„Хришћанска демократија“ — оксиморон?

Може ли реч „хришћанско“ икад дати позитивну конотацију кад се користи у конјукцији са политиком и влашћу, или обавезно носи негативан терет бивших империјализама? Да ли је фраза „хришћанска демократија“, на пример, оксиморон — што Вебстеров речник дефинише као “комбинацију противречних или несагласних речи“, или се може одржати самлостално у целости?
Американци су поборници демократије, и многи амерички Хришћани верују да је то хришћанска нација. У том смислу, комбинација ових речи тешко да звучи као оксиморон. Али што је веће историјско растојање од доба ропства, анти-католицизма и мушко-доминантног белачко-англо-саксонског-протестантизма (White-Anglo-Saxon Protestantism — WASP), све се више чини да је „хришћанска Америка“ остатак „хришћанске Европе“.
Данас све учесталије слушамо и читамо о претњи религиозне деснице да поново наметне Хришћанство америчком друштву. Религиозни „фундаментализам“ било које врсте се редовно доводи у везу, ако не и поистовећује, са радикалним исламизмом. Хришћанство може бити добро и конструктивно ако остане у границама својих богослужења и своје службе помагању сиромашнима и потребитима. Али чим се појави знак да Хришћани стреме политичкој моћи, укључују се знаци упозорења.
Не може бити сумње да су Хришћани (и црквене институције), у име Исуса Христа, користиле моћ неправедно, да злоупотреве и потчине друге (укључујући и друге Хришћане). Први политички чин Хришћана данас би, дакле, требао бити покајање због таквих чинова и неправедних установа које смо ми и наши преци подржавали. Али такав чин сам по себи не одговара на питање праведне употребе политичке моћи. Подразумевати да ће одсецањем Хришћанства од демократске моћи правда аутоматски бити достигнута је бесмислена и погрешна претпоставка. Помислите само на сву неправду почињену од стране секуларно-демократских националиста, социалиста и либерала.
Питање Хришћанства и политике је, дакле, дубље, као и питање о односу политичке моћи и било којег скупа дубоких уверења које људи могу имати. Питање је да ли Хришћанство, из својих најдубљих корена, стреми јавној правди за све грађане, укључујући подједнак, јавно-правни третман за људе свих вероисповести.
Ово је питање које данас захтева озбиљно разматрање. А место одакле треба почети је хришћанско Свето Писмо. Јер нема доказа у Библији да су Исус Христос и Његови апостоли позивали власт да нашироко намеће Хришћанство народу, или да су подстицали Хришћане да користе политичку моћ зарад сопственог стицања повластица. Исус је признавао легитимност власти и говорио о Богу као о Ономе који шаље кишу и сунце на праведне и неправедне подједнако. Такође је говорио Својим ученицима да није њихов задатак да раздвајају вернике од неверника на пољу овог света. Павле је подстицао Хришћане да признају и подчине се власти као службама назначеним Богом да подстакну твореће добро, и казне твореће зло. И поучавао је браћу вернике да живе у миру са свима, колико год је у њиховој моћи.
И Стари и Нови Завет говоре о одговорности власти Богу директно, а не преко потчињавања Цркви. Израиљ је, наравно, имао сопствену власт, и они на власти су непрестано позивани да положе рачун за чињење неправде народу, чак и дошљацима међу њима. Највећи део библијске мудрости о владању (у историјским списима, псалмима, пророцима, и премудростима) усресређује пажњу на обавезу власти да чини правду свима, посебно онима са мало или нимало моћи, а не на начин да се неверници држе под контролом верника. Када Јов говори о поштовању које је изазивао као владајући званичник, то је било зато што „избавих страдалника вапијућег, и сирочад беспомоћну… Облачих се у правосуђе као у хаљину. Бејах око слепоме и нога хромоме. Бејах отац немоћнима, разреших случај непознатог“ (Јов. 29:12-16).
Фраза попут „хришћанске демократије“ не би требала бити оксиморон. Заправо, тврдим да је Хришћанство, правилно ислеђено, истинско врело отвореног друштва које нуди једнак третман људима свих вероисповести, политичко учешће и представљање за све грађане, снажну заштиту прозив злоупотребе власти од стране владалаца, и мере заштите права невладиних организација и установа на основи једнаког третмана. Ако је ово тачно, онда се критичко пречитавање историје мора наставити у циљу разумевања зашто и како су се Хришћани саобразили римском империјализму, модерном етатизму и национализму, и другим начинима стицања повлашћених позиција моћи.
Хришћанско-демократски приступ политици и владању треба да носи натпис који ће рећи: „Никад нећемо тврдити да су наша дела и политички предлози Божја воља, него само представљају наш скромни напор да одговоримо на Божји позив да чинимо правду.“ Откровење Божје воље је на Богу. Ако наши скромни напори у циљу промицања правде на отвореном јавном простору могу сазрети у многострани програм праведног државништва, можда ће једног дана експлицитно хишћански приступ политици бити уважаван и код нас, и у иностранству као частан и драгоцен део политичког процеса.
 Џемс Скилен
 http://cpjustice.org/rootandbranch9
Превод : Марија Колунџија

Основни принципи Европског хришћанског политичког покрета

Ко смо ми?
Ми смо чланови Европског хришћанско-политичког покрета (ЕХПП). Овај покрет укључује хришћанско-демократске политичке странке, невладине организације и институције за теоретска истраживања (тхинк танкс) у Европи. Ујединили смо се са намером да би промовисали хришћански поглед на демократију. Данашња Европа се суочава са све већим проблемима. Право решење нијесу у стању дати индивидуалистички конзервативно-либерални, ни технократски социјал-демократски приступи, нити да доведу до трајних решења.
Људи не верују политичким институцијама, нити оном што те институције раде. Тензије између различитих религија и етничких група у Европи су у порасту. Нације у Европи не подржавају довољно, сада када нам је потребна солидарност да би се позабавили социјалним и еколошким проблемима.
Ми желимо да промовишемо хришћанско-демократски поглед на ова питања 21-ог вијека. Она утичу на поједнице у њиховом односу са заједницом. Такође утичу на нашу заједничку одговорност према друштву. Чврсто верујемо да хришћанско-социјална мисао може генерисати политичка решења која могу допринети добростању народа Европе. Хришћанска демократија томе доприноси још од својих почетака у 19. веку. Политичари попут Гроен ван Принстерера су поставили њене темеље током 20. века. Хришћанске демократд попут Роберта Шумана и Алћида де Гасперија су поставили темеље Европске Уније. Убеђени смо да Хришћанска демократија такође има важну улогу у 21. веку.
Као чланови ЕХПП-а, верујемо да нас је Исус Христос позвао да Га пратимо у свакој области живота, што укључује и политику. Библија није политички програм, нити га даје. Њена учења пружају основне елементе за правичну владавину. Она садржи и позив политичким властима, укључујући и оне на европском нивоу, да раде у том духу и служити народима Европе. Они су ти који иду за правдом и слободом. Ми признајемо да не можемо поистоветити Царство Небеско са неким посебним политичким принципом. Тврдимо да Царство Небеско захтева тежњу за правичном владавином и унапеђењем друштва са добрим поретком.
Одбацујемо идеју да је религија само приватна ствар појединаца. Хришћанска вера је основна за европско друштво. Она је незамењиво важна и утицајна у процесима обликовања карактера нашег континента. То значи да носимо одговорност да доведемо у питање и да потврдимо друтвени и политички поредак, што ћемо урадити према начину на који разумемо хришћанско-политичке принципе.
Хришћанско схватање личности
Хришћанско-демократска традиција мисли одређује свој положај према хришћанским уверењима о особи, друштву и политичкој власти. Ови принципи укључују појам да основна вредност сваког људског бића потиче из њиховог стварања по обличју Бога. Ми видимо право људско испуњење као одговорну слободу. Живимо у односу према другима иу односу према стварању. Налазимо испуњење у односима према друштву. Ова односна визија људске врсте је кључни елемент за Хришћанске демократе и Хришћанско - социјалну политику ЕХПП-а.
Хришћанско-социјални поглед на друштво и владу
Здраво друштво има морал који потиче из међусобног поштовања. Потрага за личним задовољством не требају смета нашој заједничкој дужности да заштитимо остале чланове друштва. Са друге стране, захтеви државе или неког другог заједничког тела, не би требали да штете законитим захтевима појединаца. То значи да ако друштво жели да напредује, мора створити и негује дух који поштује слободу и интегритет друштвених и културних институција. Мора да охрабри и негује добре односе тих институција и људи. Кључне друштвене и културне организације укључују породицу, школу, религиозне организације и седишта послодаваца и запослених. Људи граде друштво развијањем међусобних односа, укључивањем у заједницу и решавањем заједничких проблема.
Основна улога политичке власти је да обезбеди правду у јавној домену. Држава мора да створи услове који промовишу заједничко добро и друштвену повезаност. Она мора владати на непристрасан и контролисан начин. Држава такође мора да промовише правичне везе међу појединцима, удружењима, заједницама и другим групама као и да поштује њихову сопствену независност и међусобну повезаност.
Носиоци политичке власти су дужни да подстичу добро и да исправљају неправду. Од влада се не тражи да покушавају да исправе свако друштвено зло. Оне не смеју узимати задатке који су дужност породице, цркве или неког другог домена. Они би требали бити у стању да брину о сопственим стварима. Верујемо да цркве и друге религиозне организације могу имати врло битан допринос друштву.
Демократско учешће шири хоризонте људима. Оснажује их као грађане и повећава њихов утицај на владе. Одговорна демократија захтева израз мишљења путем представничких избора, политичких партија, јавних дебата и лојалне опозиције. Они су веома битни заједно са поштовањем владе која је одговорна и на власти у датом тренутку.
Одговорност за јавне послове треба бити на нивоу који је што је могуће ближи грађанима. Ово је наше виђење супсидијарности. Ми заступамо тај баланс у моћи између разних нација и Европске Уније. Морамо заштитити национални идентитет и поштујемо суверенитет држава. Европској Унији је потребна солидарност нација и народа. Њој је такође потребна субсидијарност како би одржавала живом своју солидарност. ЕХПП признаје различите народе Европе.
Ни једна партија или група не могу тражити посебне правне привилегије. Хришански демократа који снажно размишља одбацује секуларизам као друштвену идеологију. ЕХПП упозорава на штету коју фундаменталистички секуларизам може нанети друштву. Доста нам је таквог фундаменталистичког секуларизма у било којем облику владавине. Уједно не тражимо владајућу улогу у било којој вероисповести. Признајемо улогу хришћанске вере у обликовању слобода које ужива наш континент. Тврдимо да је држави потребно да призна права религиозних и културних мањина и да се према њима непристрасно односи у јавној политици. Поздрављамо различите верске заједнице које су присутне у Европи. Појединци, заједнице и оргнизације морају имати пуну слободу религије и слободног изражавања. Ово мора бити приоритет у Европи и у европској спољној политици.
Хришћанско-демократски поглед на владу ће увек имати глобалну перспективу. Бог је створио земљу и људе је створио по свом лику. То значи да Хришћанска демократија ма за циљ спољну и одбрамбену политику која функционише у том духу. Она промовише фер трговину као и мир и заштиту човековог окружења.
Не смемо дозволити да држава, привредна друштва или финансије контролишу привреду. Демократска одговорност то захтева. Држава треба да допринесе грађењу осећања међусобне одговорности свих страна. Привредна дјелатност треба служити људима, а не да доминира њима. Морају се признати пуне личне, друштвене и еколошке импликације активности националног и међународног тржишта и не смеју бити само ствар приватних или рачуноводствених буџета који не признају поменуте импликације. Држава мора настојати поправити неједанкост и неправедне облике трговине и дистрибуције. Хришћански демократи наглашавају одговорност државе према праву, правим структурама и друштвеној повезаности, а не само привредни учинак.
Основне теме Хришћанско-социјалне политике
Као Хришћански-демократи не сматрамо да поседујемо једноставна решења за проблеме у Европи. Међутим, ми чврсто верујемо да Хришћанство може пружити важан допринос добробити нашег друштва. Из тог разлога, посвећујемо се праћењу седам основних принципа који наглашавају неке основне теме Хришћанске социјалне политике.
Правда
Социјална правда је основно библијско учење. Због тога представља основу Хришћанско-социјалне политике.
Сви мушкарци и жене имају право на једнако поштовање и третман. Мушкарци и жене су одговорну једни према другма и ка ширем друштву.
Социјална правда захтева једнако поштовање свих. То значи посебну бригу о потребама сиромашних, избеглица, рањивих и немоћних. Захтева од нас да се супротставимо експлоатацији и лишавању. Такође захтева доступност одговарајућих извора и могућности. На тај начин, испуњавамо основне захтеве свих и свако је у стању да учествује у животу заједнице. Чврсто верујемо да владе имају посебну одговорност према онима који не могу себе да издржавају у сопственим земљама или у иностранству. Није само на влади да изгради правичне структуре како би се успротивила и елиминисала друштвену неправду. Једнако је важно нагласити потреба за здравом породице, добрим образовањем и здравственој заштити како би се спречило сиромаштво.
Поштовање живота
Бог је створио људска бића по свом облику. Право на живот је основно људско право. То је суштинска вредност сваког људског живота. Ми посебно потврђујемо основно достојанство нерођених, немоћних, ментално или физички хендикепираних, старих, или оних који нијесу у стању говорити у своје име. Такво поштовање људи уједно захтева преданост одржању пристојног квалитета живота свих. То захтева од наших заједница да испуне потребе оних који, из било којег разлога, немају основна средстава за живот. Неке импликације за ову политику су побољшање бриге о трудницама, побољшање прихватилишта и забрана еутаназије. Верујемо да је клонирање људи и животиња супротно поштовању живота.
Породица као приоритет
Здрав породични живот доводи до добростања људи као друштвених бића. Из тог разлога, ми тврдимо да је породица основа друштва. То је место у којем деца требају да се науче одговорности, вредностима и правилним начином живота као одговорни грађани. Породицама требамо дати сав простор који им је потребан како би испунили те одговорности.
Помирење
Помирење је задатак за појединца, друштвене и економске групе као и за оне који се баве политиком. Морамо радити путем помирења и излечења на локалним, државним и међународним нивоима иако признајемо да никада нећемо постићи те циљеве у овом свету.
Скромност, кајање, стрпљивост и опраштање су политичке, као и личне вредности. Оне су од битне важности у процесу замене конфликта међусобним разумевањем. Ови принципи захтевају да одбацимо сво наоружање чија је употреба неспојива са тежњом миру.
Активна самилост
Бог позива људска бића на посвећену пажњу према другима. Овим се замењује осећање равнодушности према несрећи других због пасивности, бриге само о себи или незнања. Таква самилосна љубав инспирише став не само правде већ и великодушности из срца. Сви ми имамо одговорност, и појединачно и колективно, да се тако понашамо једни према другима. Владе требају да траже начине да мотивишу појединце, породице, добротворне установе и остала удружења да буду активни у самилости. Држава треба да подстакне и да помаже заједници да испуни основне потребе сиромашних пре него што задовољи преференце богатих.
Мудро управљање
Људска бића и стварање су повезани. Сва привредна активност укључује одговорност пред Богом и за свет који је Он нама поверио. Ми тврдимо да је брига о божјем дјелу главни део Хришћанско-социјалне политике.
Креирање и природно окружење
На локалној, националној и међународном нивоу, владе требају да спрече прекомерну употребу природних извора. Сви ми морамо бити добри менаџери створеног света. Ово значи да приоритет мора бити постизање уравнотеженог и одрживог окружења и економије. Климатске промене су без сумње један од највећих међународних изазова са којима се суочавамо. Морамо смањити употребу извора који се не могу обнављати. Морамо да смањимо емисије карбона и да почнемо користити изворе енергије који не шкоде клими.
Морамо да зауставимо уништење екосистема у океанима и шумама. Морамо им дати прилику да се зацеле. Морамо дати приоритет стварним и практичним мерама заштите животне средине. Морамо створити одрживе политике о клими и очувању.
Економија
Бог даје привредне изворе да би служили потребама људи. Он то ради како би помогао у развоју капацитета поготову за правду, сарадњу и међусобну бригу. Ови извори би требало користити креативно и са одговорном бригом према другима (укључујући и будуће генерације) и окружењу. Тржишта нијесу закон само за себе. Људи требају да их обликују по својим одлукама. Ово значи да их ми морамо структурирати тако да они који воде економске трансакције буду праведни и да их обављају с поштеним намерама. На ум морају бити потребе заједнице.
Концентрисаност богатства и моћи подрива одговорност и може изазвати тржишну изопаченост. Ми трагамо за економијом у којој банке, фирме, синдикати, професионалне групе и министратства владе раде заједно и са већим међусобним разумевањем и јавном одговорношћу. Економски развој је само средство. Не би требао доминира социјалном правдом и заштитом животне средине.
Основни задатак владе у односу на привреду јесте да надгледа успостављање правичних структура у свим областима привредне активности. Ова врста правде укључује одржавање здраве валуте против инфлације или дефлације. Такође охрабрује стварање богатства уносним запослењем. Хришћанско-демократске странке се противе коцкању и наставку зависности од државних социјалних давања. Ово служи како би се охрабрили и опремили сви за пуно учешће у економији. Требамо користити наше заједничке и личне изворе на начин који поштује створени поредак у свету.
Моћ
Акумулација моћи некада може бити неопходна. Може бити искоришћена да би се задовољило извођење одређених задатака. Претерана моћ уједно охрабрује обрасце контроле и доминације. Из овог разлога, погрешно је приписати већим организацијама оно што мања и локална удружења могу адекватно да ураде. Морамо позвати на одговорност оне који имају превише моћи. Концентрација моћи може бити у рукама богаташа, професионалних интересних група, синдиката, мултинационалних корпорација, националних влада или вођа политичких блокова. Они имају велики потенцијал за одговоран или неодговоран рад, за или против заједничког добра. Треба их сматрати одговорним за примену својих моћи.

