„НОВОГРАДСТВО“ – правац у постреволуционарној емиграцији који је свој назив добио по социјално - философском и друштвено - политичком часопису „Нови град“ који је излазио у Паризу од 1931. до 1939. године. Идејни инспиратори и коаутори часописа били су И.И. Буњаков (Фондамински), Степун и Федотов, а стални сарадници - Берђајев, Бицили, Вишеславцев, Н.О. Лоски, Б. С. Ижболдин, монахиња Марија (Ј. Ј. Скобцова) и др. Часопис је обједињавао оне духовне снаге руске емиграције које су преовладавање дубоке, економске и духовне кризе виделе на путевима учвршћивања релгиозних принципа културног и социјалног стваралаштва, афирмације социјално - моралног потенцијала хришћанства и његовог духовног усмерења. Ослањајући се на учења Ф. Ж. Бишеа, Ф.Р. Ламнеа, К.А. Сен – Симона, словенофила, В.С. Соловјова и Фјодорова, „новоградовци“ су истицали идеју стварања друштва које комбинује елементе државног управљања и привредног стваралаштва, социјалну правду и слободу личности, националну културну аутономију и светско политичко јединство на основу вредности хришћанске религије. Његову суштину је изразио Степун у синтетичкој формули: „ хришћанска идеја апсолутне истине, хришћанско - просветитељска идеја политичке слободе и социјалистичка идеја социјално - економске правде” (О человеке "Нового града" // Новый град. 1931. № 1. С. 18). Дефинишући себе као „постреволуционарну“ струју, „Н.“ је ипак тежило да се дистанцира од таквих струја као што су сменевеховство, евроазијство, младоруси, сматрајући да је овим последњим страно „поштовање слободе личности“ (Федотов). При томе, делећи идеолошку стратегију „заједничке судбине“, они су је градили на неподударности Русије, њене културе и народа са политичким системом који је у њој успостављен. Тема Русије – водећа је тема чланака сарадника часописа. Одбацујући насилни пут ликвидације совјетске власти и васпостављања дореволуционарне Русије, „новоградовци“ су стављали акценат на подршку конструктивним снагама у самој Русији, које изражавају њене националне интересе. Отуда неопходност анализе социјално – политичке ситуације у Русији, критика њеног историјског и културног искуства, осуда свакојаких апстрактних пројеката њеног ослобођења и препорода. Симбол руске идеје, схваћен у духу В. С. Соловјова, треба, по мишљењу „новогадоваца“, да буде реализован не у апстрактним конструкцијама рускости уопште и руским историјским задацима посебно, већ као утемељен на хришћанским принципима конкретне оцене руске стварности и перспективама њеног развоја. Интересовање за Русију код њих није прешло у национализам, који је посматран као један од узрока светске кризе. Тиме је условљен захтев за ограничењем политичке и економске слободе националне државе уз поштовање слободе националног културног стваралаштва у име очувања светске заједнице и изласка из кризе. Идеје „Н.“ наишле су на широк одјек међу емигрантима. Неки чланци сарадника часописа изазвали су критички одзив због њиховог слагања с бољшевицима, есхатолошких тежњи, постреволуционарног активизма и погрешног уношења социјално - политичких реалија у хришћанство. Критици је такође била подвргнута и неодређеност и утопијски карактер социјално политичке стратегије „Н.“
Лит.: Варшавский В. С. Незамеченное поколение. Нью-Йорк, 1956; Он же. Перечитывая "Новый град" // Мосты. 1965. № 11; Старые молодым: Сб. статей. Мюнхен, 1960.
М. Г. Галахтин
Извор : Енциклопедија руске философије, Београд 2009. године, Логос, Укронија, 528 - 529 стр.
