Странице

Добродошли на страницу посвећену идеји хришћанске демократије.

субота, 20. децембар 2014.

Молитвени доручак у Европском парламенту

 

Европски парламент је ове године организовао Европски молитвени доручак на коме је говорио г. Анастасије Неранцис. Он је на том обеду, између осталог, казао: „Државе које су у сукобу, морају схватити да рат може произвести једино пропаст, јер и када га добију, сусрешће се са огромним ранама. Штавише, религије се не могу задовољити тек својим миротворачким активностима, јер се морају залагати све више и више на миру. Несхватљиво је данас, после дуже од 2000 година од Христовог рођења, видети како се народи истребљују из верских разлога (као и услед свог националног порекла)“.
Г. Неранцис је учествовао и на састанку који је организовао Европски хришћански политички покрет на тему „Европске вредности у време сукоба“. Овом приликом је истакао да „оно о чему треба да се бринемо, поред духовне хране, јесте да обезбедимо одећу за наге, храну за гладне, подршку затвореницима, помоћ младима, старање око сирочади и удовица, бригу о слабима и остарелима...“
Source:OCP
http://www.spc.rs/sr/molitveni_doruchak_u_evropskom_parlamentu

понедељак, 8. децембар 2014.

Истакнуте немачке јавне личности за дијалог с Русијом: Поново рат у Европи? Не у наше име!