http://www.ecpm.info/en/page/25103

ЕВРОПСКА АЛИЈАНСА ЗА НЕДЕЉУ

Европска алијанса за недељу је мрежа од преко 65 цивилних, друштвених организација, синдиката и верских заједница која је фокусирана на заштиту нерадне недеље и достојанственог радног времена. Преносимо ОСНИВАЧКУ ИЗЈАВУ ове организације :
ОСНИВАЧКА ИЗЈАВА
којом се успоставља ЕВРОПСКА АЛИЈАНСА ЗА НЕДЕЉУ
"Заједно за достојанствено радно време"
Поштени и праведни услови рада:
Сваки радник има право на услове рада који поштују његово или
њено здравље, сигурност и достојанство.
Сваки радник има право на ограничење најдужег трајања радног времена,
право на периоде дневног и недељног одмора и право на плаћени годишњи одмор.
Члан 31 Повеље о основним правима Европске уније
Недеља слободна од рада и достојанствено радно време од највеће су важности за грађане широм Европе. Ми, потписници овог документа, верујемо да грађани Европске уније имају право на достојанствено радно време које у правилу искључује рад касно увече, ноћу, на државне празнике и недељом. Верујемо да законодавство и праксе на нивоу ЕУ и држава чланица требају више штитити здравље, сигурност и достојанство свих, те да морају пажљивије промовисати помирење радног и приватног живота. Верујемо да је потребно ојачати социјалну кохезију на нивоу Европске уније.
РИЗИЧНИ УСЛОВИ РАДА
Емпиријска истраживања доказују да нетипично радно време узрокује де - синхронизацију друштвеног ритма, што има озбиљне негативне последице на здравље и безбедност радника. Неодрживи обрасци радног времена (непредвидљиво радно време са чекањем на позив, испрекидани радни сати, рад у сменама, недруштвен радно време као што је рад ноћу или викендом) може узроковати повећани стрес и болести, као и тенденцију изостајања с посла повезану са снажним осећањима недостатка контроле и утицаја на сопствени рад и живот. Људи најчешће раде недељом или у нетипично радно време због финансијске нужде а не због сопственог избора. Неодрживи обрасци радног времена, посебно они који не дозвољавају довољну количину радних сати, главни су узрок растућег броја радника са ниским примањима у Европи.
ПОМИРЕЊЕ РАДНОГ, ПОРОДИЧНОГ И ЛИЧНОГ ЖИВОТА
Недељом су родитељи и деца у могућности проводити време заједно. Школе су на тај дан затворене. Према Директиви ЕУ о заштити младих људи на раду, недеља је већ призната као недељни дан одмора за децу и младе у ЕУ. Дугачко или нередовно радно време такође отежава радницима уживање у примереном породичном животу и помирење између рада и дужности према деци и другим зависним лицима.
Социјална кохезија
Недеља слободна од рада традиционално подржава независност особе од животног стила који је вођен искључиво економским мотивима. Из односа према раду недјељом може се видети каква је организација времена од стране државе и друштва. Не занемарујући чињеницу да постоји потреба за пружањем одређених основних услуга од општег јавног интереса, као што су хитне интервенције, полиција и здравствена служба, заједнички недељни дан одмора ствара потребан оквир колективног временског ритма у свим државама чланицама ЕУ. Заједнички недељни дан одмора служи јачању социјалне кохезије у нашим друштвима. Само добро заштићен заједнички недељни дан одмора омогућава грађанима пуно учешће у културном, спортском, друштвеном и верском животу, потрагу за културним уздизањем и духовном добробити те бављење волонтерским радом и друштвеним активностима. Без овог дана, сви ови облици друштвене интеракције и провођења слободног времена били би угрожени.
РЕЗОЛУЦИЈЕ ЕВРОПСКЕ АЛИЈАНСЕ ЗА НЕДЕЉУ
Европска алијанса за недељу:
- Подржава заштиту здравља и безбедности радника и њихово право на ограничење најдужег трајања
радног времена и право на период недељног одмора које у правилу подразумева недељу,
- Подржава поштовање колективних уговора који обухватају и организацију рада, а који
представљају темељ друштвеног уговора у модерном европском друштву,
- Упозорава на растући економски притисак који поткопава националне регулативе на подручју
услова рада,
- Обавезује се бранити и промовисати недељу слободну од рада и достојанствено радно време,
- Захтева од институција ЕУ да штите принцип недеље као заједничког дана недељног одмора у ЕУ,
- Захтева од ЕУ да европско законодавство и правила заједничког тржишта ефикасније гарантују средишње место здравља и безбедности, равнотеже радног и приватног живота и социјалне кохезије, путем покретања релевантних иницијатива за осигурање недјеље слободне од рада и достојанственог радног времена,
- Позива владе држава чланица да преузму своју одговорност за унапређење и примену у пракси
постојећег законодавства и пракси, као и за поштовање колективних уговора.
ПОЗИВ НА УДРУЖИВАЊЕ СНАГА
Европски савез за недељу:
- Позива целокупно цивилно друштво (породичне, спортске организације и друге), националне и локалне савезе за нерадну недељу, синдикални покрет и социјално одговорне послодавце, цркве и верске организације да се придруже овом Савезу и делују на подручју унапређења заштите недеље слободне од рада и достојанственог радног времена,
- Позива све демократске политичке странке да подрже ову акцију и предузму потребне кораке кроз демократске институције и медије како би промовисале заштиту недеље слободне од рада и достојанственог радног времена.
Брисел, 18. фебруара 2011.
Преузето са сајта:
http://www.europeansundayalliance.eu/site/foundingstatement/textofthefou...
http://www.europeansundayalliance.eu/site/home

