Многе партије десног центра данас се називају демохришћански или носе овај придев у свом називу. Демохришћанске странке се у политичком спектру најчешће везују уз центар, или припадају странкама десног центра, као што је то у случају Западне Европе. Добро је познато да већина хришћанско-демократских партија припадају тзв. народњачким странкама. Ипак, поставља се питање, у којој мери су све хришћанско-демократске партије заиста хришћанске, односно, на који начин и колико у својим програмима ове странке промовишу идеје које проистичу из хришћанског учења? Да подсетим, основне идеје хришћаско - социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесте, хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству укључујући и оно нерођеног детета. Затим, ту су питања једнакости, солидарности, супсидијарности, персонализма насупрот индивидуализма, питања етике и биоетике.
Једна од највећих хришћанско-демократских партија у Западној Европи је свакако немачка CDU (Christlish Demokratische Union) k којом председава немачка канцеларка Ангела Меркел. Без сумње, програмски гледано, ова странка и даље представља стожер хришћанско - демократске идеје у Европској Унији. Ипак, да су програми једно а њихова примена друго показује чињеница да је као најача опозициона партија током 1999. године дала подршку већинској "црвено - зеленој" коалицији, партији Зелених и СДП за ангажовање њихових војних снага у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију. То је била историјска одлука, будући да је то било прво ангажовање немачке војске од другог светског рата. Своју подршку војним акцијама дали су и Бушовој администрацији током сукоба у Ираку 2003. године.
Њихови природни партнери ЦСУ - Хришћанска Социјална Унија Баварске, иако реторички много уздржанији, такође су дали подршку војном ангажману Америчке војске у Ираку.
Демохришћанска странка која је у Италији до 1994. године владала деценијама распала се после гласина које су је повезивале са мафијом и других афера које су биле углавном финансијске природе. Данашњи премијер Италије, Силвио Берлускони, председник хришћанско демократске партије Форза Италиа, којој се првобитно придружила и неофашистичка Аллеанза Назионале, превише је контраверзна личност и морално крајње упитна, а оштра имиграциона политика која његова влада води нарочито против припадника ромске популације не помаже демантовањем гласина да је и сам близак неофашистичким круговима и идејама.
Народна партија која је донедавно била на власти у Шпанији у својим програмима садржи јак нагласак католичког социјалног наука, ипак, свој одлазак са власти у многоме могу захвалити њиховој подршки рату у Ираку. Социјалистичка влада која је недавно освојила власт, за кратко је време максимално поједноставила развод брака, озаконила хомосексуалне бракове, уводи либералну политику побачаја итд
Ситуација у Србији није ништа боља. Демохришћанска Странка Србије, једина партија која себе декларише као хришћанско - политичку у нашој земљи, поседује добар политички програм који осликава основе хришћаско демократске мисли, међутим, крајње је упитно колико је могуће да овакав програм дође до изражаја и примени у пракси будући да је ова партија практично асимилована у коалицији једне крајње либералне опције каква је ЛДП.
Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела. У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем расте све већа аверзија према хришћанским вредностима. Неретко се може ћути да су ове вредности превазиђене, анахроне и ретроградне, без могућности да људско друштво учине бољим, алудирајући притом на saeculum obsurum - мрачно доба цркве.
Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи покрет а касније и партија која би објединила све хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско - демократске партије у Европи. Мишљења сам да би ово могла бити партија би била конзервативна са једне али и либерална са друге стране. Оно што би је чинило либералном либералним јесте нагласак на људским правима и иницијативи којег појединац треба да има према друштву. У супротности либералном становишту стоји програмска иницијатива против секуларизовања вредности у друштву. То су погледи на питања брака, истополних бракова, развода, абортуса али и снажном супростављању идеологизацији друштва. Оно што га чини социјалистичким јесте снажан нагласак на социјалној солидарности, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма.
Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско - социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде.
Никола Кнежевић
http://blog.b92.net/text/4027/Koliko-su-demohriscanske-partije-zaista-hriscanske/
Нема коментара:
Постави коментар