Roman Herzog, Antje Vollmer, Wim Wenders, Gerhard Schröder и многи други у свом апелу захтевају дијалог са Русијом. Zeit Online објављује овај позив.
cajt-7122014
Више од 60 личности из [немачке] политике, науке, културе и медија снажно упозоравају против  рата са Русијом и захтевају нову политику смањивања напетости у Европи. Овај свој апел су упутили  савезној влади Немачке, посланицима Бундестага и медијима.
Иницијатори апела су бивши саветник немачког канцелара Хорст Телчик из Хришћанскодемократске Уније (Horst TeltschikCDU), бивши државни секретар за одбрану Валтер Штицле из Социјалдемократске Партије (Walther Stützle, SPD) и бивша потпредседница Бундестага Антје Фолмер из Партије зелених (Antje Vollmer,  Grüne). Као мотивацију за овај апел, Телчик је навео:  За нас се ради о политичком сигналу да оправдана критика руске политике  у Украјини не доведе до тога да се поништи напредак који смо током претходних 25 година достигли у односима са Русијом“
Апел су, између осталих, потписали ранији шефови влада Хамбурга, Берлина и Бранденбурга Клаус фон Донањи, Еберхард Дипген и Манфред Штолпе (Klaus von DohnanyiEberhard Diepgen Manfred Stolpe), бивши председник социјалдемократа Ханс-Јохен Фогел (Hans-Jochen Vogel), бивши савезни канцелар Герхард Шредер (Gerhard Schröder), бивши председник Немачке Роман Херцог (Roman Herzog) и глумац Марио Адорф (Mario Adorf)
Дословни текст апела:
Поново рат у Европи? Не у наше име!
Нико не жели рат. Али, Северна Америка, Европска унија (ЕУ) и Русија несвесно плутају у том правцу ако се најзад не заустави злослутна спирала претњи и против-претњи. Сви Европљани, укључујући и Русију, сносе заједничку одговорност за мир и безбедност. Само ако се из вида не изгуби тај циљ, могу се избећи странпутице.
Конфликт око Украјине показује да жеђ за моћ није савладана онако како смо се могли  надати 1990, на завршетку Хладног рата. Али, успеси политике попуштања напетости и мирних револуција су нас успавали и учинили неопрезнима – како на Истоку, тако и на Западу.
Код Американаца, Европљана и Руса се изгубила идеја водиља да се рат за вечна времена избаци из њихових односа. Другачије се не може објаснити оно ширење Запада на Исток, претеће по Русе, без истовременог продубљивања сарадње са Москвом, као и Путинова анексија Крима, супротна међународном праву.
У овом тренутку велике опасности по овај континент, Немачка је носилац посебне одговорности за очување мира. Без оне ондашње спремности руских људи за помирење, без далековидости Михаила Горбачова, без подршке наших западних савезника и без опрезног делања [наше] ондашње савезне владе, не би се могла савладати ондашња подељеност Европе. Омогућавање немачког уједињења на миран начин био је велики гест пун разумевања сила победница [претходног рата] – то је била одлука од историјског значаја. Из [те] надвладане поделе требало је да наступи стабилан и постојан европски миран и сигуран поредак – од Ванкувера до Владивостока, што је и обзнањено од стране свих 35 шефова држава и влада , чланова ОЕБС-а новембра 1990. у “Париској повељи за нову Европу“. На основу заједнички постављених принципа и првих конкретних мера требало је да се оформи једна “Заједничка европска кућа“, у којој би све државе-учеснице доживеле исту сигурност. Овај циљ заједничке поратне политике ни до данас није постигнут. Требало је да народи Европе опет осете страх.
Ми, потписници овога, апелујемо на Савезну [немачку] владу да буде достојна своје одговорности. Потребна нам је нова политика смањења напетости у Европи. То је могуће само на основу подједнаке безбедности за све, и уз узајамно равноправне и поштоване партнере.
Влада Немачке неће се кретати странпутицом [само] ако у овој запетљаној и опасној ситуацији и даље позива на разум и дијалог са Русијом.
Руска потреба за безбедношћу је исто толико легитимна и изражена, као и код Немаца, Пољака, Балтијаца и Украјинаца.
Ми не смемо да Русију истиснемо из Европе. То би било неисторијски, неразумно и опасно по мир. Русија још од Бечког Конгреса 1814. припада реду признатих [великих] сила које формирају Европу. Сви они који су покушали да то насилно промене су крваво уништени – а последња је била Хитлерова Немачка, која је у својој манији величине 1941, сејући смрт, кренула да подјарми и Русију.
Апелујемо на посланике немачког Бундестага, као политичаре – народне представнике, да буду дорасли озбиљности ове ситуације и да бдију и извршавају обавезе [немачке] Савезне владе за чување мира. Онај ко се само усредсређује на детаље и бави се једностраним приписивањем кривице  заоштрава напетости у оном тренутку када би баш требало  да буду видљиви сигнали за попуштање напетости. Водећи мотив немачке политике мора бити повезивање, а не искључивање.
Апелујемо на медије да се, као и раније,  држе своје обавезе извештавања без предрасуда. Уводници и коментатори демонизују читаве народе без одговарајућег познавања њихове историје. Сваки новинар – познавалац спољне политике треба да схвати страховања Руса, још из 2008,  од када чланице НАТО позивају Грузију и Украјину да постану чланице НАТО-а. Ту се не ради о Путину – јер,  државници долазе и одлазе – него је реч о Европи. Ради се о томе да се људима [сада] поново отклони страх од рата. Значајан допринос томе могу пружити само одговорна [медијска] извештавања заснована на солидном истраживању.
Трећег октобра 1990, на дан уједињења Немачке, Председник Савезне Републике Рихард фон Вајцзекер (Richard von Weizsäcker) је казао: “Хладни рат је побеђен. Слобода и демократија су брзо продрле у све државе… Сада оне могу да своје односе тако сложе и институционално осигурају да из тога може по први пут да настане један заједнички животни и мировни систем. За европске народе овим почиње у основи једно ново поглавље њихове историје. Његов циљ је опште  обједињавање Европе. То је циљ од огромне важности. Можемо га достићи, али можемо и доживети неуспех. Стојимо пред јасном алтернативом: или да ујединимо Европу, или да се у складу са болним историјским примерима вратимо у националистичка супротстављања.“
У Европи смо, до [почетка] украјинског конфликта, замишљали да смо на правом путу. Али, данас  – после четврт века – упозорење Рихарда фон Вајцзекера  актуелније је но икада.
Потписници (имена, фирме итд. нису транскрибоване – прим. СС)
Mario Adorf, глумац
Robert Antretter (бивши посланик Бундестага)
Prof. Dr. Wilfried Bergmann (потпредседник  Alma Mater Europaea)
Luitpold Prinz von Bayern (Königliche Holding und Lizenz KG)
Achim von Borries (режисер и сценариста)
Klaus Maria Brandauer (глумац, режисер)
Dr. Eckhard Cordes (председавајући Ost-Ausschuss der Deutschen Wirtschaft)
Prof. Dr. Herta Däubler-Gmelin (бивши савезни министар правде)
Eberhard Diepgen (бивши градоначелник Берлина )                                                    Dr. Klaus von Dohnanyi (први градоначелник  Freien und Hansestadt Hamburg)
Alexander van Dülmen (Vorstand A-Company Filmed Entertainment AG)
Stefan Dürr (Geschäftsführender Gesellschafter und CEO Ekosem-Agrar GmbH)
Dr. Erhard Eppler (бивши савезни министар развоја и сарадње)
Prof. Dr. Dr. Heino Falcke (пензионисани ректор)
Prof. Hans-Joachim Frey (Vorstandsvorsitzender Semper Opernball Dresden)
Pater Anselm Grün (свештеник)
Sibylle Havemann (Berlin)
Dr. Roman Herzog (Бивши председник Савезне Републике Немачке)
Christoph Hein (писац)
Dr. Dr. h.c. Burkhard Hirsch (бивши потпредседник Савезне Републике Немачке)
Volker Hörner (академски директор у пензији)
Josef Jacobi (биолошки фамер)
Dr. Sigmund Jähn (бивши астронаут)
Uli Jörges (новинар)
Prof. Dr. Dr. h.c. Margot Käßmann (ehemalige EKD Ratsvorsitzende und Bischöfin)
Dr. Andrea von Knoop (Mосква)
Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz (бивша дописница ARD у Москви)
Friedrich Küppersbusch (новинар)
Vera Gräfin von Lehndorff (уметница)
Irina Liebmann (писац)
Dr. h.c. Lothar de Maizière (бивши председник владе)
Stephan Märki (управник позоришта у Берну)
Prof. Dr. Klaus Mangold (Chairman Mangold Consulting GmbH)
Reinhard und Hella Mey (аутори песама)
Ruth Misselwitz (евангелистичка свештеница у Панкову)
Klaus Prömpers (новинар)
Prof. Dr. Konrad Raiser (бивши генерални секретар Екуменског светског савета цркава)
Jim Rakete (фотограф)
Gerhard Rein (новинар)
Michael Röskau (бивши секретар министарства)
Eugen Ruge (писац)
Dr. h.c. Otto Schily ( бивши савезни министар унутрашњих послова)
Dr. h.c. Friedrich Schorlemmer (евангелистички теолог и борац за грађанска права)
Georg Schramm (кабаретиста)
Gerhard Schröder (Бивши савезни канцелар)
Philipp von Schulthess (глумац)
Ingo Schulze (писац)
Hanna Schygulla (глумица, певачица)
Dr. Dieter Spöri (бивши министар привреде)
Prof. Dr. Fulbert Steffensky (католички теолог)
Dr. Wolf-D. Stelzner (geschäftsführender Gesellschafter: WDS-Institut für Analysen in Kulturen mbH)
Dr. Manfred Stolpe (бивши министар – председник)
Dr. Ernst-Jörg von Studnitz (бивши амбасадор)
Prof. Dr. Walther Stützle (бивши државни секретар одбране)
Prof. Dr. Christian R. Supthut (бивши официр )
Prof. Dr. h.c. Horst Teltschik (бивши саветник канцеларије савезног председника за безбедност и спољну политику)                                                                               Andres Veiel (режисер)
Dr. Hans-Jochen Vogel (бивши савезни министар правде)
Dr. Antje Vollmer (бивша потпредседница Бундестага)
Bärbel Wartenberg-Potter (бивша бискуп Либека)
Dr. Ernst Ulrich von Weizsäcker (научник)
Wim Wenders (режисер)
Hans-Eckardt Wenzel (аутор песама)
Gerhard Wolf (писац, издавач)
Посрбило с немачког: Стање ствари
http://stanjestvari.com/2014/12/07/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B4/

недеља, 7. децембар 2014.

