цивилизацијом је да се нађе средишњи пут између бурзоаског либерализма и колективизма. [21]
Друго начело у новој хришћанско - демократској платформи је да, иако ми покрет и странка били отворено хришћански, они никада не би били клерикални или строго католички. После антирелигиозне таме нацистичког похода на Европу, овај покрет би се умсто тога трудио да уједини католичке и протестантске вернике и симпатизере – Јевреје и агностике – у одбрани хришћанске цивилизације са религиозно утканим вредностима. [22]
Хришћанска демократија такође тежи да донесе и слободу и правду, циљеве које треба достићи за подједнаким жаром. Као што је Етијен Борн истакао у својој књизи, Cet Inconnu:
Слобода без правде је вештачка, варљива и лицемерна; она се може користити само да се оправда механизам слободног тржишта и служење пролетеријата; таква слобода је, заправо, антитеза слободе. На исти начин, правда без слободе води у тиранију и тоталаризам Совјетског комунизама или фашистичког корпоратизма. [23]
Да би се постигли ови задаци – мирење индивидуализма са заједницом и да би се остварила и правда и слобода – француски хришћански демократи су дали приоритет одбрани природних друштвених група. Ове установе су биле суштинске или урођене, што значи да ће се увек појавити из саме бити и природе човека. Као што рече Етијен Борн: ,,Народ није народ и сигурно не живи у слободи уколико природне друштвене групе од којих је састављен не признају једна другу, и уколико држава не призна њихове разлике и осигура да су заступљени њихови интереси''. [24]
Треба уочити да су се ови хришћански демократи такође одрекли патријахалног, патерналистичког породичног система старе Европе. Породица којом доминира отац се не може помирити са ,,персонализмом''. Хришћански демократи су се држали тога да жене треба да имају истоветна грађанска, законска и политичка права. У исто време, поновно успостављање породице би значило: да родитељи треба да контролишу образовање, да мајчинство и детињство држава треба посебно да заштити и да главе породица треба да примају ,,породичну плату'' тако да би мајке могле да остану кући са својом децом. [25]
Људска права су такође у центру пажње хришћанских демократа, али са посебним обртом. Док су се секулани поглеи на француско искуство заснивали на еволутивном развитку права, нови покрет је нагласио укорењивање људских права у саму творевину, у природном праву. Такво право је ,,непрекршиво'' и ,,урођено'' зато што је његов извор Сам Бог. Увек имајући дозу здраве сумње према држави, хришћански демократи су пригрлили људска права са намером да заштите ,,природна права сваког појединца'' и ,,природних друштвених група'' од претеране снаге владе. Такође застпајући социјалну и економску демократију, покрет се држао позитивног погледа о неопходности социјалних права за безбедност и достојанственост човечанства. [26]
Из овог правог интелектуалног комешања, хришћанска демократија се политички оформила као Народни републикански покрет Mouvement Republicain Populaire (или MRP), која је постала део француске владајуће коалиције 1946. [27] У Холандији, Антиреволуционарна странка, у савезу са Католичком странком, је освојила власт 1946. Хришћанско - демократске партије су даље освојиле важне изборе у раније фашистичкој Италији (1948.) и Западној Немачкој (1949.). [28]
Утицај је био огроман. Хришћански демократи су створили духовне и политичке услове који су омогућили брзу европску економску обнову. Ово хришћанско – демократско доба је имало и друга два важна резултата. Прво, сан Европске Уније се углавном развио међу послератним генерацијама хришћанско - демократских вођа, посебно Роберта Шумана из Француске, Конрада Аденауера из Западне Нeмачке и и Алсида Де гаспарија из Италије. Рани споразуми којима се створила Европско удружење за угаљ и челик (Париз, 1952) и Европска економска заједница (Рим, 1957.) су се наоко фокусирали на економска питања. Али, њихов водећи циљ је дошао из жеље да се оживи хришћанска цивилизација, и, заиста, да се створи демократска верзија Светог римског царства на рушевинама континента кога су недавно опустошила два светска рата.
Друга трајна баштина послератне хришћанске демократије је Универзаслна декларација људских права, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених Нација 10. децембра 1948. Кључни ствараоци овог документа су били: Чарлс Малик, арапски хришћански демократа из Либана који је 1948. био и секретар Комисије за људска права и председник Економског и совијалног савета УН-а; и Рене Касин, француски специјалиста у области међународног права који се, иако је био Јевреј, симпатисао са послератном хришћанском демократијом. [29] Како је то срочио један исотичар, Универзална декларација људских права је ,,већински идентична'' са погледом на свет који има хришћанска демократија. [30] Конкретно, видимо у члану 16 (3) афирмацију ,,природних'' друштвених установа:
Породица је природна и основна групна јединица друштва и припада јој право на заштиту од стране друштва и државе.
