Страначки пуч против Меркелове

МИГРАНТСКА криза без преседана, која месецима тресе Европу, могла би да прогута немачку канцеларку Ангелу Меркел. Неспоразуми и неслагања око политике према избеглицама из Африке и са Блиског истока међу чланицама владајуће коалиције у Берлину, можда и не би учинили да канцеларки "догори до ноката", али, су управо њени демохришћани били кап која прелива чашу. Намеће се питање да ли је њена сопствена политика, била, у ствари погрешна процена коју сад плаћа тако што јој најближи политички сарадници отказују послушност и љуљају канцеларки фотељу? Да ли је Меркелова саму себе саплела?

Лавина критика која већ више од месец дана стиже из редова њених демохришћана у најразвијенијој покрајини Баварској, прети да отвори јаз по линији Минхен - Берлин, кроз који ће пропасти садашња власт у Немачкој с Ангелом на челу.

"Побуну" предводе тројица најмоћнијих демохришћана из Баварске: Хорст Зехофер, шеф Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) - сестринске странке Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) која постоји само у овој покрајини - Волфганг Шојбле и Томас де Мезијер, савезни министри финансија и унутрашњих дела.

Можда је највеће изненађење приредио Де Мезијер, као надасве лојалан Меркеловој. Наложио је Савезном заводу за миграцију да новопридошле из Сирије више не признаје аутоматски као избеглице по Женевској конвенцији, већ да им се дозвола боравка изда само на годину дана, а забрани, до сада листом практиковано, спајање породица.

ПРЕТЊЕ СТИЖУ ИЗ БАВАРСКЕ БУДУЋИ да је Баварска на југу и прва на удару мигрантског таласа који пристиже у Немачку преко Балкана, тамошњи премијер Хорст Зехофер, кренуо је још почетком октобра у отворени конфликт с Ангелом Меркел, претећи да ће затворити федералне границе. Одмах потом, запретио јој је и тужбом Уставном суду.

Из хуманитарних разлога, али и да би немачким институцијама олакшала мукотрпан посао, Ангела Меркел је крајем августа за сиријске избеглице суспендовала процедуру из Даблинског споразума. Стотине хиљада њих, ушло је од тада у Немачку, а међу њима има оних који се лажно представљају као Сиријци, јер им је успех скоро загарантован, пише Дојче веле. Транзитне земље ЕУ, које би у ствари биле надлежне за избеглице - Грчка, Мађарска, Хрватска, Словенија и Аустрија - једноставно их пуштају да прођу. Зашто да не? Људи су хтели у Немачку, а Немачка их је примала. Де Мезијер и компанија, сада желе томе да стану на пут. Влада је под све већим притиском да заустави реку избеглица.

Да би противник канцеларке Меркел, међутим, добио "људски лик", на површину је гурнут Шојбле, најстарији члан владе и једини који је, од пада Берлинског зида, непрекидно на владајућим функцијама. Што је још маркантније, Шојбле је вечити канцеларски кандидат, блиски сарадник Хелмута Кола и вишедеценијски посланик Бундестага. Због свега овога, каже се да је за многе демохришћане већ постао носилац наде.

- Де Мезијер и Шојбле су, јасно је, потпуно другачијег мишљења од Меркелове - сматра Криштоф Швенике, главни и одгворни уредник магазина за политичку културу "Цицеро".

- Пуч се већ догодио. Догађа се у овом моменту.

БИРАЧИ Својом доследном политиком отворених врата, Меркелова је против себе окренула скоро две трећине бирачког тела, тако да би сада за њу гласало само 34 одсто грађана!

Политиколог Карл-Рудолф Корте има, међутим, другачије мишљење: "Меркелову и сада, као и раније, штити њен панцир популарности". Корте сматра да Ангела суверено влада. "Ко једну такву особу покуша да сруши, пашће заједно с њом", каже Корте. Бонски аналитичар Тилман Мајер сматра да је Меркелова у дефанзиви, али да ни издалека није "сабијена у ћоше", а камоли да стоји тик пред развлашћењем.

