Према анкетама, опозициона Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) представља тренутно најпопуларнију странку у Немачкој. При томе није реч само о анкетама. Избори у Хесену су показали да ЦДУ може имати разлога за оптимизам.
Владајућа коалиција је толико непопуларна да демохришћани не морају много да се труде око бирача. Поскупљења, огромни трошкови енергетске политике, економске тешкоће, невоље са исламистима и мигрантима, бројне афере и ригидна идеолошка политика Зелених представљају теме на које се свака опозициона странка може лако надовезати. Једноставно, догађаји им иду на руку и уколико се нешто не промени – ЦДУ можда може очекивати да ће се после избора вратити на власт.
Иако на први поглед ствари не изгледају лоше – не сме се превидети да је ЦДУ запала у дубоку идентитетску, односно идеолошку кризу – која се неће разрешити ни након евентуалне победе на изборима. Штавише, победа би могла чак представљати и додатну невољу за странку, јер би се могло десити да сви они проблеми који се, за сада, још увек не виде дођу у пуној мери до изражаја једном када странка буде морала да јасно формулише сопствену политику.
Утешна награда
Наиме, реч је о кризи која траје већ дуго и није тешко пронаћи показатеље који говоре да је стање далеко од доброг. Један од тих индикатора представљају и честе промене лидера. Након повлачења Ангеле Меркел, децембра 2018. године је на чело странке дошла Анегрет Крамп-Каренбауер, која је од 2011-2018. била премијер Сарланда, и од 2019-2021. министар одбране. Она је требало да оличава континуитет са политиком Меркелове. Међутим, Крамп-Каренбауер се на лидерској позицији није дуго задржала. Већ почетком 2021. године одступила је са места шефа странке, и то после лоших резултата на изборима за Европски парламент, односно избора у Тирингији.
Пошто се показало да Крамп-Каренбауер никако није добар кандидат за канцелара – демохришћани су морали да потраже новог првог човека странке. Пронашли су га у Армину Лашету који је био премијер Северне Рајне-Вестфалије. Међутим, ни он није имао много среће. Лашет је странку водио на савезним изборима и после изборног пораза није било друге него да се и он повуче. Био је то тренутак за Фридриха Мерца који води странку од јануара 2022.
Уколико су Крамп-Каренбауер и Лашет важили за бледе политичаре и примерне ученике Ангеле Меркел, Мерц је био виђен као неко ко је дошао да продрма ствари. Крамп-Каренбауер није скривала да је њен узор био стари секретар странке, Хејнер Гајслер, односно да је припадала левом крилу ЦДУ. Са друге стране, Мерц је важио за кандидата „деснице” и „конзервативаца” у странци – уколико је таквих тамо још било. Њега је углавном подржавала страначка омладина, као и они који нису са одобравањем гледали на целокупно наслеђе Ангеле Меркел, мада нису били спремни ни да напусте ЦДУ и окрену се некој алтернативи.
Избор Мерца за првог човека и није изгледао као велики тријумф – већ више као утешна награда за труд у ситуацији која није изгледала ружичасто. Наиме, Мерц се за место шефа странке такмичио против Крамп-Каренбауер. У тој борби је пропао, упркос томе што је имао подршку Волфганга Шојблеа, председника Бундестага и утицајног званичника странке још из времена Хелмута Кола. Пораз Мерца није обесхрабрио па је покушао и други пут – што му је донело још један пораз. Истина, Лашет није био осветољубив и желео је да очува јединство странке, па је Мерца уврстио у свој тим. На крају је Мерц постао председник странке из трећег покушаја.
Опортунистичка политика
Оно што на први поглед може изгледати као типична борба за моћ и утицај унутар једне странке – где се политичари шутирају испод стола у нади да ће осујетити конкуренте – а себе, односно своје симпатизере, довести у први план, заправо осликава дезоријентисаност странке после владавине Ангеле Меркел. Не треба заборавити да су немачки конзервативци још од 1970-их година упозоравали на тренд социјалдемократизације Уније. Неки од њих су подвлачили да ЦДУ никада и није желела да буде десна странка – већ само „омнибус партија центра” (Каспар фон Шренк-Нотцинг). Избегавајући да се постави као фундаментална опозиција левици ЦДУ је још од 1970-их година себе дефинисала као „социјалну, народну странку центра”. У време док је на челу партије стајао Курт-Георг Кизингер, свесно је избегавано да се странка профилише као конзервативна.
