Preambula: Demohrišćanska politika za Nemačku XXI veka

 

Svesni svoje odgovornosti pred Bogom i pred ljudima, mi, hrišćanske demokrate, ovim načelnim programom iznosimo svoje vrednosti i ciljeve, pružajući ujedno i odgovore na izazove našeg vremena.
CDU je narodna stranka centra. U njoj su još i danas žive one političke struje od kojih je nastala posle 1945. godine: hrišćansko - socijalna, liberalna i vrednosno konzervativna. Našu osnovnu ideju čini hrišćanska slika čoveka i njegovo nedodirljivo dostojanstvo, iz čega proizilaze i osnovne vrdnosti, a to su sloboda, solidarnost i pravičnost. Težimo ispravnim odnosima među ovim vrednostima.
U svetu koji se neprestano menja naš zadatak i dalje ostaje povezivanje ovih vrednosti i stvarnosti, i delovanje u skladu s tim. Svest o čovekovoj grešnosti štiti nas od opasnosti ideologizacije politike i ukazuje nam na njene granice.
Demohrišćanske unija postavila je suštinske smernice u istoriji Savezne Republike Nemačke. Danas se sa istom odlučnošću suočavamo sa izazovima XXI veka.
Nakon 1949.godine, CDU je sa svojim suštinskim odlukama o smernicama svoje politike, kao što je socijalno - tržišna privreda, povezanost sa Zapadom i evropske integracije, postavila temelje slobodnom, pravednom i dinamičnom razvoju naše zemlje.
Uprkos otporu, CDU je ustrajala na ponovnom ujedinjenju Nemačke. A kad se ta mogućnost ponudila, pod vođstvom CDU - a pošlo nam je za rukom da, posle gorkih decenija podeljenosti, u miru i slobodi dovršimo ujedinjenje naše domovine. Nemačka može biti ponosna na ono što je postigla. CDU je dala značajan doprinos ovom uspešnom razvoju događaja.
Namčka je po prvi put u svojoj istoriji okružena samo prijateljima i partnerima. Veliki doprinos ovome dali su naši prijatelji u Americi i Evropi. Nikada pre san osnivača ujedinjene Evrope nije bio tako blizu: Evropa ujedinjena u miru i slobodi, privredno snažna, socijalna i spremna da preuzme veću odgovornost u svetu. Poverenje i pouzdanost vode nas daljem ujedinjavanju i razvoju našeg kontinenta.
Ovakav privredni i društveni system koji se zasniva na slobodi i odgovrnosti, naš je model međunarodne politike stvaranja svetskog poretka. Globalizacija zahteva novu dimenziju socijalno tržišne privrede i pruža mogućnost određivanja globalnih socijalnih i ekoloških standarda.
S obzirom na izazove 21. veka potrebno je novo shvatanje bezbednosti. Ono u jednakoj meri obuhvata unutrašnju i spoljnu bezbednost u svetu u kojem neprestano nastaju nove pretnje, ali i socijalnu sigurnost u uslovima globalizovane privrede i demografskih promena, kao I koheziju našeg društva i izvestnost da ćemo i u budućnosti živeti u okruženju dostojnom života, koje svaka generacija čuva za onu narednu.
Želimo da Nemačku povedemo napred jačajući građanske vrednosti i vrline koje su našu zemlju učinile uspšnom.
Cilj i misao vodilja za nas jeste Nemačka kao društvo otvorenih mogućnosti u kojem građani žive slobodno i sigurno. To je Nemačka koja predstavlja simbol zalaganja i uspeha. Želimo da u društvenom centru svoje čvrsto društveno uporište nađu i oni koji su do sada iz njega bili isključeni. Ključ ka boljim mogućnostima na tržištu rada nalazi se prvenstveno u jednakim obrazovnim mogućnostima i u učenju tokom čitavog životnog veka.
Naša etička uverenja i naše bogato iskustvo daju nam snagu i političku svest za usmeravanje i vođenje Savezne Republike Nemačke u duhu slobode, pravičnosti, sigurnosti i otvorenih mogućnosti za sve ljude. Na tim temeljima delujemo zajedno s građankama i građanima naše zemlje za srećnu budućnost.


  Programska načela CDU usvojena na XXI kongresu partije Hanover 3. i 4. decembar 2007.

