Закључак из истоимене књиге.
Деведесетих година XX века Русија је одустала од идеје масовног атеизма и прогласила слободу савести. Религија је постала слободна, али је њена зависност од тада актуалних политичких процеса била очигледна. Политичари који су долазили на власт, заинтересовани за масовну, максимално широку подршку, тежили су да иступају као заштитници не само и не толико групних, колико општенационалних интереса, интереса читавог друштва. Групни идеолошки интереси морали су бити представљени као општи. Религиозни системи, по правилу, имају општељудски карактер, и упоредо са идејама опште једнакости и социјалне правде јесу у стању да придају политичкој делатности друштвени призвук. Почео је спори процес десекуларизације политике, који је у почетку носио не толико смисаони, колико спољашњи, прагматични карактер.
Истовремено, и то знатно интензивније, политизовале су се религиозне организације и пред себе су стављале два задатка:
а) развитак преко продора у друштвени живот, б) утицај на друштвену свет, у складу са овим или оним религиозним концепцијама.
Ови повезани процеси, на фону којих се родила хришћанско-демократска политика, упркос својој важности нису били одлучујући у формирању друштвених односа у постсовјетском периоду. Зато је намера руске хришћанске демократије да одигра улогу алке (обједињавајућег фактора) која би повезивала власт, народ и религију, била неостварива. Истовремено, хришћанска демократија је постала један од кључних симптома уласка религије у политику, и њој припада заслуга у формулисању одређених принципа учешћа верника у друштвеном и политичком животу.
Настанак руске хришћанске демократије изазвао је и касније историјске промене у животу руског друштва; друштвено супротстављање државном атеизму, општи процес политизације религије, карактеристичан за 90-те године, и законодавно утврђивање слободе савести.
Руска хришћанска демократија ослањала се на идеолошку базу социјалног учења католичке цркве, протестантску утопистичку идеју социјалне јеванђелизације, као и на православну богословску мисао почетка XX века, антикомунистичку идеологију илегалних, андерграунд хришћанских организација и програмске документе западних хришћанско-демократских партија.
Који су разлози ишчезнућа хришћанско-демократског покрета са политичке карте Русије?
1. Одсуство хришћанско-демократске политичке традиције у Русији. Европске и латиноамеричке хришћанско-демократске партије прошле су неколико важних етапа развитка. Прво су се појављивале клирикалне партије, које су као свој циљ постављале праведно социјално преуређење. Они су преживеле периоде утопијских надања повезаних са идејом социјалне јеванђелизације, покушавале да претворе идеал Царства Божијег у неку технологију за „побољшање“ капитализма. Касније је на Западу директна зависност од црквених структура нестала, и хришћанско-демократски покрет почео је да се структуира као савез различитих делова хришћанског света, којем се могу приближити и представници других религија, као и неверујући људи. Руска хришћанска демократија је, због историјских околности, била принуђена да копира ову последњу конструкцију, не доживевши цео процес свог раста и настајања.
2. Одсуство сопствене идеологије. Политичка идеологија може да освоји присталице само уколико поштује специфичне национално-државне особине, у складу са којима предлаже неке технологије које могу побољшати живот грађана. Хришћанска демократија се није изборила са задатком стварања оригиналне идеологије – руске и хришћанско-демократске у исто време. У интервјуу за новине Невско време, један од лидера ХДС, Виталиј Савицкиј, признао је: „Перспектива развитка хришћанске демократије у Русији чини нам се реалном, али и веома далеком. Нажалост, данашња свест људи боље усваја принципе клирикалног прилаза.“
3. Одсуство социјалне базе. Велики темељ хришћанске демократије у Русији, ако узмемо у обзир европско искуство, могао би бити средња класа. Али њено формирање је било закочено економским моделом који је власт прихватила. ХДС је била принуђена да се обраћа сиромашним слојевима, али они су заштитника својих интереса видели у КПРФ (комунистичка партија руске федерације). Постсовјетској руској буржоазији хришћанске демократе нису биле потребне. Она је била заинтересована за директне контакте са официјалним црквеним структурама, које су имале утицаја на власт. Осим тога, контакти са званичном црквом дозвољавали су „новим руским“ (то су они њихови богаташи, скоројевићи) да нађу краћи пут до руског естаблишмента, којем још од Стаљиновог времена припадао епископат РПЦ МП (руска православна црква московске патријаршије).
Покушаји ХДС да апелује на хришћане различитих конфесија нису успели, јер су унутар самог руског хришћанског света постојале озбиљне противречности.
Тежња РХДП (Руски хришћански демократски покрет; у оригиналу РХДД) да присталице државне идеје обједини под знамењем хришћанске демократије није могла да заживи, будући да је за њих хришћанство (православље) било само споредни фактор. Они су рађе прилазили комунистичким или националистичким партијама.
4. Одсуство подршке од стране главне цркве – РПЦ МП. Хришћанска политика – политика која се позива на религиозне идеале – могла је да успе само у случају да су лидери партија могли да сакупе значајне богословске основе за политичку делатност. Како су те основе позајмљене из западне традиције, оне су остале туђе за православне вернике, јер се они оријентишу на традиције сопствене цркве која није износила званичне судове о месту хришћанина у друштву. У практичним политичким деловањима црква је контактирала непосредно или са влашћу, или са партијским структурама, способним да утичу на власт. Како у првој половини 90-их година још увек није било формулисано званично социјално учење Руске Православне Цркве, није било могуће ни да се православље повеже са појмовима демократије. Као последица – губитак православаца у нивоу социјалне базе. Другим речима, у основи руске хришћанске политике може се налазити само комплекс идеја који је „освећен“ од стране православне цркве.
Осим тога, не треба заборавити да се средином 90-их година приврженост демократским принципима у свести масе (народа, већине) схватала као противречна православној црквености. Појавила се дилема. Ако су хришћанске демократе по свом усмерењу првенствено демократе, они (као партије Огородњикова и Савицког) разводњавају своју хришћанско-православну специфичност. Ако су хришћанске демократе, пак, пре свега православни, онда они (као што је то случај са РХДД) постепено губе своју демократску оријентацију, претварајући се у једну од национално-државних партија, за које је хришћанска црква један од инструмената за учвршћивање националне државе и за грађење нове државности. На оба ова пута партије су се лишиле специфичног хришћанског карактера.
Коначно, идеје хришћанске демократије су се, на путу свог ширења од центра ка регионима (периферији), изобличавале, распадале и користиле се маргиналним политичким формацијама које су стварале секте (секте су стварале формације, не обрнуто). У центру су се појавиле нове тенденције, и политизација религије на крају XX и почеку XXI века настављала се по конфесионалном принципу: почело је структурисање политизованих протестантских и православних организација. Анализа тог перода руске хришћанске политике захтевала би посебну књигу.
Ипак. Да ли је у савременој Русији могућа аналогија западно-хришћанске демократије као политичке идеологије и праксе, на основу православне традиције? У корист позитивног одговора на ово питање говоре следећи фактори:
Као прво, у интелектуалном наслеђу Русије чува се историјска традиција хришћанске социјалне мисли, а у широкој друштвеној средини постоји висок степен поверења према Руској православној цркви. Особености националног менталитета имају паралелу у црквеном учењу о саборности, богоподобности личности, улози мирјана у друштву. Као друго, ми пратимо интензиван процес разраде и формулисања православног социјалног учења. Прва етапа тог посла завршила се са појавом Основа социјалне концепције РПЦ (2000), друга етапа – са појавом Зборника моралних принципа и правила управљања (2004). При изучавању ових докумената примећује се њихова садржајна блискост постулатима и принципима социјалне етике других хришћанских цркава. Обраћање вредностима православља при формирању политичке идеологије не претпоставља конфесионалну или религиозну затвореност. Таква идеологија или систем социјалне етике, оријентисан на прихватање од стране већинског дела руског друштва, мора да уважава вредности других религија народа Русије.
Треба имати у виду да разрада и формулисање политичке идеологије ослоњене на православне хришћанске вредности, које су типски сличне феномену западне хришћанске демократије, не може бити део Цркве као сакралне или чак социјалне институције, јер Руска православна црква принципијелно позиционира себе изван поља политике, као такве.
Сличан задатак предстоји данас пред самом политичком мишљу, која је позвана да испољи оне елементе црквеног учења који могу бити „преведени“ на језик политичке теорије и социјалне етике. Истовремено, такав рад мора да се спроводи у садејству са представницима Цркве и са учешћем православних мирјана. Испуњавање овог задатка захтева труд „саборног разума“ (у смислу заједничког), планске делатности свих заинтересованих политичких и интелектуалних снага – само у том случају она има шансе да успе.
Општи задатак може бити означен на следећи начин: именовање и формулисање општих вредности које су у складу са руском православном традицијом и фундаменталном хришћанском традицијом у целини, а које би могле постати формирајући фактор основна социјално-етичких норми и консолидовања руског друштва.
Коначно, реч је о систему представа, норми и приоритета, који носи не карактер религиозног учења, већ практично оријентисане политичке теорије, иако се ослања на вредности које имају религиозно порекло и основу.
Александар Шчипков
http://www.religare.ru/2_10829.html
Превела са руског: Олга Јокић
Нема коментара:
Постави коментар