Десет нацрта Роберта Шумана

Европа формира институције базиране на њеној дугој култури
1. Европа мора бити господарица сопствене судбине
„У интересу је Европе да буде господарица своје судбине“.
„Распарчавање Европе постало је апсурдни анахронизам“.
2. Европа мора имати душу
„Европа жели да разуме своје постојање: она зна да је њена будућност у њеним сопственим рукама“.
„Садашње уређење не може и не би требало да буде техничко и економско предузеће. Она захтева душу, свест о својим историјским афинитетима и њеним садашњим и будућим одговорностима, политичку вољу која је у служби истог људског идеала“.
„Европа ће добити своју душу у диверзитету својих квалитета и аспирација. Јединство ових есенцијалних концепција може да се помири са плуралитетом традиција и убеђења и са одговорношћу за лични избор.“
Заједница базирана на закону
3. Демократија је основана на божанском позиву на братску љубав
„Демократија... је рођена дана када је човек у свом ограниченом животу био позван на братску љубав према свима, било у достојанству човечанства, у нашој индивидуалној слободи или у правима свакога од нас. Демократија је, стога, везана за хришћанство, у погледу доктрине и хронологије. Обликовала се у складу са њим, постепено, уз дуга оклевања, понекад по цену грешака и западња у варваризам.“
„Хришћанство је учило једнакости природе свих људи, деце истог Бога, спојених од стране Христа, без разлике у раси, боји коже, класи и професији. Прокламовало је достојанственост рада и обавезу да му се сви предамо. Признало је доминацију унутарњих вредности, јединих који оплемењују човечанство“
„У закључку цитирам Бергсона: ‘Демократија је у суштини заснована на Јеванђељу, зато што је покреће љубав.’“
Мир
4. Политичка интеграција мора бити обавезан комплемент економској интеграцији
„Интеграција Европе је бескрајан посао, најтежи задатак који је било ко од нас покушао да постигне. Она захтева да се односи између држава дијаметрално измене.“
„Након што је наша генерација спознала патњу и мржњу у њиховим најгорим облицима, ми сви заједно преузимамо велику одговорност на потпуно једнаком нивоу и у међусобном поверењу и уважавању.“
„Економска интеграција коју тренутно остварујемо не може бити постигнута на дуже стазе без минимума политичке интеграције. То је логичан и потребан комплемент. Новој Европи је потребан демократски темељ; скупштине, комитети и други органи морају да се ставе под контролу јавног мњења, контролу која би била ефикасна, а не паралишућа за акције и корисне иницијативе. Европска интеграција мора генерално да избегне грешке наших националних демократија, посебно у погледу бирократије и технократије. Тиме што би се машинерија учинила комплекснијом, запошљавањем више радника, не би се обезбедила заштита од злоупотребе. То је понекад резултат протекције и интереса. Окоштавање административне флексибилности је највећа опасност која прети нашим наддржавним службама.“
5. Политички интегрисане земље доносиће заједничке одлуке у интернационалним питањима
„Следећи корак који је предвиђен овим планом је још већи и тежи. Он подразумева не само интеграцију бирача, већ и политика. Одлуке о интернационалним питањима могу се спроводити само заједничком активношћу држава.“
„Тако, стране политике више неће бити збир опозитних тачака гледишта, усмерених једне против других, већ добро усклађених нагодби које спречавају да се наше разлике распламсају када се отворено признају и разматрају.“
„Нова политика је заснована на солидарности и прогресивном поверењу. Она конституише акт вере у здравом разуму људи који су уверени да њихово спасење лежи у договору и сарадњи, која је тако добро организована, да ниједна влада не може да је одбије.“
6. Политичка унија не означава апсорпцију нације
„Пре хиљаде година у примитивним племенима, прве људске заједнице су формиране на ширем нивоу од породице, али су на њој биле засноване. Касније су настала села, и градови су постали развијенији. Нико не тврди да таква еволуција иде против улоге породице. На исти начин свака наддржавна организација која се простире изван нације, никако је не умањује или не апсорбује, већ додаје још шире и више поље акције.“
7. Политичка интеграција не подразумева угрожавање суверенитета нације
„То није питање фузије држава ради стварања супер-државе. Наше европске државе су историјска реалност. Било би психолошки немогуће да учинимо да оне нестану. Њихова различитост је чак врло срећна околност и ми не желимо да их доведемо на заједнички ниво или да их изједначимо.
Али, унија, кохезија и координација су неопходни... Из политичког аспекта, дуготрајно и развијајуће разумевање, институисано између различитих држава, мора да ојача мир у нашој подељеној Европи.“
„Штавише, идеја федералне владе и федералног парламента би подразумевала, чини ми се, најодлучније силе везивања федералних држава. Судим да то укључује спаљивање мостова, и преурањено и неразумно ступање на пут у губљење нашег националног суверенитета у тачкама од виталне важности.“
„Блиска сарадња која је већ успостављена у европским заједницама одвешће нас до тога да све разматрамо из угла интереса дељене одговорности. Навикли бисмо се да испитујемо све из аспекта који је изван оног, стриктно националног. Ми, наравно, не бисмо запоставили национална размишљања, али бисмо их обавезно поново нашли, и схватили да су једнаког значаја, када погледамо у једном ширем контексту. Ми ћемо их инкорпорирати са другима у аспекту заједничке међузависности. Тако, то је неопходни наставак из националног, да се ситуирамо као део у целини, где све мора да повезује и да буде потпуно.“
„Мораћемо да научимо да разумемо тачку гледишта наших сарадника, као што ће они морати да учине исти труд у погледу нас.“
8. Европска граница подразумева заједничке интересе
„Ми нисмо у послу распродавања наше домовине, нити ћемо икада бити. Нити ће бити заборављене дужности које имамо наспрам ње. Ипак, изван наше домовине ми препознајемо све јасније постојање заједничког добра, које је изнад националног интереса. У овом заједничком интересу су индивидуални интереси наших земаља помешани и сједињени.“
„Ова идеја ‘Европе’ ће свима открити заједничке основе наше цивилизације и створиће, мало по мало, везу сличну оној која је пре много времена створила наше домовине. То ће бити сила која ће превазићи све препреке.“
9. Европа мора да служи човечанству
„Европа је пут достизања пуног потенцијалног раста. Од Европе зависи да покаже овај нови пут, који, супротно од потчињавања, допушта супротним цивилизацијама да цветају, показујући узајамно поштовање једне према другима.“
Солидарност
10. Европска солидарност предочава општу солидарност будућности
„Закон солидарности наших народа постао је уписан у нашу модерну свест. Ми стојимо раме уз раме у очувању мира, у одбрани од агресије, у борби против сиромаштва, уз поштовање интернационалних договора, или чувајући правду или људско достојанство.“
„Демонстрирањем чињеница, постали смо убеђени да државе јесу независне, али не и самодовољне, и да најбољи начин да неко служи својој земљи јесте тај да сарађује са другима једнаким трудом и удружује своја богатства.“
„Континенти и народи више него икад зависе једни од других.“
„Политичка економија је неизбежно постала светска економија.“
„Последица ове независности јесте да срећа или несрећа једног народа не сме оставити друге индиферентне.“
„Сви су уједињени у добру и злу, у оквиру заједничке судбине.“
  Роберт Шуман

 из књиге Роберта Шумана, „За Европу“

Превела са енглеског: Олга Јокић

Република Свете Софије

Године 1917. у Русији је пала последња самодржавна монархија православног Истока. Њена претходница и недостижни узор, Византија, страдала је још 1453. године. Сада већ нема ниједне православне државе са самодржавно-теократском идеологијом. На Балкану се утврдила атеистичка тиранија најновијег типа, са изузетком Грчке, малог острва конституционе слободе која је преживела од XIX века. Али, иако су пропала сва самодржавна царства, није страдала њихова идеја коју следе малобројни, али страсни следбеници. Приметно је да је у Русији са последњим трагичним царствовањем византијска теократска свест преживела свој мрачни процват. Монархија је желела да буде не само неограничена, као западни апсолутизам који је већ отишао у историју. Она је хтела да буде живи носилац воље Божије на земљи, средиште васељенске православне цркве – једном речју, теократија. Таква је била свест најнесрећнијег цара, царице и целог низа црквених делатника: митр. Антонија, еп. Теофила, Хермогена и других. После револуције је Карловачки сабор 1931. године учврстио тај теократски „догмат“, истина, више под утицајем мирјана: нема цркве без цара, и то цара самодржавног. И сада се, не само у црквеним, већ и у световним листовима у емиграцији, срећу покушаји повезивања живог и вечног организма цркве са политичким мртвацем, са авети страдале Византије.
Овде није место да улазимо у богословске спорове са заступницима тих теорија. Ја бих желео да ширем кругу читалаца предложим једну врсту историјске информације која показује, као прво, да је православна црква могла живети вековима без цара, и, као друго, да је она могла да живи у републици, и да је управо у једној од република она остварила теократију која је паралелна монархистичкој теократији.
Реч је о нама блиским стварима, о нашој сопственој отаџбини. Несрећа је само у томе што су доминантни токови руске историографије, па чак и оне либералне (Соловјов, Кључевскиј), толико били загушени појмом „московског царства“ као творца Руске Империје, да је Москва собом засенила целих пет претходних векова древног живота, који су неупоредиво богатији културом и духовним животом.
Као што је познато, крунисање великог кнеза московског догодило се тек у XVI веку (1547). Некада је Василиј I, син Донског, говорио: „Ми имамо цркву, али немамо цара“. И иако га је патријарх Константинопољски поучавао: „Немогуће је имати цркву, а немати цара“, - оваква византијска тачка гледишта нашла је мало присталица у Русији. Заправо, по византијској теорији васељенског царства, сви хришћани света морају бити поданици једног цара. Сви православни народи били би његови вазали. Руски кнезови имали су звање стољника византијског двора. Јасно је да се у Русији нису слагали са тим теоријама, понижавајућим за националну свест, и ниједан грчки митрополит их није могао у Русији озбиљно спроводити. За наше претке грчки цар био је само идеални центар хришћанског света, као што је грчки (немачки) император „остајао такав за Француску и Енглеску. Са друге стране, нико други није могао да претендује на његово место.“ Иако је литургика цркве била прожета византијским теократским идејама, чији одјеци су се чули и у црквеним поукама, ниједан од руских кнежева није претендовао на самодржавну власт. Кнез је био ограничен разноразним друштвеним снагама: већем, бојарством, епископима. За цркву је тај положај стварао превелику предност, посебно духовну, да би она пожелела да разруши сопствену слободу. Епископ, увређен од стране кнеза, тужио га је код митрополита Кијевског. Кијевски митрополит, проглашен у Византији, био је подређен само патријарху константинопољском. Зато је он, не играјући активну улогу у политици, стајао високо над регионалним силама, чак и над кнезом. Није тек тако један од митрополита XII века могао кијевском кнезу рећи: „Ми смо постављени да вас спречимо у крвопролићу“.
Односи између цркве и државе у Великом Новгороду, били су другачији него у кнежевским властима.
