КОРЕНИ, НАСТАНАК И ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ДО I СВЕТСКОГ РАТА

Милан Ситарски

Београдска отворена школа, Масарикова 5/XVI, Београд, msitarski@bos.rs

КОРЕНИ, НАСТАНАК И ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ДО I СВЕТСКОГ РАТА

ROOTS, EMERGENCE AND POLITICAL ACTIVITIES OF THE CHRISTIAN DEMOCRACY BEFORE THE WORLD WAR I

Резиме:

У овом раду се даје кратак преглед основних аспеката односа цркава са властима и другим политичким актерима Европе од Средњег века до Првог светског рата, као и идејних основа и почетака деловања хришћанско демократских странака. Симбиоза Цркве и државе је снажно обележила традиционална, органски устројена средњевековна европска друштва. Апсолутне монархије ране модерне епохе су такође уживале подршку цркава, мада су знатно умањиле њихов политички утицај. Цркве су се махом оштро противиле либералним, демократским, социјалним и националним покретима 19. века, у чему су у скоро целој Европи доживљавале стратешке поразе и даљи губитак утицаја. Тек крајем 19. века се Католичка и протестантске цркве успешније прилагођавају духу новог, демократског времена, користећи потенцијале које је оно пружало за политички активизам на хришћанским основама. Тада формулисане идеје хришћанске демократије су новонастале, хришћанско демократске или народне странке заступале на политичким сценама више земаља, углавном у Централној и делу Западне Европе, покушавајући да у хришћанском духу премосте неке оштре раздоре међу осталим, тада далеко снажнијим политичким идеологијама. Такав тренд, међутим, није спречио трагичан суноврат Европе, њене цивилизације и још увек младе демократије у епохи светских ратова, али је рана хришћанска демократија пружила теоријске и концептуалне основе за европски препород у другој половини 20. века.

Црква и држава у предмодерној Европи

Традиционална, прединдустријска европска друштва су се, без обзира на значајне међусобне разлике, углавном одликовала својеврсном симбиозом политичке и духовне, тј. црквене власти. Иако различите по својим основним мисијама, устројству и принципима функционисања, ове су власти вековима, упркос повременим оштрим сукобима, релативно успешно сарађивале на одржању друштвеног поретка – током већег дела Средњег века углавном феудално – аристократског, а током ране модерне историје махом апсолутистичког (Bainton 1966, Dawson 1956, Latourette 1975. ).

Основна разлика међу средњевековним хришћанским друштвима односила се на постојање премоћи државе над Црквом (“цезаропапизам”) или хегемоније са њиховим обрнутим улогама (“папоцезаризам”). Прва варијанта је начелно преовладавала у источнохришћанском, православном цивилизацијском кругу, под доминантним утицајем Византије, а друга у западнохришћанском, католичком, уз поједине изузетке у неким периодима и срединама, мада је идеал у целом хришћанском свету био склад (симфонија) Цркве и државе (Bainton 1966, Latourette 1975. ). Обе варијанте друштвеног и државног устројства карактерисало је органско схватање друштва, као заједнице у којој Црква, владар, племићи и сви остали сталежи и друштвене групе имају своје непроменљиве друштвене улоге, које су подразумевале одређена права и обавезе. Те улоге су сви актери били обавезни да обављају на добробит целог друштва и у складу са успостављеном традицијом, јер су њихово постојање и карактер објашњавани Божијом вољом. Скоро свака промена статуса појединаца или друштвених група сматрана је нелегитимном, опасном и друштвено неприхватљивом (Dawson 1956).

Апсолутне монархије, државе са неподељеним суверенитетом, заснованим на јавном (државном) праву, настале су у периоду од 15. до 18. века, што је у готово свим деловима Европе представљало значајан дисконтинуитет у односу на дотадашњу праксу, установљену током Средњег Века. До тада су не само односи између различитих сталежа и њихових припадника, већ и само државно устројство, темељени у значајној, често и пресудној мери, на приватно - правним односима и уговорима између појединаца и група (нпр. између владара и појединих аристократа, вазала и сениора, слободних градова и трговачких и занатлијских удружења – цехова, итд.). У таквом поретку, који је махом преовладавао на Западу, а на Исток се проширио крајем Средњег Века, Црква је углавном имала довољно маневарског простора да се позиционира као арбитар, првенствено морални, који бди над стабилношћу сложених приватно - правних односа, који су практично дефинисали и државни поредак (Dawson 1956, Berman 1983).

У апсолутним монархијама су, међутим, владари своју власт легитимисали општим, за целу државну територију и за све сталеже универзално обавезујућим законима, па је и улога Цркве знатно измењена (Berman 1983). Иако је задржала бројне друштвене привилегије, Црква је, као и племство, била у политичком смислу углавном стављена у функцију подршке и легитимизације монархијске власти. Ова тенденција се јављала како у протестантским земљама (лутеранска Пруска и друге севернонемачке земље, такође лутеранске скандинавске земље, англиканска Енглеска), тако и у православној Русији од владавине Петра Великог (1682 – 1725.), а од католичких земаља у Аустрији (нарочито током владавине Марије Терезије, 1740 – 1780, и Јосифа II, 1780 – 1790.) и Француској, у дугом периоду од владавине Хенрика IV (1589 – 1610.) до Луја XVI (1774 – 1792.) (Kimmel 1988, Mettam 1988.). Значајну политичку самосталност и утицај Црква је углавном задржала у већини италијанских држава, Шпанији и Пољској.

Цркве и изазови револуција и либерализма

У почетку подржавана од богатог грађанства (трговаца, банкара и раних, мануфактурних индустријалаца), апсолутна монархија је временом постала сметња пуном остваривању њихових економских, политичких и културних интереса (Kimmel 1988, Mettam 1988.). Тај процес је у периоду од 16. до 20. века у неким земљама довео до политичких („грађанских“) револуција (Холандија, Енглеска, Француска), а у некима до еволутивног развоја (скандинавске земље), којима је поредак апсолутне монархије замењиван различитим облицима представничке владавине. Најчешће је њено увођење било праћено одвајањем законодавне и извршне власти, а негде чак и укидањем монархије и њеном заменом републиканским поретком (САД, Швајцарска, уз повремене обнове монархије и Француска) (Berman 1983, Lewis 1993, Censer, Hunt 2001.). Паралелно са тим процесима, дошло је и до настанка политичких странака и политичких сцена, пошто представничка влада готово увек подразумева и политичку компетицију, тј. изборе. Конституисање политичких сцена је, опет, било везано и уз ширење права гласа, тј. демократизацију, али и уз профилисање различитих политичких идеологија, тј. релативно кохерентних система идеја о уређењу и развоју друштва и државе, које странке у политичкој компетицији заступају и спроводе. (Roberts, Hogwood 1997, Stepan 2001, Heywood 2003.)

Цркве су се готово у свим земљама снажно противиле овим процесима, било због препознавања апсолутне монархије и аристократије као својих природних савезника и заштитника, било зато што су их носиоци промена посматрали као своје неминовне противнике (Hales 1958, Maclear 1995). Током Француске Револуције, нарочито у периоду Јакобинске диктатуре (1793 – 1794.), Католичка Црква је била изложена жестоким прогонима, не само у Француској, већ и у земљама освојеним од револуционарне војске – Белгији, Холандији, Швајцарској, највећем делу Италије, великом делу Немачке, итд.). У периоду од 1798. до 1800. и од 1808. до 1814. године је чак била укинута и Папска Држава. Наполеон I је у таквим околностима успео да се чак, ублажавајући репресију и закључујући Конкордат са Црквом 1801. године, представи као њен заштитник, попут ранијих француских, немачких и шпанских краљева и царева. (Tallet 1991.). Црква је, наравно, поздравила слом Наполеона 1815. године и рестаурацију краљевине и друштвене доминације аристократије у Француској и земљама које су до тада биле под њеном влашћу. Поједини католички интелектуалци, нпр. Жозеф де Метр (1753 – 1821.) и Луј де Бонал (1754 – 1840.), су чак формулисали политичке доктрине радикалне рестаурације, које су заступале потпуну обнову некадашњег органског друштва, уз трајну и непроменљиву доминацију монархије, аристократије и свештенства (Lively 1965, Blum 2004.)