Реч ,,природна'' долази право из хришћанско - демократског речника. Чак и коришћење речи ,,друштво'' овде пре и различито од речи ,,држава'' је хришћанско - демократска ознака.
У члану 25 се налази подршка за социјална права породице, са посебним нагласком на ,,породичну плату''.
Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и потребама себе самога и његове породице, укључујући храну, одећу, дом и здравствену бригу и потребне социјалне службе, и право на безбедност у случају незапослесноти, болести, немоћи, смрти супружника, старости или другог недостатка средстава у условима који нису под његовом контролом.
Други чланци декларишу да мушкарац и жена ,,имају право да се венчају и оснују породицу'' [Члан 16(1)] и да ,,мајчинство и детињство примају посебну бригу и помоћ'' [Члан 25(2)]. Универзална декларација такође потврђује породична правa [Члан 26(3)], то јест:
Родитељи имају превасходно право да бирају какву ће врсту образовања да пруже својој деци.
Чак и сам израз ,,једнакост'', предмет ранијих и каснијих прболема, у Универалној декларацији налази посебно значење кроз ,,персоналистичку'' концепцију ,,права на живот'' (Члан 3), ,,част и цењеност људске особе'' (Преамбула) и ,,обдареност'' људске природе:
Сви људи су рођени слободни и једнаки у части и правима. Они су обдарени разумом и савешћу и треба да се понашају једни према другима у духу братства (Члан 1).
Заиста, једино хришћанско - демократско обележје које није присутно је отворено признавање Бога Створитеља. Неколико чланова припремног комитета, кога је предводио Чарлс Малик, су тежили томе. Али на крају су се сложили око универзалнијег речника који је имплицирао, уместо што је именовао, Бога. [31]
ТИХЕ ,,ВРЕДНОСТИ РЕВОЛУЦИЈЕ''
Ипак, још је од 50-их хришћанска демократија као суштински поглед на свет ушла у период кризе. Младалачки полет, енергија и осећај позитивне хришћанске револуције који су били очити у 40-им су нестали. У Француској, главна покретна хришћанско - демократска снага, МRP, је изгубила у борби против нове партије генерала Шарла Дегола, RPI (Ressemblement de Peuple Francois) и до 1958. је потпуно нестала. За то време, у Италији и Немачкој, хришћанско - демократске странке су одржале своју власт за цену своје визије. Већ раних 60-их оне су постале више прагматичне и бирократске, самодовољни бранитељи статус кво-а. Амбициозни ловци на фотеље, а не хришћански идеалисти, су постали челници партије. Покрет за ,,моралну и политичку обнову'' је једноставно постао маса партија центро-десничарске оријентације. [32] Када је нова ,,криза вредности'' ударила Европу посебном јачином у касним 60-им, хришћански демократи су били неспремни да одговоре. Они су тада одавали утисак старих и дискредитованих чувара нове врсте материјализма, чисте супротности од онога шта су визионари покрета намеравали. [33]
Заиста, сада је јасно да ,,тиха револуција'' у вредностима започиње међу Европљанима после 1963. То се може витеди у пребацивању од вредности које потврђује хришћанско учење (као што су ,,одговорност, жртва, брига према ближњем и светост дугорочних веза'') ка јаком ,,секуларном индивидуализму'' усресређеног ка себичним жељама. [34] Породични живот је постао жртва тога. Испитивања међу младима у Европи током 70-их и 80-их су показала да они ,,исказују ширећи неконформизам што се тиче абортуса, развода итд. ка родитељству такође'', већински се слажући са изјавама као што су ,,деци треба само један родитељ'' и ,,деца нису више потребна да би се човек осетио испуњеним''.
Објашњавајући ову промену вредности, један коментатор је указао на брзу легализацију абортуса и на ,,опадајућу свесност'' међу Европљанима ,,за узвишеност сваке особе, чак и старе и инвалиде''. Он додаје: ,,...голи индивидуализам и необуздан индивидуализам либертинизам су постали доста раширени последњих година...Чини се да еманципација жена, која се поприлично распространила, такође креће у том правцу''. У међувремену, судови и јавно мнење су постали толерантни сексуалној девијантности. [35] Схваћени у ширем контексту, такве промене су симболисале победу старог противника - ,,антихришћанске светске силе'' испрва ослобођене 1789. – над хришћанском демократијом.
НОВА НАДА СА ИСТОКА?
Било како било, 90-те су означиле ново јачање хришћанске демократије, макар и у неочекиваним местима. На пример, на шведским изборима 1991. је Хришћанско - демократска Социјална странка ушла у шведски парламент по први пут, где се сјединила са владајућом коалицијом. Током следеће три година, странка је успешно пропагирала учење о хришћанским вредностима у државним школама и за олакшице намењене незапосленим родитељима.