Омладина Српског покрета обнове учествовала на семинару у Словачкој


Омладина Српског покрета обнове учествовала је на семинару "Role of the young wings of the political parties in the process of the transformation of the country".
Семинар је одржан у Братислави од 3. децембра до 6. децембра 2014. године, у организацији Institut pre Moderne Slovensko и Wilfried Martens Centre for European Studies. Поред наших представника, на семинару су учествовали и омладинци ДСС и ЛДП, а из Словачке су учествовали представници омладина Civic Democratic Movement, New Generation и Democratic Youth of Slovakia.
Председник омладине СПО, Авро Осмајлић, је приликом представљања програма и структуре странке рекао и образлозио важност уласка Србије у ЕУ и НАТО, нашу борбу за монархију дугу 25 година и важност да се млади укључе у процес одлучивања око најважнијих питања у Србији. Авро је представио и Политичку академију СПО, као највиши ниво страначке едукације. Представљен је рад омладине СПО и успостављени су контакти, како би у будућности радили на заједничким пројектима који би побољшали положај омладине у Србији и приближили јој важност уласка у ЕУ и НАТО.
Напоменућемо да су предавачи били и Милан Јежовица - заменик министра спољних послова Словачке од 2010. до 2012. године и један од главних људи задужених за улазак Словачке у НАТО 2004. године, као и Едуард Кукан - посланик у Европском парламенту и министар спољних послова Словачке од 1998. до 2006.
http://www.spo.rs/vesti/336-omladina-spo-ucestvovala-na-seminaru-u-slovackoj.html

Делегација СПО на конгресу СЛС

Делегација Српског покрета обнове, у којој су били потпредседник Александар Чотрић, председник Извршног одбора Немања Старовић, директор Александар Цветковић, председница Форума жена Јелена Благојевић и пословни секретар Владимир Ћалић присуствовала је 6. децембра Ванредном изборном конгресу Словенске људске странке, који је одржан у месту Подчетртек код Брежица.
Потпредседник СПО Александар Чотрић поздравио је делегате  у име председника СПО Вука Драшковића и Странке и пожелео да Конгрес протекне у знаку новог почетка, оздрављења и јединства Странке која има традицију дужу од 120 година и која је за то време надрасла оквире странке и постала државотворни, народни и национални покрет.
- За нас је велика част и привилегија што сарађујемо с вашом странком, која је политику темељила на части и поштењу и која је због тога ове године остварила одличне резултате на изборима за Европски парламент и локалне органе власти - истакао је Чотрић и изразио уверење да ће се СЛС вратити у словеначки парламент, у који, по први пут, није ушла, јер јој је недостајало само стотину гласова.
- Парламент недостаје СЛС, али много више СЛС недостаје словеначком парламенту - нагласио је потпредседник СПО.
Он је захвалио на сарадњи између СПО и СЛС досадашњем председнику Францу Боговичу и пожелео му успех у раду у Европском парламенту.
Делегати су на Конгресу СЛС са 74 гласа за председника странке изабрали Марка Зиданшека. Његовог конкурента Дамјана Медведеа подржала су 52 делегата.
Зиданшек је по избору изјавио да сада треба гледати у будућност. Нови председник СЛС је рекао да жели да се странка преобликује у модерну странку десног центра, која ће учествовати и изградњи будућности Словеније и свих њених грађана.
Нови председник је изразио уверење да је могуће мудрим приступом придобити најшири круг бирача, да добру основу имају на локалном нивоу, што би требало надоградити на државном нивоу. Он се заузео за тешњу сарадњу политичких странака деснице. По његовом мишљењу, потребно је постићи споразум, да се што пре представе мера за побошљање стања у држави, јер само десне странке гарантују развој.
За потпредседнике СЛС изабрани су Примож Јелшевар, Јасмина Опет и Франц Розман.
Представници СПО честитали су новоизабраном руководству партнерског СЛС
http://www.spo.rs/vesti/337-delegacija-spo-na-kongresu-sls.html

недеља, 16. новембар 2014.

Црквени брак ће признати и држава

Преднацрт грађанског законика предлаже изједначавање грађанског и црквеног венчања. За то је неопходна промена Устава.
Црквено венчање, пред представником верске заједнице, предвиђено је Преднацртом Грађанског законика као пуноважно и изједначено са грађанским склапањем брака пред матичарем. За ту новину је, међутим, потребна и измена Устава, који сада изричито предвиђа да се брак може закључити само пред надлежним државним органом.
Још од малена многе девојчице замишљају своје венчање. Тада им је мање битно да ли ће бити црквено, или грађанско. И убудуће, судећи по предлогу Грађанског законика, неће бити разлике у томе да ли ћете стајати испред свештеника, или матичара.
Црквени и грађански брак у Србији и пре неколико деценија били су изједначени. Међутим, то се 1946. године променило. Предлог да поново и црквени и грађански брак буду пуноважни, подржавају у Српској православној цркви.
"То је лепа вест коју најављујете и ми се радујемо јер знамо да је брак основна ћелија и породице и друштва, и ако имамо здрав брак имамо здраво друштво и државу", каже отац Раша, из Цркве Ружица.
Према његовим речима, да би дошло до изједначавања, неопходна је и промена Устава, али и усклађивање прописа, јер нa пример, по правилима цркве дозвољена су највише четири брака, али некоме није дозвољен ни други.
Одлуку о томе црквени представници доносе на основу разлога због којих је разведен први брак, каже отац Раша.
"Једини званични закон о брачној заједници је породични закон, тако да уколико се буде легализовао и црквени важно је ускладити прописе и за склапање и за раздвајање брака. Имам утисак да сада постоје велике разлике у томе, за грађански не постоје разлози, одлука, код цркве је ситуација другачија", каже Вера Деспотовић, породични терапеут са Академије за медије и комуникацију.
Отац Раша каже да црква више инсистира на моралној страни брака. 
"Ми имамо брачна правила, а држава је ту либералнија. Ако неко хоће у други брак или трећи, ми проверавано шта је био узрок престанка првог", каже отац Раша.
"Преднацртом није детаљније разрађено питање које је у вези са црквеном формом брака, за сада то нема никакву сврху јер Уставом то није могуће, да ли има интересовања показаће јавна расправа", каже Олга Цвејић Јанчић, из Комисије за Грађански законик.
Према њеним речима, ако буде интересовања, у будућности ће се то детаљније регулисати.
"Није то по угледу на неку земљу, вер ради регулисања права верника, да буду призната да не морају два пута да склапају брак", каже Цвејић Јанчић.
Како планирано изједначавање не би довело до још већих неједнакости, јавна расправа мораће да разреши још неке недоречености.
"Друго важно питање које се отвара јесте - да ли ће верификовати само хришћанску цркву, православну, и само ту верску заједницу, шта ће бити са другим... То може да отвори бројна питања, доведе до неједнакости, може да буде врло дискриминативно", каже Вера Деспотовић.
Посебно истиче важност таквог услађивања, јер како каже, ако се не обрати пажња на почетку, вратиће нам се као бумеранг.
Преднацрт Грађанског законика, који је већ неколико година на јавној расправи, налази се у завршној фази и према најавама Комисије већ идуће године би могао да се нађе и у скупштинској процедури.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1752241/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8+%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BA+%D1%9B%D0%B5+%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8+%D0%B8+%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0.html

