Да ли ће нови закон o верским заједницама у Црној Гори ограничити слободу вере или уверења?

Посланици Европског хришћанског политичког покрета (ECPM) изразили су забринутост због новог закона о верским заједницама који је у Црној Гори усвојен почетком ове године. У изјави, они позивају владу Црне Горе да се придржава и спроводи препоруке Венецијанске комисије и да се суздржи од употребе насиља над својим грађанима.

Такође је тражено од Европске комисије да пажљиво надгледа рад Владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент приступања ЕУ.

Али шта се десило у Црној Гори? Зашто овај нови закон изазива забринутост за слободу вероисповести у Црној Гори? Прочитајте овде анализу мог колеге Лефтериса Калотеракиса.

(Аутор Лефтерис Калотеракис)


Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила закон под називом „Слобода вероисповијести или уверења и правни статус верских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. Чињеница да је закон који се бави правним признавањем свих признатих верских заједница позитиван је корак за земљу која тежи да постане чланицом Европске уније. Међутим, начин на који је припремљен и усвојен у Парламенту изазива забринутост да власти покушавају да покажу фаворизам према одређеном верском ентитету.

Заиста, Српска православна црква Црне Горе, најстарија верска установа у земљи (чије је седиште у Београду) не одобрава овај закон. Међутим, влада је била вољна да га брзо прогура кроз парламент. Премијер је изјавио да закон „представљa“ последњи корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“. Закон је изгласан у спорној атмосфери. Усвојен је у 3 сата ујутро, након што је 12 чланова опозиције приведено.

Закон је такође испитан током његове припреме од стране Европске комисије за демократију кроз владавину права Савета Европе (Венецијанске комисијe). Комисија је изјавила да је закон „корак напред“ у поређењу с претходним верзијама, али је тражила од владе да настави са консултацијама јавности и различитих верских заједница, констатујући да су већ обављене консултације. Венецијанска комисија као и актери цивилног друштва поставили су неколико питања:

• Прва сврха закона је да регулише регистрацију и правно признавање свих верских заједница у Црној Гори. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, а чини се да неке његове одредбе дискриминишу Српску православну цркву, истовремено фаворизујући Црногорску православну цркву, верски ентитет који је формиран недавно и који није признат признат од Васељенске  патријаршијe. На пример, од цркава са седиштем у иностранству (као што је случај са Српском православном црквом Црне Горе) тражи се сложенији пут до регистрације. Истовремено, закон каже да регистрација није обавезна (члан 19). Венецијанска комисија поздравила је чињеницу да регистрација није обавезна. Ово је принцип садржан у њиховим смерницама о правној личности верских заједницa -  верска институција не би требало да буде обавезна да тражи правну личностакотонежели. Међутим, они су изразили забринутост због формулације члана 25/3 закона који се односи на регистрацију цркава са седиштем у иностранству. За њих није јасно да ли је употребљени језик имплицитни притисак на Српску православну цркву да се региструју. Остале признате цркве са седиштем у Црној Гори мораће следити једноставнији поступак и биће уписане у евиденцију „постојећих верских заједница“.


• Друга тачка спорења је црквенa имовинa. Уколико се не доставе јасни докази о власништву, држава ће то тражити. Српска православна црква тврди да ова одредба циља и њих и да влада Црне Горе намерава да национализује њихову имовину. С друге стране, власти тврде да је током грађанског рата регистровано неколико имања Српској православној цркви или појединачним црквама без ваљаног законског основа. Венецијанска комисија испитала је аргументе обе стране и истакла да је црногорска држава та која ће одлучити коме припада шта. Међутим, они су тражили од власти да осигурају да црквеним институцијама буде дозвољено да користе имовину која је проглашена државном својином. Иако је влада дала вербално уверавање делегацији Венецијанске комисије да ће то бити учињено оне нису укључиле одговарајуће одредбе. о

• На крају, закон је критикован у две тачке у вези са верским образовањем. Прво, иако је признато право родитеља да школују своју децу у складу са њиховим веровањима, то мора бити учињено уз поштовање „психолошког интегритета детета“ (чл.52) и то само до једанаесте године. Једном када дете има дванаест година, дете одлучује за себе. Друго, ниједна верска заједница или група не може основати верску основну школу (јер је она обавезна и државна).


Верујем да Влада Црне Горе мора да одагна сваки утисак да намерава да неједнако третира Српску православну цркву. Влада савремене европске земље не би требало да показује пристрасност у својим односима са верским заједницама. Маргинализовање цркве која има дубоке историјске корене у земљи неће помоћи Црној Гори да обезбеди своје место у западним институцијама.