Како год да се даље буде љуљала позиција Ангеле Меркел, непобитно је да је отварајући границе она постала талац сопствене политике. Притисак који Меркелова не буде издржала, прелиће се по целом континенту, упозоравали су још почетком јесени, политички аналитичари. Ситуација на Старом континенту, у међурвремену се усложнила многим елементима, међу којима је и отварање скандинавске руте. А, сви путеви, у овој кризи, не воде у Рим, него у Берлин.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:576674-Stranacki-puc-protiv-Merkelove

Socijalno partnerstvo

Označavanje radnih odnosa kao „socijalnog partnerstava“ po prvi put se pominje 1947. u kontekstu zajedničkih napora sindikata i poslodavaca da država ponovo izgradi. Ovako uspostavljanje ravnoteže socijalnopolitičkih interesa od tada nije dovelo samo do toga da su protesti radnik u Nemačkoj bili relativno retki već da je ova činjenica umnogome doprinela da su široki slojevi društva osetili blagodeti kako ekonomskog, tako i socijalnog napretka.

Socijalno partnerstvo postalo je, shodno tome, konstitutivni nosilac  →  socijalne tržišne privrede, koja po zamisli svojih idejnih tvoraca treba da bude „učenje o miru“, a sve sa ciljem da se najznačajnije kreativne snage društva nateraju da svoje interesne konflikte principijalno rešavaju konsenzusom. Pri tom, međutim, svakako postoji opasnost da pojedine interesne grupacije, kao što su, na primer potpisnici kolektivnih ugovora, svoje konflikte pokušavaju da reše na teret trećih lica (→socijalni partneri). Ispravno shvaćeno socijalno partnerstvo stoga ne nastoji samo da istakne činjenicu da pored različitih postoje i zajednički interesi već isto tako i da podseti na postojanje društvene odgovornosti. Ovo povezivanje sa opštom dobrobiti društvene zajednice neophodno je kako bi realizacija radnih odnosa povezala  ekonomsku sa socijalnom efikasnošću, ostvarujući na ovaj način viši stepen opšteg društvenog standarda. Socijalno partnerstvo predstavlja pokušaj usklađivanja zahteva →  evangelističke socijalne etike sa predstavama o liberalnom ekonomskom sistemu.

Literatura:

MÜLLER-ARMACK, A. (1962), Das gesellschaftspolitische Leitbilt der Sozialen Marktwirtschaft  (Društvenopolitička ideja – vodilja socijalne tržišne privrede), reprint u: MÜLLER-ARMACK, Wirtschaftsordnung und Wirtschaftspolitik, Studien und Konzepte zur Sozialne Marktwirtschaft und zur Europä ischen Integration, Bern, Stutgart; SANMANN, H. (1988), Sozialpartner (odrednica Socijalni partneri), u Handwörterbuch der Wirtschaftswissenschaft (HdWW), tom VII, Stuttgart, Tübingen, Göttingenn; RÖSNER, H.J. (1990), Grundlagen der marktwirtschaftich Orientirung in der Bundesrepublik Deutchland und ihre Bedeutung für Sozialpartnerschaft und Gemeinwohlbildung (Osnove tržišno privredne orijentacije u SR Nemačkoj i njen značaj za socijalno partnerstvo i opštu dobrobit društva), Berlin.

Hans Jirgen Resner

Izvor: Leksikon socijalno-tržišne privrede,Ekonomska politika od A do Š, Fondacija Konrad Adenauer, 2005.
387-388 str.

Програм Српске конзервативне странке (1914)

I.

Унутрашња политика

а) Државни систем.

Конзервативна Странка, почивајући на идеји да развој политичкога и правнога живота у држави има да се врши законским и еволуционим путем, ставља себи у задатак да ради на промени садашњег устава, који је донесен на неправилан и једностран начин.

Конзервативна Странка ће тежити да се кроз тај нови устав спроведу ова начела конзервативизма:

Код устројства владалачке власти:

Начело високога монарховога ауторитета обезбеђенога прерогативама, које му пропадају као представнику монархизма и од којих владалац, пошто су те прерогативе не њгова права већ његове дужности, мора, саобразно Уставу земаљском, чинити употребу.