Али, пре свега, треба одбацити уврежену представу да је Новгород само један град, са својим округом, и да, самим тим, говорећи о Русији, можемо прећутати његову специфичну судбину. Територија Новгорода била је огромна: под његовом влашћу и правилима живела је цела Северна Русија, све до Урала, чак захватајући и део Сибира. Чак и након што је Москва прогутала собом све кнежевске земље, власт Новгорода је била шира од њене. Истина, велики део тих земаља биле су пустаре, шуме и тундре насељене људима који нису руског порекла, а на овим просторима постојали су засеоци руских колониста. Али, на Западу је Новгороду припадало немало значајних градова: Торжок, Ладога, Стараја Руса, па чак и сам Псков. Овде су изникли и најпознатији руски манастири: Валаам, Соловки, Кирилов, Ферапонтов на Белом језеру. У историји руске уметности средњег века (конкретно, XIII–XV), Новгороду припада прво место. Овде се формирао и у најчистијем облику сачувао великоруски тип, далеко од Татара и кметовског ропства. Овде и сада фолклористи налазе најбоље песме и билине, старе костиме и најинтересантније споменике сеоске архитектуре. И, коначно, Новгород је трговао са Ганзом, и био је главни прозор Русије у Европу. Градећи поново тај прозор, цар Петар је био свестан да он враћа Русију на старе новгородске границе. Новгородски кнез Александар, који је победио Швеђане и Немце, мора бити анђео нове западњачке Империје.
Речју, Новгород није неуобичајена појава у историји руског живота, већ најрускија појава у њему – најчистији од татарских примеса, Новгород као да је скривао у себи могућности будућег слободног и културног развитка.
Да ли је Новгород био република? Да, макар у току три ипо века своје историје (XII–XV). Постојање кнежевске власти у Новгороду не сме нас заварати. Од тренутка када се фактички прекинуло политичко јединство Русије, од пада Кијевске монархије, до смрти Владимира Мономаха (1125), кнежевска власт у Новгороду није била ни наследна ни доживотна. У било које време народно веће могло је кнезу „показати врата из града“. Са друге стране, кнез не само да није био потпуни господар у Новгороду, већ није био чак ни главна личност у његовој администрацији. Главни значај кнежева био је војне природе; он је био привремени начелник оружаних снага. Али је и то војно началство делио са тисјацкима. Као судија, он је делио власт са намесником и осталима. Он чак није био ни номинална глава града-државе. Нису се у његово име писала документа, нити закључивали уговори. Позван од стране већа, без династијских права, слично као у италијанским средњовековним републикама, кнез се лако укључивао у систем републичких власти, „господе“ која је Новгородом управљала. Самим тим, Новгород је заиста био, током векова, фактичка република, или, како сматра Костомаров, народновлашће.
Истина, од краја XVI века Новгород је престао да произвољно изабира и мења своје кнежеве. Велики кнез Московски се већ по своме положају признавао и као Новгородски кнез. Али то није увећавало његова права и власти на новгородској територији. Како није живео у Новгороду, представљао га је намесник којем су били довољни строго одређени приходи и јурисдикција. За Новгород је било погодно што је његов војни заштитник био најјачи кнез великоруске државе. И, главно – мирни односи са њим обезбеђивали су несметане трговинске везе са „низијском“ Русијом. Без довожења жита са југа, Новгород не би могао постојати.
Сви знају да је пуноћа власти у Новгородској републици припадала већу, или скупу свих слободних грађана. Веће је бирало своју власт, не искључујући архиепископа, контролисало ју је и судило. То је била права, односно, не представничка демократија, као што је то било у републикама античког света. Само онај који је учествовао у народним окупљањима, могао је да оствари политичка права. Житељи једног града управљали су огромном територијом. То је била слаба тачка у републичком строју и Атине и Рима. „Агора“ и „Форум“ нису могли управљати империјама.
Али, кад се говори о Новгороду, обично се преувеличавају неред и неорганизованост управљања већа. Ми мало знамо о нормалном току послова. Летописи говоре само о његовом нарушавању. Традиционалне слике борбе на Волховском мосту биле су прилично ретки изузеци. У већини случајева, „владикама“ је успевало да помире супротстављене стране, све до ивице крвопролића. И, најважније, заборавља се о постојању „господе“, горње палате која руководи свим текућим питањима и која припрема најважније одлуке за веће. Та палата се састојала од људи у чину, које одабира веће, и који су или још увек у чину („степени“) или су некада били; председник палате није кнез, већ архиепископ. Веома је могуће да се рад народног већа тешко уклапао у форму. Борба партија лако је прелазила у међусобне сукобе. Али, то је уобичајена цена коју демократија мора платити за слободу. Кнежевске борбе на остатку руске земље пролиле су више крви и суза него борба на Волховском мосту. И, коначно, за све векове постојања Новгорода, у његовим редовима се никада није пролило толико невине крви, као за неколико дана посете Грозног 1570. године.
Али, вратимо се новгородској влади. Не примећујемо узалуд да је Саветом Господе председовао архиепископ. Суштински, он је био „председник“ републике, ако тражимо савремену аналогију. Посадник је био први министар, глава победничке партије. Владика је стајао изнад партије и изражавао јединство републике. Да би његову независност учинили реалном, кандидати, одабрани од стране већа, користили су жребање. Три жреба на престолу Софијске катедрале символизовали су Божанску вољу у судбини града-државе. У политичкој символици Великог Новгорода, његов суверен, носилац врховне власти, била је сама Света Софија. Света Софија није била само име читаве помесне новгородске цркве, као што се изражавало у формули: „Света Саборна и апостолска црква Свете Софије“. Не, то је било име саме републике, и у то посвећено име су се писали уговори и свечане грамате, њој су заклетву доносили кнежеви и власти. Она се сматрала господарицом новгородских земаља, посебно црквених („дом Свете Софије“). У њој је народна воља нашла себи небески символ, слободан од каприцне променљивости расположења маса. Није само у Новгороду средњовековна демократија остваривала себе посредством небеским символа. На исту појаву налазимо и у градским републикама Италије. Милано је био град св. Амвросија, Фиренца – Јована Крститеља. Не треба тражити међусобне утицаје Италије и Новгорода. Али, општа теократска свест која жуди за религиозним освећењем политичког живота, имало је сличне форме и у католичкој и православној средњовековној републици.
Шта је Света Софија, или ко је она? – на то питање тешко да је одговор знао сваки новгородац, или сви из месног клира. Новгород, град који је толико дао руској уметности, није оставио богословске радове. По томе се није разликовао од других крајева средњовековне Русије. Новгородска катедрала је добила име у XI веку, по имену Кијевског и Константинопољског храма. Грци-епископи су, наравно, знали да је Софија, Премудрост Божија, заправо једно од имена за Христа. Знали су то и ученији руски људи. На крају крајева, у неким руским рукописима среће се такво објашњење. Али, у свим познатим случајевима заклетви, новгородци целивају икону Богородице. То нас доводи на помисао да, као прво, у средњем веку није постојао познати иконографски тип св. Софије у виду огњеног анђела, и, као друго, да је у Новгороду јачало богородично или женско поимање Софије, које је претходило идеји Софије код савремених руских богослова из школе Вл. Соловјова.
Како год да су новгородци представљали св. Софију, она је била владичица и покровитељка града и државе. На земљи ју је представљао свенародно изабрани архиепископ. Као истински председник републике, он је у својим рукама имао огромну материјалну и, чак, војну силу. «Дом св. Софије» био је највећа газдинска јединица у Новгороду, а «владичин пук» - већи део грађанског воинства. У XI веку новгородци су улагали велике напоре да своју цркву учине потпуно независном од Москве. Ипак, патријарх Константинопољски није се сагласио са поделом руске митрополије. Углавном су привилегије митрополита Московског већим делом подразумевале новчане глобе, које је слао црквени суд. Самог митрополита трудили су се да држе даље од Новгорода. Ако су односи са Москвом постајали све затегнутији (као што је то било у XV веку), постојала је и могућност поставке архиепископа, независно од Москве. Хиротонисање се могло добити од православног митрополита Западне Русије, у Литванији. Тако је био постављен св. Јевфимиј, један од најбољих новгородских владика.
Често говоре да архиепископ, изабран на већу, није имао довољну независност и да је могао бити сведен са свог места, као и последник и кнез. Ипак, чињенице не потврђују ову теорију. У читавој историји новгородске цркве ми видимо један „смутни период“, две деценије на самом почетку XIII века, када су се заоштриле борбе суздаљске и патриотске партије. Тада су архиепископи обеју страна више пута морали да напусте своју катедру, и да се поново на њу враћају. Али, то су били изузеци. Слобода личности лако се могла гушити у средњовековним теократским републикама. Али, слобода цркве била је, свакако, боље очувана у Новгородској републици него у самодржавној Москви, где је удаљење митрополита од стране великог кнеза и цара у XV веку било више правило, неголи изузетак.
Али, Новгородске владике су штитиле не само слободу цркве, већ и слободу „града“, т.ј. републике. Житија последњих светих архиепископа Јевфимија и Јоне, уочи пада Новгорода, такође сведоче о томе. Тако је Јона, већ у дубокој старости, путовао у Москву да би отклонио претњу својој домовини. Он је опомињао великог кнеза (Василија II): „Тихим очима гледај на своје поданике и не претварај слободне у робове“. У духу пророчанства он обећава наследнику (Ивану III) „слободу од Ординског цара“ – „за слободу града мога“. Ако кнез и посегне за слободом невиних људи, онда ће у сопственој деци видети „око зависти“ и раздвајање.
На несрећу, ови изрази религиозног идеала слободе у православљу нису били развијени у канонске трактате. Дух слободе остао је да живи на страницама древних летописа и, делимично, у месним култовима. Тако, чудотворна икона „Знамења“ Мајке Божије остала је заувек повезана са чудом из 1170. Године. У свести новгородаца, управо та икона је одвела коалицију кнежева, на челу са Андрејем Богољупским, у бекство, и спасила им слободу.
Икона „Знамења“ (Чуда), као и символ св. Софије, заједно са именима св. епископа новгородских Јована, Јевфимија и Јоне, остали су у новгородском сећању као религиозни симболи политичке слободе.
Историја је пресудила победу друге традиције у руској цркви и држави. Москва је постала следбеница истовремено и Византије и Златне Орде, а самодржавност царева није била само политичка чињеница, већ и религиозна доктрина, за многе скоро догмат. Али, када је историја одредила овоме крај, треба се сетити постојања још једне крупне чињенице и друге доктрине у том истом самом руском православљу. У тој традицији могу црпети надахнуће православне присталице демократске Русије. Коначно, теократији је страна наша епоха. Религиозна основа живота дубоко је пољуљана у народним масама. Свака теократија садржи у себи опасност од насиља над савешћу мањине. Одвојено, па макар и пријатељско сапостојање цркве и државе, јесте најбоље решење за данашњицу. Али, ако се окренемо у прошлост, морамо признати да је у границама источно-православног света Новгород нашао најбоље разрешење вечног питања о односима између државе и цркве.
  Георгиј Петрович Федотов