Као део преговора о придруживању са ЕУ, Црна Гора ће морати да испуни–између осталог – и одређена мерила која се односе на јачање ефикасне примене и спровођења људских права, уз усклађивање свог правног оквира са правном тековином ЕУ и међународним стандардима о људским правима (поглавље 23 – Правосуђе и темељна права). Ово укључује ефикасну заштиту права на имовину и слободу вероисповести. Наравно, регулисање верских институција у надлежности је Црне Горе, али то треба учинити на инклузиван начин. Претерано насиље, нејасне дефиниције закона и непромишљене изјаве могу погоршати антизападна осећања у земљи.

Стога се морају узети у обзир све препоруке Венецијанске комисије за овај закон. То ће вероватно значити измену тренутног закона након адекватног и транспарентног процеса консултација са свим укљученим заинтересованим странама. Влада се такође мора суздржати од употребе претераног насиља. Коначно, Европска комисија мора пажљиво да прати рад владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент процеса приступања ЕУ.

Извор:
http://leovandoesburg.blogspot.com/2020/07/will-new-law-in-montenegro-on-religious.html

Посланици европског парламента објавили Декларацију: Влада да измијени Закон о слободи вјероисповијести

Посланици Европског парламента из реда Европског хришћанског политичког покрета (ЕЦПМ) су 27. јуна у Бриселу објавили Декларацију о црногорском Закону о слободи вјероисповјести. ЕЦПМ је европска политичка партија чије су чланице 22 политичке партије из држава чланица Европске уније и више од тридесет партија, удружења и невладиних организација широм свијета. ЕЦПМ има 4 европска посланика из Холандије, Њемачке и Румуније, а њихови посланици се налазе и у националним парламентима Хрватске, Холандије, Ирске, Италије, Пољске, Румуније и Швајцарске.

Европски хришћански политички покрет је једина европска политичка партија која дјелује као хришћанско-демократска партија у Европи са хришћанско-социјалног гледишта. Основне вриједности ЕЦПМ су Европа у којој се чува људско достојанство, економија која ради за људе и планету, здраве породице и здрави бракови; слобода, безбједност и стабилност; борба против трговине људима, реформа Европске уније усмјерена према потреба грађана и очување хришћанске културе и заоставштине.

У духу универзалних вриједности за које се залажу, европски посланици ЕЦПМ су реаговали на доношење Закона о слободи и вјероисповијести и указали на околности под којима је донијет супротно препорукама Венецијанске комисије, као и спорне тачке по њиховом мишљењу.

Текст декларације интегрално:

Брисел, 27. јун 2020. године – Дана 27. децембра 2019. године, Скупштина Црне Горе усвојила је закон под називом „Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. године.

Овим законом регулишу се два аспекта: регистрација и законско признавање свих вјерских заједница у Црној Гори и имовина и власништво цркве. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, и чини се да се неким његовим одредбама дискриминише Српска православна црква, док се фаворизује “Црногорска православна цркве”. Друга тачка сукоба је црквена имовина. Уколико се не обезбиједе јасни докази о власништву, држава ће полагати право на њу. Српска православна црква тврди да је таква одредба усмјерена против ње, као и да Влада Црне Горе намјерава да национализује њену имовину.

Овај закон такође је критикован по основу два питања која се тичу вјерске поуке. Прво, иако се признаје право родитеља да врше вјерску поуку свог дјетета у складу са својим вјерским увјерењима, то се мора вршити уз поштовање “психичког интегритета дјетета” (Чл. 52) и само до његове једанаесте године живота. Када дијете напуни дванаест година, оно одлучује за себе. Као друго, ниједној вјерској заједници или скупини није дозвољено да оснује вјерску основну школу.

Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска Комисија) Савјета Европе разматрала је овај закон. Комисија је континуирано наглашавала потребу да Влада одржи јавне расправе са представницима свих вјерских заједница у Црној Гори – процес који је у пракси био ограничен. Такође, обавеза регистрације противна је принципу садржаном у смјерницама Венецијанске Комисије о правном субјективитету вјерских заједница.
Закон је на крају изгласан у спорној атмосфери: током ноћи, док су преставници опозиције и црквени великодостојници ухапшени а демонстранти изазивали нереде на улицама на дан гласања.

Ми, чланови Скупштине Европског хришћанског политичког покрета, тражимо од Владе Црне Горе да поштује и спроведе препоруке Венецијанске комисије, нарочито у погледу коришћења црквене имовине и регистрације вјерских заједница. Уколико је потребно постојећи закон измијенити, ми позивамо Владу да то учини уз поштовање адекватног и транспарентног процеса расправе са свим заинтересованим странама, без исказивања било какве пристрасности.

