Kramp-Karenbauer nova šefica Demohrišćana

Delegati Hrišćansko-demokratske unije izabrali su Anegret Kramp-Karenbauer za naslednicu Angele Merkel na vrhu najveće nemačke stranke. Umerena političarka bliska kancelarki ima sve šanse da je nasledi i na čelu Vlade.

 

Gromoglasni aplauzi pratili su Anegret Kramp-Karenbauer kada je pozvala dva muškarca koje je upravo pobedila u istorijskoj trci da zajedno sa njom rade na jačanju Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

Na kraju je od 1001 delegata njih 517 diglo ruku da ova žena nasledi Angelu Merkel na vrhu posustale, ali i dalje najveće nemačke stranke. Kramp-Karenbauer (56), poznata pod akronimom AKK, je iza sebe u drugom krugu ostavila favorita konzervativnog krila Fridriha Merca koji je dobio 482 glasa delegata.

U prvom krugu je Kramp-Karenbauer dobila 450, Merc 392, a treći takmac ministar zdravlja Jens Špan 157 glasova.

Od Sarbrikena do Berlina

Tako za CDU počinje nova era nakon punih 18 godina koliko je stranku vodila Angela Merkel. Kada je ona došla na čelo, CDU je još bio duboko u opoziciji tadašnjem socijaldemokratskom kancelaru Gerhardu Šrederu. Uspon Merkel krenuo je baš preko leđa Fridriha Merca kojeg je 2002. praktično istisnula sa mesta šefa poslaničkog kluba u Bundestagu.

Tih se godina Anegret Kramp-Karenbauer probijala u politici malene pokrajine Sarske oblasti, postavši prva žena na čelu nekog pokrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova u Nemačkoj. Premijerka te pokrajine postaje 2011. i ima iskustvo u vođenju dve raznorodne koalicije: prvo takozvane Jamajke, sa Zelenima i Liberalima, a onda i Velike koalicije sa Socijaldemokratama. To iskustvo joj može biti od velikog značaja za period koji je čeka.

Merkel je dala prvi mig koga bi volela kao naslednicu kada je pozvala AKK da odustane od premijerske fotelje u Sarbrikenu i postane generalna sekretarka CDU. Da se zapravo stara o partiji dok se Merkel stara o krhkoj Vladi sa Socijaldemokratama kao mlađim koalicionim partnerima. U Berlin je prešla ovog februara.

 

Pa ipak, kako je Merkel pod paljbom u samoj stranci posebno od početka izbegličke krize, AKK se tokom poslednjih mesec dana trudila da se pažljivo distancira. Traži da se izbeglice koje počine krivično delo po svaku cenu najure iz zemlje – makar i u Siriju gde još besni rat. Ali to nikako ne znači da se odriče nasleđa Angele Merkel.

„Kramp-Karenbauer je više kontinuitet. Ona nalikuje Merkel po načinu na koji govori, u mirnom koncentrisanju na suštinu i naravno u činjenici da je žena. Ko želi novi stil CDU, za njega Kramp-Karenbauer nije prvi izbor“, piše nedeljnik Špigel.

Omiljena među biračima

Kramp-Karenbauer preuzima partiju koja je prema poslednjoj anketi nešto ojačala i može da računa sa 30 odsto podrške građana. Dobro je Demohrišćanima došla unutarstranačka borba koja je javno vođena uljudno, bez mnogo međusobnih napada protivkandidata. Kakva je bila zakulisna kampanja kako bi se obrlatili delegati iz svih pokrajina – to se samo može zamisliti.

U Hamburgu su glasali partijski delegati iz svih pokrajina, ali je moguće da su ih prelomile ankete. Poslednja objavljena kaže da je AKK među građanima znatno omiljenija od bogatog menadžera Merca. Njoj bi podršku u unutarstranačkoj trci dalo 47 odsto pristalica CDU (Merc 37 odsto), odnosno 45 odsto svih građana (Merc samo 30). Jasno je da je umerenija AKK draža biračkom telu od oštrog Merca.

Na posletku, u tome je i stvar: predsednica CDU nije samo šefica najveće stranke – ona mora postati kancelarka. Ako u tome ne uspe, verovatno će morati da pokupi prnje. Redovni izbori su 2021. godine, ukoliko koaliciona vlada Demohrišćana i Socijaldemokrata izdrži do tada. Merkel je ranije najavila da hoće da ostane kancelarka do kraja mandata. Nije isključeno da će napraviti mesta za AKK i pre toga.

 https://www.dw.com/sr/kramp-karenbauer-nova-%C5%A1efica-demohri%C5%A1%C4%87ana/a-46625218?fbclid=IwAR1cl3d9l-LJno5iQDhedFzW0Iol02yt_IG8BGH-BgLOwOT1_dMBGkYfts4

INTERVJU SA VLADIMIROM MARJANOVIĆEM

Povodom stranačkih izbora u Hrišćansko-demokratskoj uniji, razgovarali smo sa našim stručnim saradnikom, predsednikom Centra za hrišćansko-demokratske studije Vladimirom Marjanovićem.

1. Kakvu poruku nam šalje odluka Angele Merkel da se ne kandiduje za novi mandat na mestu predsednice CDU?

Angela Merkel se se po mnogo čemu razlikovala od drugih lidera CDU-a, Nemačke, pa i Evrope. Bila je nezvanična liderka Evropske unije, prva kancelarka u nemačkoj istoriji, prva žena na čelu CDU, luteranka po veroispovesti u stranci koja važi za katoličku itd. Njena era traje od 2000. godine. Iako naše vreme ne karakterišu veliki i značajni državnici, Angela Merkel je u mnogo čemu dostojan naslednik njenih predhodnika kako u CDU, tako i u Nemačkoj i Evropi.

Dobrovoljni odlazak sa vodeće partijske i državne pozicije nama u Srbiji može izgledati neobično, jer se kod nas lideri obično poistovećuju sa partijom i sa državom. Ipak, istinska snaga autentičnog lidera i državnika se ne ogleda u neograničenoj ili doživotnoj vlasti, već u spremnosti da se sa vlasti u određenom trenutku i dobrovoljno siđe.

2. Iako je i sama bila protiv takvih ranijih poteza, Merkelova će ipak ostati na mestu kancelarke. Kako komentarišete taj njen potez?

Pitanje da li će Angela Merkel ostati na mestu kancelarke pun mandat. To u velikoj meri zavisi i od unutar stranačkog dogovora, ali i od ambicioznosti novog lidera CDU-a. Pogotovo ako to bude Fridrih Merc.

3. Prognoze najviše šansi daju Anegret Kramp-Karenbauer, mada je na pojedinim konferencijama i povratnik u stranačku politiku Fridrih Merc dobio snažne aplauze, dok najmanje šansi daju Jensu Španu, kakve su Vaše prognoze?

CDU se vremenom sve više približavala centru usvajajući liberalnije stavove, marginalizujući konzervativce u stranci. Merc i Špan predstavljaju poslovno i konzervativnije krilo u CDU, dok Karenbauer nastavlja politiku Angele Merkel. Bez obzira na to ko će biti izabran za mesto novog šefa, pred sobom će imati ozbiljan zadatak da za svoju politiku pridobije prvo CDU, zatim Nemačku, a potom i Evropsku uniju. To je zahtevan posao za koji je potrebno vreme.