«Народная правда», Њујорк, 1950, № 11-12

Превела са руског Олга Јокић
http://www.yabloko.ru/Themes/History/Fedot/fedot-8.html

Основи хришћанске демократије

Савремена црквена свест се много лакше отвара за идеју друштвеног, јавног живота него за идеју демократије. Насупрот XIX веку, када је социјализам био страшило за хришћане свих вероисповести, када је непрестано разобличаван као јерес, у нашем времену мирење хришћанства и социјализма врши се изузетно лако. Већина руских такозваних и постреволуционарних покрета - и токова - ниче на тлу социјалног православља - требало је само да нешто побледи привиђење дуговечности капитализма, па да одмах постане јасно како је социјализма дубоко укорењен у хришћанству - у јевањђељу, у апостолским општинама, у древној цркви, у самом монаштву, у јавној друштвеној активности средњевековне и западне и руске Цркве. Постаје јасно да је социјализам - коначно јасно блудни син хришћанства који се данс враћа – барем делимично - у очев дом.
Али, једна околност замрачује радост овог повратка. Постаје јасно да су слобода и демократија оно теле које се коље на породичној гозби. У самом се социјализму разоткрила двојственост његовог порекла – његова контрареволуционарна генеалогија – Сен-Симона – стоји насупрот револуционарне генеалогије – Бабефа.
Две крви које су се у Марксу помешале сада устају једна против друге. А уцрковљењу тежи црни, а не црвени социјализам. Мржња према слободи која га опседа налази одјека у древном аскетском и ауторитарном одрицању слободе, а то лежи у језгру, у свим тамним угловима и завијуцима старог хришћанског дома. Блудни син, очевидно, кајући се проклиње своју “досадну слободу”. Али шта ако у тој негацији не долази до изражаја само покајање, већ се виде и делићи одвезаних рогова којима се он тако дуго дичио у не баш плотски чистом друштву? Слобода је туђа не само неким аскетама, она је нешто туђе и свињама.
У овом есеју се трудимо да поставимо питање да ли су слобода и демократија спојиви са хришћанством. У западном хришћанству то је питање одавно јасно – нађен је одговор на њега. Као и у протестантизму, већ на основу чињенице да је он сам отац слободе и демократије које су исковане у револуционарној борби калвинизма за слободу вере и царство народа Божијега. У католицизму су претпоставке позитивног одговора дате још у средњем веку, у вековној борби цркве против монархија са њиховим тенденцијама ка апсолутизму, у народном - националном карактеру средњевековне цркве. Епоха апсолутизма, која је потрајала три века, чврсто је привезала римски католицизам за систем апсолутне монархије, али њихов је пад расчистио пут старој идеји гвелфа. Упоредо са ренесансом томизма савремени католицизам – макар и не много смело – устаје у одбрану слободе – пред државом – и демократије – пред лицем тираније. Слобода остаје – и демократија – прави и мучан проблем у православљу. Јесте, либерална мисао XIX века – од Хомјакова до Соловјева – борила се да православље усији ту идеју, али је њихова аргументација полазила не од православног предања, већ од апстрактих начела. У тим су начелима противници видели – и с пуним правом- израз западног хришћанског црквеног искуства. Против његовог пресађивања на Православно тло иступали су и протестовали - и сада протествују - најватренији умови васпитани на источној традицији. Везу Јована Кронштатског са Савезом руског народа није лако истиснути из историјског сећања. Достојевски, Побједоносцев, Леонтјев и Розанов – уз такве противнике демократије сасвим су бледи и њени углавном слаби заштитници. У наше време, када демократија трпи пораз у већем делу европскога света, њена је одбрана за православног теолога и социолога посебно тежак проблем. За наше савременике нису више уверљиве оне опште претпоставке хришћанског живота у заједништву којима се надахњивао XИX век. Они који верују, као људи окупљени око гласила Нова држава Божја, у њихово божанско порекло обавезују себе на новиу апологију вечних истина. Наша припадност источној традицији Хришћанства – за једне исповедање вере, за друге према Русији и руској идеји – намеће нужност да се таква аплогија стави на тло православне традиције.
Надаље ћемо настојати да означимо пут - један од путева - на којем је таква апологија могућа. Још не постоји теорија православне демократске државе, њена елаборација мора полазити од постојеће – још живе – теорије православног царства. Говорећи о демократији – као и претходно о социјализму – ми имамо у виду не конкретни политички систем Европе XИX века, већ она вечна начела на којима почивају ти – можда ичивљени облици демократије и на које се могу наслонити још неоформљене демократије будућности. За европску демократију, као наследницу - “прејемницу”- либерализма суштински је битан, за разлику од античких демократија, не монизам, већ дуализам темељних начела. А та начела су – власт народа и слобода личности.
Православље је хиљаду и по година живело у органској, па и више од тога – у сакралној повезаности са царском влашћу и често је подлегало искушењу да ту власт догматизује. Не само за митрополита Антонија Храповицког, већ и за Владимира Соловјова царство је вечна, религијска категорија, као свештенство. Да је само царство у Византији имало неке свештеничке функције – веронауку и канонску власт - то уопште и није спорно. Било би неопрезно изводити те религиске функције царске власти из сакралног чина помазања. Константинови наследници су вековима управљали хришћанском државом и светом, дефинисали су догме, постављали патријархе без икаквог помазања - нама позната најстарија помазања византијских царева се односе на ИX век. Али су се већ под Јустинијаном у ВИ веку односи између цекве и државе формирали у класичном облику.
Није хришћанство створило царску власт и империје – оно ју је затекло готовом. Та се власт најдубље коренила у паганским религијским веровањима – у култу хероја, у обожавању човековог бесмртног начела, његовог “генија”, у обоготворењу саме државе. Облици бирократског деспотизма у каквом се обликовала Римска империја сами су по себи туђи грчко – римском духу – они су дошли са Истока као резултат наглашене оријентализације Империје. Ујединила су се два паганизма како би створили човекобожанску власт Цезара која је толико векова прогонила цркву. За аутора Апокалипсе Римска империја је царство Звери и Блуднице. По свом друштвено-политичком устројству, чак и у етичким основама своје политике, Константинова империја се ни по чему није разликовала од Диоклецианове империје. Читав низ паганских сакралних облика култа Цезара живео је у Византији упоредо са литургијским облицима хришћанства – како је онда било могуће хришћанско помазање “Звери”, па чак и његов култ?
Један од могућих одговора би могао да гласи – царска власт је, као и друга хеленска завештања хришћанству, провиденцијална установа – такав је грчки језик Новог завета, Платонова филозофија, литургика, мистерија и слично. Озбиљан приговор тој теорији би био у томе што је јачање царке власти у империји последица – наравно, и заштита – од декадентних друштвених процеса који су се назирали још од првог века наше ере. Економско осиромашење, пропаст градске самоуправе, кметски положај сељаштва и других сталежа, повратак натуралној привреди, опадање грађанског патриотизма и нестанак личне слободе – то су друштвене прилике у којима се развијају и царска власт и хришћанска Црква. Једна кобна околност историје хришћанства је у томе што се његова младост поклопила са старењем и изнемоглошћу старога света и што су старачке невоље хеленизма отровале и црквени живот – јавни живот. Печат декаденције је морао да падне посебно на социјалну етику хришћанства, деспотизам државе је освећиван упоредо са ропством, са уврежењем начина живота у породици и са свим другим видовима социјалног угњетавања. Западна се Црква већ од самих почетака средњег века била ослободила тог тешког терета социјалне традиције Рима, источна Црква се у Византији никада тога није сасвим ослободила, а у Русији – после наглашене византизације у XVI веку – она се ослобађа тек постепено под виталним утицајима хуманизма XVIII века. Да, хеленистички корен монархије је лоша основица за правдање православног царства.
Срећом, то царство има други корен – у Старом завету. Све друштвене елементе хришћанству је завештао не хеленизма, већ јудаизам. У Израиљевим пророчанствима је задата вечна тема социјалног хришћанства, а у књигма о Судијама и Царевима – његова политчка тема. Нема сумње, у одређеном периоду историје Израела, царска се идеја сливала с месијанском идејом, будући Месија – цар Израиљев – је из дома Давидова, он васпоставља некадашњу славу и остварује правду. Одсјај месијанске величине је падао на све из рода давидовског, на Месијине претке и наводио је да предосећају у сваком од њих божанске могућности. Стога је нама тешко да прецизно одредимо личности месијанских псалама. “Не дотичи се помазаника мојега” – на кога се односе е речи које су се тако, чврсто урезале у наш слух, ако да се односе на носиоца руске царске власти? На наследнике Давидове и кроз њих на главу жељеног Месије – или на самог Месију и, посредно тек, на њихове претке? И једно и друго је тачно. Непријатна је и историјски неуспешна историја европских царстава. Два велика имена, Соломуна и Давида, треба да искупе своје грехове и слабости свих потомака. Пророчански и непоткупљиви суд Израиља немилосрдно разголићује сва болна места националне историје, али на њу у целини пада одражена светлост будушег преображења. Сваки Давидов праунук је позван да буде помазаник Божји, носилац правде, спасилац народа, његова круна није искована од реалног злата власти, силе, већ од жудњи и симбола. То њиховој људској слабости даје божанску величину и славу.
Не сме се заборавити да је царство у историји Израиља било само један облик теократије и са теократске тачке гледишта најнеуспешнији. Пре царева, Божија се власт вршила преко судија, после царева преко жреца – преко свештенства. Библија недвосмислено показује да је институција царства била уступак духу времена и паганском окружењу Израиља – “Постави над нама цара да би нам судио као што је у других народа”. Књига царева не скрива (1;8 како је тешка била у очима пророка и Божијим очима та издаја непосредне теократије – “Нису тебе они одбацили – мене су одбацили да Ја не владам над њима”. Царство Божје је било у потпуности остваривано у првобитном племенском систему Израела када су државну власт имале харизматичне вође из народа – пророци и судије. Судија и јесте библијско име харизматског народног вође , њега је на врх таласа уздигло послаништво Божје и историјски тренутак и он се, када извршИ мисију суђења, враћа у крило својега народа одакле је и потекао. Непостојање народног избора спречава да се говори о демократском карактеру институције судија и њихове власти, њихов народски карактер је несумњив – замените пророчко позвање правним актом и ви ћете у Гедеону и Јефају видети Цинцината и Камила који се после спасавања отаџбине враћају своме ралу.
Често се у монархији видела најузвишенија победа личног начела, па према томе и облик власти који највише одговара хришћанству. Управо је обрнуто - монархија, дакле, наследна власт, означава првенство по крви, примат родовског – паганског - начела у односу на лично позвање које све јаче проговара – не у гуђању гомиле, већ у одлучности народног вође.
После смене историјских облика власти остаје једини и неспорни херој религиозне драме – сам Израиљ, живи народ, вољени народ Божји, са својим подвизима и падовима, са својом верношћу и издајама и позвањем да ће родити Месију. Сам тај народ као и његови цареви субјекат је месијанских обећања – он је позван да царује над “језицима”, он је Помазаник Божји и свеједно је како остварује у држави своје позвање – народ – цар који има, упоредо с моћИ пророчанства и свештенства, специфичну харизму власти.
