Саблазан национализма и робовање национализму

Саблазан национализма и робовање национализму је дубљи облик робовања од робовања етатизма. Од свих "надличних" вредности човек најлакше пристаје да себе потчини вредности националнога, себе најлакше осећа делом националне целине. То је веома дубоко укорењено у човековом емоционалном животу, дубље од односа према држави. Али национализам, испи-сан на заставама свих десних партија, представља већ по себи сложену појаву. Видећемо да је сама идеја нације и националности производ рационализације.
Владимир Соловјов, који је 80-их година прошлог века водио борбу против руског зоолошког национализма, прави разлику између егоизма и личности. Он тврди даје, с хришћанске тачке гледишта, национални егоизам (национализам) подједнако за осуду као и лични егоизам. Обично се мисли да је национални егоизам морална дужност личности и да не значи егоизам личности, него њену пожртвованост и хероизам. То је веома значајап резултат објективације. Када сеон најгоре што постоји у човеку преноси на колективне реалности, које се сматрају идеалним и надличним, Опдала оно постаје добро и чак се претвара у дужност. Егоизам, користољубље, сумња, гордост, воља за моћ, мржња према другима, насиље, све постаје врлина када се са личности преноси на на ционалну целину. Нацији је све дознољено, у њено име се могу извршити и дела која са људске тачке гледишта представљају злочин. Морал нације не жели да зна за људскост. Кратак је живот појединачног човека; живот, пак, нације је дуг, он може да траје хиљаду година. Живот нације остварује везу времена коју не може да оствари појединачни човек. Појединачни човек осећа везу са претходним поколењима кроз живот нације. "Национално" импонује својом дубоком укорењеношћу у дуготрајан живот. Ту наилазимо на исти проблем: где је егзистенцијално средиште, где је орган савести: у личности или у нацији? Персонализам негира да се егзистенцијално средиште, средиште свести, налази у нацији или у било којој другој колективној, нељудској реалности. Оно је увек у личности. Личност није део нације, националност је део личности и налази се у њој као једно од њених садржајних обележја. Национално улази у конкретног човека. Једино у томе је делимична примена оне истине да се универзум налази у личности, а не личност у универзуму. Националност је окружење које напаја личност. Национали зам је облик идолопоклонства и ропства, рођеног екстериоризација и објективације. Национализам, који је једно од поробљавања насталих испадањем универзума из човека, носи еротски карактер. Он се покреће захваљујући еросу и антиеросу и по својој природи је антиетичан. Примена етичких оцена на живот нације чини национализам немогућим. То је један од конфликата ероса и етоса. Национализам, који је у својој дубини еротска саблазан, увек се храни лажју и без лажи не може да се снађе. Лаж су већ и национална самосвест и уображеност, толико смешне и глупе када се посматрају са стране. Национални егоцентризам, национална затвореност, ксенофобија нипошто нису бољи од личног егоцентризма, затворености и непријатељства према другим људима, и исто тако увлаче у фиктивни и илузорни живот. Национализам је идеализовани облик човековог самоузношења. Љубав према своме народу (видећемо да народ није исто што и нација) јесте веома природно и добро осећање, али национализам захтева мржњу, непријатељство, презир према другим народима. Национализам је већ потенцијални рат. Али, главна лаж рођена у национализму је у томе што, када год се говори о "националпом" идеалу, о добру "нациоиалне" целине, "нациопалном" јединству, "националиом" позиву и др, онда се "пациоиално" увек повезује са привилегованом владпјућом мањином, обичпо са класама које владају својином. Под "пацијим", "пационалним" никада се не схватају, луди, конкретна бића, него апстрактни принцип погодан за неке социјалне групе. У овом је изворна разлика између нације и народа који је увек повезан са људима. Национална идеологија обично стоји у вези са класном идеологијом. Апеловање на на-ционалну целину је жеља да се угуше делови који се састоје од људи, бића способних да пате и да се радују. "Националност" се преобраћа у идола, захтева приношење људских жртава, ка-ко то, уосталом, захтевају и сви други идоли.