петак, 31. октобар 2014.

Оскар Ромеро

Аутор: Растко Јовић


Док је узносио Дарове на Литургији, узносио свет Богу кроз дарове хлеба и вина, мецима је био погођен предстојатељ евхаристијског сабрања.


У беседи коју је изговорио само неколико тренутака пре смртоносних пуцања, епископ је казао: „Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас.“ Онај који је изговарајући ове речи био смртно рањен јесте архиепископ Сан Салвадора Оскар Ромеро (1917–1980). Убијен је у име режима Салвадора, у име „14 богатих породица“ које су управљале државом одводећи становништво у ропски систем, сиромаштво, очај, незапамћено насиље и убиства.

Пре него што је постао епископ, Ромеро је радио тешке послове, а једно време је био и дрводеља. Потицао је из сиромашне породице која није била у стању да финансира његово школовање. Он успева да упише богословију, а касније из Салвадора одлази у Рим на студије. У чин свештеника рукоположен је 1942. године у Риму, а због недостатка свештенства у својој родној земљи враћа се 1944. у Салвадор. У Салвадору обавља многе дужности, да би 1970. године био постављен за викарног епископа Сансалвадорске архиепископије. Сам архиепископ Луис Чавес Гонзалес (Luis Chávez y Gonzalez) био је одушевљен II ватиканским концилом и спроводио је реформе овог сабора. У тим година, док је био викар, Ромеро је испуњавао дужности које је добијао од архиепископа, али, како није подржавао уношење толиких промена, већ тада је доживљаван као конзервативан. Године 1974. изабран је за област Сантјаго де Марија (Santiago de Maria), а већ 1977. унапређен је у чин архиепископа Сан Салвадора. Како је почетком 1970-их био конформиста, строго послушан структурама цркве и државе, његов избор за архиепископа није наговештавао никакав отпор власти, већ напротив – значио је да држава у свом владању неће наилазити на прекоре црквеног поглавара. Оскар Ромеро је као нови архиепископ био јасна порука властима да ће и даље моћи несметано да убијају, док ће римокатолички архиепископ, по њиховом мишљењу, да прича приче о индивидуалном спасењу без мешања у државна питања. Дубина несреће, трагедија земље и број убистава довешће до тога да Оскар Ромеро од конзервативног свештенослужитеља постане хришћански епископ који помаже и брине, али и диже глас против неправде и нељудскости. Иако је и раније помагао сиротињи издвајајући велике суме новца из црквене али и своје личне касе, убрзо ће схватити како то није довољно. И не само да није довољно него је неопходно учинити много више, па тако он записује у свој дневник:


У„Свет сиромашних нас учи да ће ослобођење доћи само онда када сиромашни нису само на крају ланца помоћи Владе или цркава, него онда када су они сами господари и активни учесници својих сопствених напора за ослобођење.“

У овим речима се већ види визија човека који је својим очима, али и целокупним искуством доживео несрећу народа. Живећи са сиротињом, сахрањујући брутално убијене свештенике и сељаке, он полако проживљава трауму друштва, те разумева да је неопходно устати против система. Помоћ сиротињи, каква год и колика год да је она, само одржава и купује нељудски систем који увек и изнова ствара неправду задржавајући сиротињу на маргини друштва. Без обзира на то што се трудио да се не меша у политику, после многих убистава оштро је протестовао представницима режима. Говорио је јасно и о политици и хришћанству: „Влада не би требало да сматра свештеника који устаје у одбрану социјалне правде као политичара, или субверзивни елеменат, јер он испуњава своју мисију у политици општег добра.“ На његове протесте власт је имала да му понуди само циничан одговор који можда најбоље осликавају речи пуковника Молине: „Мантије нису отпорне на метке.“

Нељудски услови живота нагнали су велики број радника да се укључе у „мале црквене заједнице“ које су проповедале хришћанско учење о социјалној правди, желећи да реформишу друштво у светлу Јеванђеља. Појединци су се латили и оружја, била је то одлука која је произашла из безнађа. Све ове активности су, од стране власти, поистовећене са марксистичким погледом на свет, а тзв. „14 (аристократских) породица“ су наредиле убиства штрајкача, синдикалиста, учитеља, часних сестара, свештеника, једном речју свих оних који су могли бити глас промене. Настојања армије да учествује у овим убиствима била су додатно појачана „водовима смрти“, тј. плаћеницима који су немилосрдно убијали, силовали, киднаповали и мучили по целом Салвадору. У држави која је имала свега 5,5 милиона становника, биланс је био застрашујући – између 75.000 и 80.000 људи је убијено, а 300.000 је нестало и никада нису пронађени.

Свој отпор безумљу у којем је живео Оскар Ромеро је отпочео отвореним обраћањем председнику Салвадора као и одбијањем да било ко из архиепископије учествује у јавним церемонијама заједно са властима. Када то није дало довољно резултата, он чини нешто што је без преседана – забрањује Литургију у свим црквама осим једне – катедралне. Овим гестом је на једном месту, на Литургији, сабрао више од 100.000 људи, а саслуживало је преко 100 свештеника. У току службе, епископ Ромеро је оштро критиковао режим и његов нељудски лик, али је такође нагласио да хришћани морају понудити алтернативу, јер познавати Бога је идентично са остварењем правде за сиромашне. „Даваше правицу сиромаху и убогоме, и бијаше му добро; није ли то познавати ме? Говори Господ“ (Јер. 22, 16).