 SLOBODA I BEZBEDNOST Programska načela CDU za Nemačku, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2009. str 8 - 9

Срби и комунизам

 

Данас пред нама стоје три суштинска питања. Одговори на њих требало би да нам помогну да разумемо садашњи тренутак у историји српске нације и да откријемо узроке и последице укупног стања у којем се наш народ налази.
Прво питање је идеолошко: како су се и зашто повезали комунизам и национализам у јединствену идеологију названу србокомунизам?
Друго питање је национално: докле су на путу националног и културног просвећивања Срби стигли пре успостављања комунистичке власти и у каквом су стању дочекали његов силазак с историјске позорнице?
Треће питање је политичко: какву врсту промена је могао да донесе 5. октобар 2000, а зашто није? Који су разлози што тај догађај није обележио српску историјску прекретницу и каква је та прекретница требало да буде?
Срби су одавно изгубили правац свог националног кретања. Лутајући по беспућима обмана и заблуда током највећег дела двадесетог века, они су подлегли наопаким представама и о себи и о свету који их окружује. Неспособни да пронађу изгубљени путоказ и своје погледе усмере ка будућности, Срби деценијама посрћу и падају све ниже. Њихов данашњи положај и свест не обећавају брз и сигуран излаз.
Није да решење не постоји. Нетачно би било установити да је изгубљено све и да за Србе више нема спаса. Али, непријатна је истина да се до тог решења не може доћи лаким и безболним путем.
Срби одавно немају интелектуалну елиту кадру да народу понуди један заокружен национални и кутурни образац. Како је до тога дошло јасно је као дан. Српска елита је готово сасвим ушчезла током педесетогодишње владавине комунизма. Утицај предратне елите опадао је постепено да би последњих двадесет година сасвим нестао. Оно чиме сад располажемо није ни интелигенција ни елита. То је гомила скоројевића, слабо образованих и морално поткупљивих. Њихова интелектуална слабост, неспособност сагледавања ни прошлости ни садашњости, неразумевање савременог света, оптерећеност комунистичким слепилом, примитивним национализмом, удариле су печат стању српског духа у данашњем времену.
Српству је данас најпотребније укупно народно просвећивање. То је, дабоме, дуготрајан процес који изнад свега подразумева ослобађање од талога комунистичког наслеђа. То је истовремено и процес одвикавања од лоших навика и обичаја стечених током последњих пола века; одбацивање погрешних предубеђења и представа о стварности; препознавање истинских вредности и својих и туђих; најпосле, дефинисање једног савременог националног и друштвеног модела у којем Срби могу да се развијају и напредују индивидуално, пре него колективно.
Без тога тешко да ћемо пронаћи прави пут.

Милан Ст. Протић, Изневерена револуција, Београд: Чигоја штампа, 2005, 311-312 стр.

Однос вере и политике на примеру хришћанске демократије

Хришћанска демократија није безвлашће, већ царство народа Божијега. Георгиј Федотов

У традиционално православним земљама крајем осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века дошло је до успостављања демократског и плуралистичког политичког система. Настале су многе политичке партије и организације. Међу њима посебну пажњу привлаче тзв. хришћанско-демократске (демохришћанске) странке.

ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ

Синтагма „хришћанска демократија“ може се учинити парадоксалном јер се под демократијом често подразумева секуларни поглед на свет, супротстављен или равнодушан према хришћанству и духовности. Међутим, иако за многе представља оксиморон, неоспорно је њено постојање и значајна улога у политичком животу.

Идеја хришћанске демократије настала је као реакција на урушавање хришћанских вредности и ширење материјалистичких и атеистичких идеологија у Европи. Води порекло из енциклика Rerum Novarum (1891) и Graves de Communi (1901) којима су постављени темељи модерног социјалног учења Римокатоличке цркве. Дуго је била средство утицаја Римокатоличке цркве у тадашњем европском друштву. Временом су настале тзв. хришћанско-социјалне партије, католички раднички синдикати и удружења послодаваца, омладинске и друге еснафске организације. Хришћанска демократија је кроз историју пролазила кроз различите развојне фазе: од клерикалне и чисто католичке, преко социјалне, до вишеконфесионалне и демократске. Протестантски свет је врло брзо прихватио ову идеју и политички је артикулисао кроз многобројне утицајне партије (нпр. Антиреволуционарна партија у Холандији коју је предводио теолог Абрахам Кујпер или Хришћанска народна партија у Норвешкој). Многи западни хришћани су благонаклоно гледали на формирање и делатност хришћанских политичких партија.





Демохришћанска политичка опција је у великој мери обликовала политички живот Европе, нарочито у периоду после Другог светског рата. Велики број покрета и партија у Немачкој (CDU/CSU), Француској (MRP) и Италији (DC), са лидерима Конрадом Аденауером, Робертом Шуманом и Алсидом де Гасперијем, поставили су темеље данашње Европске уније. У основи идеје о европском заједништву коју су развијали хришћанске демократе није била искључиво економска заједница, већ и заједница вредности. Пројекат европског уједињења није, како се то понекад представља, либерални пројекат изразито секуларног карактера, већ европски хришћанско-демократски одговор на ратна страдања и последице које су оставили тоталитарни режими.

Хришћанска демократија постала је временом политички пројекат отворен за свакога, а њени основни принципи прихватљиви за све три хришћанске конфесије – римокатоличку, протестантску и православну. Њене темељне вредности су: заштита достојанства и слободе човекове личности, поштовање живота од тренутка зачећа до смрти, заштита традиционалног брака и породице, прихватање плуралистичког друштва и демократије, социјално-тржишна економија, неговање националне хришћанске традиције.

ИДЕЈА ХРИШЋАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

У православном хришћанском свету се на различите начине перципирао однос хришћанства и политике као и феномен тзв. хришћанских политичких партија. Многи богослови и философи давали су одговоре на питања о начинима учествовања у политиком животу. Појединих представници руске религиозне философије заступали су идеју о „хришћанској политици“. Познати руски православни богослов Сергеј Булгаков почетком XX века разматрао је однос хришћана према друштвено-политичкој стварности. Истицао је важност укључивања у савремене токове политике и друштва, одбацујући при том сваку индиферентност према овим феноменима. Пре него што је постао свештеник учествовао је у политичком животу као депутат Државне думе Русије, испред Орловске губерније. Политичку активност сматрао је и религиозном делатношћу чији основни циљ треба да буде слобода личности. Он је заступао концепт хришћанске политике као организоване добротворности који је изложио у свом тексту „Неодложни задатак – О Савезу хришћанске политике“ у оквиру књиге „Хришћански социјализам“. Таква политика не би имала ништа заједничко са искључивим циљевима клерикализма као што је нпр. световна власт одређене цркве, већ би настојала да уједини људе различитих вероисповести и различитих философских схватања у борби за политичке и друштвене слободе. „Савез хришћанске политике“ замишљен као хришћанска политичка организација није никад конкретизован у стварности.

Поједини представници руске религиозне философије попут В. П Свенцицког, В. Ерна и П. Флоренског надахњивали су се сличним идејама оснивајући 1905. године „Хришћанско братство борбе“ – организацију која се залагала за промену система и тадашњој царској Русији. Семјон Франк, говорећи о моралном усавршавању света и христијанизацији општих услова живота истиче да „хришћанска свест мора да води хришћанску политику“ (Франк, 2004).

Мало је позната чињеница да је Николај Берђајев за време свог емигрантског периода у Француској преко персоналистичког учења у великој мери утицао и на римокатоличке философе Жака Маритена и Емануела Мунијеа, који се сматрају утемељитељима идеје хришћанске демократије у XX веку. Георгије Федотов је своје опредељење за хришћанску демократију износио у журналу „Нови град“ као и у многобројним текстовима од којих је најкарактеристичнији „Основи хришћанске демократије“.

У многим православним земљама са победом комуниста и њиховом дугогодишњом владавином био је онемогућен сваки слободан начин изражавања политичких ставова. Верници не само да нису имали могућност политичког учествовања, већ су им и елементарна верска права била ускраћена. То је посебно карактеристично за некадашњи СССР. Дискриминација и репресивна политика државе изазвали су реакцију појединих свештених лица и интелектуалаца. Борба за верска права у СССР-у крајем осамдесетих година ХХ века довела је до формирања бројних „нелегалних“ организација за заштиту права верника, које су претходиле формирању првих хришћанско-демократских партија. У њиховом оснивању су некадашњи дисиденти имали одлучујућу улогу. Многобројни разлози спречили су их у намери да хришћанска демократија добије значајну улогу у политичком животу.

МОГУЋНОСТИ ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА

У документу „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“ из 2000. године подробно се разматра однос Цркве и политике. Свештеницима се изричито забрањује учествовање у политичкој борби, кампањи и агитовању за било коју политичку странку, блок или опцију. Међутим, православне вернике ништа не спречава да учествују у политици и припадају политичким партијама. Руска Православна Црква према постојању хришћанских политичких организација има позитиван став: „Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.“ („Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“, 2007:81) Црквени социјални документи, отварају могућност за хришћанску демократију као један од начина политичког деловања верника у савременом друштву.

Свакако да постоје бројни проблеми када је реч о хришћанској демократији. Имати хришћански назив у политичком животу представља велику одговорност. Потребно је разјаснити да хришћанска демократија није покушај стварања клерикалне партије, теократске државе, нити злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе, већ могућност да грађани артикулишу своја политичка уверења и ставове узимајући у обзир и своја верска убеђења. У времену када јача секуларизам који негира легитимност хришћанских вредности у јавној сфери и када бројне антихришћанске политичке идеје поново добијају значај, хришћанска демократија може послужити као добар пример политичког деловања.

--------------------------------

Извори:

Булгаков С. Н. Христианский социализм. Новосибирск: Наука, 1991.

Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа, 2007.

Франк, Семјон, Светлост у тами: оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Београд, Бримо, 2004.

Владимир Марјановић

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1088/tekst/odnos-vere-i-politike-na-primeru-hriscanske-demokratije/

Српске заблуде (одломак)

 

Стање српске нације, у данашњем времену, јесте ово. Срба, деценијама већ има све мање. У Србији се више умире, него што се рађа. Тужна је чињеница да Срби губе трку с природом.
Срби су данас најстарији народ у Европи. Наша просечна старост креће се око четрдесет година живота. Србија је земља старих , а не младих.
У читавој Србији, с Косовом и Метохијом, Срба има једва нешто више од 60 процената укупног становништва. Остало су националне мањине, од којих Албанаци имају највишу стопу природног прираштаја међу европским народима. Неће протећи много док срби не псотану мањина у самој Србији. У таквим условима се показало немогућним сачувати државну и националну постојаност.
У дватесетом веку, Срби су изгубили око два милиона душа. Једну четвртину укупног становништва у Првом светском рату. Велика победа у великом рату плаћена је прескупом ценом у крви. У Другом светском рату најмање седам стотина хиљада Срба је погинуло или побијено. 78
Од 1944. Наовамо, хиљаде најбољих Срба напушта Србију и одлази у бели свет да се више не врати. У интелектуалном смислу, Србија сваке године остаје без највреднијег дела свог народа, без наде да се тај губитак икад може надокнадити. Као човек који болује од крволиптања, Србија не успева да спречи одлазак своје учене омладине.
На основу ових особина излази да Срби спадају у старе европске народе. И по свом трајању и по својој историји они то и јесу. Зато Срби више не располажу оном животном снагом која одликује младе народе. Срби се биолошки обнављају тешко, опадајући у броју у свакој идућој генерацији.
Ако немају младости, Срби би требало да имају мудрости. Некад су битке добијали на снагу, данас за то више нису кадри. Уместо песничењем са издржљивијим од себе, требало би да умеју да побеђују разумом. Њихова предност лежи у историјском искуству, а не на бојном пољу.
Под србокомунистима, су авај, радили све супротно. И довели себе на ивицу понора.
Посртаће Срби и у будућности док не буду схватили да су природни опстанак и унутрашње просвећивање нације важнији од сваког дела државне територије. Име и уважавање стичу се духовном, а не физичком величином. Снагом мисли, а не ударцем батине. Први услов за то јесте излечење од националне мегаломаније. Самозване српске елите много пре него рањеног и обманутог српског народа. Заражено ткиво се мора одстранити, иначе ће оболети читав организам. Болно? Да, али једино спасоносно.
78У Првом светском рату Србија је изгубила око 1, 200, 000 становника и то највећим делом мушког у пуној животној снази.
По званичним подацима у Југославији је било 1, 706, 000 жртава у Другом светском рату. Изгледа ипак да је ова бројка претер. Неке презизније статистике се задржавају на цифри од око једног милиона од којих највећи део отпада на Србе.

 Милан Ст. Протић, Лица и наличја - Изневерена револуција 2, Београд: Чигоја штампа,2006, 230-231 стр.

Доста Српско - Хрватске мржње! Dosta Srpsko - Hrvatske mržnje! Stop the Serbo - Croatian hatred!