Идеолози национализма се поносе тиме што они тобоже представљају целину, док, у исто време, други различити правци представљају делове ове или оне класе. Али, у стварности, и класни интерес може се лажно издавати за интерес целине. То је самообмана и обмана. Шта се тога тиче, од огромног је интереса супротстављање националне идеологије класној. Идеологија класе има веома непријатну спољашњост и веома су лаке реторичке победе над њом. Национална целина постоји хиљаду година, има већу вредност од издвојених класа којих није било у прошлости и којих можда неће бити у будућности. Руски, француски или њемачки народ је, као историјска целина, дубља реалност од руског, француског или немачког пролетаријата. Али, проблем се не решава, и чак се ни не поставља, онда када се говори о таквим општим местима. У извесном историјском тренутку проблем класе може да буде оштрији и ургентније од националног проблема, и да неодложно тражи брзо решење управо ради самог постојања нације. Може да се постави проблем интегрисања класе која је одбачена и прикраћена у животу нације. "Национално" је у личности дубље од "класног"; то што сам ја Рус је дубље него то што сам племић. И тим пре у објективној стварности "класни" интерес може да буде људскији од "националног" интереса, то јест у њему може да буде го-вора о погажено људском достојанству, о вредности људске личности; у "националном", пак, интересу може бити говора о "општем" које нема никакав однос према људском постојању. С овим је повезана оцена национализма и социјализма. Неоспорно, национализам је племенског порекла, социјализам је хришћапског порекла. Социјализам (не комунистичког, то јест не фашистичког типа) занима се за луде, за лудске вредпости, уколико није деформисан лажним светоназор; нациоиализам се, пак, не запима за луде, за њега највиша вредност пије човек него је то објективисана колективна реалност која није живљење него принцип. "Социјализам" може да буде духовнији од "национализма", јер "социјално" може да буде захтев да човек човеку буде брат а не вук; заједнички "национални" живот, пак, може да буде вучији. Националисти уопште не желе да људски живот буде у већој мери заједнички, да буде праведнији и човечнији. При тријумфу национализма господари моћна држава над личношћу, господаре богате класе над сиромашнима. Фашизам, национал-социјализам, жели комунитарнији живот унутар дате националности. Али, он лоше то реализује, доводи до чудовишног етатизма и на зверски начин се односи према другим националностима. Могућан је национал-социјализам, али у њему се као људски појављује социјални елеменат; елеменат, пак расно-национални значи дехуманизацију. О социјализму је било речи раније. Нужно је још подвући да национализам уопште није истоветан са патриотизмом. Патриотизам је љубав према својој отаџбини, својој земљи, своме народу. Национализам, пак, не само да није љубав, него је колективни егоцентризам, самосвест, воља за моћи и насиљем над другима. Национализам је више извештачен, он је идеологија у којој нема патриотизма. Национална самосвест и егоизам су подједнако грешни и глупи као и лична самосвест и егоизам, али њихове последице су далеко судбоносније. Исто тако егоизам и породична самосвест носе злослутнији карактер од личног егоизма и самосвести. Немачка национално-месијанска самосвест, чак код генијалних људи, као на пример код Фихтеа, има комичан карактер; она се са стране не може прихватати. Свака пројекција и објективације личног зла и греха, која је пренесена на колективе, рађа максимум зла и изражава максимум греха. Тако се учвршћује човеково ропство.
* * *
Разликовање нације и народа, националног и народног, није само терминолошко питање. Оно се још појављује иу другим језицима (натион анд пеопле, Натион и Волк). Народ је реалност много изворније и природнија од нације, у народу постоји нешто дорационално. Нација, пак, јесте сложени производ историје и цивилизације; она је већ производ рационализовања. Најважније је да је народ реалност људскија од нације. Народ су људи, огроман број људи који су достигли једииство, обликовапост, и који су добили особита својства. Нација нису људи, нација је принцип који господари над људима, владајућа идеја. Може се рећи да је народ конкретно-реалан, а да је нација апстрактно-идеална. Реч "идеално" није у овом случају похвала; напротив, она значи висок степен очовечењу. Нација је дубље повезана са државом него народ. Народњаштва је често носило антиетатистички и анархистички карактер; национализам је увек етатистичке, увек хоће моћну државу, увек у суштини дрхти над државом више него над културом. Народ тежи себе да изрази у ликовима, он ствара обичаје и стил. Нација, пак, тежи да се изрази у државној моћи, она ствара облике власти. Национализам фашистичког типа значи губитак "националне" (ако се ова реч употреби, као што се често чини, у идентичном смислу са "народним") специфичности, у њему нема ничег "националног", он значи оштру рационализацију и технизацију народног живота, он нипошто не стрепи над културом. Сви савремени национализми личе један на другог, као две капи воде, баш као што једна на другу личе све диктатуре, све организаци-је политичке полиције, све технике наоружавања, све спортске организације. Њемачки национал-социјализам је све до своје коначне победе био један од облика народњаштва који супротставља органски и комунитарни карактер народног друштвеног живота формалној организацији државе, он је стајао иза Гемеинсцхафт;, а против Геселсцхафт. Али, после своје коначне победе, национализам је постао опседнут вољом за државном моћи и народњачки елементи су у њему ослабили. У њему се прекинула традиција немачке културе. Национализам понајмање брине за духовну културу и стално ограничава њене творце. Национализам увек доводи до тираније. Нација је један од идола, један од извора људског ропства. Суверенитет нације је лаж, као што је лаж и суверенитет државе, као и сви суверенитети на земљи што су лаж. Ови суверенитети могу да имају како десне, тако и леве облике појављивања, а они су увек човеков тиранин. Народ, у крајњој линији, ближи је раду као основи социјалног живота, ближи природи. Али, и народ може да постане идол и из-вор људског ропства. Народњаштва је једно од саблазни и оно лако задобија мистичке облике - душа народа, душа земље, мистичка народна стихија. Човек може потпуно да се изгуби у тој стихији. То је паслеђе и остатак изворног колективизма, пре буђења духа и личности. Народнаштво је увек душевно, а не и духовно. Личност као егзистенцијално средиште, као средиште свести и савести, може бити супротна народу. У личности је материнско окриље, а народила (национално) и јесте то окриље. Али, побуна личности је победа духа и слобода над природном и народном стихијом. Робовање народу је један од облика ропства. Ваља се сетити да је управо народ викао: "Распни, распни Га" када је пред њим стајао син Човечији и син Божији. Он је тражио распињање свих својих пророка, учитеља, великих људи. То је довољан доказ да у народу није средиште савести. У народњаштва постоји извесна истина, али постоји и велика лаж која се изражава у клањању личности пред колективом. Истина је увек у личности, у квалитету, у мањини. Али, ова истина у свом животном пројављивању мора бити повезана са народним животом, она не значи изолацију и затварање. Национални месијанизам је саблазан и није спојив са хришћанским универзализмом. Али, вера у позив свога народа неопходна је за његово историјско постојање.