Његова активност, али и снага и непоколебљивост коју је показао пред моћницима, одлучила је његову судбину – убијен је 1980. године, само три године после постављења за архиепископа у Сан Салвадору. На сахрани се број присутних људи мерио десетинама хиљада, па је власт у току сахране пуцала на окупљени народ, аутомобили су дигнути у ваздух, а снајперисти су насумично гађали. Ни његова смрт није дала мира његовим противницима, него их је то одвело у још већи страх јер су посегнули за најгрубљом силом.

Али, вратимо се за тренутак на почетак приче. Док је приносио свет Богу на Литургији, бискуп Ромеро је убијен. Или друкчије говорећи, док је приносио себе и свет, Литургија и стварност су постали једно – принос је био истински његов живот. Литургија није остала само један ритуал, него аутентично сведочанство за све присутне – сведочанство приноса. Евхаристија је постала догађај историје, икона једног другог света у историјском свету неправде. Литургија је тиме себе открила као догађај заједнице, а не индивидуе. Сада је Евхаристија потекла за живот заједнице, а не само за појединце сабране у храму и њихово лично „усавршавање“. Христос је ушао у Храм да би затим отишао у свет. Бискуп Ромеро је „прелио“ Евхаристију изван олтарског стола, изван зидова храма и улио је у живот света, ослобађајући Литургију стега култа, а хришћане спасавајући од греха саможивости и малограђанштине.
http://www.pravoslavlje.rs/broj/1142/tekst/oskar-romero/

среда, 8. октобар 2014.

ОЛГИЦА БАТИЋ: Поново ћу тражити увођење кастрације за силоватеље!



Тражићемо да се за најтеже облике кривичних дела против полне слободе који за последицу имају смрт у закону децидирано наведе казна од 30 до 40 година затвора. Ова одредба се не би односила само на случајеве када су жртве малолетници већ и на пунолетне особе, каже народна посланица Олгица Батић
Поново ћу затражити увођење кастрације и пооштравање казнене политике према силоватељима - најавила је посланица Олгица Батић.
Она сматра да је наша казнена политика више него блага и да ће идуће недеље предложити Скупштини измену и допуну Кривичног законика.
- Тражићемо да се за најтеже облике кривичних дела против полне слободе који за последицу имају смрт у закону децидирано наведе казна од 30 до 40 година затвора. Ова одредба се не би односила само на случајеве када су жртве малолетници већ и на пунолетне особе. Предложићу увођење обавезне кастрације за повратнике.
Законодавства неких земаља већ примењују таква решења. Узор може да нам буде Чешка, у којој су до 2012. извршене 24 кастрације - наводи Батић.

http://www.dhss.org.rs/index.php/medija-centar/kategorije/vesti/427-ponovo-cu-traziti-uvodjenje-kastracije-za-silovatelje

понедељак, 6. октобар 2014.

Hemijski kastrirati pedofile

PROMENITE ZAKONE BEZ NADZORA I STRUČNE POMOĆI, ONI SU PRETNJA ZA ŽIVOT DECE

Hemijski kastrirati pedofile

Nisam siguran da neću ponoviti zločin kad mi istekne kazna. To je neka sila koja me tera. To je jače od mene. Zato tražim da me kastriraju medicinskim putem.
Ovako se sudijama Vrhovnog suda pre sedam godina obratio zatvorenik osuđen zbog serijskih silovanja učenica u Novom Sadu. Njegovoj molbi nije udovoljeno jer naš zakon tada, kao ni danas, nije poznavao meru hemijske kastracije.

Ipak, nedavno silovanje i ubistvo male Tijane Jurić, a potom i trinaestogodišnje Ivane Podraščić, ponovo je u srpskoj javnosti podstaklo raspravu o mogućnosti da, osim sa zatvorskom kaznom, silovatelji budu suočeni sa hemijskom kastracijom. Ivanin ubica Darko Kostić (39) silovao je žene još od svoje 18. godine, a po odsluženju zatvorske kazne napadao bi iznova. Hemijskom kastracijom silovateljima-povratnicama bila bi umanjena seksualna želja.

Monstrum u pritvoru
Darko Kostić (na slici) trenutno je u pritvoru do 30 dana koji mu je odredio sudija za prethodni postupak. Zanimljivo je da je Kostić posle otkrivanja zločina ostao bez velikog broja prijatelja na društvenoj mreži Fejsbuk, verovatno zbog toga što su ostali zaprepašćeni zločinom koji je počinio.
- Srbiji je hemijska kastracija potrebna kao mera bezbednosti u slučaju višestrukih pedofila i silovatelja. To nije kazna, to nije odsecanje muškog polnog organa. To je hormonska terapija koja bi silovateljima umanjila libido i pomogla im da kontrolišu seksualni nagon - priča za „Blic” Olgica Batić, narodna poslanica i predsednica DHSS.

Čini se da ni Ministarstvo pravde više ne stoji tako čvrsto pri stavu da hemijsku kastraciju ne treba uvesti u Krivični zakon. Iako i dalje tvrde da je ta mera suprotna Ustavu i poštovanju ljudskih prava, ne poriču da će je radna grupa ipak razmotriti u okviru izmena zakona.

- Ustav kaže da je telesni integritet nepovrediv. Ja pitam: šta je sa telesnim integritetom devojčica koje su mučene, silovane i ubijene - odgovara Olgica Batić.
U stručnoj javnosti, pak, mišljenja su podeljena. Jedni tvrde da hemijska kastracija ne rešava problem seksualnog nasilja, jer tu nije reč samo o seksualnom zadovoljenju, već i o činu moći i dominaciji. Drugi se pak pozivaju na praksu zemalja koje su uvele hemijsku kastraciju i posle koje silovatelji u velikom broju slučajeva nisu ponavljali krivično delo.
(+)

- Hemijska kastracija ima svoje pravne, psihološke i medicinske razloge za i protiv. Države koje su ovu sankciju uvele, makar kao i opcionu, imaju izvestan uspeh, jer se tako deluje prvo na samog počinioca da više ne čini tu posebnu vrstu krivičnog dela, a obavlja se i funkcija generalne prevencije. Međutim, sa stanovišta medicine i medicinske etike, izvršenje ove sankcije je sporno jer pretpostavlja da vi silom preduzimate neke radnje protiv tela nekog lica, bez njegove saglasnosti - objašnjava Dragana Ćorić, profesorka Pravnog fakulteta u Novom Sadu i građanska aktivistkinja ispred udruženja “Roditelj”.