4. Mnogi analitičari širom Evrope videli su Emanuela Makrona kao naslednika na kormilu Evrope, nakon povlačenja Merkelove. Koliko je to izvesno, ako se uzmu u obzir poslednja dešavanja u Francuskoj vezana za pokret Žutih prsluka?

Povlačenje Merkelove nije povlačenje Nemačke sa kormila Evropske unije, jer se ono upravo nalazi u rukama i Francuske i Nemačke. Ne treba zaboraviti da je upravo francusko-nemačko pomirenje osnova evropskih integracija. Setimo se Šumana i Adenauera, Miterana i Kola, pa i Sarkozija i Merkelove.

5. I za kraj da li će CDU, ali i Nemačka i Evropa biti iste nakon izbora novog šefa najuticajnije partije u Evropi?

Reč je o umerenoj i konzervativnoj stranci koja ne pravi nagle političke zaokrete i u tom smislu CDU će svakako ostati ista bez obzira na lidera. Kada se kaže ista, pod tim se pre svega podrazumeva njen politički značaj. Hrišćansko-demokratska unija je državotvorna stranka i teško je zamisliti modernu Nemačku, ali i Evropsku uniju bez nemačkih demohrišćana.

 http://hdp.rs/single.php?post=25

KO ĆE BITI NASLEDNIK ANGELE MERKEL NA ČELU CDU?

Nakon što je krajem oktobra savezna kancelarka Nemačke, Angela Merkel, objavila da vođstvo svoje partije, Hrišćansko-demokratske unije, želi da napusti nakon 18 godina, njena odluka se razumela kao početak kraja ere Merkelove. Ko ima, međutim, najveće šanse da zameni najmoćniju ženu sveta, spekulisalo se intezivno u nemačkim medijima proteklih nedelja. Ipak, konačna odluka će biti doneta u petak, 7. decembra u Hamburgu od strane 1001 delegata CDU-a.

U poslednjih petnaest dana tri kandidata, Anegret Kramp-Karenbauer, Fridrih Merc i Jens Špan, nastojali su da sebe predstave u najboljem svetlu, tokom regionalnih konferencija, koje su održane širom Nemačke. Posećenost ovih skupova je bila veoma velika, pa su stoga diskusije, koje su bile između ostalog, vođene i na internetu, predstavljale značajnu platformu, koja je ovim kandidatima omogućila što bolje predstavljanje u trci za vođstvom nemačkih demohrišćana.

Ipak se, nakon svega toga, niko od njih ne može označiti apsolutnim favoritom. U anketama za sada predvodi Anegret Kramp-Karenbauer, dok je Fridrih Merc pri pojedinim nastupima na regionalnim konferencijama izazvao izrazito pozitivne reakcije prisutnih. Jens Špan ima za sada najmanje šanse u ovoj trci. Međutim, konačnu odluku donosi 1001 delegat, a ne pristalice CDU-a na regionalnim konferencijama ili učesnici anketnih upitnika.

Ko su zapravo troje kandidata, koji imaju najveće šanse da zamene Angelu Merkel nakon 18 godina vođstva Hrišćansko-demokratske unije?

Anegret Kramp-Karenbauer je generalna sekretarka CDU, koja veoma dobro poznaje svoju partiju i od svih kandidata je najbolje sa njom povezana. Pri svakom svom dosadašnjem nastupu ukazala je na 50 susreta koje je održala tokom leta, prilikom kojih je u razgovoru sa bazom partije diskutovala o njihovim potrebama, brigama i željama. Tako je nastao i njen zahtev za uvođenjem obavezne vojne službe, koji je bio nagrađen aplauzima publike tokom regionalnih konferencija. U centar svojih nastupa stavljala je uvek partiju, ističući da o važnim temama, najpre mora biti diskutovano i odlučivano u partijskim krugovima, pa tek potom u Saveznoj vladi. Prema njenim rečima mnogi članovi CDU-a su imali drugačiji utisak tokom vođstva Angele Merkel.

Generalna sekretarka naglašava značaj partije i u kontekstu suprodstavljanja sumnji da bi ona kao šef partije bila praktično dopunska pomoć kancelarki. Delovi partije, koji osporavaju izbegličku politiku Merkelove i nastoje u ovoj oblasti promenu kursa, vide Kramp-Karenbauer kao kancelarkinog željenog kandidata. Prema njima, ona nije spremna da menja pravce izbegličke politike. Međutim, ova kandidatkinja je pokušala da se suprodstavi ovakvim kritikama kroz jasne izjave na ovu temu, uključujući i unutrašnju bezbednost. Drugi važan argument na strani Kramp-Karenbauer je svakako iskustvo u izbornoj borbi.

Fridrih Merc kao raniji šef CDU frakcije otelotvorio je želju za promenom i novim početkom kao niko do sada. On nije bio deset godina aktivan u politici. U sve što je ljudima sa Velikom koalicijom smetalo nije bio uključen, te stoga ulazi u ovu trku potpuno rasterećen. Ipak, njegova sporenja sa Merkelovom i njegovo povlačenje iz političkog života otvorilo je pitanje kako bi izgledala njihova saradnja do kraja mandata nemačke kancelarka ukoliko on postane šef partije. Međutim, svojim odgovorom na ovo pitanje ukazao je da će biti spreman na lojalnost i potpunu podršku partiji.

Ovaj kandidat dobija glavnu podršku od strane konzervativno-preduzetničkog krila partije. Ipak, tokom svog predstavljanja na regionalnim konferencijama, nastojao je da ne zastraši ostale interesne grupe, pa je naglasio socijalni segment socijalno-tržišne privrede. Osim toga, fokusirao se i na izazove u oblasti klimatskih promena, kao i snažne proevropske težnje. Sebe predstavlja kao adekvatnog kandidata za širok spektar društva, ističući da CDU treba da ostane narodna partija centra.

Jens Špan je 38-godišnji ministar zdravlja, koji je tokom ove kampanje ukazivao na novi početak i modernizaciju partije. Tokom proteklih godina kritikovao je migracionu politiku Angele Merkel, što je sporadično i na regionalnim konferencijama napominjao. Inače je fokusiran na teme, koje su prethodnih godina bile tačka sporenja sa kancelarkom. Pored pomenute migracione politike, on je kritički nastrojen i kada je reč o unutrašnjoj bezbednosti, uključujući i po njegovom mišljenju loše upravljanje u sferi integracine politike.

Osim toga, zahtevao je i javnu diskusiju i saglasnost po pitanju UN-Migracionog pakta, što je veliki broj prisutnih na regionalnim konferencijama pozitivno ocenio. Špan je takođe naglasio nužnost jasnijeg profilisanja ekonomske politike Hrišćansko-demokratske unije. Zalaže se za smanjenje poreza, kao i ukidanje doplate solidarnosti, koja je još uvek aktuelna u Nemačkoj od pada Berlinskog zida 1998. Španov najveći problem je što konkurent sa Mercom u onom delu partije, gde je njegov protivnik jači. Naime, u konzervativno-preduzetničkom krilu demohrišćana.