Код устројства законодавне власти:

Дводомни систем с тим да Сенат, као горњи дом, буде тако састављен да, бар у већини чланова својих, представља стално и независно тело, како би могао бити озбиљан и користан регулатор између владаоца и Народне Скупштине;

a)      Као једна од последица увођења дводомнога система биће: да се функције Државнога савета сведу једино на расправљање административних спорова;

б)      Да би чланови законодавних тела, Сената и Народне Скупштине, били што независнији у својој законодавној улози, као и да би се обезбедила политичка моралност њихова, Конзервативна странка ће тражити да се чланови искључе из свих материјалних послова са државом (као што су нпр. државне набавке, концесије итд.) за време трајања њиховога мандата.

Код устројства управне (административне) власти:

Начело ауторитета власти у свим гранама државнога живота, које је начело подлога реда и сигурности у земљи као и јемство против сваког демагоштва у држави.

У вези са овим Конзервативна странка ће радити на решењу чиновничкога питања на овим двема главним основама: прво, да се побољшањем њиховога данашњега и сувише зависнога положаја, чиновници заштите од сваке самовоље, и друго да се, ипак, претпостављеним државним органима обезбеди над потчињеним службеницима довољна власт у интересу реда и дисциплине у државној служби.

Код устројства судске власти:

Начело судске независности обезбеђене на првом месту судиском непокретљивошћу и таквим системом постављања и унапређивања судија који ће, у том државном послу, спречити свако партизанство, гарантујући постављање и унапређивање у судској струци најисправнијим и најспремнијим правницима.

Питање о јавном правозаступништву у Србији, Конзервативна странка скинуће с дневног реда на тај начин што ће радити на томе да се ова помоћна судска служба преустроји на модерној основи и да се правозаступнички ред, што се дисциплине и његовога угледа тиче, стави под старање и надзор Правозаступничке Коморе.

Конзервативна странка трудиће се да се, у вези са питањем о јавним правозаступницима преустроје Апелациони судови и Суд Касациони тако, да парничари излазе и пред те судове на расправу заједно са својим правозаступницима, онако како је то урађено и у другом културном свету.

Код устројства војске:

Конзервативна странка ће се трудити да, на систему сталнога кадра, непрекидно ради на материјалном снажењу војске као и њеном моралном снажењу развијањем идеје о дисциплини и идеје о њеном високом позиву.

ц) Законодавство

Пошто је Конзервативној странци крајњи циљ морално и материјално благостање српскога племена, како би оно и међународној заједници било елеменат мира и културе, то ће се Конзервативна странка старати да се доносе закони који ће обезбедити постигнуће тога циља.

Морално благостаније народа.

Црква: Конзервативна странка ће се нарочито старати, да се преуреди стање свештеничкога сталежа, како би свештеници, припадајући својом службом само цркви и олтару, могли бити у правом смислу верски учитељи народа, подижући хришћански дух његов. Али, Конзервативна странка ће одржавати уопште начело верске трпељивости.

Школа: Исто тако Конзервативна странка ће се старати да побољша и положај учитеља у народним школама, како би се они што више и што боље одали своје учитељском позиву.

Материјално благостање народа.

Имајући у виду да се главни привредни извор Србије налази у земљораду и сточарству, Конзервативна странка ће се трудити да, подесним законима, осигура опстанак и напредовање земљорадника, а специално, малих поседника којима је државна потпора најпотребнија.

II

Спољашња политика

Односно спољашње политике Србије, Конзервативна странка ће имати увек, и нарочито, пред очима народносне задатке Србије. У том погледу она ће водити на првом месту рачуна о интересима српскога народа и имајући у виду стварне чињенице и односе у светској политици, тражити за осигурање речених интереса, наслона и на оној страни на коју те чињенице и ти односи упућују.“

 

Србија. Орган Српске конзервативне странке, бр.2, 20. април 1914.

Извор: Српска десница у 20. веку, Књ. 2, Преглед конзервативних идеја и покрета / Живојин Ђурић, Драган Суботић.- Београд:  Институт за политичке студије, 2006 (Београд : КИЗ Центар). 75-77 стр.

