Постоји ли било каква веза између религије и политике, између духовности и социјалности? Али веза не само на нивоу узајамног дејства цркве и државе као друштвених институција, већ дубока веза; например, да ли је могућа религиозна мотивација за улазак у политику?
Политика, наравно, може бити свакаква. Али, једноставно речено, постоје два вида политике:
1. Архаично-интегристичка политика. Овде се претпоставља органско етничко-религиозно јединство. Нација се посматра као живи организам, у којем све мора да се налази у хармонији. А онај ко није у јединству, сликовито говорећи, „тим горе по њега“. Слобода личности овде као да је сувишна. Али зато се много говори о обавезама. У Русији се то одржало у познатој парадигми: „православље, аутократија, народност“.
2. Либерално-правна политика. Овде се препоставља првенство закона, који стоји на бедему слободе и достојанства сваког човека, независно од његових погледа. Слобода се овде одређује као слобода светоназора, вероисповести, речи, штампе, промене. Оријентација је усмерена не на хармонију, већ на баланс различитих интереса. Граница слободе човека јесте граница слободе других људи. Десакрализована држава одржава ненарушивост те границе.
Ако прва политика може добро да се комбинује са монархијом и државном црквеношћу, онда је ситуација са другом политиком знатно сложенија. Овде се захтева оријентација на максималну слободу израза личности, уз строго поштовање спољашњег поретка. Захтева се идеолошки и религиозни плурализам, уз неутралност државе, као и постојање детаљно проучених демократских процедура.
Суштина хришћанског социјализма састоји се у признавању религиозног смисла безличних социјално-политичких структура. Хришћански социјализам, по суштини ствари, јесте хришћански осмишљена социјална етика.
Хришћански социјализам се спаја само са другим политичким моделом, и има две основне димензије.
1. Либералну димензију, засновану на оријентацији ка уважавању према сваком човеку, као створеном по образу и подобију Бога, уважавању његове слободе, уз одговарајућу подршку оних социјално-политичких структура, које не допуштају изругивање над човеком. Либерализам се овде разуме као култура поштовања спољашње слободе човека, која не нарушава слободу других људи. Закон предупређује таква нарушења. У суштини права налази се слобода. [1][2].
2. Социјалну димензију, засновану на организованој бризи о слабим члановима друштва.
Хришћански социјализам, као духовно-интелектуални покрет, појавио се почетком 19. века, као одговор хришћана на социјално питање проблема сиромаштва великих социјалних група. Карактеристичан је назив једног од радова Сен-Симона – „Ново хришћанство“. Делатници хришћанског социјализма добро су познати: Ламене (Француска), Кингсли (Енглеска), Кетелер (Немачка). У Католичкој цркви у Европи идеје социјалног хришћанства развијале су се одавно. Године 1891. они су добили званичан израз у познатој социјалној енциклики „Rerum Novarum“ папе Лава XIII. То је довело до постепеног стварања социјалног учења Католичке цркве, у којем се предлажу одговори из хришћанског аспекта на сва питања која имају етичку димензију, у која спадају и међурелигиозна, културална, социјално-економска питања. Хришћански социјализам постао је могућ захваљујући примени рационалних принципа на срж хришћанске благовести. Као да се догодило проширење принципа љубави, његово ширење са личног, на социјални ниво. В.С.Соловјов је то назвао љубављу према праведности.
У САД-у, почев од 1880-их година, па све до почетка Велике депресије, 1929. године, постојао је читав покрет у средини евангелистичких хришћана, који је представљао део Великог Буђења (Great Awakening) у Америци (трећег по реду), и добио име „Социјално Јеванђеље“ (Social Gospel). Тај покрет је тежио да из хришћанске тачке гледишта дâ одговор на социјалне проблеме тог времена. Наравно, то није било радикално ново. Тесна веза између личне религиозности и социјалне одговорности људи била је карактеристична и за претходна Велика (религиозна) буђења у САД, почев од 18. века.
То је био један од разлога превазилажења последње озбиљне економске кризе 1929. године, и постепеног грађења савременог друштва у САД.