Bilo kako bilo, pobednik ove trke će svakako imati veliki uticaj na dalje političke, ekonomske i društvene tokove, kako u Nemačkoj, tako i u čitavoj Evropi. U vremenu krize Evropske unije, koja je između ostalog ponikla na ideji velikog vizionara upravo ove partije, Konrada Adenauera, ostaje nada da će novo rukovodstvo nemačkih demohrišćana demanatovati bojazni da sa odlaskom Merkelove dolazi period nestabilnosti i nesigurnosti.

Autorski tekst

Milice Kostić, zamenice predsednika HDP

i predsednice Saveta za spoljnu politiku 

Izvor: hdp.rs

Napetost jača Demohrišćane

Za sedam dana će Hrišćansko-demokratska unija izabrati naslednika Angele Merkel. To je trka između Anegret Kramp-Karenbauer u Fridriha Merca. Neizvesnost je velika, ali živa unutarstranačka demokratija prija CDU.

 

Kao dete s novom igračkom – takvo oduševljenje su pokazali članovi Hrišćansko-demokratske unije (CDU) tokom dosadašnjih regionalnih konferencija. Na njima se troje najizglednijih kandidata za naslednika Angele Merkel predstavljaju stranačkoj bazi. Ovaj format koji je recimo u SAD sasvim uobičajen, potpuno je nov za nemačke konzervativce.

Oni decenijama nisu zbilja birali svog predvodnika ili predvodnicu. Praksa iz doba Helmuta Kola trajala je i kroz 18 godina koliko strankom rukovodi Merkel – nema pravih protivkandidata, predsednik se potvrđuje praktično aklamacijom.

Ali za tačno sedam dana, sledećeg petka (7. decembar), će delegati na stranačkom kongresu u Hamburgu doneti veliku odluku. Tamo će autobusima stići celi stranački odbori. Hiljadu delegata biraće između troje kandidata, Anegret Kramp-Karenbauer, Fridrih Merca i Jensa Špana premda, prema anketama, samo prvo dvoje imaju realne šanse.

Aplauzi za Merca

Kandidati su u sredu odmerili snage na regionalnoj konferenciji u Diseldorfu, šestoj od osam takvih konferencija pred veliko finale u Hamburgu. Oko 4.000 ljudi ih je slušalo.

„Moramo ponovo biti u stanju da vodimo kontroverzne debate“, uzvikivao je Fridrih Merc u punoj dvorani, ubirući aplauz članova stranke koji su izgleda siti konsenzusa. Merc je u Diseldorfu bio na domaćem terenu, i sam je sa zapada Nemačke, i oštro je napadao Zelene zbog podrške blokadi krčenja Hambaške šume, rekao da je neophodno da se CDU jasnije razlikuje od Socijaldemokrata sa kojima je, pod Angelom Merkel, stranka vladala u tri od četiri njena kancelarska mandata.

Uopšte, Merc je lice promena – neki kažu povratka na staro. Ovaj multimilioner je napustio politiku kada ga je upravo Merkel pojurila sa mesta šefa poslaničkog kluba CDU. Bio je to početak njenog uspona, ali Merc nije usamljen u stavu da je uspon Merkel značio lagano propadanje CDU, napuštanje konzervativnih vrednosti te otvaranje desnog krila za Alternativu za Nemačku.

Merc je u Diseldorfu pobrao više aplauza od dvoje protivkandidata premda i ministar zdravlja Jens Špan dolazi iz ove pokrajine. Špan – mlada garda, takođe konzervativan – često se zaplitao dok je blaga favoritkinja Anegret Kramp-Karenbauer (AKK), generalna sekretarka stranke, bila po svom običaju povučenija. Rekla je da može da vrati CDU izbornim rezultatima od preko 40 odsto.

Ali Merc tek nije bio skroman. Još je ranije u jednom intervjuu rekao: „Nemam samo nameru već i čvrsto ubeđenje da ću biti izabran za predsednika CDU.“

CDU jača

Izbor između ovo dvoje smatra se prekretnicom. On je siguran u nastupu, oštar, sa bekgraundom bogataša koji je političke veze unovčio u raznim upravnim i nadzornim odborima multinacionalnih korporacija. Ona je pak lice kontinuiteta sa politikom Angele Merkel čiju tihu podršku ima – što ne mora biti prednost – skromnija, pomirljivija, blažih reči.

Karte su trenutno na njenoj strani. Istina, odlučuju delegati iz svih pokrajina, kampanja je tu više zakulisna nego javna, ali glasači CDU u poslednjoj anketi daju prednost  AKK. Nju bi htelo 48 odsto ispitanika, dok bi za Merca bilo 35 odsto, a Špana svega dva odsto. Ako pak niko ne dobije apsolutnu većinu glasova, dvoje najjačih ide u drugi krug glasanja, a onda karte možda drugačije padnu.

Dve nove ankete različitih agencija za istraživanje javnog mnjenja vide Demohrišćane na 28 odsto popularnosti – manje od 33 odsto koliko su uzeli na izborima prošle godine, ali ipak više nego pre mesec dana. Prema anketi rađenoj za javni servis ARD, slede Zeleni (21 odsto), Alternativa (15), Socijaldemokrate (14), Liberali (9) i Levica (8).

Bilo je simpatizera CDU koji su se pribojavali da će oštra unutarstranačka konkurencija narušiti podršku ipak i dalje najvećoj stranci u zemlji. Sve druge partije u Nemačkoj imaju više iskustva sa demokratijom u svojim redovima. Ali izgleda da se dešava suprotno – ovi dani napetosti prijaju stranci.

 Izvor:
 https://www.dw.com/sr/napetost-ja%C4%8Da-demohri%C5%A1%C4%87ane/a-46521671?fbclid=IwAR3zwY_FXnQPYZpk7AH2jpcEq87AGhMDSz79R6PM1k3EYfF5PYNz4UMEajc

Ко је потенцијална наследница Меркелове?

Анегрет Крамп Каренбауер, коју у Немачкој виде као потенцијалну наследницу Ангеле Меркел на челу Хришћанско-демократске уније, актуелна је генерална секретарка најјаче немачке партије.

 Анегрет Крамп Каренбауер је позицију генералне секретарке ЦДУ преузела 2018. године.

 

 Анегрет Крамп Каренбауер и Ангела Меркел (архивска фотографија)

Пре тога, од 2011. до 2018. године била је прва премијерка немачке државе Сарланд, и четврта жена уопште која је водила неку савезну немачку државу.

Крамп Каренбауерова је од 2000. до 2004. године била министарка унутрашњих послова Сарланда, такође као прва жена која је водила тај ресор у Немачкој.

Касније, у преговорима о формирању коалицине владе, након савезних избора 2009. години, Анегрет Крамп Каренбауер била је део делегације ЦДУ/ЦСУ у радној групи за креирање политике образовања и истраживања, коју су водили Анет Шаван и Андреас Пинкварт.

Сарланд је најмања од 16 савезних држава, односно покрајина.

Крамп Каренбауерова је за генералног секретара ЦДУ, након њене номинације од стране канцеларке Меркел, изабрана са 98,87 одсто гласова делегата.

 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/3304936/ko-je-potencijalna-naslednica-merkelove.html

Ангела Меркел одлази са чела странке, неће се више кандидовати за канцеларку

Немачка канцеларка и шефица ЦДУ Ангела Меркел изјавила је у Берлину да је ово њен последњи мандат на месту канцелара, да се неће поново кандидовати за шефа странке, нити за посланика ЦДУ у Бундестагу.