Истина, Хелмут Кол је обећавао „духовно-морални заокрет”, односно обнову – али се то у стварности није догодило. Заправо, чак је и Кол ЦДУ видео као странку центра. За конзервативце је, истина, тада још увек било места. Међутим, највише на шта су могли да рачунају било је то да представљају једну од различитих струја унутар странке, да би се временом тај простор сужавао. Политика компромиса са левицом, преузимање туђих тема и губитак јасног профила достигли су врхунац у време владавина Ангеле Меркел. Странка се није либила ни коалиције са социјалдемократама, а није непознато ни да је Меркелова прижељкивала коалицију са Зеленима – што се у случају ЦДУ не може другачије означити него као најчистији пример политике без уверења. Странка која се представља као хришћанска и народњачка на крају је прихватила легализацију истополних бракова.
Ма колико таква опортунистичка политика, која гази све принципе и убеђења, могла краткорочно изгледати употребљиво – њени протагонисти (од Србије до Немачке) морају имати на уму да се помоћу обмана не може вечито владати и да у једном тренутку ствар може да се сломи. Стварност, на крају, увек дође по своје – а народ препозна да им се под лажном фирмом предуго продавала лево-либерална политика. Управо се то догодило у Немачкој. Да су ствари измакле контроли могло се наслутити још пред изборе 2017. Тада је Ангела Меркел у оквиру странке изабрана за кандидата за канцеларско место са резултатом на коме би јој позавиделе и колеге у Северној Кореји. Страначки врх је чврсто стајао иза ње и све је деловало идилично. Међутим, када се Меркел преварила и отишла да разговара са страначким званичницима нижег нивоа – поготово на истоку земље – морала је да се суочи са врло непријатним критикама. Један локални функционер јој је тада без увијања саопштио да је у ЦДУ ушао због Хелмута Кола, али да ће због ње иступити. Странка је 2017. ипак добила изборе, али са падом од преко осам одсто.
Претња иступањем из странке у случају ЦДУ није била тек само празна реч. Одлив незадовољног чланства – па чак и функционера – трајао је већ дуго. Оснивачи Алтернативе за Немачку (АфД) били су махом они којима је досадило да покушавају да поправе ствари унутар станке и да раде на повратку на „стари курс”. Бернд Луке, Александер Гауланд, па и садашњи носилац листе АфД за европске изборе др Максимилијан Кра – сви су они бивши чланови ЦДУ. Гауланд је сведочио о томе како му је у странци стављено до знања да он и његови истомишљеници више нису потребни. Исто важи и за Ерику Штајнбах, која је као посланик у Бундестагу гласала против легализације истополних бракова. Она је дуго година била члан странке и, према њеним речима, лично је била у добрим односима са Ангелом Меркел, али једноставно више није могла да следи политику странке. Алтернатива за Немачку била је одговор на наводно прагматичну политику да „нема алтернативе”. Беспринципијелне технократе и опортунисти сами су створили опозицију са којом сада нису у стању да изађу на крај. После избора са савезних избора 2017. АфД је постала најјача опозициона странка.
Случај Ленгсфелд
Ни са Фридрихом Мерцом тренд одлазака разочараних конзервативаца се није зауставио. Последњи случај у низу представља Вера Ленгсфелд. Њен пример није без значаја. Наиме, Ленгсфелд је рођена у бившем ДДР-у, где је била активна као борац за грађанска права, те је хапшена због залагања за слободу речи. После уједињења Немачке, сарађивала је са Зеленима и била посланик у Бундестагу, а 1991. протестовала је против Заливског рата. Као борац за грађанска права, посебно се ангажовала по питању обештећења жртава комунистичке диктатуре у Немачкој. Из Зелених је прешла у ЦДУ – али ни то није било без трзавица – па је убрзо постала критичар политике Ангеле Меркел. Поред осталог, исказивала је неслагање са мигрантском политиком, као и са мерама против COVID-19.