У Новом завету је Црква наследила обећања Израиљева – у њој се настављају древно свештенство и пророштво – наставља се царство. Да ли у римском Ћесару? Али, још у посланици апостола Петра (1;9) сви су хришћани названи “род изабрани и царско свештенство”. Било је време – историјски нужно и оправдано – када је хришћански народ предао римском ћесару своја царска права, али ојачавшИ сам је узео венац и бреме царске власти. Хришћанска демократија није безвлашће, већ царство народа Божијега. Демократска теорија народног суверенитета, која раздељује суверенитет свим личностима - грађанима који чине народ, јесте секуларизовани одраз те идеје. Демократија је у Европи дуго говорила хришћанским језиком – у комунама средњег века, у Републикама Реформације дуго времена пре него што ће проговорити језиком Русоа. Али, и у говорима Русоа се може препознати дух женевске Калвинове теократије. У православљу повезаном с византизмом на руској су земљи стваране демократије Новгорода, Пскова и Вјатке, њихов је сакрални порфир – барем онај у Новгороду – био ништа мање раскошан него што је био онај московских царева. Демократија не треба да цепа тај порфир, већ треба да га заогрне на своја плећа. Иконоборство демократије XИX века је знак духовног распада који не наговештава ништа добро. То је плод општег распада религијске културе. Узалудно је помишљати да монархија има неке предности над тим; напротив, прње пурпура које би се укројиле у савремено одело – уставни монарх Запада – или у официрски мундир – Романових и Хоенцелерна - чине ружнијим својом неукусношћу све то више него оно шаренило одеће на седницама парламента. Наша епоха тражИ симболе, тражи литургијски пребражај живота – и код бољшевика и код хитлероваца подједнако бујају сакралне страсти. Оне се морају побудити и у демократији и за демократију само симбол свеопштег царства који се не може замислити без препорода истинске харизме власти
Харизма власти је разливена по читавом друштвеном телу, она се скупља у наносима наглашених тачака – у свакој групи људи постоје природне вође које умеју да руководе и којима је пријатно покоравати се. То су лични дарови, они се изузетно ретко преносе наслеђем и не купују се заједно са привилегијама. Порок монархистичких и аристократских друштава састоји се упараво у обезличењу власти, у њеном одвајању од личне даровитости. Смисао и позвање демократије је у ослобађању личне харизме власти, а не у њеном обезглављивању и растварању у колективу. По чему демократија може бити запамћена у историји? По именима Перикла, браће Грах, Вашингтона, али остаје у безличном венецијанска аристократска република, безличним може бити запамћено и византијско свето царство. Када демократија престане да буде начин одабирања природних вођа то је знак да је болесна, болест може изазвати смрт, дакле може доћи до замене личног начела власти наследним или механичким начелом. Савремена демократија очевидно болује од те болести – она више не даје вође. Али, позвање вођа проговара у нашем времену више него икада до сада и масе иду за њима. То је савим очевидан знак порока система који унутра не обезбеђује простор природним вођама.
Ко је у хришћанској демократији носилац харизме власти? И читав народ – Израиљ – и сваки грађанин – носилац царственог свештенства – и вође које истиче народ – судије.
Покушајмо да упоредимо поредак царства са поретком свештенства, са оним у којем – по синегдохи – понекад виде сав садржај Цркве. Идеал православног система свештенства се назива саборност. У каквом је односу то начело саборности према демократији?
Ако се под демократијом разуме механички систем саграђен према броју и једнакости друштвених атома – плод XVII века – онда је саборност стога. Али, она садржИ у себи начела истинске демократије у њеном хришћанском смислу. Разуме се, у историји се црквена саборност остварује веома несавршено – у том смислу она једва да је успешнија од политичке демократије. Али погледајмо на њене принципе онакве какви су се формирали у епохи процвата цркве – у њеном светом праву.
Неспорна је разлика између свештенства и царства – примат у првом случају има сакраментално начело, начело свештене традиције, апостолског прејемства. Непомазани цар – Јустинијан – јесте цар, али нерукоположени свештеник уопште није свештеник. Па ипак, само хијерархијско начело које иде одоздо надоле – римско-католички принцип – још у век не чини саборност у православном значењу, њему је потребна и другачија санкција – суд народне воље. “Аксиос” народа је бледи остатак старог изборног начела. Ниједан епископ не може бити наметнут пастви мимо њене воље, она га мора изабрати. Колегијум архијереја – епископи који, у оваквим случајевима заслужују - задржава само право одстрањивања и уклањања недостојних, али принцип формулисан у канонском праву није много удаљен од принципа демократије - “Онај ко треба да управља над свима мора бити изабран од свих”. Саборност свештенства не познаје општу природну једнакост, она пре претпоставља природну и благодатну хијерархију, али та хијерархија не може бити насилна, она себе мора пронаћи и установити слободно. Нико од оних који припадају Цркви није искључен из тог права – права учешћа у постављању свештене јерархије.
Идеал саборности је организам љубави – по обрасцу идеалне породичне или пријатељске заједнице – где се онај који се покорава покорава слободно, где они који владају немају власт, већ служе свима и основу својега служења налазе у општем признању.
Има неке противречности у томе зашто је православље, које је толико непријатељски расположено према монархијском – папском – начелу у цркви, на само благослиљало – што је сасвим у духу закона – монархију, већ је често било спремно да и њу догматизује. Словенофили су настојали да нађу разрешење те противречности признавањем грешног начела сваке државне власти. Ослобађање од греха власти целог црквеног народа – осим једне личности – олакшавало је савет. И тако је свет био одвојен – свет ван цркве, мирјани – целим понором од црквене сфере, али то је значило недостојно умањивање харизме власти. За шта Црква помазује цара? Да ли за грех? Не, већ за подвиг и за служење – који нису слободни од греха. Култ царске власти противречи тој теорији царства као “жртвеног јарца” за грехе народа. Остаје друго, једноставније историјско објашњење. Црква је сама стварала свештенство на начелима саборности и нашла је као нешто дато царство које је настало из паганског корена и није могла да га промени, само се трудила да га потчини својем утицају. Али, да је била у прилици, као на Западу у средњем веку, да ствара нову власт на рушевинама старог света, може ли се сумњати – уз постојање нужних културних претпоставки – да би га она градила на начелима саборности, то јест на начелима хришћанске демократије?
Начело саборности означава органску равнотежу личности и друштва. Оно већ само по себи обезбеђује личност да не буде прогутана од колектива, што јој прети у царству чисте, паганске, демократије. Демократија јесте саборна или хришћански полицентрична, у њој је на парадоксалан начин целина једнака једном делу. Тежња савремене европске демократије да себе веже за одбрану личности – наслеђе либерализма-представља секуларизовани одраз хишћанског идеала друштва. Можда чак и није умесно говорити о одражавању онамо где се види директна генетичка веза – савремне демократије са њиховим секуларизованим облицима потичу, како је већ речено, од хришћанских демократија Реформације.
Не треба мислити да су одбрана личности и њене слободе само ствар протестантизма; и древна Црква је знала да брани духовну слободу личности од паганске или јеретичке државе. Дуги векови “православне” државе су нешто сузили свет о границама државе, али оне су увек биле јасно одређене, а одредио их је сам оснивач хришћанства који је разделио Ћесарево и Божје; током историје та је подела спровођена на различите начине, али је постојала и у Византијии на Западу према ониј подели између тела и духа, религијске и материјалне културе. Између чисте духовности и чисте телесности леже средњи слојеви сензибилности – права, начина живота, друштвене културе. То је сфера сарадње или борбе дају господара.
Крштењем Ћесара и номинално укључивање у Цркву нимало не мења - чак помало и умекшава – тај темељни дуализам. Унутар Цркве остају раздељене сфере царства, свештенства и пророштва као институције, али та тројственост постаје двојственост захваљујућИ томе што се царство – држава – у много мањој мери подаје оцрквовљењу – еклезијализацији, у тој се сфери борба са демонским силама одвећ често завршава робовањем њима, па зависност од суровог закона природног света не превладава никада. Стога је граница између царства и Цркве – а не само између царства и свештенства – пролазила увек јасно повучена, у хришћанској држави. Та је граница увек померљива.
У ствари, идеал заједништва је растварање царства – државе у Царству Божијем, када Бог буде био све у свима и свему. То значи да и нема ствари – ма како она била материјална и нижег реда – која не би допуштала одуховљавање, укључивање у Царство Божије – осим онога што је подложно уништењу, и уколико се може говорити о прогресу у хришћанском смислу, дакле напредовању ка Царству Божијем, оно се састоји у сужавању власти Ћесара, дакле, с политичке тачке гледишта, у ширемњу сфере слободе на рачун сфере власти.
У историји се обично однос између царства Бижијег и царства ћесаровог замишљао као однос конкретне цркве у друштву према држави или, још уже, као однос свештенства према царству – држави. У Цркви као свештеничкој организацији Царство Божје налази своје земаљско, макар и симболично, оваплоћење, али ако Бог не обтава само у храму, већ и у свакој хришћанској личности престоље Божије славе. Најдубље узето, слобода човека се подудара са слободом Бога. Хришћанско стваралаштво човеково се открива, или би требало да се открива, према обрасцу пророштва.
Зато се хришћанин, бранећи од државе своју слободу – не само моли, него и мисли, ради и успоставља моралну везу са људским светом – бори не само за своју слободу – као либерал - индивидуалиста – већ и за власт Божју у свету, за Царство Божје. Читаво људско стваралаштво треба да буде посвећено Богу и то посвећивање почиње од његових највиших облика. Ћесару још припада динар, дакле привреда чији је динар симбол и образац, њему припада материјални мач, дакле право одбране од спољашњег и унутрашњег насиља, али му не припада власт над духом. Он може да захтева дажбине и службу, али не може да захтева ни молитве, ни надахнуће, ни трактате. Идеократија је груби облик служења идолу, принудно поштовање државе - звери. Све политичке слободе савремене – данашње – демократије су изведене – у историјском и догматском смислу – из те темељне слободе – духа као сфере , која је Богу посвећена – не треба презирати ни ниже видове слободе, јер ту је ћесар дао гаранције више слободе. Иза слободе штампе стоји слобода мисли и стваралаштва, а иза њих слобода молитве и литургије. Деспотизам који гази ниже, чедо сасвим ниске области слободе, ускоро посеже и за њеним најдрагоценијим цветовима. Наполеон је ставио брњицу не само новинарима, за његове владе француска књижевност скоро да и није постојала, а црквени поглавар је био у заточеништву. Али, не заборавимо да извор свих слобода није у непостојећем суверенитету личности, нити нити у овој или оној организацији власти, личност може очекивати слободу од царства – државе, макар она била и демократска. Она се не рађа ни у царству ни у свештенству, већ у пропроштву – у најслободнијој сфери Царства Божјега. То сазнање које нас надахњује у одбрани слободе треба и да чува њено достојанство. Слобода није ни играчка ни комфор, чак није ни срећа – већ и дужност и жртва, служење – најчешће мучно – очишћење од сваког полоњења идолу – она је надахнуће које слуша највишу вољу.
Есеј је писан и објављен у Паризу, у часопису Нова држава Божија, број 8, 1934 (Напомена преводиоца)
Георгиј Петрович Федотов