Такав став је Црква углавном одржала током највећег дела 19. века, супротстављајући се широм Европе либералним покретима за уставно ограничење власти владара. Ти покрети су у Француској 1830. године ипак довели до успостављања либералне уставне монархије, којој се Црква прилагођавала, бојећи се понављања револуционарне репресије. У Италији, Немачкој и Аустрији (Хабсбуршкој Монархији), међутим, либерални покрети и револуције треће и четврте деценије 19. века, укључујући и најозбиљнији који је 1848. захватио све ове земље, успешно су угушени. Католичка, па и многе протестантске цркве, пружиле су одлучну подршку апсолутистичким владама, укљућујући и владу православне Русије, која је одиграла кључну улогу у сламању револуције, као и раније Наполеона (Hales 1954, Hales 1958, Macartney 1969, Holt 1971, Taylor 1976, Sked 1989, Maclear 1995, Vick 2002.).

Поједини католички интелектуалци, као Иг Фелисите Робер д Ламне (1782 – 1854.) и Шарл Форб Рене д Монталамбер (1810 – 1870.) су у Француској апеловали на Католичку Цркву да уместо одлучног противљења либералном поретку, али и безусловног савезништва са његовим носиоцима у периоду када је уведен, покушају да искористе све потенцијале које он пружа за несметано деловање Цркве, на пример у социјалној, образовној и издавачкој сфери. Користили су и аргумент да либерални поредак може побољшати положај католика у земљама у којима су подређени, па и изложени асимилацији и репресији (нпр. Ирци у већински англиканској Великој Британији, Пољаци у лутеранској Пруској итд.). Као позитиван пример истицали су Белгију, либералну парламентарну монархију која је 1830. настала одцепљењем већински католичких јужних провинција од Уједињене Низоземске под влашћу калвинистичког холандског краља. Ови покушаји прилагођавања Цркве епохи либерализма су, међутим, у Француској доживели неуспех (Hales 1958, Tallet 1991, Bokenkotter 1998.).

Цркве и изазови индустријализације и демократизације

Белгија, у 19. веку најиндустријализованија европска држава поред Велике Британије, пружала је и могућност правовременог суочавања Цркве са изазовима који су се из сфере економске модернизације преливали и на политичку сферу. Масовна индустријализација је донела кризу економске и социјалне основе традиционалног органског друштва – пољопривреде, како аристократског велепоседа, тако и слободног ситносопственичког сељаштва (фармера). Масовни прилив становништва у индустријске градове довео је до експанзије сиромаштва и осталих социјалних проблема, за које решења нису нудили ни конзервативни заступници старог поретка, али ни политички и економски либерали, тада у незадрживом успону (Dunham 1955, Chambliss 1973, Daunton 1995.). У хришћанским црквама су се током 19. века споро пробијали позиви за њихово организованије ангажовање на ублажавању и превазилажењу ових проблема, иако би то било веома блиско њиховим основним мисијама (Hales 1958, Maclear 1995, Bokenkotter 1998).

Такво стање је отворило пут различитим варијантама радничких покрета. Неки међу њима су се фокусирали првенствено на синдикалну борбу (трејдјунионизам у Великој Британији, синдикализам у Француској, анархосиндикализам у Италији и Шпанији). Други су се залагали за корекцију нових либералних поредака демократијом, тј. општим правом гласа, како би индустријски радници, захваљујући својој растућој бројности, постали и релевантна политичка снага. Настанак таквих покрета, углавном названих социјалдемократским, довео је у неким земљама и до супротстављања заступника либерализма заступницима демократије. Неки раднички покрети, махом називани комунистичким, захтевали су, међутим, револуцију којом би се изменио не само политички, већ и социјални поредак. Тако уведени политички поредак не би био ни либералан ни демократски, већ би, напротив, био заснован на диктатури индустријских радника, тј. странке (партије) која би заступала њихове интересе. У социјалном смислу би и аграрно – аристократски и индустријско – либерални поредак били замењени заједничком својином над материјалним добрима, најпре државном а касније “друштвеном”. (Heywood 2003.). Скоро сви раднички покрети су, додуше различитим интензитетом, били непријатељски настројени према црквама, које су им углавном узвраћале истом мером (Maclear 1995.).