У Стокхолму (1925. године) одржана је оснивачка конференција једног од праваца светског екуменистичког покрета Life and Work („Живот и дело“), на којој је учествовала и православна делегација, на челу са патријархом Фотијем Александријским. Тамо је била створена стална међународна организација за обраду питања социјалног хришћанства.
С.Н.Булгаков је писао: „Православна Црква је de facto одредила свој однос према социјалном питању. Истина, до сада и није постојало ‘вероучитељско одређење’ природе социјализма ни у руској цркви, ни у васељенском православљу. Али, социјализам, као социјално-економска доктрина, уопште и није питање вероучења“. С.Булгаков је сматрао да је „циљ социјализма, схваћен као остварење социјалне правде, заштите слабих, борбе са сиромаштвом, незапосленошћу, експлоатацијом, - у таквом степену морално очигледан, да неслагање може да се односи само на целисходност или остваривост ових или оних процеса његовог остварења“ [2][3].
Религија, тако, може да побуди људе не само на личну благочестивост и доброту, већ и на поштен посао у „свету“, на побољшање политичких и економских система, на добронамерни дијалог са свим људима добре воље. Тј.на активности у оној сфери, коју традиционална религиозност сматра световном (религиозно неутралном).
С.Булгаков се у свом чланку „Народно власништво и религиозна личност“ (1909) позитивно односи према протестантској радничкој етици, која легализује активност хришћанина у тој сфери.
У Русији религиозних буђења није било из различитих разлога, али сама идеја „социјалног јеванђеља“ (без употребе тог термина) је ипак постојала у то време, на неком маргиналном нивоу. Крајем 19. века ју је развијао В.С.Соловјов, као саставни део свог учења о „Богочовечности“. Пре тога је П.Чадајев, говорећи о утицају хришћанства на западну цивилизацију, имао у виду и њен социјални аспект, иако није директно говорио о хришћанском социјализму.
Размишљања В.С.Соловјова о „истинитости социјализма“, о „хришћанској политици“, по свом духу се добро уклапају у философију „хришћанског социјализма“.
Ни П.Чадајев, ни В.Соловјов нису били схваћени од стране друштва, што се сматрало последицом специфичности руске религиозности, у којој се оно што се данас назива „духовношћу“ повезивало са уско-монашким кругом, са ослобођеном спиритуалношћу, морализмом и фатализмом („све је воља Божија“), а у нивоу свакодневнице – са званичном формалистичком црквеношћу.
Главни проблем, тако, био је (и наставља да буде!) не толико у обичним тешкоћама осмишљавања религиозног смисла безличних социјалних структура као таквих, колико у религиозном осмишљавању социјално-правних структура, које одговарају модернизованом (либералном) друштвеном режиму и десакрализованој држави.
Религиозност се, са једне стране, тиче најинтимнијих дубина човечије душе, што може да допринесе интровертном типу свести, а са друге (знатно ређе) – може да буди у људима осећање одговорности за оно што се дешава око њих, да доприноси спољашњој активности. У једној људској свести ретко се јавља и једно и друго. Недостаје довољно психичких ресурса.
Овде је много тога одређено и тиме где се повлачи линија између религиозног и световног (које се обично изузима из религиозног дискурса и из сфере хришћанске одговорности). При схватању хришћанства као етичке, а не магијске религије (где постоји јасна разлика између сакралног и профаног), проблем међусобног односа добра и зла не изузима се из сфере световног.
Управо у духу етичког универзализма, који у себе укључује и себе и социјалну етику, који не познаје јасну поделу на религиозно и световно, хришћанство су разумевали П.Чадајев, В.Соловјов, С.Булгаков, Г.Федотов, С.Франк, Н.Берђајев. Они су били неки од малобројних који су у својој свести сјединили хришћанску и социјалну парадигму у њиховом хијерархијском поретку, и предложили концепције хришћанског хуманизма и социјализма.
Деветнаести век је био век социјалног питања. Социјализам је постајао безрелигиозан. Религиозност у Русији постајала је све више социјално маргинална, и зато руски комунизам и јесте био атеистички. Интелигенција се у то време интересовала за нову моду, марксизам. Кроз њега је, заједно са другима, прошао и С.Булгаков, тачно указавши на слабост марксизма: неадекватну антропологију, која редукује човека науштрб социјалног фактора, и представља човека као функцију социјалне средине. Превазишавши марксизам, он добија ново схватање идеализма, хришћанства, православља.
Ц.Булгаков посматра хришћанску актуализацију у социјалној сфери у духу аналогних концепција В.С.Соловјова. Тако је он писао у свом зборнику радова „Од марксизма до идеализма“ (1903):
„Идеализам у Русији родио се и стоји под знаком социјалног питања и теорије прогреса. Он је потребан својим представницима не зато да би се отишло од земље и њених интереса – на небо, или у ‘блато реакције’, или негде другде, - већ да би се увела апсолутна санкција и тиме несумњиво утврдили морални и друштвени идеали; зато се он не мири са стварношћу, већ призива на борбу са њом у име апсолутног идеала. Између марксизма и идеализма, уз сву њихову сукобљеност у области ‘теоретског разума’, постоји значајна блискост у сфери ‘практичног разума’, социјалних стремљења и идеала. Идеали социјалне правде и друштвеног прогреса, слободе и једнакости, политичког либерализма и социјалног демократизма или социјализма, неопходно проистичу из основних принципа философског идеализма; они не само да не чине монопол марксизма или неке друге доктрине, већ само на тим принципима и могу да се, уопште, заснују“. [3][4].
Уместо старог, ослабљеног и немоћног идеализма, С.Булгаков предлаже одлучан, дејствени идеализам, као философско-етичку пројекцију универзално схваћеног хришћанства, као глобалног пројекта. Такав идеализам се не окреће ни од материје, ни од политике, већ поставља задатак преображења тих сфера. Одмах након В.С.Соловјова, он себе назива „религиозним материјалистом“, користи методологију „критике апстрактних начела“. Једно од таквих начела јесте и апстрактни спиритуализам. С.Булгаков, у духу В.С.Соловјова, уверљиво показује моралну обавезу хришћанина да одговара не само за своју душу, већ и за цело друштво.
Осим тога, стари добри идеализам је добио, према мишљењу С.Булгакова, неку врсту новог импулса-пелцера од младог енергичног марксизма. Он је назвао марксизам „извором снаге и активног оптимизма, бојним покличем младе Русије, друштвеним кормилом“, „првим топлим извором који топи зимски лед“ [4][5]. То ново разумевање идеализма и религиозности, који просветљују све сфере, чини срж познате „нове религиозне свести“ почетка 20. века.
С.Булгаков је најупечатљивије представио своје погледе на социјално питање у свом чланку „Неодложни задатак“ (часопис „Питања живота“, 1905, септембар). Тамо се каже:
„По учењу хришћанства, историја је богочовечији процес у ком се сабира и организује јединствено човечанство, ‘тело Христово’. За остварење тог задатка лично усавршавање и спасавање душе је недовољно, те је неопходан и утицај и на друштвене облике и на спољашње односе између људи, неопходан је не само лични, већ и социјални морал, тј. политика. Политика јесте средство спољашњег уређења човечанства, и у том смислу представља средство привременог значаја, али и неоспорне важности. Да би се одбацила политика и друштвеност, треба одбацити историју, а да би се одбацило значење историје, потребно је одбацити и порећи човечанство као целину, расипајући његово јединствено тело на атоме – одвојене личности; и коначно, поричући целокупно човечанство, неопходно је одбацити, на крају крајева, Христа и хришћанство. Одатле извлачимо закључак: хришћанин не може и не сме бити индиферентан према задацима политике и друштвености, које предлаже савремено доба.“ [5][6].
„Треба, на крају, схватити самим делима да се Христова заповест: обући ономе коме је хладно, нахранити гладног, посетити заточеног у тамници – у данашњем времену испуњава, више него у било ком другом облику, преко сложене социјалне технике – социјалне законодавности, радничких организација, штрајкова, кооперативног покрета. Јер, ако искрено желимо да испунимо заповест Христову, онда морамо и умети да је испунимо, да знамо потребна и права средства за њено испуњавање. Срамота је, досадно и потпуно непотребно о томе говорити и доказивати на Западу и у Америци, где покрет такозваног хришћанског социјализма одавно није новост, али, нажалост, код нас је потребно.“ [6][7].
Штавише, С.Булгаков у многим својим радовима утврђује на хришћански начин схваћени западни правни либерализам, у основи ког лежи поштовање човекове личности, створене по лику и подобију Бога. [7][8]
„Хришћанска форма владавине првенствено никако није деспотска аутократија татарско-турског типа, којег је у тај ранг поставила Византија и ропски понизна званична црква, већ федеративна демократска република, каквом су је у своје време добро схватали енглески дисиденти који су емигрирали у Америку. Каква год да је форма политичког устројства, она мора да чува природна права човечије личности: слободу речи, слободу савести, слободу да општи са другим људима, дакле – слободу савеза и окупљања и сл., и мора да искључи класне или било какве друге привилегије које нарушавају правну једнакост људи. Та права морају бити аксиома хришћанске политике.“ [8][9].
„Хришћанска историја познаје власт која признаје себе као власт утврђену Божијом милошћу и остварену народом, а не царем: такав је амерички строј, који почива на основи права човека и грађанина као сина Божијег“ [9][10].
„Јасни су и хришћански идеали у области социјалне политике. Ако је недопустиво политичко потчињавање, онда је економско потчињавање још мање опростиво, јер је оно још суровије, и још више понижавајуће; оно претвара човека у ствар и средство за задовољење најнижих потреба“[10][11].
С.Н.Булгаков је 1905. године жестоко је критиковао, њему савремени, капитализам. Он је позивао на постојање заједничке имовине, која је била карактеристична за благодатно-анархични комунизам првих хришћана. Али он је одлучно одбијао тоталну, наводно неопходну, везу хришћанске економије са хришћанском заједницом (по аналогији са црквеним власништвом у манастирима). Признајући успешно вођење домаћинства у неким манастирима, Булгаков није замишљао економско устројство Русије по манастирском типу, као што то чине неки окоцрквени моралисти данас. С.Булгаков је говорио не о „црквеном (или клирикалном) социјализму“, већ о „економском социјализму“ за све грађане, независно од вероисповести.
С.Н.Булгаков је сматрао да је социјализам неопходан услов за материјално благоустројство људи, и такав социјализам је називао „неутралним“, схватајући га „социјалном техником“, насупрот „научном“ социјализму – идеологизованој псеудорелигији.
У чланку „Неодложни задатак“, постоји пројекат програма „Савеза хришћанске политике“. Завет Христов (да се одену наги, нахране гладни, да се брине о затвореницима) може бити решен само посредством социјалног законодавства, уз помоћ профсојуза, кооперативе, савеза радника, дакле, посредством свега онога што на Западу називају „хришћанским социјализмом“. С.Булгаков је одређивао „хришћански социјализам“ као „социјализам у име Богочовечанства“, за разлику од марксизма као „социјализма у име религије човекобожанства“. [11][12]
У хришћанском социјализму, према С.Булгакову, осим социјализма, као технике социјалне праведности, мора бити још један важан аспект, о којем је раније много писао В.С.Соловјов. „Учењем о Богосинству, о апсолутној врлини човечије личности, која носи образ Божији, хришћанство је утврдило непоколебљиве основе сваког ослободилачког покрета – идеал слободе личности. Идеал слободе личности и поштовања човека од стране другог човека, мора бити руковођен идејом хришћанске политике у области и политичких, и економских односа.”[12][13].
Задатке хришћанске политике могла би решавати хришћанска јавност, а предложени „Савез хришћанске политике“ (СХП) могао би, према мишљењу С.Н.Булгакова, да потпомогне у погледу реализације „истине социјализма“ са социјалистичким и социјал-демократским партијама. Чланови тог претпостављеног СХП могли би да ступају у друге партије, да би тамо промовисали идеје хришћанске политике. Могло се страховати само од могућег претварања социјализма у псеудорелигију, што се и догодило убрзо потом у Русији. Сам СХП није морао да постане политичка партија, али он би могао да буде фактор формирања хришћанске јавности.
Хришћанску јавност, са њеном „новом религиозном свешћу“, није тако лако одредити. Али можемо покушати то да учинимо, ако почнемо од супротног. Тако је С.Булгаков писао: „У средини хришћана, тачније, лажних хришћана, постоје само два односа према друштвеним и политичким питањима: или црностотинско, или мртворавнодушно. Наравно, међу лицима која исповедају истине хришћанства, постоји немало оних који нимало нису индиферентни према јавности, и који ватрено учествују у савременим пословима, али они то чине не као хришћани, већ као политичари, испуњавајући неки спољашњи, нерелигиозни посао.“ [13][14]. Задатак је, тако, састојан у томе да мора створити ново (треће) премеравање у хришћанској свести, којем би одговарало хришћанско осмишљавање „истине социјализма“ и права човека.
Важно је приметити да је СХП требало да буде отворен за све људе (чак, не само за хришћане) који деле идеју хришћанске политике. С.Булгаков је упозоравао тај претпостављени СХП на могућу клирикализацију, борбу за сопствене групне интересе, а тужни пример оваквих појава је видео у немачкој хришћанској партији „Zentrum“.
На предлог Патријарха Тихона, С.Булгаков је наступио на Првом Сверуском сусрету клира и мирјана (02.06.1917) са темом „Црква и демократија“. У пост-еуфоријској атмосфери фебруарске револуције, С.Булгаков, посматрајући демократију, у социјално-техничком смислу као потчињену вишој Истини о којој сведочи Црква, упозоравао је у свом говору на апсолутизацију демократских метода, на идолопоклонство пред новом демократијом.
У свом раду „О односу Цркве према држави“ на Помесном Сабору Православне Руске Цркве (1917) С.Булгаков, упркос својим ранијим исказима, наступио је против одвајања Цркве од државе. „Такав захтев налик је жељи да сунце не светли, да ватра не греје“. Он је сматрао да „Руска држава, ако не жели да се одвоји од својих духовних и историјских корена, сâма мора да чува првенствени положај Православне Цркве у Русији“.
Почев од 1918. године, прот. Сергиј Булгаков, осетивши неперспективност идеја хришћанског социјализма у Русији, удаљава се од „световних“ тема, али не напушта своје теоријске погледе на хришћански социјализам до својих последњих дана.
У једној од својих позних књига, „Православље“, написао је: „Пророци Израела имали су у својим проповедима социјалне мотиве, и зато није неосновано у њима видети ране веснике социјалног хришћанства на старозаветној основи“. „У православном предању, у делима васељенских учитеља Цркве (светог Василија Великог, светог Јована Златоустог и др.) ми имамо потпуно довољну основу за позитиван однос према социјализму, схваћеном у најопштијем смислу, као одбацивање система експлоатације, спекулације и користи“. Руски социјализам, испоставило се, безбожан је и богоборачки. „Ипак, могућ је други, такорећи, слободни и демократски социјализам, и он, чини нам се, није иживео своје. И у православљу нема никаквог ралога да му се противречи, напротив – он јесте испуњење заповести љубави у социјалном животу.“
Важно је да прот. С.Булгаков повезује развитак таквог социјалног хришћанства са пророчким служењем. „Реч је о нечему великом, чак, немерљиво већем од ‘хришћанског социјализма у разним његовим видовима, како он постоји у многим земљама. Реч је о новом лику друштвеног хришћанства, о новом образу црквености и црквеног социјалног стваралаштва; оно што се обично назива социјализмом, јесте само један од спољашњих ликова тог изобиља дарова које у себи садржи Црква. Да, и хришћанство има своју социјалну и комунистичку ‘утопију’, која ће се остварити овде на земљи, и њено име на језику старозаветних и новозаветних пророчанстава јесте – Царство Божије, које у својој пуноћи припада будућем веку, али, пројављено ће оно бити – као сведочанство Истине – и овде, на земљи.“ Али „православље не може себе да повеже ни са једном од постојећих класа, као таквима (иако то хоће да му наметну слева и здесна). Хришћанство је вредније од класа, са њиховом ограниченошћу и егоизмом. Још мање оно може бити повезано са некаквим одређеним системом власничке организације, које се у историји нижу једна за другом“.
Прот.С.Булгаков код себе примећује постојање два става.
„Први став се састоји у томе да православље не стоји на стражи приватне својине као такве, чак ни у том степену у ком то чини католичка Црква, која у њој види установљење ‘природног права’ (Енциклика Папе Лава XIII ‘Rerum Novarum’ и др.). Приватна својина јесте историјска институција, која се све време мења у својим обрисима, као и у социјалном значењу, и ниједан од видова њеног постојања нема самодовољан унутарњи значај.
Други став сасвоји се у томе да православље не може да штити капиталистички систем власништва, јер је он заснован на експлоатацији најамног рада, иако се може помирити са капитализмом, у погледу његових заслуга за подизање производности рада и његове опште производне енергије. Али постоји једна виша вредност, уз чију светлост и треба давати оцену различитих привредних форми. То је слобода личности – правна и власничка. И најбоља од свих привредно-власничких форми, како год да се она звала и какву год комбинацију капитализма и социјализма, приватне и друштвене својине она собом представљала, јесте оно, која најбоље обезбеђује, у датом стању, личну слободу како од природног сиромаштва, тако и од социјалне невоље.
Зато је у својим судовима о привредним формама и односа према њима православље исторично и праведно. То је област релативизма средстава, уз неизмењен циљ ”.
Догматска основа хришћанског социјализма по С.Булгакову јесте „општа идеја Цркве, која, попут квасца, делује у читавом свету. А та идеја јесте сродна идеји богооваплоћења. Христос је примио људску природу у свој њеној пуноћи и у свом њеном историјском обиму. Освећење и искупљење, и коначно преображење, не односе се само на лично бивствовање, већ и на човечији род, на социјално постојање, - о њему ће човек бити питан, и складу са њим ће му се судити на Страшном суду. И хришћанска јавност носи ове нове завете богооваплоћења, које се отвара у сили својој у свим временима човечије историје са својих различитих страна, и у наше време хоће да се отвори и покаже у социјалној области“ [14][15].
Важно је приметити да концепција хришћанског социјализма у себе укључује и признавање општељудских вредности. „Супротстављајући се ономе у чему се састоји дубока и непомирљива разлика између хришћанског и јазическог односа према социјализму, не треба без крајње потребе да се разилази у ономе што спаја, што је опште, и у праћењу таквих објективних задатака треба ићи у сложној војсци прогреса, у заједничким редовима социјализма, јер у социјализму као привредној организацији постоји хришћанска идеја, и у њему је положено организујуће начело социјалне љубави“ [15][16]. У пракси то значи отвореност Цркве за сарадњу са свим људима добре воље.
Суштина хришћанског социјализма, тако, јесте у концептуалном споју „истине социјализма“ и хришћанске етике. То је, у суштини ствари, хришћанска социјална етика која лежи у основи Социјалног Учења Католичке Цркве, али и у основи Основа Социјалне Концепције РПЦ МП (наравно, у различитим степенима разрађености).
Још увек се религиозност у Русији схвата као „приватна ствар грађана“ (скоро на нивоу патриотског или естетског укуса, а о укусима, наравно, не вреди расправљати). Наравно, то је приватна ствар, у смислу да припадност одређеној вероисповести не мора да се одражава на социјално-правни статус грађана. Али, одатле не произлази да религија (као приватни случај светоназора) не може да буде оријентациони и мотивациони фактор у политичкој делатности како појединца, тако и групе или партије.