 

 Carmen Saeculare, Градац, 1995. 72 – 80 стр

Европа и хришћанско демократски покрет: једина и будућа нада?

Августа 1992., у своме обраћању Националној Конвенцији Републиканске Партије, тадашњи председнички кандидат Пет Бјукенен је одушевио своје подржаватеље и шокирао прогресивне репбулканце када је рекао:
,,Мој пријатељи, ови избори су много више од тога шта ко добија. Они су питање тога ко смо ми... У нашој земљи се одиграва верски рат за душу Америка. То је културни рат, важан држави која ћемо једног дана постати као што је био и Хладни рат.'' [1]
Овај израз, ,,културни рат'', данас тако често помињан у политичким говорима, је задобио своју популарност из овог говора. Ипак истинско порекло овог израза је старије од века и преко Атлантика. Током седамтесетих година 19. века, новоформирано Немачко царство је започело широку офанзиву на религиозни парикуларизам и породичну аутономију, кампању коју је назвало kulturkampf (у преводу ,,културни рат'').
Можда је најважнији, иако ненамерни, резултат овог првобитног ,,културног рата'' покретање и даље аморфног политичког покрета, званог хришћанска демократија, у Немачкој и другде у Европи. Овај експеримент примењивања хришћанских принципа на популаро модерно владање је развио сопствену историју тријумфа и трагедије и нуди поуке Американцима који такође покушавају – сада у 21. веку – да примене хришћанство на модерну демократску политику. Да би се боље разумео овај европски експеримент, данас ћу размотрити: (1) природу хришћанске демократије; (2) две правца – католичку и протестантску – којима се развијао рани покрет; (3) две кризе хришћанске демократије током последњег века – прву током тридесетих а другу током шездесетих година; и (4) коначно, данашње могућности хришћанске демократије.
БАШТИНА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У 20. веку је речено да је кинески комунистички лидер из 20. века Зу Енлаи (1989-1976), када је био питан о утицају Француске револуције 1789. на људска дешавања, одговорио: ,,Сувише је рано да би се видело''.
Заправо, нејасно је коме је и тачно када Зу ово рекао. Један извор каже да је то речено надвојводи Оту ван Хапсбургу 1948; други каже Ричарду Никсону 1972.; а трећи тврди да је то било Енглезу Тонију Бену 1975; а опет четврти француском новинару 1989.; Последњи би се могао сматрати чудом јер је Зу тада био мртав већ тринаест година. Можда је Зу, жив и мртав, ово издекламовао сваком западњаку кога је срео.
Било како било, има истине у његовом одговору. Револуционари 1789. су ослободили страсти и идеје које настављају свој утицај у наше време. Многе од њеих директно циљају верске и породичне везе, укључујући равнајућу идеју о једнакости, револуција развода, секуларни либерализам, сексуална слобода, државно образовање и комунизам. Француска револуција је дефинисала модерни политички речник: етикете ,,либералан'', ,,радикалан'', ,,социјалистички'' па чак и ,,конзервативни'' све потичу из тог времена (на пример, управо су књиге које су написали Едмунд Берк и Луј Де Бонал као реакцију на Француску револуцију прве дефинисале модерни конезерватизам). Тако такође и хришћанска демократија, која је на исти начин настала као помало закаснели одговор на идеје 1789. Као што је проминентни рани хришћански демократ изјавио, 1789. је означила ,,годину рођења новог живота'', коју је такође окарактерисао као ,,катастрофу 1789.'' [2] Заиста, једна од најуспешнијих хришћанско - демократских странака је узела чудно име, ,,Антиреволуционарна странка'', у седамдесетим годинама 19. века, и задржала га је до пре две деценија.
ПЛАТФОРМА ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Аутентична хришћанска демократија, морам додати, није само још једно име за ,,конзерватизам''. За разлику од европских конзервативаца, хришћанско - демократски циљ није да одбрани стари федуални поредак, непостојеће класне структуре нити богатање. Нити је хришћанска демократија ,,рурална'' или ,,сеоска'' партија, бранећи интересе малих фармера док игнорише урбани, индустријски поредак.
Уместо тога, овај покрет треба искључиво видети као хришћански одговор на модернизам, покрет са сопственом платформом. За почетак, хришћански демократи су схватили Француску револуцију као ослобађање ,,шокантне антихришћанске светске моћи која, да је Христос није сатро', би одцепила цео свет заувек из Божијих руку и сопствене судбине''. По овим појединцима, секуларизам који је изнедрила Француска револуција је произвео ,,систем модерног и скоро несазнајо дијаболичног паганизма''. Покрет такође верује да би било ,,потпуно апсурдно да особа... исповеда Христа својим уснама и игнорише последице које директно произистичу из тога за нашу националну политику''. [3]
Што више, хришћанска демократија се формално противи економском материјализму, како у својим социјалистичким тако и у својим либералним појавама. У овом погледу, нереди у Европи са почетка 20. века су настали због ,,претераног либерално-капиталистичког економског поретка'' претходног века. Гледајући га из другачијег угла, марксизам и фашизам треба схватити као производе истог секуларног, материјалистичког погледа на свет. Као што је хришћански демократски мислилац Марија Мејер-Севенић објаснила:
,,они [марксизам и фашизам] су ништа друго до моћни реакционарски покрети, изникли из плодног тла [Mutterboden] истог либерално-капиталистичког размишљања.'' [4]
Говорећи у 1946., Јозеф Андре је понудио хришћанско - демократскo тумачење значаја пораза нацизма у Другом светском рату::
Материјалистички поглед на историју је сада при крају. Оно чему су Хегел, Дарвин, Хекел, Ниче и Карл Маркс тежили, сваки са својом делатношћу, је историјски преузето и уништено са Нациосоцијалистичким Зајтгајстом. [5]
Хришћанска демократија нуди, уместо тога, духоцентрични, христоцентрични поглед на свет који би изградио специфичан политички и економски поредак.
Конкретно, хришћанска демократија се залаже за органско друштво. Баштина Фрнацуске револуције у политици и економији је била потрага за једномислијем, што би значило потискивање различитости, и порицање свега ,,свежег и природног''. Хришћански демократи сматрају да спонтане, органске структуре људског живота – села, градове, комшилуке, синдикате и (изнад свега) породице) – треба заштитити од разорних утицаја модерног живота. Јер само кроз ове органске структуре људска личност може да напредује. Као што је то објаснио француски филозоф Етијен Гилсон:
Од свог рођења до своје смрти, сваки човек постаје део множине природних друштвених структура ван којих он нити може да живи нити постигне свој пун развитак... Свака од ових група поседује одређено органско јединство; на првом месту ту је породица, природно место раста детета. [6]
Такве групе су постојале пре државе. То јест, закон није створио породице и градове; он их је ,,нашао''. Како нам објашњава аналитичар Гвидо Диеркс, циљ хришћанске демократије је поново успостављање и одбрана органског друштва, почев од породице.
Хришћански демократи виде породицу као посебну прилику да примене њихове друштвене... принципе. Они желе да грађани прилагоде своје личне животе. Породични живот, посебно традиционални породични живот венчаног пара са неколико деце је прво отелотворење таквих веза у другим секторима друштва. [7]
У складу са овим циљем, хришћанска демократија се држала јединствеог погледа на јавне стандарде, где порески закон и помоћ и политика социјалног осигурања имају за задатак да користе и ојачају органске заједнице. Као што Диеркс објашњава, хришћански демократи сматрају да породица има и инструменталну и унутрашњу вредност. Они су тежили пореским олакшицама које олакшавају порођај и васпитање деце као право детета на исправан узгој, не за сврху вертикалне расподеле прихода. Такође, када хришћански демократи:
... желе да повере више здравствене бриге и других дужности социјалних служби породици, они то не чине само да би олакшали терет државне бирократије или министарства за финансије, или да би побољшали квалитет службе која се пружа, старим, младим и болесним (мада је и то циљ овога), већ прво и изнад свега зато што они желе да ојачају породицу. [Они сматрају] да је садашња породица ослабљена губитком друштвене функционалности.
На сличан начин, хришћански демократи су тежили да провуку модерни владу кроз друге ,,органске структуре'', посебно кроз ,,непрофитне'' и религиозне агенције. На пример, у Немачкој и Холандији, где је хришћанско - демократски утицај био одлучујући, државни сектори сада располажу са скоро 70 посто бруто домаћег прозвода. Ипак, само 10 посто контролише централна влада. Уместо тога, непрофитне агенције – посебно оне са религиозним везама – су имале највећег удела у имплементацији програма. [9]
ДВЕ СТАЗЕ ДО ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У свом најчистијем облику, хришћанска демократија је такође циљала на хришћанско политичко јединство. Просветитељство 18. века, који је изнедрио идеолошку страну Француске револуције, је сам настао као одговор на раније верске ратове, или на 17. век. У таквој нетолерантој, крвавој ери, католици и протестанти су ратовали једни против других. Милиони су изгубили животе у овом хришћанском грађанском рату. Хришћанско - демократски покрет се свесно трудио да превазиђе теолошке разлике између католика и протестаната концентришући се на њиховог заједничког непријатеља - ,,ужасавајућу антихришћанску светску силу'' – и градеђи заједнички социјално-политички програм. У сваком случају, постојао је различит римокатолички и протестантски пут до овог циља.
Католици су морали да се труде да преброте поглед да је Римска Црква, од пада Наполеона 1815. до револуција 1848., реакционарна и да се залаже за тлачење народа, противи демократским тежњама и игнорише нове проблеме које су настале у индустријском друштву. [10] У Немачким државама је током револуционарне 1848. године настала ,,Католичка Федерација Немачка''. Настојећи да заштити католичка права у свакој будућој немачкој унији, овај ,,католички клуб'' је постао ,,Центар Фракције'' 1858. и коначно Централна Странка. Иако у теорији отворена за не-католике, Централна Странка се прво и изнад свега фокусирала на заштиту католиког ауторитета, права и парохијских школа.
Али млади бискуп Меинца, Вилхем Емануел, Барон фон Кетелер, је почео да обилује интересантнији и екуменистичкији социјални католицизам. Током Католичког конгреса 1848. он је одржао здравицу ,,обичном народу'' Немачке и изјавио да како религији треба слободе, слободи треба религија: у то време и на том месту, то су биле радикалне изјаве. Током 60их година 19. века, бискуп Кетелер се окренуо ка ,,социјалном питању''. Он је одбацио развитак онога што је назвао ,,капиталистички апсолутизам'', позвао на стварање хришћанских радничких синдиката за заштиту радника, и ургирао је политичке реформе које би повећале плате, скратиле радно време и забраниле рад деце и мајки у фабрикама. [11]
1871., после немачке победе у Франко-пруском рату, Немачко царство се коначно обликовало. Канцелар Ото фон Бизмарк је одмах започео Културкампф. На одређеном нивоу, овај ,,културни рат'' је био усмерен у умањењу католичког утицаја у већински протестантском царству. Језуитски монашки ред, на пример, је био забрањен. Али на другом нивоу, сви хришћани су се сусрели са новим ограничењима. Закон из 1871. је забранио свим свештеним лицима да дискутују политичка питања са предикаонице. Други закони су дали немачкој држави више контроле над образовањем свих свештеника, створили посебан световни суд за правне спорове у којима се као странка појављују свештеници и захтевали су обавештење о свим свештеничким запослењима. 1875. Царство је захтевало да сви бракови буду грађанске церемоније. У одговору на све ово, католичка политичка акција кроз Централну Партију је добила на убрзању. Овај ,,културни рат'' је трајао до 1878. када је Бизмарк одлучио да већа претња Немачкој долази од социјалиста.
,,Социјални католицизам'' бискупа Кетелера и поход Централне партије у изборну политику Немачке су се сусрели у социјалној енциклици папе Лава XIII ,,Ново доба'' (Rerum Novarum). Овај невероватни документ је осведочио вољу римокатоличанства да се суочи са обећањима и проблемима индустријализације афирмативном хришћанском алтернативом laissez-faire-у класичног либерализма и социјализму. Тврдећи да ,,садашње доба је предало раднике, сваки од њих сам и беспомоћан, нечовечности и неконтролисаној похлепи конкурената'', Лав је одбио теорију плата класичног либерализма која је тврдила да се плата заснива на слободном уговору између послодавца и запосленог. Лео је напао социјализам са још већом усрдношћу, називајући га ,,врло неправедним'' јер рањава раднике, крши права законитих власника, квари функције државе и баца владе у ,,потпуно растројство''.
Заиста, Лав се окренуо ка ,,природном и првобитном праву на брак'' и на породицу - ,,друштво домаћинства'' – као на прави камен темељац социјалне и економске теорије. Право својине, на пример, иако припада појединцима по природи ствари, углавном се ,,придаје човеку у његовом својству као глава породице''. На сличан начин, Лав је објавио да је ,,најсветији закон природе да се отац породице постара да његово потомство има довољно од свих средстава за живот...'' По природном реду, наставља он, није у реду да ,,се од жене или детета захтева оно за шта је способан одрастао човек или шта би био вољан да учини''. Он је потврдио да је природа намерила за жене да раде кући... образују децу и брину се о породици''. Лав је даље закучио да принцип који мора да се налази у свим уговорима између послодавца и запослених мора бити да плата буде барем ,,довољно велика да омогући [раднику] да издржава себе, своју жену и своју децу...'' [12] Ово је принцип ,,породичне плате.
Хришћанска демократија са католичке стране је заправо најбоље схваћена као Rerum Novarum на делу. И заиста, 1901. Лав је донео још једну енциклику, Graves de Communi Re, која је отворено пригрлила одредницу хришћанске демократије. Упоређујћи овај покрет са начелима демократског социјализма, Лав је навео:
... Хришћанска демократија, самом чињеницом да је хришћанска, је заснована, и са правом, на основним принципима свете вере, и она мора да обезбеди боље услове за масе, чији је главни циљ помагање савршенства душа које су створене за вечна добра. Стога, за хришћанску демократију, правда је света; она мора да тврди како право задобијања својине и државина не смеју бити порицани, и она мора да заштити свакојаке различитости и слојеве који су од велике важности у свакој уређеној држави. [13]
1906. немачка Централна партија је започела велику дебату о сопственој будућности. У чланку Јулијуса Бахема ,,Морамо побећи из куле'' (“Wir mussen aus dem Turm heraus”) се заступала теза како партија треба да престане да буде искључиво ,,католичка'' и да треба да повећа своје протестантско чланство, као једини начин да пробије свој вечито мањински статус. Али било каквав помак у овом правцу је спречен.
АБРАХАМ КЕЈПЕР
Протестантска верзија хришћанске демократије је доста повезана са холандским пастором, уредником и политичарем Абрахамом Кејпером. Треба запамтити да је Холандија држава која се родила из верског заноса. Током 80 година су се холандски калвинисти борили против католичких Хабруговаца за верску – и на крају политичку – слободу. Краљевство Холандија је засигурно била нација са душом цркве (и то протестантске).
Армије Француске револуције су, пак, прелетеле кроз Холандију, ослабађајући тамо, по Кејперовим речима, ,,антихришћанску светску силу''. Поновно стварање хришћанске државе је постао посебни задатак. После таквих личности какви су били Вилијам Билдердијк (1756-1831), Исак Дакоста (1798-1860) и Гвилома Гроена ван Принстерера (1801-1876), Кејпер је трансфоримао конфесионални калвинистички покрет у Антиреволуционарну партију, основану 1879. Он је сматрао да Француска револуција означава:
,,...излазак духа који се ушуњао у историјски живот народа и суштински окренуо њихова срца против Христа као Богом-помазаног Цара... Уместо поштовања преузвишеног Бога је дошло, захваљујући хуманизму, поштовање Човека. Људска судбина се спустила са неба на земљу. Писма су исмевана и Реч Божија је срамно порицана да би се платила откупнина величанству Разума.’’ [14]
Кејпер је такође подигао свој барјак против продора индустијског принципа унутар локалних, органских заједница. Иако је писао 1869., лако је могао мислити на Волмарт када је рекао: ,,Моћ капитала, у све већој количини, сиса крв из малопродаје. Један гигантски продавац гута посао који је раније омогућавао већем броју продавница да се развијају''. [15] Оно што је он назвао ,,челичним мотором на пару'' је угрозило чак и породице:
,,Више неће свака беба пити топло млеко из груди сопствене мајке; имаћемо некакву млаку текућину спремну за све наше бебе колективно. Неће више свако дете имати место за игру у дому поред своје мајке; сви ће ићи у заједничке школице''. [16]
Било како било, Кајпер је наглашавао да нема повратка назад. Стога, они који верују у Христа морају пригрлити демократију, чији је дух могао само да расте. Они ,,се морају позиционирати храбро у пробоју ове државе'' и ,,спремити се за нови хришћанско - демократски развитак наше националне владе''. [17]
Кајпер је такође инсистирао да покрет мора наставити у сарадњи са холандском римокатоличком мањином, политички организовану као Католичка странка. Као што је рекао својим члановима Антиреволуционарне партије:
,,док странке Револуције игноришу, или чак исмевају, други долазак Господа, наши римокатолички суграђани исповедају са нама: ,Који ће опет доћи да суди живима и мртвима'... Они, као и ми, признају да сва власт и моћ на земљи извиру од Бога и да су укорењене у стварност творевине... Они као и ви тврде да је Бог послао свог јединородног Сина у свет, и као награду за његов крст он је на његову главу поставио Посредников венац. И они сведоче са вама да је овај божански помазани Цар сада седи са десне стране Бога [и] влада судбинама народа и држава...''