 Меркелова је, на конференцији за новинаре након избора у Хесену, рекла и да се неће кандидовати ни за једну политичку функцију након истека канцеларског мандата 2021. године.

"Време је да окренемо нови лист", рекла је Ангела Меркел у седишту ЦДУ. "Нећу се кандидовати за председника ЦДУ на наредној скупштини странке у децембру. Овај четврти мандат на челу немачке владе је последњи пут да сам канцеларка", навела је Меркелова.

Како је додала, неће се кандидовати за канцеларку на изборима 2021. године, ни за посланичко место у Бундестагу.

"Такође не планирам да обављам било какве друге политичке функције", истакла је Меркелова на ванредној конференцији за штампу после лоших резултата ЦДУ на изборима за покрајину Хесен.

С друге стране, нагласила је да је до истека мандата спремна да обавља дужност канцеларке.

"Иако и даље стојим иза свог става да је храбро али и добро да шеф странке води и владу, мислим да је време да омогућим својој партији да са новим руководством може да се припрема за време после мене. Мислим да су овако веће шансе него што су ризици", сматра Меркелова.

Рекла је да жели овим да омогући странци нове успехе, уз очување државно-политичког деловања.

"Разочаравајући резултати у Хесену"

Констатовала је да су бројке из Хесена разочаравајуће и тешке, како за ЦДУ у Хесену, тако и на савезном нивоу.

"Иако су то били само покрајински избори, изван сумње је да би наши пријатељи у Хесену остварили бољи резултат да није било негативног утицаја са савезног нивоа", подвукла је канцеларка.

Рекла је да жали што грађани нису препознали одличан рад црно-зелене владе и Хесену, али је додала да њега странка очигледно није могла да увери грађане да за њу гласају.

Нагласила је да се после тих избора у Хесену, као и претходно у Баварској, не може једноставно прећи на дневни ред, те је неопходно стање подробно анализирати.

Одлазак Меркелове са конференције

"Желим да јучерашње изборе узмемо као повод да све проверимо и анализирамо шта је речено и урађено од савезних избора. Тај период разматрања може бити шанса за ЦДУ, али и ЦСУ и СПД, све демократске странке, да размотре шта служи јединству и миру у земљи", рекла је Меркелова.

Додала је да, иако не може бити крива за све, иако носи велики одговорност као канцеларка, како за успех, тако и неуспех, очигледно је грађани криве за много ствари, па је то сигнал да више не може овако даље.

Истакла је да је увек желела да достојанствено носи функције, али и на тај начин да их напусти, те подвукла да је част водити државу.

Меркелова је подвукла да је добро размислила који допринос може дати за Немачку и своју странку.

"Већ 18 година сам председница ЦДУ и 13 година канцеларка. Када сам 30. мај 2005. јавно саопштила кандидатуру за канцеларку, рекла сам да желим да служим Немачкој. Служити Немачкој и грађанима је национално и међународно гледано изазовни задатак. Захвална сам што то тако дуго могу да радим, али сам исто тако и раније рекла да нисам рођена као канцеларка", поручила је Меркелова.

Заменик председника ЦДУ и премијер покрајине Хесен Фолкер Буфије рекао је да је одлука Меркелове веома важна и исправна.

"Та одлука омогућава ЦДУ нове шансе које ћемо садржајно и новим стилом паметно искористити", најавио је Бувије.

Меркелова је додала да постоји много земаља у којима добро функционише када владајућом партијом и владом не председава иста особа.

Ројтерс подсећа да је Ангела Меркел на челу демохришћана од 2000. године и оцењује да ће њеним одрицањем од председничке функције започети трка за наследника и на месту немачког канцелара.

Блумберг јавља да је одмах након објављивања ове вести у Берлину забележен пад евра на берзи.

Гласачи су, после Баварске, казнили ЦДУ и њихове коалиционе партнере, и на јучерашњим изборима у Хесену, због вишемесечних међусобних трвења.

У међувремену је Ројтерс јавио да је бивши лидер парламентарне групе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и њене сестринсе баварске партије Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Фридрих Мерц спреман да се кандидује за председника ЦДУ.

Мерц није једини кандидат пошто и генерална секретарка ЦДУ Анегрет Крамп-Каренбауер жели да наследи Ангелу Меркел, рекли су Ројтерсу партијски извори.

Кандидатуру је истакао и немачки министар здравља Јенс Шпан, иначе критичар Ангеле Меркел. 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/3304084/angela-merkel-odlazi-sa-cela-stranke.html

Kо су ти Слободни бирачи?

 Kо су ти Слободни бирачи?

Историјски пад ЦСУ у Баварској упућује на потрагу за коалиционим партнером. Kао логичан избор намећу се Слободни бирачи. Нисте чули за њих? Није ни већина Немаца. Kаква је то странка и ко је заслужан за њен успех?

Слободни бирачи,(FW). Тако се зову. У имену им не пише ни да су „хришћански“ ни да су „социјални“ ни „демократски. Боја у спектру политичких партија – непозната. Нити се представљају као „алтернатива“ нечему или некоме.

У већем делу Немачке људи једва да су и чули за њих. Kаква је то партија која је на изборима у Баварској у недељу узела чак 11,6 одсто гласова па би сада могла да постане мањи партнер у власти најбогатије немачке покрајине?

Одговор се може дати у две речи: Хубер Ајвангер (Hubert Aiwanger). То је носилац листе Слободних бирача. На неки начин је он цела партија.

Kонзервативни, али различити

Слободни бирачи су укотвљени у Баварској и суседној и тек нешто мање богатој покрајини Баден-Виртембергу. Посебно су јаки у сеоским пределима. Једини покрајински парламент у којем су заступљени јесте управо баварски, али им је јучерашњи скор рекорд. Први пут су тамо ушли 2008. са 10,2 одсто гласова, па то поновили 2013. са 9 одсто. Броје свега 4.500 чланова.

Они су конзервативни, баш као и вечити владари баварске, Хришћанско-социјална унија (ЦСУ). Залажу се за традицију, желе да подстакну дијалекте и да се у школама учи о завичају и домовини.

У избегличкој политици, која је вољом ЦСУ постала доминантна тема покрајинских избора, Слободни бирачи се не разликују много од водеће странке. И они желе јаче граничне контроле, мање досељавања породица избеглица, консеквентне депортације и брже одлуке о азилу.

Тиме су Слободни бирачи постали алтернатива за бираче ЦСУ којима је десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) ипак превише радикална. Тако су Слободњаци главни разлог што је АфД додуше по први пут ушла у баварски Ландтаг са двоцифреним скором (10,2 одсто), али је ипак узела мање него што се надала.

Додуше, Слободни бирачи имају теме у којима се доста разликују од ЦСУ. Тако се залажу за бесплатне вртиће, више буџетских субвенција у области становања – али то нису претеране препреке уколико се збиља упусте у озбиљне коалиционе преговоре са ЦСУ.

Постоји ипак црвена линија код које ће договор бити тежи: Слободњаци свом силом одбијају да се велики међународни аеродром у Минхену прошири и добије и трећу писту. То су експлицитно написали у свом програму.