Илустративан је случај Француске, у којој је слому либералне монархије 1848. године уследио неуспешни покушај увођења демократске (тзв. Друге) републике са неким социјалним елементима (Dunham 1955, Tallet 1991,   Harvey 2003.). Нестабилност до које су довели оштро супротстављени интереси друштвених група и сталежа и њихових политичких представника резултирала је увођењем прилично оригиналног поретка. Такозвано “Друго Царство” Наполеона III (1852 – 1870.), претходно јединог председника краткотрајне Друге Републике, кроз ауторитарно – апсолутистичку личну владавину излазило је делимично у сусрет и богатим индустријалцима и сељаштву који су зазирали од друштвеног хаоса, и Цркви опет уплашеној могућношћу револуционарног насиља, па и индустријском радништву, чији је примарни циљ било побољшање социјалног статуса. Таквој политици је легитимитет давала еклектичка политичка доктрина која се може најбоље описати као “одржање реда”. Овај популистички покушај одговора на политичке и економске изазове индустријског друштва је био само привремено успешан. Завршен је војним поразом од суседне Пруске 1870. године, потпуним сломом политичког система, крвавим покушајем увођења комунистичке диктатуре („Париска комуна“) и његовим гушењем. (Williams1957, Tallet 1991,  Williams 1971, Baguley 2000 .).Као што је везаност Католичке Цркве за некадашњи краљевски апсолутизам довела до репресије над њом крајем 18. и почетком 19. века, тако је и везаност за режим Наполеона III у великој мери допринела њеном потискивању из политичке, па и целокупне јавне сфере. У новонасталој, демократској и парламентарној (тзв. Трећој) републици (1870 – 1940.), то потискивање је и озваничено потпуним одвајањем Цркве и државе 1905, које је и данас на снази.

Цркве и изазови националних препорода и националног питања

У већини осталих европских земаља су либерални, уставни и демократски покрети били уско везани за решавање националних питања, тј. за стварање националних држава нација које су биле подељене државним границама, или су њихови припадници унутар граница великих држава, углавном царевина (империја), живели заједно са припадницима других нација. Национални покрети су у неким случајевима имали и социјалну компоненту, што је додатно усложњено индустријализацијом и ширењем радничких покрета (Heywood 2003.). Цркве су и саме, и поред универзалности својих учења, готово у свим крајевима Европе, током историје развиле посвећеност одржавању идентитета становништва појединих држава или етничких групација. Упркос томе, у почетку су се углавном противиле и националним покретима, нарочито ако су били либералног или социјално револуционарног карактера. У великом броју случајева се радило о сукобу традиционалних, често регионалних идентитета, којима су биле привржене цркве, са националним идентитетима, који су углавном учвршћивани током 18. и 19. века и били сматрани модерним и примеренијим либералном и демократском поретку (Hales 1958.)

Тако је Католичка Црква била изразити противник италијанског националног уједињења, успевши да 1849. године ангажује и Наполеона III на његовом спречавању. Католички интелектуалац и политичар Винћенцо Ђоберти (1801 – 1852.) је предложио компромисно решење, у коме би Италија била федерација до тада постојећих државица, чији је опстанак Црква подржавала, а којом би председавао Папа. Када је, међутим, Италија ипак уједињена као унитарна, либерална и парламентарна монархија 1861. године, а  Папска Држава поново укинута 1870. да би Рим постао престоница нове краљевине, дошло је до још оштрије супротстављености Цркве и државе него у републиканској Француској, па и до вишедеценијске самоизолације Цркве (Hales 1954, Holt 1971, Davis 2000.).