Разлог неусвајања хришћанског социјализма у Русији јесте и тип руске религиозности са строгом поделом на световно и црквено, а духовност у источном стилу се у Русији разумева као вид унутарњег усавршавања. Сваки покушај довођења хришћанских принципа у друштвени живот (не у духу тријаде „православље, аутократија, народност“, већ у духу усвајања либерално-правних вредности) изазива одвајање и у средини црквених, и у средини световних људи.
Постоји и општи разлог неусвајања идеје хришћанског социјализма у Русији, и он је у вези са неуспехом социјално-политичке модернизације. Социјално-правни модернизам (либерални модел права), како је познато, повезан је са рационализмом. А специфичност православно-славенофилског типа свести јесте и у томе што се рационализам увек посматрао изкључиво из моралистичког аспекта као ситничава прорачунатост и формализам, којем се супротставља „срдачност вере“[16][17]
Ти разлози су довели до брзе дегенерације хришћанско-демократских партија које су настале у време „перестројке“.
Црква, као организација, не учествује у политици, али у правној демократској држави ништа не треба да представља препреку грађанима да се обједине по било којим светоназорским принципима (између осталих, и по религиозним), да добију легални статус (правно лице). ОСК, усвојене на Архијерејском Сабору 2000, разматрају стварање партија на религиозној основи. Да политичке пропасти и скандали не би компромитовали Цркву, она у лицу свештеноначеља не даје благослов таквим партијама. У целини, ОСК, ако државни закони томе не стају на пут, отварају пут за стварање хришћанско-демократских партија. Идеје прот. Сергија Булгакова могу да затребају.
--------------------------------------------------------------------------------
[1][2] Тако су разумевали право В.С.Соловјов и Е.Н.Трубецкој.
[2][3] Булгаков С.Н. Православље и социјализам // Радови о социологији и теологији. Т.2. М., “Наука”, 1997. С.566-568.
[3][4] Булгаков С.Н. Од марксизма до идеализма // Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.3-4.
[4][5] Булгаков С.Н. Од марксизма до идеализма // Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.4. (Питање о утицају марксизма на „нову религиозну свест“ остаје отворено - В.Н.).
[5][6] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991, С. 31.
[6][7] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991, С. 36-37.
[7][8] См. напр: Булгаков С.Н. О социјалном идеалу // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. Т.1. М., “Наука”, 1997. С.251.
[8][9] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.33-34. У данашњем руском антизападњаштву исказивања С.Булгакова изазивају посебан интерес.
[9][10] Булгаков С.Н. Хришћанска социологија // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. Т.2. М., “Наука”, 1997. С.545. У време када су марксисти говорили о отимању колонија, С.Булгаков је писао: „Богатство је неоствариво без благочестија. Историја савременог власништва и привреде посебно је повезана са Енглеском, а у Енглеској је појава новог типа капиталиста у недавној прошлости била повезана са посебним видом религиозне благочестивости... Ако је савремена Енглеска достигла своје економску доминацију, то је због тога што се у њој јаким радом спајају аскетски дух и чистота породичног живота“ (Хришћанска социологија // Булгаков С.Н. Радови о социологији и теологији. М., 1997, Т.2, С. 556-557 ).
[10][11] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.34.
[11][12] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.43.
[12][13] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.32.
[13][14] Булгаков С.Н. Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике) // Хришћански социјализам. Новосибирск. 1991. С.29.
[14][15] Булгаков С.Н. Православље (Приказ учења Православне церкве). Кијев, 1991, С.209-213.
[15][16] Булгаков С.Н. Хришћанство и социјално питање // Булгаков С.Н. Два града. СПб, РХГИ, 1997, Т.1, С.139-140
[16][17] Из социо-психолошке тачке гледишта, овде се „срдачност села“ супроставља се „бездушности града“.
Игуман Венијаним (Новик)
http://www.vehi.net/bulgakov/novik.html
Нема коментара:
Постави коментар