Човек је странка

И ето нас ту опет код Хуберта Ајвангера, који је у партији алфа и омега. Потребан је цео пасус да се наброје његове функције: он је савезни шеф Слободних бирача и такође шеф Слободних бирача у Баварској; шеф је посланичке групе у покрајинском парламенту, а учествује у локалној власти града Ротенбурга, као и окружној власти округа Ландсхут.

Ајвангер је рођен 1957. и почео је да се бави политиком када му је било 30 година – у Слободним бирачима за које тада баш нико није знао. Наводно је одувек мислио да је баварска ЦСУ превише арогантна, превише самоуверена. И сада је Ајвангер довео своју странку до врхунца. Али шта даље?

Шеф странке тврди да су у његовом табору „последњи разумни конзервативци“, али ипак види ЦСУ као природног партнера. Могуће је да ће се Немачка наслушати доњебаварског дијалекта којим поносно говори овај хоби-ловац. После избора су га питали шта ће бити ако га премијер Баварске Маркус Зедер позове у коалицију. „Био бих спреман. Ако он каже 'да', онда идемо.“

Аутор Марко Милер

DW

Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

 Земљотрес ће заљуљати и Ангелу Меркел

„Дебакл“, „фијаско“, „катастрофа“ – тим речима коментатори немачке штампе описују пад Хришћанско-социјалне уније на испод 35 одсто гласова на недељним изборима у Баварској. Ево првих анализа немачких коментатора.

„Изборни бој је војеван – и у њему су пале две некада велике партије. Више од десет одсто пада за малу конзервативну сестру Хришћанско-социјалну унију као и за Социјалдемократе.Потреси након овог исхода неће се осећати само у Баварској. Однос моћи у Берлину ће се такође променити“,пише лист Ноје вестфелише (Билефелд).

Лист пише да се баварски премијер Маркус Зедер прерачунао у интерној борби са шефом странке и савезним министром унутрашњих послова Хорстом Зехофером. „Упркос добром економском стању у Баварској постоји велико незадовољство Зедеровим радом на функцији. Зедера Баварци не воле. Баварци верни традицији нису добро прихватили сукоб двојице алфа-мужјака у ЦСУ између себе, а онда и у тандему против Ангеле Меркел.“

„Уместо да гледа унапред и поново примисли Баварску у глобализованом свету, кандидат Маркус Зедер је водио пркосну бајату кампању: Баварска има остати Баварска. ЦСУ је симулирао моћ противећи се струји времена. Зедер је обећао више Баварске: сопствену граничну полицију, сопствени уред за азил, крстове свима“, пише угледни недељник Цајт на свом порталу. „Што је кандидат више деловао као да долази из прошлости, то му је депресивније изгледала цела кампања.“

Вестфален пост (Хаген) наводи: „Политички земљотрес се збиља десио. ЦСУ је драматично изгубио, СПД у чизмама од седам миља корача ка безначајности, Зелени тријумфују, Алтернатива за Немачку улази у још један покрајински парламент. По ко зна који пут су бирачи ударили пацку етаблираним партијама. Премијер Маркус Зедер је рекао: 'Баварска је ЦСУ и ЦСУ је Баварска.' Сад слободно може да заборави на ту своју егоцентричну паролу.“

„Разлози су јасни: Зедер, који је прво прогласио да у свим баварским институцијама морају висити распећа, а онда немилосрдно и паушално означио све избеглице азилним туристима, у ствари је омануо у покушају да копира стратегију и вокабулар АфД. (…) Заправо би Зедер морао да поднесе оставку. Али неће јер се тај не може одвојити од власти. Заправо би и Хорст Зехофер морао да се повуче. Али неће (доборовољно) јер се не може одвојити од политике, себе сматра незамењивим и нема дара за самокритику. Али партија ће убрзо наћи мање или више болан начин да га се отараси као партијског шефа. Зехофер штети ЦСУ“, пише Вестфален пост и додаје:

„Наравно да ће избори у Баварској имати велики значај за савезну политику. Многи грађани су сити политичке елите као старих тапета у дневном боравку. Разлози за то су у многоме емоционалне, а не рационалне природе. Јер Немачкој привредно иде добро као никад последњих деценија – и Баварској исто. Ради се више о страху од будућности који многе грађане све више тера у друге политичке таборе. Велика коалиција и Ангела Меркел ће утећи са гиљотине само ако сместа испуне своју дужност: озбиљно схвате бриге грађана, успоставе социјалну правду, регулишу досељавање, реше проблеме. Да, дакле, делају на добробит народа.“

Регионални јавни сервис МДР у коментару на свом порталу пише да „таласи након овог потреса неће заобићи Владу у Берлину. Макар и зато да спасу себе,Зедер и Зехофер ће упрети прстом у канцеларку. Нервоза у Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) ће се појачати и странка ће са страхом чекати изборе у покрајини Хесен за две седмице. Волфганг Шојбле је већ сада рекао да странку после тога чекају велике промене. Једно је јасно: само Шојбле може да покрене промену на врху ЦДУ. Питање је да ли ће искористити свој ауторитет у ЦДУ да поведе побуну против Ангеле Меркел.“

Угледни Ханделсблат (Диселдорф) пише да је канцеларка претходних седмица припустила своје спин-докторе да објашњавају јавности како покрајински избори немају везе са тиме како она води Савезну владу. Али анкете кажу да ће и у Хесену њен ЦДУ изгубити много гласова. „Више нико не верује да то нема везе са канцеларком и њеном избегличком политиком. (…) Свећа Ангеле Меркел након избора у Баварској гори са оба краја. Њени коалициони партнери су добили страшне ударце. У великој коалицији ће сарадња постати још тежа – Зехофер и Зедер ће се борити да задрже функције. А то иде само преко леђа Ангеле Меркел.“

Левичарски Нојес Дојчланд сецира дубље разлоге пада ЦСУ. „Успеси којима се дичи ЦСУ су успеси јучерашњице. (…) Да, Баварска је привредно успешна покрајина, али више није острво под заштитом ЦСУ. Глобализација, кретање избеглица, међународне финансијске кризе, социјални јаз и много више – белосветски проблеми стигли су у бело-плаву провинцију. Реакције на то су различите. Kоме се више допада вредносно конзервативна отвореност према свету, он бира Зелене; ко је за комплетни пад у реакционарно, тај се гнезди код АфД. Између гравитира једна надобудна државна партија која још не жели да прихвати да су времена свемоћи прошла.“

Приредио Немања Рујевић

***

 https://www.dw.com/sr/zemljotres-%C4%87e-zaljuljati-i-angelu-merkel/a-45886601

Фијаско вечитих владара Баварске

Фијаско вечитих владара Баварске

Негде другде и за неког другог би резултат од 37,2 одсто био одличан. Али за ЦСУ у Баварској то је историјски суноврат. Зелени су постали друга снага, спекулише се да ће ући у владу. У парламенту пет или шест партија.

Само два пута у послератној историји Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) је морала да дели власт у Баварској са неким коалиционим партнером, а тај сценарио се сада понавља. Са 37,2 одсто гласова – чак 10,5 одсто мање него 2013. – ЦСУ је добио страшну пацку од бирача у најбогатијој немачкој покрајини.