У исто време, Кајпер се противио спајању ове две хришћанске странке, називајући такав покрет ,,издајом наше историје и наших принципа''. [18]
КРИЗА И ОБНОВА
Ови опрезни кораци ка практичној сарадњи су били највише што је хришћанска демократија могла да постигне до средине 20. века. У Холандији Антиреволуционарна партија је доминирала у државној политици од 1897. до нацистичке окупације земље 1940. У Немачкој, Централна партија је учествовала у неколико коалиционих влада и – после Првог светског рада – помогла је у стварању Вајмарске републике. Ипак, Партија је била неспособна да ублажи економске потресе у раним 30. годинама 20. века нити да спречи Афолфа Хитлера и његову Националсоцијалистичку странку од заузимања власти. После три бурних година Хитлер је забранио Централну партију јула 1933. Исто, хришћанско - демократски покрет у Италији, назван Народна странка и организован 1919. од стране свештеника Луиђија Стуца, је проглашен противзаконитим 1925. од стране фашистичког режима Бенита Мусолинија.
Ипак, у паклу Другог светског рата, хришћанска демократија је осетила препород и нови језик. Овде бих волео да нагласим пример Француске.
Кључна фигура је био Емануел Муније. Пишући за католички журнал ,,Есприт'', Муније је разрадио ,,христијанизовану'' верзију индивидуализма, названу ,,персонализам''. Овај приступ је сматрао сваку људску личност као јединствену, ,,слободни агент'' са ,,усаљеним'' моралним квалитетима и са правима укорењеним у природном праву. Ово виђење је доста наглашавало значај развитка свих димензија људске личности: ,,друштвене као и индивидуалне, и духовне као и материјалне''. Муније је нагласио да потпуни процват индивидуалца може доћи само кроз друштвена тела као што су породица, локална заједница и удружење радника. Он је позвао на стварање револуционарне хришћанске странке, која је ,,чврста'', која је достојна Христа, која је ,,радикална'' у својој социјално-економској визији. [19]
1943. млади студент католичке филозифије и ученик Мунијеа, Жилберт Дру, је саставио манифест за послератни хришћанско - демократски рад. Он је нагласио трансфомишућу карактеристику истинског хришћанског делања: цела особа се мора посветити, не само као зупчаник у страначкој машини, већ као војник који се труди да сагради нову Француску на радикалних хришћанским принципима. Годину дана касније, Дру је платио за свој манифест својим животом, тако што га је устрелио немачки Гестапо у Лиону. [20]
Даљи развитак хришћанско - демократске доктрине је текао примарно од два новинара-филозофа, Етијена Гилсона и Етијена Борна, који су писали за часопис Об. Они су порицали атомистички индивидуализам деветнаестовековне ,,буржоазије'' који је, по њима, повладио ,,уски'' себично поглед на свет и показао ,,равнодушност ка најосновнијим установама као што је породица''. Ови писци су такође напали социјалисте и комунисте за њихов ,,материјализам'' и непријатељство ка откривеној религији. Заиста, буржоаски либерализам и комунизам се могу сматрати као ,,два наличја исте грешке''. Задатак који се сада налази пред западном цивилизацијом је да се нађе средишњи пут између бурзоаског либерализма и колективизма. [21]
Друго начело у новој хришћанско - демократској платформи је да, иако ми покрет и странка били отворено хришћански, они никада не би били клерикални или строго католички. После антирелигиозне таме нацистичког похода на Европу, овај покрет би се умсто тога трудио да уједини католичке и протестантске вернике и симпатизере – Јевреје и агностике – у одбрани хришћанске цивилизације са религиозно утканим вредностима. [22]
Хришћанска демократија такође тежи да донесе и слободу и правду, циљеве које треба достићи за подједнаким жаром. Као што је Етијен Борн истакао у својој књизи, Cet Inconnu:
Слобода без правде је вештачка, варљива и лицемерна; она се може користити само да се оправда механизам слободног тржишта и служење пролетеријата; таква слобода је, заправо, антитеза слободе. На исти начин, правда без слободе води у тиранију и тоталаризам Совјетског комунизама или фашистичког корпоратизма. [23]
Да би се постигли ови задаци – мирење индивидуализма са заједницом и да би се остварила и правда и слобода – француски хришћански демократи су дали приоритет одбрани природних друштвених група. Ове установе су биле суштинске или урођене, што значи да ће се увек појавити из саме бити и природе човека. Као што рече Етијен Борн: ,,Народ није народ и сигурно не живи у слободи уколико природне друштвене групе од којих је састављен не признају једна другу, и уколико држава не призна њихове разлике и осигура да су заступљени њихови интереси''. [24]
Треба уочити да су се ови хришћански демократи такође одрекли патријахалног, патерналистичког породичног система старе Европе. Породица којом доминира отац се не може помирити са ,,персонализмом''. Хришћански демократи су се држали тога да жене треба да имају истоветна грађанска, законска и политичка права. У исто време, поновно успостављање породице би значило: да родитељи треба да контролишу образовање, да мајчинство и детињство држава треба посебно да заштити и да главе породица треба да примају ,,породичну плату'' тако да би мајке могле да остану кући са својом децом. [25]
Људска права су такође у центру пажње хришћанских демократа, али са посебним обртом. Док су се секулани поглеи на француско искуство заснивали на еволутивном развитку права, нови покрет је нагласио укорењивање људских права у саму творевину, у природном праву. Такво право је ,,непрекршиво'' и ,,урођено'' зато што је његов извор Сам Бог. Увек имајући дозу здраве сумње према држави, хришћански демократи су пригрлили људска права са намером да заштите ,,природна права сваког појединца'' и ,,природних друштвених група'' од претеране снаге владе. Такође застпајући социјалну и економску демократију, покрет се држао позитивног погледа о неопходности социјалних права за безбедност и достојанственост човечанства. [26]
Из овог правог интелектуалног комешања, хришћанска демократија се политички оформила као Народни републикански покрет Mouvement Republicain Populaire (или MRP), која је постала део француске владајуће коалиције 1946. [27] У Холандији, Антиреволуционарна странка, у савезу са Католичком странком, је освојила власт 1946. Хришћанско - демократске партије су даље освојиле важне изборе у раније фашистичкој Италији (1948.) и Западној Немачкој (1949.). [28]
Утицај је био огроман. Хришћански демократи су створили духовне и политичке услове који су омогућили брзу европску економску обнову. Ово хришћанско – демократско доба је имало и друга два важна резултата. Прво, сан Европске Уније се углавном развио међу послератним генерацијама хришћанско - демократских вођа, посебно Роберта Шумана из Француске, Конрада Аденауера из Западне Нeмачке и и Алсида Де гаспарија из Италије. Рани споразуми којима се створила Европско удружење за угаљ и челик (Париз, 1952) и Европска економска заједница (Рим, 1957.) су се наоко фокусирали на економска питања. Али, њихов водећи циљ је дошао из жеље да се оживи хришћанска цивилизација, и, заиста, да се створи демократска верзија Светог римског царства на рушевинама континента кога су недавно опустошила два светска рата.
Друга трајна баштина послератне хришћанске демократије је Универзаслна декларација људских права, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених Нација 10. децембра 1948. Кључни ствараоци овог документа су били: Чарлс Малик, арапски хришћански демократа из Либана који је 1948. био и секретар Комисије за људска права и председник Економског и совијалног савета УН-а; и Рене Касин, француски специјалиста у области међународног права који се, иако је био Јевреј, симпатисао са послератном хришћанском демократијом. [29] Како је то срочио један исотичар, Универзална декларација људских права је ,,већински идентична'' са погледом на свет који има хришћанска демократија. [30] Конкретно, видимо у члану 16 (3) афирмацију ,,природних'' друштвених установа:
Породица је природна и основна групна јединица друштва и припада јој право на заштиту од стране друштва и државе.
Реч ,,природна'' долази право из хришћанско - демократског речника. Чак и коришћење речи ,,друштво'' овде пре и различито од речи ,,држава'' је хришћанско - демократска ознака.
У члану 25 се налази подршка за социјална права породице, са посебним нагласком на ,,породичну плату''.
Свако има право на животни стандард који одговара здрављу и потребама себе самога и његове породице, укључујући храну, одећу, дом и здравствену бригу и потребне социјалне службе, и право на безбедност у случају незапослесноти, болести, немоћи, смрти супружника, старости или другог недостатка средстава у условима који нису под његовом контролом.
Други чланци декларишу да мушкарац и жена ,,имају право да се венчају и оснују породицу'' [Члан 16(1)] и да ,,мајчинство и детињство примају посебну бригу и помоћ'' [Члан 25(2)]. Универзална декларација такође потврђује породична правa [Члан 26(3)], то јест:
Родитељи имају превасходно право да бирају какву ће врсту образовања да пруже својој деци.
Чак и сам израз ,,једнакост'', предмет ранијих и каснијих прболема, у Универалној декларацији налази посебно значење кроз ,,персоналистичку'' концепцију ,,права на живот'' (Члан 3), ,,част и цењеност људске особе'' (Преамбула) и ,,обдареност'' људске природе:
Сви људи су рођени слободни и једнаки у части и правима. Они су обдарени разумом и савешћу и треба да се понашају једни према другима у духу братства (Члан 1).
Заиста, једино хришћанско - демократско обележје које није присутно је отворено признавање Бога Створитеља. Неколико чланова припремног комитета, кога је предводио Чарлс Малик, су тежили томе. Али на крају су се сложили око универзалнијег речника који је имплицирао, уместо што је именовао, Бога. [31]
ТИХЕ ,,ВРЕДНОСТИ РЕВОЛУЦИЈЕ''
Ипак, још је од 50-их хришћанска демократија као суштински поглед на свет ушла у период кризе. Младалачки полет, енергија и осећај позитивне хришћанске револуције који су били очити у 40-им су нестали. У Француској, главна покретна хришћанско - демократска снага, МRP, је изгубила у борби против нове партије генерала Шарла Дегола, RPI (Ressemblement de Peuple Francois) и до 1958. је потпуно нестала. За то време, у Италији и Немачкој, хришћанско - демократске странке су одржале своју власт за цену своје визије. Већ раних 60-их оне су постале више прагматичне и бирократске, самодовољни бранитељи статус кво-а. Амбициозни ловци на фотеље, а не хришћански идеалисти, су постали челници партије. Покрет за ,,моралну и политичку обнову'' је једноставно постао маса партија центро-десничарске оријентације. [32] Када је нова ,,криза вредности'' ударила Европу посебном јачином у касним 60-им, хришћански демократи су били неспремни да одговоре. Они су тада одавали утисак старих и дискредитованих чувара нове врсте материјализма, чисте супротности од онога шта су визионари покрета намеравали. [33]
Заиста, сада је јасно да ,,тиха револуција'' у вредностима започиње међу Европљанима после 1963. То се може витеди у пребацивању од вредности које потврђује хришћанско учење (као што су ,,одговорност, жртва, брига према ближњем и светост дугорочних веза'') ка јаком ,,секуларном индивидуализму'' усресређеног ка себичним жељама. [34] Породични живот је постао жртва тога. Испитивања међу младима у Европи током 70-их и 80-их су показала да они ,,исказују ширећи неконформизам што се тиче абортуса, развода итд. ка родитељству такође'', већински се слажући са изјавама као што су ,,деци треба само један родитељ'' и ,,деца нису више потребна да би се човек осетио испуњеним''.
Објашњавајући ову промену вредности, један коментатор је указао на брзу легализацију абортуса и на ,,опадајућу свесност'' међу Европљанима ,,за узвишеност сваке особе, чак и старе и инвалиде''. Он додаје: ,,...голи индивидуализам и необуздан индивидуализам либертинизам су постали доста раширени последњих година...Чини се да еманципација жена, која се поприлично распространила, такође креће у том правцу''. У међувремену, судови и јавно мнење су постали толерантни сексуалној девијантности. [35] Схваћени у ширем контексту, такве промене су симболисале победу старог противника - ,,антихришћанске светске силе'' испрва ослобођене 1789. – над хришћанском демократијом.
НОВА НАДА СА ИСТОКА?
Било како било, 90-те су означиле ново јачање хришћанске демократије, макар и у неочекиваним местима. На пример, на шведским изборима 1991. је Хришћанско - демократска Социјална странка ушла у шведски парламент по први пут, где се сјединила са владајућом коалицијом. Током следеће три година, странка је успешно пропагирала учење о хришћанским вредностима у државним школама и за олакшице намењене незапосленим родитељима.
Још драматичније, хришћанско - демократске странке се појавиле у свим источноевропсклим државама које су ослобођене од комунизма између 1989. и 1990. У Пољској, да изаберемо тај пример, блок Акције изборне солидарности је дошао на власт 1997., у чијем кампањском манифесту се објављује:
Можемо изгадити модерну, праведну и самоодрживу суверену државу; државу засновану на патриотским и хришћанским вредностима, на љубави и слободи. Ове вредности су формирале наш суштински идентитет током хиљаду година.
У Румунији, Национална сељачка хришћанско - демократска странка је победила на изборима у новембру 1996. Хришћанско - демократске партије су такође биле део владајућих коалиција у Мађарској, Словачкој, Хрватској, Чешкој, Литванији и Латвији.
Породични проблеми су се надвили над овим државама и на хришћанско - демократски дневни ред. Заоставштина комунизма спојена са доласком западностилског социјалног либертаринизма је изазвала катастрофални ефекат на источноевропске породичне структуре. Од 1990. стопа развода је нагло скочила; број бракова се драстично снизио; наталитет се знатно погоршао. Заиста, током 2005. листа првих десет држава са најнижим фертилитетом укључује Латвију (1,26), Пољску (1,24), Словенију (1,24), Чешку (1,20) и Литванију (1,19). 2004. хришћанско - демократски парламентарци из шест ,,нових држава чланица Европске Уније) – Чешка, Словачка, Латвија, Пољска, Литванија и Естонија – су се ујединиле и издале своју ,,Декларацији о породици на првом месту''. Они су званични привхатили ,,Декларацију Мексико Ситија'' из марта 2004. са Светског конгреса породица и изјавили:
Ми ћемо наставити наш труд зарад традиционалне породице, брака и суштинске вредности сваког људског живота такао да будућност Европе више није повезана са културом смрти, институционализованог егоизма и опадања становништва, већ са очувањем верских, етичких и културних вредности као побољшање врлинског живота значајног за све аспекте. Здрав породични живот побољшава прави и уређену слободу и ограничава моћ државе.
Документ такође подржава друге принципе који су централни у хришћанско - демократском виђењу света:
,,Прокреација је кључна за преживљавање људског рода''.
,,Родитељи поседују приману власт и одговорност да усмеравају васпитање и образовање своје деце''.
,,Добра влада штити и чува породицу и не заузима главне улоге која она игра у друштву''.
,,Сексуалност постоји за изражавање љубави између мушкарца и жене и за рађање деце у савезу брака''.
Ако источна Европа – то јест, Европа као целина – има икакву будућност, она лежи на хришћанско - демократским основама.
ЛЕКЦИЈЕ?
У Америци никада није било озбиљне хришћанско - демократске странке. Ово је делом због механике наше изборног механизма који фаворизије двостраначки систем, где свака странка тиме служи као ad hoc коалиција интересних група. Хришћанско - демократске странке - са својим кохерентнијим погледом на свет – најбоље успевају у местима са сразмерним представништвом.
Такође, Американци су имали комплекснији, или боље рећи, замршенији однос са баштином Француске револуције. Током 90-их година 18. века, Американци су били спремнији да прихвате револуционарно збацивање монархијске и феудалне власти и њено позивање на демократије него да брину о сузбијању Католичке Цркве. 1803. Томас Џеферсон се договорио са Напоелеоном око куповине територије Лузијане. А 1812. САД су се опет нашли у рату са главним француским непријатељем, Британским Царством: а непријатељ непријатеља је пријатељ. Речалативно мали број Американаца је држао кошмарни поглед Абрахама Кејпера о ,,катастрофи 1789.''.
Ипак, експеримент у хришћанској демократији нуди неколико битних лекција за све хришћане који учествују у модерној политици:
Прво, покрет је имао највише успеха када се држао ,,целог'' Јеванђеља, посебно Христове радикалне заповести да волимо своје ближње као себе саме. Проблеми социјалне помоћи и социјалне правде леже у центру истинске хришћанске демократије.
Друго, овај покрет је успешно пробио пут да се програми јавног здравља, образовања и социјалне помоћи спроводе кроз цркве и црквене агенције, модели који су од интереса нацији која сада експериментише са иницијативама на верској основи.
Треће, хришћанска демократија је, у најбољем случају, урезала ,,трећи пут'' социјално-економском курсу, независном и од либерално-капиталистичког и социјалистичког резоновања, тиме што је уважио породични живот и здравље локалних заједница.
И на крају, на четвртом месту, овај покрет је успевао доклегод га је одржавао аутентични хришћански живот и вера. Када би они нестали, исто је било и са свом целовитошћу и ефективношћу хришћанске демократије, као и европских држава.
 Алан Карлсон
  http://www.profam.org/docs/acc/thc_acc_frc.Christian.Democracy.htm
Превод: Бојан Теодосијевић