Још драматичније, хришћанско - демократске странке се појавиле у свим источноевропсклим државама које су ослобођене од комунизма између 1989. и 1990. У Пољској, да изаберемо тај пример, блок Акције изборне солидарности је дошао на власт 1997., у чијем кампањском манифесту се објављује:
Можемо изгадити модерну, праведну и самоодрживу суверену државу; државу засновану на патриотским и хришћанским вредностима, на љубави и слободи. Ове вредности су формирале наш суштински идентитет током хиљаду година.
У Румунији, Национална сељачка хришћанско - демократска странка је победила на изборима у новембру 1996. Хришћанско - демократске партије су такође биле део владајућих коалиција у Мађарској, Словачкој, Хрватској, Чешкој, Литванији и Латвији.
Породични проблеми су се надвили над овим државама и на хришћанско - демократски дневни ред. Заоставштина комунизма спојена са доласком западностилског социјалног либертаринизма је изазвала катастрофални ефекат на источноевропске породичне структуре. Од 1990. стопа развода је нагло скочила; број бракова се драстично снизио; наталитет се знатно погоршао. Заиста, током 2005. листа првих десет држава са најнижим фертилитетом укључује Латвију (1,26), Пољску (1,24), Словенију (1,24), Чешку (1,20) и Литванију (1,19). 2004. хришћанско - демократски парламентарци из шест ,,нових држава чланица Европске Уније) – Чешка, Словачка, Латвија, Пољска, Литванија и Естонија – су се ујединиле и издале своју ,,Декларацији о породици на првом месту''. Они су званични привхатили ,,Декларацију Мексико Ситија'' из марта 2004. са Светског конгреса породица и изјавили:
Ми ћемо наставити наш труд зарад традиционалне породице, брака и суштинске вредности сваког људског живота такао да будућност Европе више није повезана са културом смрти, институционализованог егоизма и опадања становништва, већ са очувањем верских, етичких и културних вредности као побољшање врлинског живота значајног за све аспекте. Здрав породични живот побољшава прави и уређену слободу и ограничава моћ државе.
Документ такође подржава друге принципе који су централни у хришћанско - демократском виђењу света:
,,Прокреација је кључна за преживљавање људског рода''.
,,Родитељи поседују приману власт и одговорност да усмеравају васпитање и образовање своје деце''.
,,Добра влада штити и чува породицу и не заузима главне улоге која она игра у друштву''.
,,Сексуалност постоји за изражавање љубави између мушкарца и жене и за рађање деце у савезу брака''.
Ако источна Европа – то јест, Европа као целина – има икакву будућност, она лежи на хришћанско - демократским основама.
ЛЕКЦИЈЕ?
У Америци никада није било озбиљне хришћанско - демократске странке. Ово је делом због механике наше изборног механизма који фаворизије двостраначки систем, где свака странка тиме служи као ad hoc коалиција интересних група. Хришћанско - демократске странке - са својим кохерентнијим погледом на свет – најбоље успевају у местима са сразмерним представништвом.
Такође, Американци су имали комплекснији, или боље рећи, замршенији однос са баштином Француске револуције. Током 90-их година 18. века, Американци су били спремнији да прихвате револуционарно збацивање монархијске и феудалне власти и њено позивање на демократије него да брину о сузбијању Католичке Цркве. 1803. Томас Џеферсон се договорио са Напоелеоном око куповине територије Лузијане. А 1812. САД су се опет нашли у рату са главним француским непријатељем, Британским Царством: а непријатељ непријатеља је пријатељ. Речалативно мали број Американаца је држао кошмарни поглед Абрахама Кејпера о ,,катастрофи 1789.''.
Ипак, експеримент у хришћанској демократији нуди неколико битних лекција за све хришћане који учествују у модерној политици:
Прво, покрет је имао највише успеха када се држао ,,целог'' Јеванђеља, посебно Христове радикалне заповести да волимо своје ближње као себе саме. Проблеми социјалне помоћи и социјалне правде леже у центру истинске хришћанске демократије.
Друго, овај покрет је успешно пробио пут да се програми јавног здравља, образовања и социјалне помоћи спроводе кроз цркве и црквене агенције, модели који су од интереса нацији која сада експериментише са иницијативама на верској основи.
Треће, хришћанска демократија је, у најбољем случају, урезала ,,трећи пут'' социјално-економском курсу, независном и од либерално-капиталистичког и социјалистичког резоновања, тиме што је уважио породични живот и здравље локалних заједница.
И на крају, на четвртом месту, овај покрет је успевао доклегод га је одржавао аутентични хришћански живот и вера. Када би они нестали, исто је било и са свом целовитошћу и ефективношћу хришћанске демократије, као и европских држава.
Алан Карлсон
http://www.profam.org/docs/acc/thc_acc_frc.Christian.Democracy.htm
Превод: Бојан Теодосијевић
Нема коментара:
Постави коментар