Такође молимо Владу Црне Горе да се узржи од употребе силе над сопственим грађанима и да његује атмосферу инклузивности и међусобног поштовања у својој интеракцији са вјерским скупинама, а нарочито са Српском православном црквом.

На крају, Европска Комисија треба да пажљиво прати резултате Владе Црне Горе у погледу слободе вјероисповијести, будући да она чини кључни елемент процеса приступања Европској Унији.

Са енглеског: Сузана Ћорсовић

 https://mitropolija.com/2020/07/02/poslanici-evropskog-parlamenta-usvojili-deklaraciju-vlada-da-izmijeni-zakon-o-slobodi-vjeroispovijesti/

Хришћанска уместо либералне слободе

Док француски председник Емануел Макрон покушава да наметне свој ритам и план реформисања Европске уније, Виктор Орбан разрађује своју визију, која је у много чему супротна. Недавно је у Риму на међународној конференцији неоконзервативних интелектуалаца, политичара и професора сажето изнео свој програм за будућност ЕУ, барем централноисточне.

Орбан је, наравно, поновио старе констатације да либералне владе нису успеле да заштите своје грађане и границе и зауставе илегалне миграције. Са друге стране концепта „отворених врата” налазе се хришћанске демократије, а Мађарска је, према речима њеног премијера, управо једна од тих – држава која је изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

Због сасвим супротног приступа либералних демократија у западној Европи и хришћанских демократија у централној и источној Европи – Орбан прогнозира да постоји реална могућност да „за 20 година у цивилизацијском погледу Европа покаже једну слику у западном делу, а сасвим другачију у источном”, што би, како каже, значило да би тешко било одговорити на који начин можемо да сарађујемо ако постанемо толико различити. Орбан је имао на уму да ће либерална демократија створити друштво које ће чинити велика муслиманска заједница, која расте, и хришћанска, која се смањује.

На питање модератора панела да ли овакав став у синергији с политиком наталитета коју спроводи мађарска влада значи да Орбан и Мађарска имају озбиљне и велике амбиције, мађарски премијер је покушао у први мах кратко да одговори да нема потребе да се било ко брине. Када је додатно „притиснут” потпитањем, рекао је да улога коју Мађарска игра у вођењу „борбе против либералног тока није посао за мале земље”, али да се те улоге прихватио „пошто нико други није хтео”. Ипак је изразио наду да ће веће земље, попут Италије или Шпаније, преузети лидерску улогу или им се барем придружити у вођењу борбе.

Орбан настоји да се – уколико „прође” Макронов план реформе ЕУ, који се заснива на некој врсти регионализације Европе на север и југ и запад и централноисточни део – заузме позицију лидера проширене Вишеградске групе.

Мађарски премијер је објаснио да, према његовом мишљењу, постоје два конкурентна погледа на Европу. Један је идентификовао као „федералистички”, који жели да „изгради Европу одозго” и који „не би волео да има суверене државе”. Друга визија, на којој он сам инсистира, јесте оно што он описује као „изградњу Европе од дна”, за коју каже да „поштује национални суверенитет и проналази начин да суверене нације сарађују у проналажењу заједничког интереса Европе нација”. Он описује Мађарску као „хришћанску демократију” и каже да је Мађарска изабрала „хришћанску слободу” уместо „либералне слободе”.

„Либерали подржавају тај процес, јер либерали мисле да је то добро. Не воле хришћанско друштво, не воле идентитет као што га ми разумемо, па сматрају да би нови састав западних друштава пружио лепши живот, бољи живот него што је био у време тзв. хришћанске Европе, стога подржавају тај процес”, закључио је мађарски премијер и додао да његов посао није да уверава друге народе да прихватају различите имиграционе политике, али је изразио наду да друге државе неће покушати да присиле Мађарску да следи исти пут.

Занимљиво је да је Орбан приметио значај „универзалног католичког приступа” у обликовању свог политичког мишљења. Рекао је да у изградњи суверених нација „морамо одолети покушајима изградње империје” и да је „универзални католички приступ” једини који цени и прихвата национални суверенитет.