Imajući u vidu da napadači za teško silovanje maloletnika mogu dobiti najviše 15 godina zatvora, a za silovanje sa smrtnim ishodom najmanje 10, ostaje nerešeno šta se dešava sa silovateljima i pedofilima nakon što odsluže zatvorsku kaznu i nađu se na slobodi. Obavezna hemijska kastracija po Ustavu predstavlja kršenje ljudskih prava silovatelja i pedofila, ali njihovo slobodno kretanje ulicama, bez nadzora i stručne pomoći, pretnja je za život dece.


Marijin otac: Pooštriti kazne
Slobodan Jovanović, otac male Marije koja je silovana i ubijena 2010. i nakon čijeg slučaja je usvojen „Marijin zakon”, kaže da se pre kastracije zalaže za pooštravanje kazni.
- Mislim da je od hemijske kastracije mnogo efikasnije ako silovatelja pedofila osudite na 40 godina, bez mogućnosti pomilovanja. Takođe je važno smanjiti raspon kazni, na primer da minimalna kazna bude 30 godina umesto sadašnjih 10 - ističe Jovanović.

Tijanin otac: Podržavam
Igor Jurić, otac petnaestogodišnje Tijane iz Subotice koju je 26. jula oteo u Bajmoku i mučki ubio mesar iz Surčina Dragan Đurić, kaže da u potpunosti podržava hemijsku kastraciju seksualnih prestupnika i osuđenika za silovanje maloletnika.
- Dajem sve od sebe da nešto krene sa mrtve tačke i svaki predlog kao što je i hemijska kastracija podržavam. Osim usvajanja „Tijaninog zakona“ tražimo da ime svakog registrovanog pedofila bude javno objavljeno da bi roditelji mogli da upozore svoju decu - kaže Igor Jurić.


http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/499963/Hemijski-kastrirati-pedofile

Basara: Dospeli smo u društvo banana država

Britki hroničar svakodnevice u intervjuu za „Blic nedelje” komentariše burne događaje u zemlji s kraja septembra, tvrdi da je i nakon uspešne gej parade sve ostalo isto...




Šta je vaš najjači utisak prethodne nedelje: prebijanje Andreja Vučića, Parada, ukidanje „Utiska nedelje”?

- Osim ukidanja „Utiska nedelje“ - ništa drugo. Prebijanje Vučićevog brata nije ništa novo. Policija u Srbiji to stalno radi i sve bi prošlo nezapaženo da žandarmi nisu nasrnuli na Vučićevog brata. Gej parada je, bogu hvala, prošla bez krvi i demoliranja Beograda, ali to nije nikakav utisak. To bi tako trebalo da bude. Nisam siguran da je ovdašnja javnost spremno stala u odbranu „Utiska nedelje“, svejedno da li je eliminacija te emisije motivisana političkim ili komercijalnim razlozima. Nije to dobar znak.

Kako vidite prvu gej paradu bez nasilja? Da li se i koliko naše društvo promenilo proteklih godina?

Pišem svaki dan već 40 godina
Koliko vam je teško da pišete svaki dan, imate li inspiraciju?
- Nije mi teško, već četrdeset godina pišem manje-više svaki dan. A inspiracija? Satrirično-zajebantske kolumne nisu poezija. Ne treba tu inspiracija. Dovoljne su dve jutarnje kafe.
Sa čim novim izlazite na predstojeći Sajam knjiga?
- Najnovije je prepiska sa Miljenkom Jergovićem.
- Ništa se ovde nije promenilo. Niti će se ikada promeniti. Nenasilnost ovogodišnje gej parade nije posledica društvene emancipacije nego ozbiljne pretnje pendrekom i tamnicom. Našim je glavešinama izgleda bilo u interesu da se parada održi, pa su na određene adrese razaslate poruke da će - ukoliko bude belaja - biti žestokog degeneka. Pustite vi novinarsku patku o spontanom okupljanju branitelja „porodičnih vrednosti”. Osim pobačaja, u Srbiji ništa nije spontano. U svakom slučaju, dobro je što su poruke razaslate i što je Vučić skrenuo pažnju crkvenim glavešinama da se okanu vođenja državne politike. Vučić, naravno, ne bi bio Vučić kada ne bi pripomenuo da njega cela ta stvar oko gej parade ne interesuje, ali da se to mora održati i tako to. Ali tako to ovde ide. Problem poštovanja Ustava i manjinskih prava sveo se na referendum ko je peder a ko nije.

Da li i koliko verujete premijeru? Da li ga podržavate u borbi i reformama za koje se zalaže?

- Eh, Srbija, obećana zemlja infantilnosti. Vera u premijera isto je što i vera u Deda Mraza, s tim što u Deda Mraza više ni deca ne veruju, ali u Srbiji naoko odrasli ljudi - vrlo često formalno visokoobrazovani - slepo veruju u dolazak nekog bajkovitog državnika koji će im ispuniti novogodišnje želje. A znamo da su tamo gde caruju želje neizbežna i razočaranja. Sledstveno tome svi naši državni Deda Mrazovi - svi koje pamtim, počev od Tita, zaključno sa Vučićem - kada se ispostavi da nisu u stanju da ispune narodne želje, bivaju izloženi omrazi. Da ne dužim, načelno podržavam Vučićeve pokušaje da nešto promeni, ali uopšte ne vidim način na koji bi to mogao postići s ekipom nesposobnjakovića, klovnova i klonova koje predvodi. Ponoviću ono što sam stotinama puta rekao. Ovde ne vrede parcijalne zakrpe i karabudževine. Ovde se mora menjati sve. I to iz početka. Dakle - ustavotvorna skupština, pisanje ustava, izgradnja institucija. Naravno, to je apsolutno nemoguća misija. Inercija je odveć jaka.