У парламент улазе још Зелени (17,5 одсто), Слободни бирачи (11,6), Алтернатива за Немачку (10,2), Социјалдемократе (9,7) и Либерали (5,1). Ради се и даље о прелиминарним резултатима, али тешко да ће се они значајно мењати. Левица је са 3,2 одсто остала далеко испод црте.

Зехофер и Зедер – ко одлази?

Аналитичари као разлог посрнућа вечитих владара конзервативне Баварске наводе пре свега огорчену унутарстраначку борбу током које је дугогодишњи шеф партије Хорст Зехофер морао да препусти место покрајинског премијера млађем и популарнијем Маркусу Зедеру.

Зехофер се евакуисао у Савезну владу на место министра унутрашњих послова, одакле је наставио своје чарке са Зедером. „На путу довде нисам видео ниједан плакат на којем сам ја“, рекао је он за ДW пред изборе. У преводу – ако је неко крив за фијаско, онда Зедер који води покрајину од почетка године.

Но већ се шпекулише да ће управо Зехофер, уплетен у стални рат са канцеларком Ангелом Меркел у Берлину, морати да покупи прње и оде у политичку пензију. Тај сценарио би подразумевао да ЦСУ делегира другог министра савезне полиције, па је питање како ће то утицати на Владу Ангеле Меркел. Но као партијски шеф, Зехофер и даље има довољно адута да прво обори ривала Зедера.

Kанцеларкина странка Хришћанско-демократска унија не наступа на изборима у Баварској – ту постоји само сестринска ЦСУ. Иако су две партије везане коалицијом која никада није до сада није раскидана, то су потпуно одвојене партије које су током владавине Ангеле Меркел често биле у клинчу.

На изборни дан је 81 одсто гласача рекло да је свађа двојих сестринских странака утицала на рејтинг ЦСУ, док је 49 одсто рекло да је ЦСУ преузео садржаје десничарске Алтернативе за Немачку (АфД).

Очито се за ЦСУ није исплатила конфронтација према избегличкој политици Ангеле Меркел и инсистирање на ограничењу миграције те успостављању такозваних транзитних центара из којих би потражиоци азила, ако треба, били брзо протерани. Премда су и Зехофер из Берлина и Зедер из Минхена играли баш на ту карту, током изборног дана је свега трећина бирача ЦСУ рекла да им је та тема била веома важна код избора. Kод АфД је тај проценат чак 78 одсто.

„Наравно да данас није лак дан за ЦСУ“, рекао је премијер Маркус Зедер. „Међутим јасно је такође да је ЦСУ не само најјача партија, већ је добио јасан мандат да влада.“

Kоалиција са Зеленима?

За разлику од покрајина превасходно на истоку Немачке, у Баварској кајмак који се скупио након слободног пада ЦСУ и Социјалдемократске партије Немачке (СПД) није покупила десничарска Алтернатива за Немачку већ Зелени. Овој странци, која и у анкетама на савезном нивоу све чешће добацује до другог места, неки већ проричу да ће уместо СПД бити нова велика странка левог центра.

Успон Зелених делом је заслуга омашки других, а делом јачањем такозваног реалног крила унутар партије које форсира мање идеала, а више практичне политике за већи број бирача. То крило већ дуго кокетира са могућношћу да са странкама хришћанске уније начини коалицију на савезном нивоу и Баварска је прилика да се опробају у разговорима са ЦСУ, тврђом од две сестринске странке.

Према анкетама су бирачи Зелених ипак у фокусу имали типичне теме ове странке. Чак 73 одсто је рекло да је за њихов глас била важна заштита климе и животне средине, а још су издвојили заштиту природе (68), социјалну правду (60) и стварање приуштивог стамбеног простора (58).

Уколико се потврде тренутне прогнозе и распоред мандата ЦСУ теоретски може да преговара и са Слободним бирачима што је вероватно незгодно јер и та странка има регионални карактер и јака је само у Баварској. „Они морају нама да се јаве, ја никог нећу звати“, рекао је први кандидат ове странке Хуберт Ајвангер самоуверено након избора.

Теоретски је, ако резултат не буде одскакао од прогноза, могућа и коалиција са Социјалдемократама. Kоалиција без ЦСУ није ни математички могућа осим ако у њу не буде укључена Алтернатива за Немачку – а са њима сви одбијају сарадњу.

 https://www.dw.com/sr/fijasko-ve%C4%8Ditih-vladara-bavarske/a-45885572

Миша Ђурковић: Хришћанска демократија – идеја и развој

У седмичном циклусу „Студије“, oд понедељка, 13. до петка, 17. августа, можете пратити текст Мише Ђурковића „Хришћанска демократија – идеја и развој“.

Аутор у раду истиче да су актери и партије које су чиниле, а и данас чине хришћанско демократске снаге избегавали да себе идеолошки одреде као десне, настојећи да заузму позицију центра или националне странке. Својим деловањем, а и програмима, створили су, међутим, најважнију теоријску и практичну десну традицију у другој половини двадесетог века, бар кад је европски континент у питању, сматра Ђурковић. 

Он настоји да објасни како је рођена идеја хришћанске демократије, затим како је у првој половини двадесетог века она осцилирала између корпоративистичких симпатија за ауторитарне и фашистичке режиме и персоналистичке традиције супротстављене левим и десним тоталитаризмима, и на крају како је изгледало златно доба владавине демохришћана током хладног рата, да би коначно разјаснио узроке релативног пада деведесетих година, али и дилеме са којима се ова традиција данас суочава. Текст се завршава излагањем неколицине од основних принципа хришћанске демократије који је одвајају од других припадника десне политичке породице.

Уредница Оливера Нушић.

  http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/3226299/misa-djurkovic-hriscanska-demokratija--ideja-i-razvoj.html

ЦДУ покреће кампању за враћање обавезног војног рока

 Седам година је прошло откако је у Немачкој укинуто обавезно служење војног рока. ЦДУ сада покреће кампању за враћање војне обавезе. Требало би да важи и за мушкарце и жене.

 

Због проблема са регрутацијом у Бундесверу, политичари странке ЦДУ разматрају поновно увођење војне обавезе или такозване „опште обавезне службе“. Генерална секретарка странке, Анегрет Крамп-Каренбауер, предлогу за „општу обавезну службу“ жели да посвети доста пажње у расправи о новом страначком програму, пише лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“.

За франкфуртски лист, Крамп-Каренбауер је казала да не рачуна да ће враћања војне обавезе бити једноставно. Зато жели да разговора о „општој обавезној служби“. То ће бити једна од тема на страначком заседању крајем године. Конкретни предлози, како би та „општа обавезна служба“ требало да изгледа, наћи ће се у страначком програму који ће 2020. године бити усвојен.

Опуномоћеник Бартелс скептичан

Опуномоћеник парламента за Бундесвер, Ханс-Петер Бартелс, за новинску агенцију дпа је изјавио: „Општа обевезна служба је додуше симпатична идеја, али се коси са уставом. Принудни рад је забрањен.“

Бартелс је скептичан и када је реч о обавезном служењу војног рока. „Бундесвер данас следи концепт модерне војске“. Једну трећину Бундесвера чине професионални војници, а две трећине резервни састав. Уз то, Бундесвер је данас знатно мањи него што је био у време обавезног служења војног рока, и има сасвим друге задатке.