Идеја о хришћанској политици

Владимир Марјановић

 „Хришћанска свест  мора да води хришћанску политику.“ Семјон Франк

 
Пропаст сталешког друштвеног уређења, заснованог на тзв. савезу круне и олтара, догодио се на Западу током Француске револуције (1789), а касније и на Истоку као последица Фебруарске и Октобарске револуције (1917). Појава модерне секуларне државе, јачање либерализма и социјализма негативно су се одразили на положај хришћанских цркава. Било је потребно пронаћи адекватан начин учествовања хришћана у друштвеном и политичком животу. У западном хришћанском свету, развиле су се различите форме хришћанско-демократске политике.

Православно хришћанство је вековима било повезано са монархијским државним уређењем. Односи државе и цркве уређивани су на принципу сагласја тј. симфоније духовне власти свештеника и световне власти цара. Са сломом Византије (1453) та идеја је пренета на царску Русију, а са њеном пропашћу (1917) нестала је последња православна монархија. Православни су, као и римокатолици и протестанти, били суочени са истим друштвеним проблемом, потребом за проналажењем адекватног односа између вере и политике.

Крајем XIX и почетком ХХ века у православном свету (пре свега у Русији) јављају се нове хришћанско-политичке концепције. Оне се у многим сегментима разликују од доминантне идеологије изражене у крилатици „православље – самодржавље – народност.“ Поједини руски религијски философи, попут Владимира Соловјова и Сергеја Булгакова, критички преиспитују историјска хришћанска државна уређења, залажу се за основне људске и грађанске слободе, социјалну правду, универзализам и концепт хришћанске политике.


Идеја хришћанске политике код Владимира Соловјова

 
Руски философ Владимир Соловјов изражава став да пропаст средњевековног схватања света за хришћанство није страшна, јер је реч о  компромису између хришћанства и паганства, који се највише рефлектовао на друштвену и политичку сферу. После Миланског едикта, велики број људи у Римском царству је приступао цркви само формално. Они су признали победу хришћанства у спољашњем виду, али су желели да целокупан јавни живот (држава, власт, закони) и даље остане пагански без истинског преображаја.

Са друге стране, Соловјов заступа тезу да су у историји номинални нехришћани, нарочито секуларни хуманисти често спроводили хришћанске промене у друштвеној, политичкој, економској и свакој другој сфери. Прогрес учињен на том пољу има хумани, а самим тим и хришћански карактер, иако га нису остварили хришћани.

Према Соловјеву, хришћанска политика означава специфично стремљење ка истинском остварењу хришћанских идеала у целокупном друштвеном животу.  Он заговара идеју да  хришћани имају дужност да већ овде на земљи допринесу победи над злом и у свакодневни јавни живот унесу хришћанска начела. Социјални идеал хришћанске политике је слободна теократија,  а њеном стварању треба да претходи уједињење Римокатоличке и Православне цркве. Иако је критиковао друштво које је себе номинално представљало  хришћанским, Соловјов је сматрао да будуће друштво треба да буде истински прожето вредностима хришћанства. У слободној теократији која не би настала насилним методама, постојала би световна власт цара (тачније руског цара) и духовна власт римског папе. Слободна теократија би имала универзални карактер, укључивала би политичке слободе и социјалну правду. Држава за Соловјова може имати позитивну улогу само уколико се повинује узвишеним хришћанским начелима.

Овај руски философ и књижевник био је велики противник смртне казне, суровог кажњавања преступника и ропства. Осим тога, оштро се супротстављао национализму као и антисемитизму. И поред опредељења за идеју хришћанског царства и привржености теократији у његовој политичкој философији, може се приметити инсистирање на политичкој слободи, хуманости, универзализму и социјалној правди.

Пред крај живота Соловјов се одрекао теократских социјалних утопија. Ипак, његова мисао је оставила веома великог трага у стваралачком раду Сергеја Булгакова, Николаја Берђајева, браће Трубецкој и многих других.