Često ste govorili i pisali, da Srbima jedino diktatura pomaže. Mislite li i dalje tako?

- I dalje tako mislim. Naš politički sistem je do te mere degenerisan i korumpiran, da naprosto nije u stanju da proizvede ništa drugo osim degeneracije i korupcije. I diktatura je, naravno, takođe nemoguća misija. Ne volim ovo da kažem, ali bojim se da su pred nama sva vrata zamandaljena. Dospeli smo u društvo trećerazrednih banana-država u kojima caruje stagnacija. A to uopšte nije najgore što nas može zadesiti.

Srpska politika
Kuda se dela opozicija?
- Nalazi se u ćorsokaku. A tamo joj je i mesto.
Bili ste aktivni u politici dugo. Gde ste danas?
- Svojevremeno sam bio aktivan u mnogo čemu, pa i u politici. Prošlo je puno vremena i stvari su se promenile. Srpska politika me više uopšte ne interesuje.
Jednom ste rekli da je “vlast u Srbiji porodični biznis”. Kako vam danas izgleda ta vaša izjava?

- Izgleda mi sasvim na mestu. Evo, recimo, imamo prezidencijalne Nikoliće, čitavu jednu porodicu koja se profesionalno bavi politikom. U širem smislu, naša politička klasa bi se mogla definisati kao jedna velika porodica povezana ličnim interesima. Mi, obični ljudi nemamo nikakav uticaj na razvoj stvari zato što živimo u višepartijskoj diktaturi. Za koga god da glasamo, sve se svede na isto. Mislim da se to u političkoj teoriji naziva ohlokratija.

Kome više verujete - Zapadu ili Istoku - i šta nam oni nude?

- Baš dobro pitanje. Kao da sam ga naručio. Pre svega, verovati stranama sveta još je gluplje nego verovati u Deda Mraza. A budući da mi masovno verujemo u Deda Mraza, logično je da verujemo i u strane sveta i da sa tih strana očekujemo ispunjenje naših želja. Šta nam nude? Ni istok ni zapad nam ne nude ama baš ništa, a naročito ne besplatno. Mi, pak, imamo drugačiju, vrlo pogrešnu računicu. Ovako mi kontamo, a nevolja je što tako konta i naša država: Mi ćemo se svrstati na jednu stranu sveta, pa će nam odabrana strana sveta biti zahvalna i plaćaće naše račune. To je se zove seljačka politika i, kao takva, nije više funkcionalna čak ni na kvantaškim pijacama.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/499952/Basara-Dospeli-smo-u-drustvo-banana-drzava

петак, 3. октобар 2014.

У Србији је на делу дискретна антихришћанска пропаганда


У Србији је на делу дискретна антихришћанска пропаганда

Један од најистакнутијих српских зналаца и стваралаца у области социологије др Слободан Антонић, професор београдског Философског факултета, ваљевској јавности представио се излагањем о "Дехристијанизацији Србије" на трибини коју је, благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, у Ваљевској гимназији приредило сестринство манастира Ћелије


Дехристијанизација је сродна социолошки фреквентнијем и блажем појму - секуларизацији, илити процесу ослобађања друштва и његове културе од религијских симбола, односно повлачења религије из јавне у приватну сферу. Секуларизација је спонтан, "природан" процес, док дехристијанизација подразумева да постоји план групе људи, најчешће носилаца политичке власти, која ради на протеривању хришћанске вере из јавног живота. Историја бележи два случаја дехристијанизације - Француску револуцију (1789-1799. год.) и социјалистичку револуцију у Совјетском савезу, где је од 1925. до 1941. године деловао Савез милитантних безбожника са циљем уништења свега што је имало везе са Хришћанством. Примера ради, ова организација забрањивала је извођење духовне музике познатих композитора (Чајковског, Баха, Хендла...), рушила богомоље (Храм Христа Спаситеља у Москви и др.), палила иконе и богослужбене књиге, прогонила монаштво... Од акције се одустало услед отпочињања Другог светског рата, а и очекиваних резултата није било. Данас, оцењује проф. др Слободан Антонић, нема отворене борбе, али друштво је у целом свету свакако све секуларније.
- Постоји део друштвене елите тзв "нормативни естаблишмент", који одређује оно што је по друштво добро. У Сједињеним америчким државама, где не постоји традиционална државна религија, имамо примера утицаја нормативног естаблишмента на судске пресуде у случајевима тужби нехришћана (обично атеиста или агностика) против установа у којима су постојали хришћански симболи. Рецимо, године 1962. забрањене су молитве у школама на захтеве атеиста. Потом су уследила уклањања икона и слика религијске тематике са јавних простора и низ других акција са циљем затварања Хришћанства у домове верника. С друге стране, сексуалност је све више заузимала простор у јавној сфери. Дакле, у Америци, а потом и у Европи, долази до инверзије-религијско постаје тајно и приватно, а сексуално јавно и опште- сматра угледни научник.
Код нас у Србији такође је уочљива антихришћанска пропаганда. Спроводе је посредством медија разни (псевдо)интелектуалци, личности којима је јавна реч доступна... За сада, нема неких нарочитих резултата. Штавише, судећи по подацима пописа, број религиозних људи је у порасту, а нерелигиозних је свега 5,8 одсто, што је изузетно мало спрам рецимо Швајцарске, где је њихов удео чак 65 одсто у укупном броју становништва. Мада, имајући у виду проевропске тежње српских власти и дела народа, за очекивати је да Србија једног дана наликује европским земљама, закључује проф. др Слободан Антонић.
Циклус трибина манастира Ћелије наставиће предавање проф. Бошка Обрадовића "Светосавска философија живота по Оцу Јустину", чији је домаћин Духовна библиотека "Отац Јустин" 7. октобра 2014. године, са почетком у 17 часова и 30 минута.
Ј. Ј.


Извор: http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti/2014/2014-09-31-001v

уторак, 2. септембар 2014.

Evroskeptici brinu kancelarkinu stranku

Izborni uspeh Alternative za Nemačku (AfD) u Saksoniji najviše će koštati CDU, a ni podele unutar stranke nisu isključene. Novi-stari premijer te savezne države Tilih sluša instrukcije iz Berlina: ne koaliciji sa AfD-om.