Све у свему, Ленгсфелд свакако није типичан „човек деснице”, нити је неко на кога би се могла налепити једна од многих пригодних етикета попут „екстремиста”, „популиста”, „националиста”, „фашиста”. Па ипак, ни за њу у садашњој, обесмишљеној ЦДУ више нема места. Своју одлуку да напусти странку Ленгсфелд је образложила речима да је још од времена Меркелове имала велике замерке на ЦДУ и да се надала да ће се курс кориговати. Међутим, та корекција се, према њеном мишљењу, још увек не да видети. То што је странку напустио и последњи конзервативац – који није спреман да прихвата баш све што страначки врх одлучи – представља тежак ударац за Фридриха Мерца, а речи Вере Ленгсфелд могу се тумачити као критика на његов рачун. У сваком случају, лидер ЦДУ се нашао у деликатном положају.
Наиме, уколико је заиста размишљао да реформише странку поставља се питање са ким је то планирао да учини – ако су људи од интегритета већ или напустили ЦДУ, или су маргинализовани. Случај Ленгсфелд отвара још једно питање које превазилази стање у странци. Изгледа да жена која се борила против тоталитаризма и која се залагала за слободу речи још пре 1989. – када је то са собом повлачило немали ризик – у својим седамдесетим годинама, у оквиру другог политичког система, поново мора да брани елементарна грађанска права попут права на слободу мисли, односно да се одупире мигрантској политици и рестриктивним мерама у време COVID-19 – и то чак насупрот вођама сопствене странке. Да ствар буде компликованија, то је партија која се издаје за демократску и хришћанску. Поглед из ове перспективе не говори ништа добро о стању слободе у Немачкој.
Невољу за Фридриха Мерца, дакле, представља то што очигледно није у стању да одреди јасан курс странке. Наравно, сва кривица се не може свалити искључиво на њега. Оно што је годинама подривано и обесмишљавано не може се поправити тако брзо, чак и када би постојала воља. Међутим, и то представља део проблема. Сва је прилика да Мерц ни сам није сигуран у ком правцу би желео да поведе странку. Са једне стране, постоје његове изјаве да су Зелени главни непријатељ ЦДУ у овој влади. Уколико се има у виду да је реч о странци која даје тон политици немачке владе – Мерцова реч постаје сасвим разумљива. Наравно, реч је о изјави коју су медији у Немачкој дочекали панично, проричући скретање ЦДУ удесно – приближавање АфД-у и објаву рата влади.
Међутим, политику не сачињавају само необавезне изјаве, већ и дела. А на делу је ЦДУ са Зеленима у стабилним коалицијама у једном броју савезних држава. У том контексту, Мерцов покушај да се профилише као конзервативац делује неуверљиво – будући да његова странка већ 20 година прави коалиције са онима које он сада, наводно, види као главне непријатеље странке. Исто тако, Мерц је приметио да су Зелени са својом енергетском и климатском политиком одговорни за поларизацију у немачком друштву. И овде је у питању тачна и сасвим разумљива изјава. Међутим, поново се поставља питање одговорности ЦДУ – који је 16 година фактички водио готово исту енергетску политику – приближавајући се Зеленима. Није ли баш Ангела Меркел одустала од атомске енергије? Као што је познато, Мерц одбија да се јасно дистанцира од наслеђа бившег канцелара.
Такође, уколико су Зелени ти који поларизују друштво, поставља се и питање како Мерц објашњава коалиције на покрајинском нивоу? Занимљиво је приметити да док коалиције са Зеленима ни не спомињу – Мерц и његове страначке колеге не пропуштају прилику да се изјасне против било какве коалиције са Алтернативом за Немачку на било ком нивоу. Све то поново сведочи о дезоријентацији странке, која можда може да профитира од незадовољства грађана садашњом политиком, али која ни сама није сигурна шта би могла да им понуди као алтернативу. Страначка располућеност постаје чак и забавна када се има у виду да иста „центристичка” ЦДУ не одбацује сарадњу са крајњим левичарима око Саре Вагенкнехт – само да би се спречила АфД да учествује у власти.