У Немачкој је питање националног уједињења било додатно компликовано давнашњом поделом на већинске протестанте (махом лутеранце) и мањинске католике, не само међу становништвом већ и међу појединим немачким државама и њиховим владарима. Та подела је у 16. и 17. веку доводила и до вишедеценијских крвавих верских ратова. Католичка Црква је зато имала додатни разлог да се супротставља немачком уједињењу под доминацијом протестантске Пруске, у чему се углавном ослањала на подршку већински католичке Хабсбуршке Монархије (Vick 2002.). Када је уједињење остварено 1871. године, суочила се са изразитом ненаклоношћу нових власти, које су католике сумњичиле за недовољну лојалност новој држави и претерану везаност за свог поглавара који столује у иностранству (Gross 2005.). Таква ситуација је, међутим, отворила пут немачким католицима да, слично белгијским у првој половини 19. и ирским и пољским почетком 20. века (мада без револуције и одцепљења од већински протестантске државе), користе могућности које им у заштити њихових права пружају уставна владавина и тек уједињењем Немачке успостављена демократија. Борба за верска и друга права католика у немачком “Другом Царству” (1871 – 1918.) којиме је доминирао бивши пруски, а тада немачки канцелар Ото фон Бизмарк (1815 – 1898.), често се назива “културна борба” (Kulturkampf). Влада је током те борбе често била принуђена да бира између оштријег курса према католичком или растућем социјалдемократском покрету, који је поспешила убрзана индустријализација (Ross 1998.).

Хабсбуршка Аустрија је тако остала једина већа европска држава привржена Католичкој Цркви. Она је, међутим, и сама била дестабилизована унутрашњим националним покретима, пре свих мађарским, који је кулминирао револуцијом 1848 - 49. године и угрозио сам опстанак Монархије (Macartney 1969.). Додатно је уздрмана ратним поразима од држава које су предводиле италијански и немачки национални покрет - пораз од Француске и Пијемонта – Сардиније 1859. и пораз од Севернонемачког Савеза предвођеног Пруском и младе Краљевине Италије 1866. године. Ти порази су довели до смањења  државне територије и сфере утицаја и до опадања њеног спољнополитичког значаја, услед настанка нових, моћних суседа уместо дотадашњег мноштва мањих држава на територији Немачке и Италије (Taylor 1976.). Власти Монархије су покушале да пронађу излаз из ових криза у реорганизацији државе, која је 1867. конституисана као “Двојна Монархија” Аустро Угарска. У њој су само три најважнија министарства (одбрана, финансије и спољни послови) имала надлежности и над аустријским и над угарским земљама Монархије (Sked 1989). Овим мерама је криза легитимности поретка ублажена, али је наставила да латентно тиња све до 20. века и коначног распада ове државе крајем I Светског Рата (Jászi 1966, Cornwall 2002.).

Почеци активног ангажовања Католичке и осталих цркава на суочавању са изазовима модерног доба

Све ове промене којима су се цркве, пре свих Католичка, најчешће оштро супротстављале, показале су се у последњим деценијама 19. века као незаустављиве. Уставно ограничавање власти владара, праћено поделом власти, практично је постало стандард за уређење европских држава, па су уставе, после револуција, увеле чак и најистрајније заступнице самодржавља и апсолутизма - Русија 1906. и Турска 1908. године. Опште право гласа се такође ширило континентом, а високо индустријализоване државе, пре свих Велика Британија и Немачка су почеле да радничким законодавством ублажавају нагомилане социјалне проблеме. Уједињењем Немачке и Италије, етнички утемељеном реорганизацијом Хабсбуршке Монархије и осамостаљивањем балканских држава од Турске је снажно, мада не и потпуно, промовисано национално начело („начело народности“) као темељ легитимности државног суверенитета. Потиснута је дотадашња безусловна потчињеност владајућим династијама без обзира на етничку припадност владара и грађана („начело легитимитета“). Супротстављање овим променама је црквама доносило пад броја верника, пре свега међу носиоцима друштвених промена, а услед тога и пад друштвеног значаја и утицаја (Chambliss 1973, Heywood 2003).