На конференцији „Национални конзервативизам: Бог, част, отаџбина” Орбан је објаснио и рецепт захваљујући коме функционише национални суверенитет. У Мађарској 75 одсто чине католици, а 25 одсто калвинисти, и они, према Орбановим речима, могу да граде национални суверенитет на хришћанско-демократској основи.

 http://www.politika.rs/scc/clanak/448099/Hriscanska-umesto-liberalne-slobode

Борба за наслеђе у ЦДУ

Аутор: Миша Ђурковић

Оно што се већ дуго наговештавало десило се почетком ове недеље. Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Ангела Меркел предвидела за своју наследницу на челу ЦДУ, владе, а де факто и Европске уније, поднела је оставку на место председника странке, након што је најпре најавила да неће бити кандидат за новог канцелара Немачке после редовних избора следеће године. Партија је од њеног доласка на чело доживела низ шамара на регионалним изборима, као и даљи континуирани пад на нивоу федерације. Парадокс је, међутим, да је директан повод за одлазак преседан који се десио са формирањем краткотрајне владе Тирингије. АКК је наиме особа која је требало да странку одведе још више ка левици и да припреми коалицију са Зеленима, по моделу који је недавно испробан у Аустрији. Десило се пак да је под њеном управом локални ЦДУ по први пут направио фактичку коалицију са АФД и подржао члана либерала Томаса Кемериха за место председника владе.

Док мејнстрим медији наричу над „скандалом”, многи сматрају да је ово прерани, али логичан наговештај нечега што ће неумитно морати да се догоди. Политика остракизма АФД-а се све слабије држи. Они су постали релевантан чинилац у немачкој политици, не само због све веће снаге, већ зато што су кроз парламент и алтернативни медијски и интелектуални простор наметнули нова питања и ставове који добијају симпатије и у другим странкама, укључујући и ЦДУ (ЦСУ да и не помињем). Антимигрантска политика, залагање за очување једне немачке културе, противљење левом тоталитаризму на универзитетима, одбрана традиционалне породице јесу идеје са којима се слаже и велики део владајуће странке, иако у пракси следе сасвим другу политику што у коалицији са социјалистима води Меркелова. У АФД-у добро знају да је модел Тирингије једини пут за њихово излажење са маргине и улазак у власт. Отуда се у Бундестагу држе врло пријатељски према партији власти, доводећи их понекад у непријатну ситуацију када аплаудирају одређеним законским предлозима или наступима ЦДУ посланика.

Повлачење АКК са чела странке заправо тек отвара праву борбу за наслеђе. Меркелова има нешто више од годину дана да проба да нађе наследника какав јој одговара и да покуша да га ојача и припреми за преузимање целог њеног бремена. Проблем је што ће у странци имати све јачу струју која будућност странке види у враћању на позиције деснице и није јој неприхватљива идеја о сарадњи са АФД-ом и либералима. Први човек те фракције је правник, обавештајац и бивши шеф Службе за заштиту уставног поретка Ханс-Георг Масен.

Доста посланика из АФД-а, али и неке значајне немачке интелектуалце што их подржавају имао сам прилике да сретнем прошле недеље на веома занимљивој међународној конференцији одржаној у Риму. Био је то скуп из серијала о конзервативном национализму чију је највећу политичку звезду представљао Виктор Орбан, овог пута у улози човека што објашњава своје идеолошке ставове и начин на који их је могуће реализовати. Било је ту још политичара, али су занимљивија били неки од најатрактивнијих делатника на интелектуалној сцени. Рецимо, Даглас Мареј, један од главних интелектуалних промотора тек реализованог брегзита, и пре свега израелски мислилац Јорам Хазони  чија је прошлогодишња књига „Врлина национализма” постала прави манифест око кога се овај нови покрет окупља.

Хазони, који је добио бројне награде прошле године, у свом делу је захватио једну изражену практичну потребу да се нова политика ресуверенизације интелектуално оправда и легитимише. Од брегзита преко Трамповог изолационизма, до политика земаља Вишеградске групе, али и многих других чији политички утицај расте, постоји јасна потреба да се поново контролише сопствена судбина и да се преиспита модел какав је Брисел у Европи покушавао да универзализује и свима наметне. Ова нарација постајаће све занимљивија и народима такозваног западног Балкана којима се отворено поручује да питање европских интеграција до даљњег треба да оставе по страни, јер сама Европска унија има сопствене прилично велике проблеме.

Дакле, и у самој Немачкој, али и у владајућој партији отвориће се питање о томе шта је интерес државе и у ком правцу она треба да иде. Меркелова је за ових петнаест година на власти промовисала модел европске Немачке и немачке Европе, са отвореним вратима за имиграцију са свих страна. Није незамисливо да и у самој ЦДУ ојачају снаге које би будућност Немачке виделе у ресуверенизацији и већем вођењу рачуна о сопственом интересу и решавању својих, а не више европских проблема. Систем вредности и демографија гледано из те перспективе налазе се на првом месту.

Аутор: Миша Ђурковић

Научни саветник Института за европске студије

 http://www.politika.rs/scc/clanak/447809/Pogledi/Borba-za-naslede-u-CDU?fbclid=IwAR2tAro7I01avMnxbQKiwjswII0uhiBw_Dl9kZYnnzD3ASvkoJRGxmmsFKQ