Фактички, "национално" и "народно" се мешају и често употребљавају у једном те истом смислу, исто као што се меша-ју Геселлсцхафт; и Гемеинсцхафт. "Национално" садржи у себи већи степен рационализације него "народно". Али, и једно и друго ослања се на колективно несвесно, на веома снажне емоције које воде екстериоризација људског постојања. Човеку је потребан излаз из усамљености, потребно му је превладавање ледене отуђености света. То се догађа у породици, то се догађа у нацији, у националној заједници. Индивидуални човек не може непосредно да се осећа припадником човечанства, неопходно му је да припада ближем и конкретнијем кругу. Кроз национални живот човек осећа везу са поколењима, везу прошлости са будућношћу. Човечанство не постоји изван човека, оно је у човеку, иу човеку је највећа реалност, с овом реаланошћу је повезана човечност. Нација, такође, постоји једино у човеку. Објективна реалност нације је екстериоризација, један од плодова објективације, не више. Али, различити степени објективације дају различите степене блискости, конкретности, потпуности. Човечанство се представља као нешто далеко и апстрактно, док је истовремено оно човечност код човека. Национализам подједнако гуши и човека, и људску личност, и човечанство. Гуши не само особеност "националнога" у човеку, него га објективације тога својства преображава у реалност изнад самог човека. И "нација" и "народ" се лако преобраћају у идоле. Збива се објективације снажних емоција. Најпросечнији, најништавнији човек се осећа узвишеиим и уздигнутим кроз припадност "пационалноме" и "народноме". Један од узрока поробље-вајућих саблазни јесте у томе што оне дају човеку веће осећање власти. Постајући роб идола, човек се осећа уздигнутим ка истини. Човек постаје роб, али без тог ропства осећао би да стоји још ниже. Када је човек безличан и када се у њему не разоткрива никаква универзална садржина, онда му заробљеност објективације разне врсте даје осећање испуњености. Овоме ропству може да се супротстави само личност са духовном садржином. "Национално" понајлакше испуњава празнину; то се показује могућним за огромне масе и не претпоставља никаква квалитативна достигнућа. При томе, негативна осећања, мржња према Јеврејима или према другим националностима, играју већу улогу од позитивних осећања. Такозвано национално питање у суштини не може да буде праведно разрешено. С њим је увек повезана борба. Читава историја је неправедна анексија. Нације су створене неправедним и насилним избором, као и историјске аристократије. Решење националног питања могуће је олакшати једино превладавањем суверенитета националних држава. Али, "национално" лежи с оне стране националних држава и значи други степен објективације. Национализам значи апсолутизацију извесног степена објективације. При томе, ирационално се рационализује, органско се механизује, људско својство се преобраћа у нељудску реалност. У исто време као и национално, народно улази у конкретно-универзално, као што улазе сви ступњеви индивидуализације; национализам није само непријатељски према универзализму, него га и руши. Исто тако национализам је непријатељски и према персонализма. Национализам треба одрицати иу име личнога иу име универзалног. То не значи да нема никаквих ступњева између личног и универзалног, али то значи да степен националног, који се ту налази, не сме да прогута ни лично ни универзално, већ мора да му буде потчињен. У сваком случају мора бити дата предност "народном" у односу на "национално". Хришћанство је персоналистички и универзална религија, али не национална, не племенска религија. Сваки пут када национализам објављује: "Немачка за Немце, Француска за Французе, Русија за Русе", он разоткрива своју племенску и нечовечна природу. Национализам не признаје вредности и права сваког човека зато што он, човек, има лик човека и лик Богв и носи у себи духовно начело. Национализам је најраспрострањенија емоција у свету, најљудскије; будући да је понајвише својствена човеку, она је и понајвише антиљудски, највише човека чини робом екстериоризоване моћи. Погрешно је и површно мислити даје заштита Немца, Француза или Руса заштита конкретног бића, а да је, пак, заштита човека, сваког човека, зато што је он човек, просто заштита апстракције. Управо је обратно. Заштита националног човека је заштита апстрактних људских својстава, при томе, не нарочито дубоких, заштита, пак, човека у његовој људскости иу име његове људскости јесте заштита лика Божијег у човеку, то јест целовитог човековог лика, дакле, оног најдубљег у човеку, оног што не подлеже отуђењу, као националне и класне човекове особине, управо заштита човека као конкретног бића, као личности, као јединственог и непоновљивог бића. Човекове социјалне и националне особине су поновљиве, подлежу уопштавању, апстракцији, претварању у квазиреалност, стоје изнад човека, али иза овога је скривено дубље човеково језгро. Заштита ове људске дубине је човечност, јесте чин човечности. Национализам је издајство и невера у односу на човекову дубину, он је страшни грех у односу на Божији лик у човеку. Онај ко не види брата у човеку друге националности, ко се, на пример, одриче да види брата у Јеврејину, он не само да није хришћанин, него губи и своју сопствену људскост, своју људску дубину. Страсне емоције национализма избацују човека на површину и зато га чине робом објеката. Емоције национализма су много мање људске од социјалних емоција и много мање сведоче да се у човеку уздиже личност.

 Николај Берђајев
 Из књиге "О човековом ропству и слободи", Брим, Београд: 2001.