Оте захтева ефикасан Бундесвер

Скептичан је и Хенинг Оте, стручњак странке ЦДУ за питања одбране: „Општа војна обавеза, по старом обрасцу, неће нам помоћи са савладамо актуелне безбедносно политичке изазове“, изјавио је за агенцију дпа портпарол странака Уније у Бундестагу за питања одбране.

Према мишљењу Отеа главни циљ би требало да буде ефикасан Бундесвер. „За то су нам потребни мотивисани млади људи, који ће дуже времена остати у војсци и који ће бити у стању да савладају комплексну технику. Њима је потребна каријера која има перспективу, одговорајућа надокнада и пре свега друштвено признање.“

Сензбург за војну обавезу

ЦДУ посланик у Бундестагу Патрик Сензбург је за поновно увођење војне обавезе. „Потребна нам је војна обавеза и она би требало да важи и за мушкарце и за жене“, изјавио је за лист Франкфуртер алгемајне цајтунг. Требало би да постоји обавезујућа година службе „и онај ко не иде у Бундесвер, требало би да служи на другом месту“, додаје Сензбург, иначе потпуковник у резерви. С обзиром на несигурну ситуацију у свету, војна обавеза је неопходна да би се испунио „основни задатак војске, а то је одбрана своје земље.“

ЦДУ посланик у Бундестагу и председник Савеза резервиста Бундесвера, Освин Фајт је конкретан. „Војни рок би требало да траје дванаест месеци и да важи за сва младе мушкарце и жене који су напунили осамнаест година“. Војни рок би, како каже, могао да се одслужи у Бундесверу или у хуманитарној организацији Технишес хилсверк, као и у области неговатељства или здравства, сматра Фајт.

Подршка СПД-а

Према писању листа Франкфуртер алгемајне цајтунг, и СПД гаји симпатије за ту тему. „Морамо да покренемо друштвену дебату о томе да ли у Бундесверу треба повећати број људи који су потребни за одбрану земље“, каже Фриц Фелгентрој, повереник СПД у Одбору за одбрану.

Подмладак Уније захтева „друштвену годину“

Подмладак Уније се залаже за „обавезујућу годину за друштво“, за све који завршавају школу. Они би онда сами требало да одлуче да ли ће годину провести у Бундесверу или у некој социјалној установи. „Живимо у једној предивној, богатој земљи“, каже за лист Билд ам Зонтаг, Паул Цимиак, председник подмлатка, странака ЦДУ и ЦСУ. „Друштвена година нуди могућност да се земљи одужи и истовремено да се појача јединство.“

Војна обавеза у Немачкој укинута је 1. јула 2011. године. Бундесвер је од тада добровољачка војска. Сада је у конкуренцији са привредом када се ради о регрутовању младих људи. Бундесвер има проблем са запошљавањем одговорајућег особља. Као замена за војну и цивилну обавезу, која је такође укинута, уведена је могућност добровољног служења војног рока.

(Дојче веле)

Прогон хришћана у Европи?

Дискриминација се може брзо претворити у прогон, а неконтролисани прогон у злочин против човечности и у геноцид, рекао је познати британски политичар Лојд Дејвид Алтон из Ливерпула. Алтон је говорио на 9. годишњем састанку фондације тзв. Коптске солидарности о природи верског прогона. Нагласио је да западне владе и међународне организације остају слепе на прогон хришћана.

У Египту, на пример, равнодушност светске заједнице (у 2013. години) довела је до оргијања насиља које подсећа на Кристалну ноћ. Тада су нападнуте синагоге, продавнице и фабрике Јевреја. Данас се руше коптске цркве, институције и домови. Дана 9. априла 2013. године убијено је 44 људи, а више од 100 њих је повређено. Необуздани терор преузео је на себе Исис. Вирус терора, према Алтону, не поштује границе, што се показало у оном чину из 2015. године кад је Исис погубио 20 хршћана Копта и једног хришћанина из Гане.

Заправо, хришћани су на свету највише прогоњени. Чак и у Европи, у земљама које су чланице ЕУ, које гарантују људска права у „Повељу о основним људским правима“. Међутим, хришћани (њих две трећине) често доживљавају страдање. Руски православни митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија) истакао је исто то у свом говору прошле године: „Постоје десетине и стотине случајева вандализма, скврнављења, пљачкања и паљења хришћанских цркава, уништавања икона и крстова, деградације и напада на свештенике и монахе у Европи. Многе од ових злочина починили су имигранти са Блиског истока и Африке, али су одређени део чинова вандализма починили аутентични Европљани,“ рекао је Митрополит.

Тврдње лорда Алтона и митрополита Илариона потврђује Извештај агенције за праћење дискриминације хришћана у Европи. Више од 500 случајева наведено је у недавном извештају за 2016. и 2017. годину. У уводу извештаја наводи се: „Широм Европе хришћани су отпуштани из службе, тужени и чак ухапшени због остваривања своје слободе изражавања мисли или савести ... Хришћани, међу којима и свештеници, убијани су или нападани због своје вере. Као и у 2015. години, и даље  се суочавамо с претњама и нападима на хришћане избеглице и азиланте у Европи. Вандализују се, пљачкају се и спаљују хришћански симболи.“

Према лорду Алтону, све јачи прогон хрићана у свету захтева систематски и организован приступ... Верска слобода није само питање изгласаног закона, већ и одговарајућог праведног дејствовања.“

 Извор: ОСР (са енглеског Инфо служба)
 http://www.spc.rs/sr/progon_hrishtshana_u_evropi

Хришћански социјализам у Европи

Хришћански социјализам у Европи

„Социјалиста хришћанин је опаснији од социјалисте безбожника.“

Ф. М. Достојевски

Реч социјализам потиче од латинске речи sociare, што значи делити или комбиновати. Социјализам се у најширем смислу може одредити као идеологија која заговара друштво засновано на идејама једнакости, заједништва, солидарности и социјалне правде.

Постоје различите варијанте социјализма: утопијски социјализам, хришћански социјализам, демократски социјализам, револуционарни социјализам, реформистички социјализам, либертерски социјализам, аграрни социјализам, исламски социјализам, итд. Теоријске и практичне разлике међу њима су понекад толико велике да им је неретко заједничко само име.

Хришћанство и социјализам

Однос хришћанства и социјализма је врло близак. Може се рећи да ранохришћанска критика злостављања сиромашних, позив на праведну расподелу добара, успостављање заједничке имовине, праведнијих и човечнијих односа у друштву, представљају основу на којој се вековима касније развијао социјализам. Наравно, рано хришћанство је позивало на добровољну расподелу добара, а не на присилно одузимање имовине, као и на милосрдан однос између богатих и сиромашних, а не рат међу класама.

Друштвени идеал у раном хришћанству била је прва заједница хришћана у Јерусалиму где је имовина била заједничка. Тај идеал касније наводе и многи црквени учитељи, а нарочито Свети Јован Златоусти.

Овај светитељ позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на Јерусалимску цркву целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину сваком према потребама. Сматрао је да би тада сви били задовољни и да би такви социјални односи, засновани на узајамности и солидарности, привукли нехришћане хришћанској вери.