Профитирање на исламу
Још један згодан пример нејасног позиционирања представља и покушај ЦДУ да – у светлу догађања у Гази и демонстрација у Немачкој – профитира на теми ислама. Почетком децембра се из ЦДУ чуло упозорење да широкогрудо додељивање немачког држављанства и нови закон о држављанству, који планира влада, отварају врата за формирање једне исламистичке странке, односно за утицај Турске у немачком политичком систему. Није, дакле, ствар само у томе да ће се тиме изменити немачка демографија – већ и бирачка структура. Рачуна се да би чак 2,5 милиона људи тако добило немачки пасош – што се, пре свега, односи на Турке и Сиријце – у чему се види потенцијал за стварање исламистичке странке, при чему у ЦДУ-у сумњају да би та странка представљала немачки огранак Ердоганове странке, која би – узимајући у обзир демографску структуру Немачке – без већих тешкоћа прешла праг од пет одсто.
Са друге стране, изјаве о увођењу шеријатског права у Немачкој – које долазе из странке Зелених – указују на то да се тамо озбиљно рачуна са гласовима исламиста. (ОВДЕ) С тим у вези, не може се избећи питање шта је ЦДУ радила протеклих година и зашто су њени функционери подржавали досадашњу мигрантску политику? И овде није само реч о томе шта је ЦДУ подржавала пре седам година, него шта у још већој мери њени посланици прихватају у Бундестагу. Почетком октобра се у медијима појавила информација да су чланови ЦДУ у буџетском одбору гласали за помоћ оним невладиним организацијама које мигранте са Медитерана доводе у Европу. Осам немачких бродова крстари око обала Африке. Они сакупљају мигранте и онда их превозе до Лампедузе и Сицилије – за шта добијају новац од немачке владе. ЦДУ се због тога у јавности дури, али колегама не жели да квари посао.
Тиме је поново отворено питање да ли ислам припада Немачкој – што представља још једну у низу потешкоћу за Мерца и његову странку, будући да су управо њихови функционери (Меркел, Шојбле, Кристијан Вулф) били сложни у изјавама да ислам припада Немачкој. Исти тај ЦДУ је нападао АфД и називао их исламофобном странком због простог констатовања чињенице да ислам није део немачке традиције. Појединачни грађани који су муслимани припадају Немачкој – али не и ислам – био је став Алтернативе. По свему судећи, ЦДУ у новом програму жели да дотакне то питање, али не и да заузме консеквентан став. „Муслимани који деле наше вредности припадају Немачкој”, наводи се у документу.
Али и та, блага формулација, изазвала је отпор унутар странке, овога пута код Рупрехта Поленца (Ruprecht Polenz). Тиме је ЦДУ поново испод оног нивоа који захтева садашња ситуација. Страначки врх вероватно рачуна на то да ће и овога пута моћи да анестезира јавност пригодном изјавом – попут оне чувене да је мултикултурализам пропао – а да затим настави даље, као да се ништа није догодило. У светлу приметне исламизације и преузимања читавих четврти у немачким градовима, програмска изјава не изгледа уверљиво, поготово ако се не изјашњава о којим „нашим вредностима” је реч – мимо позивања на општа места попут „правне државе”, „поштовања” или „толеранције”. Мерц и врх странке се надају да би либералним одговорима из 1990-их могли да решавају проблеме данашњег тренутка. Са друге стране, један део станке ни то није спреман да прихвати и још увек прижељкује савезну коалицију са Зеленима.
Укратко, демохришћанска идеја је у Немачкој – као и у Европи – у кризи. Захваљујући сопственим политичарима, демохришћани каскају за догађајима, па чак и када им околности иду наруку они једноставно не успевају да артикулишу став и формулишу сопствену политику. Све што ЦДУ под Мерцом уме да понуди као „заокрет” је необавезна критика Зелених, дурење због последица политике усељавања, или у случају ислама – из нафталина извучено либерално схватање „доминантне културе”, која се базира на универзалном појму људског достојанства, који је до сада служио за блокирање сваке критике ислама, односно криминализацију критике миграционе политике, у чему су, опет, функционери из редова ЦДУ одиграли битну улогу.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард
