У претходном броју „Нове Русије“ писали смо о слободи. Данас ћемо говорити о демократији. Нема речи која је толико вишесмислена у данашње време, и која је била више злоупотребљавана у политичкој борби. Под појмом „демократија“ се сматра не једна, већ најмање пет различитих ствари, које чине политички строј Европе. Можемо, вероватно, набројати и више тих политичких елемената, али за нас ће бити довољни и следећи:
1. Под демократијом понекад сматрају, и то чак често, „формалну“ слободу, коју она чува као драгоцено наслеђе либерализма, који се сада без остатка растворио у демократију. О овој мешавини смо писали прошлог пута.
2. Под демократијом често сматрају сам принцип „правне државе“ или „благозакоња“ (на грчком), насупрот деспотизму или тиранији. Заиста, демократија у Европи јесте једина форма правне државе која се одржала у XX веку. Оригинална монархија и аристократија рођења или цензуса наредили су да се дуго живи. Насупрот демократске државе сада стоји принцип насиља и преврата као основе државе; насупрот власти парламента јесте власт банди, а насупрот права гласа – право бича и пиштоља, обојено идеологијом.
3. Демократијом сматрају – то и јесте суштинско одређење – власт народа, или власт маса, или владавину већине, ма у каквим се правним формама она изражавала. Ми немамо права да одузмемо име „демократија“ ни старогрчком полису, ни комуни средњег века, па чак ни разним формама цезаризма. Нови, широки појам „демократије“, предложен од стане житеља Евроазије, може бити згодан за сву разноврсност политичких форми. Али, његова двосмисленост и, чак, опасност, јесте у томе што он потцртава не владавину народа, већ само блискост народа власти, што дозвољава да говоримо о демократском карактеру подједнако и московског царства, и савременог фашизма.
4. Под демократијом подразумевају, коначно, савремене форме организације демократских држава, које ми морамо, ипак, поделити: на парламентаризам, тј. систем апсолутне зависности од народног представништва, што, суштински, јесте наслеђе либералне, недемократске државе, и
5. на изборе владе на основу општег, једнаког, директног и тајног гласања.
Рецимо директно: ми сматрамо вечним и непорецивим (тј. вечно важећим) прва два начела, без којих би свака власт, не само демократија, била или деспотизам, или тиранија. И ми штитимо треће начело – владавину народа – не као вечно, већ као најсавршеније у његовој историјској условљености, као начело које је у нашој епохи неодбациво, и може се само развијати и упијати се. Последње две историјске форме демократије су њене пролазне маске, које се могу критиковати и превазићи.
Обратимо се начелу народне власти, као таквом. Ми сви разумемо, наравно, сада – 150 година након Русоа – све потешкоће разумевања „народне воље“. На ту страну су управљене и све стреле реакционе критике демократије. Ипак, овај неухватљив и недовољно „позитиван“ појам народне воље постаје конкретнији, животнији и неоспоран у својој вредности у крајњим тачкама своје судбине. Као прво, негативно је када се демократија нарушава грубо, насилно; када власт преузима тиранин или банда; када власт која је лишена поверења народа, управља њиме. У својој погибији демократија увек, боље од било чега, доказује своју вредности и свој смисао: власт, која води народ, мора из њега да исходи и да се њему обраћа. На позитиван начин вредност народне власти и њена лепота се понекад пројављују у важним историјским тренуцима, када народна власт постаје јединствена – у једном заједничком циљу, било да је то одбрана земље, или борба за праведност, за нове друштвене форме. У обичним данима, раскол народне воље, која је захтевани, а не органски задатак, смета да се увиди дубока истина те идеје. Између принципа на којем почива држава, и реалне власти народа, могу настати „маказе“, процеп. „Формална“ демократија може да се не подудара са реалном.
Ја допуштам, што то није случај у „формалној“ слободи, да постоји реална опасност формализације демократије, тј. процеп између права и социјалне стварности. Формална демократија може да буде ругање демократији. Не треба је тражити пре свега у парламентаризму. Најјаркији и примери формалне демократије који највише одбијају: совјетска Русија (и њене конституције), хитлеровска Немачка, сви типови цезаризма (плебисцит). Сви, или скоро сви, тирани владају у име народа. Али, формализација наступа и у правној и благозаконој демократији. Чак сам убеђен да, ако не би постојала болест формализације у правној демократији, она не би могла тако лако да склизне у своје потпуно формално, фашистичко искривљење. Немоћ демократије почиње онда, када масе престају да је осећају као своју државу, своју власт. Резервисаност према демократији постоји свуда у демократској Европи, са, можда, изузетком у Енглеској: почев од политичког индиферентизма, кроз презрење према партијском режиму са његовим вођама, до директне мржње према „буржоаској“ демократији, основаној на обмани власти неппријатеља народа. Какви су разлози тешке немоћи савремене демократије?
Права криза демократије у Европи имала је свој пролог. Године 1848. у току неколико месеци развила се историјска драма, коју ми проживљавамо по други пут у послератним деценијама: победа и погибија демократије. Герцен, Токвил и Маркс, сведоци-очевици, објаснили су нам јасно смисао оног што се догађа. Народ, који је постао политички господар земље, не може да не гледа на власт као на средство за радикалну измену свог живота, тј. пре свега свог економског положаја. Господар Француске – у прљавој јазбини, у изнурујућем раду, са перспективом да умре на улици у дане када нема посла – та противречност се не уклапа у свести радника. Она заиста представља врхунац апсурда. Искушење остаје претешко. Обманут у својим очекивањима, народ почиње да мрзи тај строј, који му се чини као страшна лаж, па иде за насилницима и шарлатанима који му обећавају хлеб.
Могло је да се чини да је то разочарење у демократију било грех младости, сведочење незрелости маса. Последње деценије XIX века васпитавале су народ у демократској мудрости. Али не треба заборавити да је то било време грандиозног економског процвата и дугог побољшавања свакодневице радничке класе. Након рата, са брзим рашчлањивањем капитализма, положај народа се реско погоршао. Он са пређашњим и законитим нестрпљењем показује своје схватање демократије.
И ту демократија, у свом апарату и деловању, показује своју изузетно оклевање и посредност. Испоставља се да је читава машина парламентаризма изграђена на неповерењу према власти (краљевској) и добро ради само у нормално време, када су функције државе сведене на минимум. Можда је минимализација државе уопште идеал. Друштво у сложном рашчлањивању својих органа може да узме на себе већину државних функција. Али постоје епохе – рат, револуције – када држава оживљава. Сви осећају неопходност јаке власти, јединствене воље, јасног руковођења. Парламентаризам одбија да служи у епохи криза. Али и сам састав народног представништва јесте непригодан за истинско представљање народне воље. Давно је прошло време када су у дворцу народа седели његови најбољи синови, којима се земља поносила. То је резултат поновног искривљења партијског система, који није de jure, већ de facto лежи у основи парламентаризма.
Али, искривљење народног представништва и покушај његовог грађења на новим, више органским началима – посебна је и превише сложна тема. Очигледно, да би демократија могла да постане политичка форма радног друштва, и чак да би планирала тешки и опасни прелазак ка новим социјалним формама, она мора да се радикално реорганизује. Она мора да врати поверење маса, да се спусти на земљу, тј. на органско, привредно-духовно тле народног живота, и да у томе црпи нове силе. Овде нису важне чак ни апстрактне предности и недостаци бирачких сисема. Било који систем, који је јуче био пун живота и садржаја, данас бледи. Разним каналима може се усмеравати ток народне воље. Данас је неоспорно: народ не верује кандидату партије који пред њима наступа са демагошким обећањима и лоше сакривеним личним интересима, везаним за каријеру. У дане борбе он више верује свом „делегату“, изабраном од стране његовог цеха, у којем он види „свог“ по суштини и духу, који се још није отцепцио од остатка, који још није деморализован од стране политичке кухиње. Отуда и снага „савета“ и сличних организација у свим револуционарним временима. Спасење демократије је у неигнорисању нове силе, на којој би делимично или у целини требало саградити организацију власти.
Георгиј Федотов
„О светости, интелигенцији и бољшевизму“. Санкт-Петербург, 1994, с. 82—86.
Превод: Олга Јокић
Нема коментара:
Постави коментар