Nemački koncept primenljiv u Srbiji

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da je razvojni faktor bitna stavka u ekonomijama takozvanih “država blagostanja” ali da se taj segment kombinuje i sa zakonskim rešenjima koja vode računa o socijalnoj pravdi i zaštiti najugroženijih slojeva društva. – U tom smislu Nemačka i koncept socijalno tržišne privrede koji se tamo primenjuje jeste model koji bi mogao biti koristan za Srbiju. U toj zemlji se veoma vodi računa o rastu BDP-a kao i da oni koji su vodeći u tom procesu, a to su preduzetnici, ne budu zakinuti za zaradu koju su ostvarili ali sa druge strane se veoma pazi da ono što je ostvareno bude pravednije i ravnomernije raspoređeno kako bi i radnici imali koristi od toga – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima jedna od osnovnih karakteristika socijalno tržišne privrede je veoma značajna uloga sindikata u funkcionisanju kompanija i ekonomije  uopšte. – U Nemačkoj šef sindikata ima veoma veliku platu na nivou one koju prima menadžment. To je zbog toga kako bi on mogao da bude nezavistan i nepotkupljiv te da na adekvatan i kvalitetan način štiti interese zaposlenih.  Sindikalci i poslodavci su ti u Nemačkoj koji treba u okviru socijalnog dijaloga da se dogovore o svim segmentima zaštite prava i obaveze zaposlenih. U slučaju da do toga ne dođe sindikati organizuju štrajkove.

Za razliku od Srbije, kad je štrajk u Nemačkoj to znači da na ulice da protestuje izlazi desetine ili stotine hiljada zaposlenih što pokazuje koliko su sindikati tamo uticajni, borbeni i kakvu istinsku snagu predstavljaju – navodi Savić. On dodaje da je osnovni preduslov za razvoj socijalno tržišne privrede po kojoj je Nemačka prepoznatljiva razvitak industrije što znači da Srbija ako želi da razvija sličan model mora pristupiti procesu reindustrijalizacije. – Za razliku od Velike Britanije koja se svojevremeno odrekla svog indusntrijskog razvoja i preusmerila se na sektor usluga u Nemačkoj se to nikad nije desilo i epilog toga je da je ta zemlja do pre samo par godina bila prvi izvoznik u svetu. Reindustrijalizacija i orijentacija ka izvozu je definitivno potrebna i Srbiji – ističe Savić.

Branko Pavlović, privatizacioni savetnik kaže da je svaki ekonomski model, pa tako i nemački, socijalno tržišne privrede, daleko bolji od neoliberalnog ekonomskog koncepta koji se sada primenjuje u Srbiji. – Taj koncept služi samo za pretvaranje država u neokolonije i svakako ga treba odbaciti. Svaka država je specifična i nije moguće kopiranje bilo kog ekonomskog modela koje primenjuju druge zemlje. Međutim, to nikako ne znači da ne treba biti upoznat sa svim drugim, naročito onim uspešnim modelima, i svakako treba preuzimati sva dobra rešenja koja su primenljiva i u slučaju Srbije. Shodno tome nemački ekonomski model socijalno tržišne privrede bi bio veoma koristan u našem slučaju. Trebalo bi slediti nemački primer upravljanja državnim preduzećima i socijalne zaštite. Treba učiti od te zemlje koja ne dozvoljava da značajne nacionalne sektore industrije preuzme strani kapital i koja sindikatima garantuje važnu ulogu u zaštiti prava zaposlenih – zaključuje naš sagovornik.

Autor: Gojko Vlaović

Izvor: Demostat

 

 Preuzeto sa internet stranice: http://demostat.rs/vesti/analize/nemacki-koncept-primenljiv-u-srbiji/108

Model za primer i razmišljanje

Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj  privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi),  koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države  u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji.

Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu  kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala.

Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome  da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene  privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama.

Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu.

Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa

Izvor: Demostat

 

Preuzeto sa  internet stranice: http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103

Analiza : SNS i CDU - Naprednjak kao narodnjak?

 
Jednom prilikom u Beču taman ispijamo vops i spremamo se za koncert Brusa Springstina to veče na „Prateru“ – kad zove Vuk Drašković. Kažem: „Vuče, oprostite u Beču sam, pa kad se vratim...“, a Vuk u romingu kaže: „Pazi samo, Zorane, da ne bude noga lička, a cipela bečka.“ Tako često u Srbiji biva kad imitiramo Zapad. Pa i u partijskom životu.
Ali krenimo redom:

Ali krenimo redom:

U uskršnjim viđanjima s Vojskom (general Diković je na TV stajao odmah iza) i s patrijarhom Irinejom (korpa s crvenim jajima bila je na stolu u Patrijaršiji), Aleksandar Vučić je anticipirao predsedničku sabornost i stožernost. Možda je samo varljiv utisak da je Vučić nastupio kao državotvorni agnostik, ali i Crkvi je ponekad bitnija državotvornost, pa iako je sekularna (kako Vučić tvrdi), nego nedržavna duhovnost. Pa i ako je hrišćanska. Otuda je razumevanje obostrano. O svačemu su razgovarali, ali sigurno ne o tome kako je 1997. okončana drama s kordonom u Kolarčevoj ulici. Da li bi Irinej kao Pavle „razmakao“ taj kordon? A zašto bi o takvoj litiji i razmišljao kad Vučiću nikakvi kordoni nisu na pameti bili. Pa nisu ovo devedesete.

Uskršnji susreti s Vojskom sad su već tradicionalni, a pošto će Vučić uskoro biti i vrhovni komandant, imaće i dodatan simbolički značaj. Čak i analitičari koji su „agnostici“ mogu prevideti da je Dikovića na mesto načelnika Generalštaba postavio još Boris Tadić. Bilo je to vreme kad se intenzivno razmišljalo i o „velikoj koaliciji“ DS i SNS. Možda joj samo tad nije bilo vreme.

Lepih je podsticaja za analizu bilo nakon uskršnjih susreta. Vučić je posle sastanka s patrijarhom Irinejom ukazao da u stranci ima različitih ljudi, od građanskih liberala do nacionalista i komunista. Neko bi dodao i „ kolumnista“. Maltene kao kad je Konrad Adenauer pravio CDU (Hrišćansko–demokratsku uniju). Partija zbog šarolikosti ima različitih problema, kaže Vučić kao da moli za razumevanje zbog „sataraša“. Ne bismo da budemo cinični, ali u naprednjačkom „narodnom frontu“ ili „socijalističkom savezu“ (ako opseg proširimo na SPS i Pokret socijalista), kao da očajnički fali „demokratskog nacionalizma“, upravo onoga zbog čega je prokažen Vojislav Koštunica jer ortodoksni građanisti misle da je „demokratski nacionalizam“ samo podli oksimoron – logički kolaps. I dakako stranputica nelinearne srpske istorije.

U Skupštini Srbije obeleženo je krajem aprila pedeset godina od smrti Konrada Adenaueia, državnika i vizionaria koji je uspostavio temelj Evropske unije, uz poruku da su njegove ideje ujedinjene Evrope aktuelne i danas i da se izazovi mogu prevazići samo uz saradnju. na osnovu zajedničkih principa i vrednosti. Predsednica parlamenta Maja Gojković besedila je o Adenaueru nadahnuto pa skoro kao kad je besedila o Endiju Vorholu pre koji mesec. Nije objasnila kako ćemo marljivo raditi na evropskim principima kad u njenoj partiji i koaliciji ne postoji elementarni konsenzus o tim principima.

Evropski komesar Johanes Han, austrijski narodnjački brat naprednjaka, više puta je obradovao Vučića stavovima koje je prenosio iz Brisela, sigurno da je Vučiću milo i kad čuje lflanovo nesimpatisanje „Velike Albanije“, ma koliko da te mape ponekad deluju „vorholovski“, ali isti Han je preko Dačića poručio da je nužno da vlast uđe u raspravu (dijalog) s demonstrantima u Srbiji. Е, tu dolazimo do ozbiljne kolizije SNS i CDU.

Hajde da zavirimo malkice u Izvod iz Publikacije/Radnog papira Fondacije Konrad Adenauer „Narodnjačke i velike partije u Nemačkoj i u Evropi. Stanje i perspektive“ (2012), koji je priredila radna grupa „Zukun ft der Volksparteien“ (Budućnost narodnjački h partija).

Tu je reč o potencijalima partija u SR Nemačkoj koje su danas skoro pred gubljenjem statusa narodnjačkih partija. Isto tako, reč je i o pitanju, da li i kojim aktuelnim trendovima ove stranke mogu da se vrate. Narodnjačke partije su, svakako vrlo jasno, doprinele tome da se partijski sistem u SR Nemačkoj stabilizuje, kao i da se konsoliduje posleratna demokratija. Ove partije i njihova specifična struktura omogućile su ostvarivanje različitih ekonomskih, socijalnih, konfesionalnih i kulturnih interesa, kao ida se oni integrišu, reprezentuju, ujednače i sprovedu u politici koja je naišla na veliku podršku u društvu.

Da li danas Srpska napredna stranka doprinosi da se stabilizuje partijski sistem u Srbiji?

Relevantne nemačke diskusije o narodnjačkim partijama tvrde da ni CDU nije više „catch all“ partija već je to „beneflt all“ ili, u najmanju ruku – „benefit many“ partija, koja se više ne može osloniti na starije organizacione resurse. Ona sada služi velikom delu stanovništva, osluškuje ga, prepoznaje potrebe i interese građana. CDU je prva prava nemačka narodnjačka partija koja zastupa sve slojeve i grupe jednog društva, ona je vrednosno orijentisana ali i pragmatično–ideološka, ona je spremna da preuzme celokupnu društvenu odgovornost, odnosno svedržavnu odgovornost, i sastoji se od manje izdiferenciranih organizacionih struktura (gusta mreža lokalnih udruženja, unutarpartijskih udruženja i radnih kružoka).

Е, sad pazite ovo: Narodnjačke partije imaju tri motivaciona nivoa: zbog Hanove sugestije, ističemo prvo drugi nivo – a to je da partija „mora da bude u dijalogu sa građanima“.

To znači, preciziraju nemački demohrišćani, da partije ove provenijencije „ne treba da čekaju da im ljudi priđu, već one treba da krenu ka ljudima“. Znači, treba krenuti u susret demonstrantima a ne čekati njihovu grešku, ili jedva prikrivati želju da se i oni povežu sa projektom „Velike Albanije“ jer mu idu naruku podrivajući srpsko jedinstvo – kriptosabornost.

Da se vratimo na prvi nivo: narodnjačke partije moraju da „prave politiku za ljude“. U budućnosti će narodnjačke partije biti merene nivoom usluga prema građanima, a ne brojnošću članstva. Zbog toga je neophodna sposobnost strateškog promišljanja. Narodnjačka partija mora biti izdiferencirana jer predstavlja mnogobrojnost i reprezentuje različite zahteve.

Treći nivo je organizacija i participacija. Ovde nije više reč o „članovima“ ili „delegatskom principu“, već o „principu saradnje“. Vrednosti privlače, služe kao orijentiri, ali stranka se mora dalje otvoriti, i to pre svega prema mladim ljudima i onima čija je političnost uopšteno upitna. Građani se angažuju tamo gde mogu da dožive da njihove akcije deluju.

Ali, po toj logici, da se SNS ovako ponaša ра ona bi morala da vodi proteste protiv rušenja u Savamali. Partija koja stvara politiku za ljude (benefit all partija), u srpskim uslovima se svodi na politiku „namirivanja“ članstva. Doduše, po procenama Statističkog zavoda Nemačke, između 60 i 67 odsto Nemaca pripada srednjoj klasi. To je, zajedno, oko pedeset miliona punoletnih. Međutim, tek je dvanaest miliona njih glasalo za CDU. U srednjem sloju leži potencijal za narodnjačke partije, naročito za  CDU.

Koliko je SNS predstavnik srednjeg sloja i koliki je taj sloj u Srbiji? Umesto plebiscitarne podrške lideru ur-gentniji je konsenzus o temeljnim vrednostima među partnerima reformi u socijalnoj strukturi društva. Umesto radikalskog recidiviranja, naprednjacima je potrebna avangardnost koju oni nikako da porode. Ili preuzmu.

Naprednjačko preuzimanje karijerista iz DOS može kratkoročno da stabilizuje partiju jer konvertiti karijerizmom i lukrativnošću smanjuju „solunašku“ žuč u partiji. Slično važi i za prepariranje koalicionih partnera. Mada, treba praviti razliku između botova i borgova. Botovi su relativno razumljivi ešaloni stranačkog agit-propa, dok fanovi „Star Treka“ (Zvezdanih staza) dobro znaju ko su borgovi (odnosno ko je Borg), i mnogi konvertiti, najčešće stare dosmanlije, umesto u “catch all” partiji završe u naprednjačkoj Borg organizaciji.

Borg je zastrašujuće usmeren ka cilju. Borgova kocka (svemirski brod) putem komunikacijske linije uspostavlja odnose s brodom koji susreće. Nekad je to i „Enterprajz“ kao ponos Federacije. Dakle, Borg kaže pri susretu: „Mi smo Borg. Postojanje kakvo poznajete svršeno je. Vaše ćemo biološke i tehnološke osobenosti pridodati svojima. Otpor je uzaludan.“ Otuda o mnogim „dosmanlijama“ asimilovanim od Vučićevog režima možemo govoriti kao o borgovima koji su evolutivno neuporedivo iznad botovskih legija.

Autor: Zoran Panović

Izvor: Nedeljnik

 

Preuzeto sa internet stranice:  http://demostat.rs/vesti/analize/analiza--sns-i-cdu-naprednjak-kao-narodnjak/104