 

Хришћанска политичка мисао Сергеја Булгакова

 

Идеју хришћанске политике заступао је и Сергеј Булгаков. У свом интелектуалном и духовно сазревању, овај руски економиста, философ, теолог и православни свештеник   прошао је пут од марксизма, преко идеализма до православља. Почетком  XX века формирао је групу под називом „Савез хришћанске политике“ као основу за стварање хришћански инспирисане политичке партије. Булгаков је био активан као декларисани хришћански социјалиста и депутат Друге државне думе.

Своје социјално-политичке идеје изложио је у многобројним чланцима и књигама, али је спис „Хришћански социјализам“, посебно чланак „Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике)“ најзначајнији.

Булгаков указује на стање у коме су хришћани или равнодушни према политици или „црностотинашки“ (тј. екстремно десничарски) опредељени. Равнодушност према политици је противна хришћанству, јер је према Булгакову историја богочовечански процес. Ако се одбаци политика, онда се одбацује и историја, а самим тим се одбацује и човечанство. Политика за Булгакова има условни значај али је и као таква, важна и неопходна јер представља организовано доброчинство. Под концептом хришћанске политике Булгаков подразумева  заштиту основних људских, грађанских, политичких и социјално-економских  права. 

Он критикује систем државне принуде сматрајући га туђим хришћанском идеалу слободног савеза људи (и идеалу безвлашћа). Ипак, хришћани морају направити својеврстан компромис са државом да би је потчинили хришћанским идеалима слободе и љубави. Државу је, дакле, неопходно христијанизацијом хуманизовати. За разлику од Соловјова, Булгаков се опредељује за федералну републику уместо монархије.

Залагање за хришћанску политику Булгакова није довело до клерикализма. Тачније, између  концепта хришћанске политике и клерикализма постоји велика разлика. Док клерикализам инсистира на парцијалним интересима одређене конфесије или пак интересима свештенства, у концепт  хришћанске политике могу бити укључени хришћани свих конфесија, па чак и они који нису верници. Не треба изгубити из вида да су тзв. хришћанске партије на Западу Европе у почетку углавном биле клерикално-конфесионалног карактера и заступале или католичке или протестантске интересе. Нарочиту пажњу заслужује Булгаковљево заговарање хришћанског социјализма, концепта коме ће бити веран све до своје смрти.

 „Савез хришћанске политике“ није прерастао у масовну организацију нити је дошло до реализације тачака које је Булгаков предлагао. То је био покушај да се на нов начин и у другачијим околностима хришћани социјално и политички ангажују.

Друштвени значај

Због теоријске и практичне неразрађености, несистематичности и утопизма, концепт хришћанске политике није добио ширу подршку. Ипак, социјалне идеје појединих представника руске религијске философије могу имати велики политички и друштвени значај јер представљају важну теоријску и идеолошку основу за савремени развој православне верзије хришћанско-демократске политике. Таква политика може да на специфичан начин допринесе развоју плурализма, политичких слобода, социјалне правде, демократије и људских права у православним земљама и спречи јачање екстремизма, државног апсолутизма и сличних ауторитарних и антидемократских тенденција. 

Извор:  Часопис „Православље“  број 1160.

Анкете показују да је већина чланова CDU задовољна радом Ангеле Меркел

Убедљива већина чланова немачке конзервативне Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) задовољна је учинком Ангеле Меркел на челу сранке и владе и жели да се она поново кандидује за функцију канцелара на федералним изборима 2017. године, показују резултати нове анкете.

Агенција "Форза" анкетирала је 1.012 чланова ЦДУ, а 82 одсто је рекло да су задовољни Меркелиним радом, док 81 одсто изричито наводи желе да она остане на челу земље и после 2017. године.
Подршка бирача немачким конзервативцима опала је, међутим, у посљедњих неколико седмица због мигрантске кризе, а Меркелова је критикована и унутар сопствене странке због начина на који решава ову ситуацију.
Анкета је спроведена између 12. и 15. октобра за магазин "Штерн".
(Срна)
 http://www.nspm.rs/hronika/nemacka-ankete-pokazuju-da-je-vecina-clanova-cdu-zadovoljna-radom-angele-merkel.html