Landtagswahlen in Sachsen 2014 AfD
Nakon ubedljive pobede na pokrajinskim izborima u Saksoniji, demohrišćanin, Stanislav Tilih, na raspolaganju ima više scenarija za formiranje vladajuće koalicije. Jedna bi naročito mogla biti eksplozivna, ukoliko je ista za Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) uopšte u igri, a izgleda da nije. Naime, partija osnovana pre godinu dana (u februaru 2013), Alternativa za Nemačku (AfD) uspela je da ostvari neverovatan izborni rezultat, osvojivši u ovoj pokrajini nešto manje od 10 odsto glasova. Do sada je mišljenje rukovodstva vladajuće CDU bilo jasno. AfD pripada „populističkom, desničarskom krilu“, što isključuje mogućnost ulaska u koaliciju. Ali Tilih sinoć nije u potpunosti isključio saradnju sa tom strankom.
Ipak, iz Berlina stiže jasan veto. Četiri dana uoči pokrajinskih izbora, kancelarka Merkel (šefica Hrišćansko-demokratske unije – CDU) eksplicitno je podvukla da saradnja sa evroskepticima iz partije AfD, nije prihvatljiva za CDU. Mnogi u kancelarkinoj partiji dele mišljenje Angele Merkel, ali ima i onih koji misle drugačije. Doduše, šef poslaničkog kluba demohrišćana u Bundestagu, Folker Kauder je u više navrata odbio poziv za učešće u televizijskim diskusijama, u kojima bi se pojavili i predstavnici Alternative za Nemačku.
Landtagswahlen in Sachsen 2014 AfD Frauke Petry
Liderka AfD-a u Saksoniji Frauke Petri
Nakon objavljivanja izbornih rezultata, iz Drezdena se oglasio i generalni sekretar Hrišćansko-demokratske unije Peter Tauber, rekavši da partnerstvo sa AfD-om nije moguće: ta stranka nema nikakvih suštinskih sličnosti sa nemačkim demohrišćanima, istakao je ovaj demohrišćanin.
Kritički tonovi u CDU?
Tilih se na sreću ne nalazi pred teškom odlukom, jer je u poziciji da sklopi savez sa socijaldemokratama i zelenima. Jer SPD i Zeleni bi komotno mogli da zamene dosadašnjem koalicionog partnera u Saksoniji – liberale (FDP). U ovoj najvećoj nemačkoj pokrajini na istoku zemlje, AfD demohrišćanima nije potreban, ali bi se to u drugim krajevima Nemačke (čak i u Berlinu) uskoro moglo promeniti. Pozicija nemačkih liberala, koji su do sada bili strateški saveznik CDU, mogli bi da ispadnu iz igre.
Već neko duže vreme, pojedini političari CDU upozoravaju na jačanje „desničarske konkurencije“. Doduše, nekadašnji šef vlade u pokrajini Baden-virtemberg, Ervin Tojfer, kolege u AfD-u ne doživljava kao desničare. „Svako od nas zna nekog političara u ovoj partiji i sa njim ima dobre odnose“, objasnio je Tojfer jednom prilikom, a preneo Špigel. Većina članova Alternative za Nemačku, nije „neprijateljski“ nastrojeno prema Evropskoj uniji, već odbacuje politiku spasavanja evropske valute. Ni odbacivanje dvojnog državljanstva nije razlog za neslaganja sa AfD-om, jer je takav stav do skora imala i partija kancelarke Merkel.
Preleti iz jednog u drugi tabor
Sekretar Alternative za Nemačku u Saksoniji, Uve Vulicer je tokom izborne večeri izjavio, kako CDU nije napustio zato što je promenio mišljenje, već zato što se promenila partija čiji je član bio godinama. Drugi prominentni članovi AfD-a, poput bivšeg šefa saveznog Udruženja nemačkih industrijalaca (BDI), Hans-OIaf Henker, kažu kako žele da ostanu dosledni zalaganju za konzervativne pozicije, od kojih su demohrišćani u međuvremenu odustali. Henkel, koji važi za velikog protivnika evra, danas je jedan od sedam poslanika Alternative za Nemačku u Briselu.
Landtagswahlen in Sachsen 2014 FDP Zastrow
Šef FDP-a u Saksoniji Holger Castrov
Tamo je AfD u junu ojačala Frakciju evropskih konzervativaca i reformista (EKR), kojoj pripada i partija britanskog premijera Dejvida Kamerona. Nemačka kancelarka Merkel je, kako prenose mediji, zbog toga uzaludno intervenisala. CDU političari iz tzv. desnog tabora, kao što je Erika Štajnbah, apelovala je na rukovodstvo stranke da u pogledu formiranja koalicija u budućnosti: „nikada ne treba da kaže nikad“. U međuvremenu stižu i vesti o prelasku demohrišćana u redove AfD-a, u pojedinim saksonskim opštinama.
AfD želi granične kontrole
U svojoj izbornoj kampanji, Alternativa za Nemačku se pored ostalog zalagala za rešenja, od kojih se ograđuju ne samo zeleni, levica i socijaldemokrate, već i mnogi u CDU. Pored zagovaranja da se ukine evro, AfD smatra da bi u Šengenskoj zoni ponovo trebalo uvesti granični kontrole. Lideri AfD smatraju i da bi ubuduće trebalo organizovati referendume, na kojim bi se građani izjašnjavali o izgradnji džamija i minareta. Optužbe da se približavaju ekstremnoj desnici (partiji NPD), naročito su oštre u Saksoniji, gde pomenuta partija već deset godina ima svoje predstavnike u parlamentu - i zalaže se za slične ideje.
Saksonski premijer Tilih ipak veruje da je AfD „privremeni politički fenomen“ i da će završiti kao i Partija pirata. Istraživanja javnog mnjenja ga ipak demantuju: popularnost „alternative“ na istoku Nemačke ne opada. Naprotiv, i u drugim pokrajinama bi AfD uskoro mogla da uđe u parlament.
http://www.dw.de/evroskeptici-brinu-kancelarkinu-stranku/a-17892832