Појава хришћанског социјализма

Масовна индустријализација и убрзани развој капитализма у XIX веку узроковали су велике социјалне проблеме. На једној страни налазили су се богати власници фабрика тј. капиталисти, а на другој сиромашни радници без икакве имовине. Сиромашење радника пратили су настанак и ширење многобројних револуционарних социјалистичких  идеја, партија и покрета, попут марксизма, социјалне демократије, анархизма. Социјално питање је током XIX века постало и најважније политичко питање.

Хришћански социјализам у Великој Британији

Хришћански социјализам настао је у Великој Британији, у крилу Англиканске цркве.  Међу главним оснивачима били су Фредерик Морик, Чарлс Кингсли, Џон Лудлоу.  Термин „хришћански социјализам“ је први пут употребио британски англикански свештеник и теолог Фредерик Морик 1848. године.

Хришћански социјалисти су полазили од идеје да се у Јеванђељу налазе одговори  на социјална питања и да основу и суштину социјализма чини хришћанска етика. Критиковали су необуздани капитализам који је довео до сиромашења великог броја радника и предлагали класну сарадњу уместо бескрупулозне конкуренције. Наглашавали су важну улогу цркве у борби против социјалних неправди. Хришћански социјализам је представљао христијанизацију идеја и праксе утопијског социјализма (Сен Симон, Овен) и није био  повезан са идејама Карла Маркса, нити је подразумевао државно власништво над средствима за производњу.

Хришћански социјалисти видели су друштво као органску заједницу засновану на сарадњи и солидарности  насупрот индивидуалистичком схватању друштва као простог збира себичних појединаца. Хришћански социјалисти су иницирали стварање радничких удружења,  кооператива и задруга. Осим тога, оснивали су и посебне образовне установе (попут Радничког мушког колеџа) у којима су радили на едукацији радника, чинећи образовање доступним сиромашним слојевима. У фокусу су им била социјално-економска, а не политичка питања.

Може се рећи да је карактер хришћанског социјализма био  реформистички, а не револуционаран,  конзервативан, а не радикалан.

Католичкo социјално учење

За Римокатоличку цркву, распадање старог поретка, органског друштва и сиромашење великог броја радника значило је и губитак пастве која се окретала атеистичким идеологијама и револуционарним  политичким решењима.

Проучавајући социјалистичке и либералне теорије које су доводиле у питање позицију Римокатоличке цркве, бискуп града Мајнца, Вилхелм Фон Кетелер, покушао је, током друге половине XIX века, да пружи хришћанско-социјални одговор на друштвене проблеме. Он је критиковао либерални капитализам и социјализам, а као решење предлагао је добровољну редистрибуцију добара, социјалну солидарност виших са нижим класама, засновану на хришћанском милосрђу, и стварање кооперативних удружења. Ове идеје постале су основа модерног социјалног учења Римокатоличке цркве.

Римски папа Лав XIII донео је 1891. године енциклику Rerum Novarum, која је била посвећенa одбрани права радника у периоду индустријализације. У документу се захтевала праведна плата за раднике, оснивање католичких радничких организација и класна солидарност, као и сарадња послодаваца и радника. Капитализам је окарактерисан као „болест“, а социјализам као „погрешан лек“.

Папа Пије XI у енциклици Quadragesimo Anno из 1931. године нагласио је да „нико не може бити у исто време добар католик и прави социјалиста“. Иако је Римокатоличка црква формално одбацила концепт хришћанског социјализма, преко детаљно разрађеног социјалног учења заговарала је веома сличне идеје.

Хришћански социјализам и руско православље

Иако је хришћански социјализам настао оквиру протестантских конфесија, одмах је превазишао конфесионалне разлике. Његов утицај је приметан не само у римокатоличком, већ и у православном свету.

У Русији је велики број религијских филозофа, теолога, свештеника и књижевника прихватио идеје хришћанског социјализма. У социјалним и филозофским погледима Фјодора Достојевског и Лава Толстоја могу се приметити идеје хришћанског социјализма. Филозоф Владимир Соловјов писао је о „истини социјализма“ тј. „да треба признати истину социјализма да би се победила лаж социјализма“. Поједини руски религијски филозофи (Николај Берђајев, Сергеј Булгакова, Георгије Федотов) који су првобитно прошли кроз марксистичку фазу да би се потом окренули православљу, заступали су отворено хришћански социјализам. Према Булгакову, догматске основе хришћанског социјализма произилазе из „опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења .“

Запажена практична делатност хришћанско-социјалистичких организација односи се на период револуције 1905–1907. године. Харизматични раднички вођа и православни свештеник Георгије Гапон формирао је организацију „Скупштина руских фабричких радника Санкт Петерсбурга“, која је окупљала више радничких удружења, десетине хиљада радника и учестовавала историјским догађајима познатим као Крвава недеља. Нажалост, утицај хришћанског социјализма у Русији временом је опадао, док је револуционарни и атеистички социјализам све више јачао.

Однос хришћанског социјализма и марксизма

Синтагма „хришћански социјализам“ може се учинити контрадикторном, јер се појам социјализам најчешће повезује са марксистичким и атеистичким социјализмом.

Потребно је нагласити да је однос марксистичког и хришћанског социјализма  међусобно искључив. Основна разлика је у односу према религији. Марксистички концeпт социјализма је атеистички или антирелигијски, док се хришћански социјализам заснива на хришћанству.

Маркс и Енгелс су отворено исказали негативан став према хришћанском социјализму, а најбољи пример за то је познато дело „Манифест комунистичке партије“. У Манифесту се истиче наводни феудалистички и реакционарни карактер хришћанског социјализма, који је окарактерисан као „света водица којом поп освештава службу аристократа“.

Хришћански социјализам као савремени социјални коректив

Значај хришћанског социјализма у Европи огледа се у стварању одговорне социјалне државе. Треба нагласити да је то форма социјализма која нема ништа заједничко са тоталитарним системима реалног социјализма или ауторитарним и присилним колективизмом. Напротив, хришћански социјализам је увек био у опозицији према таквим идеологијама и системима. Са друге стране, хришћански социјализам је оштро критиковао неправде учињене радницима изазване неспутаним деловањем капитализма.

У основи  хришћанског социјализма су социјални принципи хришћанства попут солидарности,  брига за радничке слојеве и побољшање њиховог положаја еволуцијом, а не револуцијом.

Хришћански социјализам не представља крути и затворени идеолошки систем, нити самосталну и значајну политичку снагу. Његове идеје су данас углавном инкорпориране у програме умерених социјалистичких, социјалдемократских (попут британске Лабуристичке партијe), али и демохришћанских и хришћанско-социјалних странака (нпр. немачке Хришћанско-демократске уније или Хришћанско-социјалне уније). Хришћански социјализам може имати значајнију улогу у будућности, с обзиром на то да није политички компромитован као друге варијанте социјализма. Може постати коректив садашњем „дивљем“ капитализму, који поново занемарује социјалну компоненту и раднике препушта на милост и немилост суровој тржишној конкуренцији.

Извори:

1.      Булгаков, Сергиј. (2001). Православље: Бримо, Београд.

2.      Сто година католичкога социјалног наука, Социјални документи Цркве. (1991). Кршћанска садашњост, Загреб .

3.      Маркс, Карл. Енгелс, Фридрих. (1975). Манифест комунистичке партије, БИГЗ , Београд.

 https://teologija.net/hriscanski-socijalizam-u-evropi/