Сама Католичка Црква је, пре свега кроз деловање Папе Лава XIII (1878 – 1903.), крајем 19. века предузела одлучне кораке ка прихватању духа новог времена и његових тековина, отворивши тиме нову фазу у обављању своје основне, духовне мисије. У папској посланици (енциклика) “De Rerum Novarum” (“О новим стварима”) из 1891. године, са насловом “Права и дужности капитала и рада”, третирани су односи међу кључним друштвеним актерима, пре свега у економској, али и у политичкој сфери. Подржано је право индустријских и других радника да се организују у синдикате и кроз преговоре са послодавцима остварују своје интересе, али су осуђени позиви на насилно, револуционарно укидање приватне својине. Право на својину је такође подржано, али су њени поседници позвани да њоме располажу уз обзире према онима који је немају и који од њих у великој мери зависе, посебно према женама и деци. Државним властима је упућен позив да промовишу и штите социјалну правду и права радника, као и да посредују, ако је потребно и да директно интервенишу, ради остварења и очувања хармоније међу друштвеним класама.

Овакви ставови су засновани у великој мери на новом тумачењу органског карактера друштва. У њему се обавеза “органа” (сталежа, класа, државе и других друштвених актера) да обављају своју функцију на добробит целог друштва више не заснива примарно на законској обавези и на сили власти, већ пре свега на слободном избору до кога се долази (или не долази, што оставља тешке последице по друштво) вером, добром намером, разборитошћу, свешћу о легитимности туђих интереса, као и узајамним усклађивањем интереса, укључујући и преговарање. Енциклика је подржала јавно дебатовање о поменутим питањима, укључујући и оно о законима којима би се она регулисала, што је у складу са основним демократским и либералним начелима.

Ступање хришћанске демократије на европске политичке сцене

Политичко ангажовање европских католика, али и других хришћана, у новонасталим демократским системима, као и на њиховом успостављању у земљама у којима још нису постојали, почело је још пре Енциклике, али је њоме добило снажан замах и подршку. Хришћанско демократске или народне странке, које су у оквиру овог покрета настајале крајем 19. и почетком 20. века, од либералних снага су преузеле заступање уставног ограничења власти и заштите права појединаца, уз свест о потреби друштва за функционалном и ангажованом влашћу која ће поштовати своја ограничења (Sturzo 1947). Од различитих струја радничког покрета преузеле су залагање за политичку демократију и заштиту социјалних права радника и сиромашних, уз свест о потреби истовремене заштите права поседника и предузетника, као и осталих појединаца пред „тиранијом већине“ у економској сфери (Sturzo 1947, Hales 1958). Тиме су успостављени темељи у 20. веку додатно разрађене хришћанско демократске доктрине тржишно – социјалне привреде, као и начела друштвено одговорног пословања. Од конзервативних снага су хришћанске демократе преузеле залагање за демократско очување традиционалних вредности и идентитета, али без њиховог везивања за политичке и економске интересе апсолутистичких власти или традиционалне друштвене елите – аристократије и велепоседника (Sturzo 1947, Hales 1958, Heywood 2003.). Истовремено, њихово начелно признавање права нација на независне државе под одређеним околностима, било је праћено и залагањем за мир и сарадњу међу нацијама и државама (Bokenkotter 1998.).

Идеолошка оријентација ових странака је, дакле, била прилично сложена, донекле и еклектичка, јер је формулисана пре свега као одговор на негативне стране и крајности идеологија већ етаблираних у 19. веку (Heywood 2003.). Она је, међутим, истовремено обједињавала и мирила, у духу хришћанског учења интерпретиране, њихове често беспотребно узајамно супротстављене позитивне тековине, којима су се цркве раније противиле. У периоду пре Првог светског рата те странке су деловале на политичким сценама неколико европских земаља, углавном у околностима које им нису биле наклоњене. Релативно касно укључивање хришћански мотивисаних политичких снага у демократску политичку борбу суочило их је са доминацијом либералних, конзервативних, социјалистичких и националистичких странака у већини земаља. Велики део грађана и бирача је тада био одлучно посвећен остваривању партикуларних, некада и међусобно оштро супротстављених циљева: политичке и економске слободе, која је некада била фасада за скривање социјалне себичности; политичке демократије, која је некада коришћена за „тиранију већине“ над појединцима и мањинама; социјалне правде и једнакости, које су некада постајале средства за спутавање креативности, иницијативе и друштвеног напретка; националног уједињења и независности, чије је остварење често водило тежњи за националном доминацијом и сукобима.

У Немачкој је, на пример, политички ангажман хришћана био ограничен на католике и на њихову Странку центра, основану 1870. године. Њеним највећим успехом може се сматрати практично одустајање Бизмаркове владе од „културне борбе“ против католика 1878. године (Ross 1998.). Немачки протестанти су, слично као они у Великој Британији, сматрали да нема потребе за политичким артикулисањем и заступањем начела њихове вере, па су подржавали странке без икаквог религијског предзнака – конзервативне, либералне, националистичке и социјалдемократске (Gross 2005.). У Аустрији, тј. у аустријском делу Аустро Угарске, Хришћанско социјална странка основана 1893. године је убрзо постала једна од најснажнијих. Под вођством Карла Луегера (1844 – 1910.), дугогодишњег градоначелника Беча (од 1897. до смрти) противила се идеји немачких националиста да поделе Монархију припајањем њених етнички и историјски немачких делова Немачком Царству (Anschluss), при чему би остали делови добили независност или били припојени већ постојећим националним државама (Macartney 1969, Taylor 1976, Sked 1989.).

У Белгији су политички ангажовани хришћани били подељени између наглашеније социјално оријентисане Хришћанске народне странке и конзервативне Католичке странке, која је дала неколико премијера током 19. и на почетку 20. века. У Холандији је вишевековна подела на друштвено доминантне протестанте (калвинисте) и подређене католике превазиђена тек у ери демократске политике, мада је право гласа током 19. века врло обазриво проширивано, тако да је опште право гласа за мушкарце уведено тек 1917. године. Генерална лига римокатоличких одбора је тек 1888. године напустила савезништво са суштински секуларистичким либералима, који су јој до тада пружали подршку у борби за слободу вере, остварујући тиме пре свега сопствени интерес да се умањи друштвени утицај калвинистичке вере. Тада је Генерална лига ступила у коалицију са калвинистичком Антиреволуционарном странком, основаном 1879. године, која је уместо дотадашње политике калвинистичке доминације усвојила стратегију заједничке политичке одбране интереса свих хришћана пред јачањем либералних и социјалистичких секуларистичких снага (Dunk 1978).

Један од најистакнутијих лидера Антиреволуционарне странке, Абрахам Кујпер (1837 – 1920.), премијер од 1901. до 1905. године, значајно је допринео развоју савремених демократских плуралистичких друштава, формулисањем доктрине сферног суверенитета (Bratt 1998,  Heslam 1998.). По њој државна власт, па ни она заснована на демократски израженој вољи већине грађана, не сме задирати у суверена права појединаца да припадају различитим колективитетима, нити им сме забрањивати да поред индивидуалних, у демократској процедури остварују и бране и своја колективна права, укључујући и верска. Ова доктрина и Кујперово залагање за њену доследну примену су, међутим, доводили и до раскола у странци, коју су напуштали изразито антикатолички активисти, привржени симбиози не само холандске нације, већ и холандске државе са калвинистичком вером. Упркос томе, доктрина сферног суверенитета је утрла пут касније кодификованим начелима консоцијативне демократије, усмерене ка демократском усклађивању интереса верских, етничких и осталих заједница (Praamsma 1985,   Heslam 2002.).

Овај прилично касно започети, али не и неуспешни пут хришћанских демократа кроз политичке институције и сцене младе европске демократије био је, на жалост, као и сама та демократија, брутално угрожен избијањем Првог светског рата. Трагичан спој себичног, искључивог и агресивног национализма, социјалне демагогије подржане класним и идеолошким ексклузивизмом и терором, као и безобзирне борбе за територије и колоније, која је најчешће била искључиво у уско схваћеном интересу најбогатијих слојева, увео је Европу у једно од најтежих доба у њеној историји, које ће је у првој половини 20. века у два наврата довести до руба пропасти. Заступници демократске политичке интерпретације хришћанских идеја и њихови савезници нису били довољно снажни да спрече екстремне заступнике појединих радикално секуларних доктрина, пре свега екстремног национализма и комунистичког социјализма, да угрозе саме темеље европског друштва и цивилизације (Sturzo 1947, Heywood 2003, Maier 2004.). Угрожена је била и улога Европе на светској сцени, до тада обележена готово неоспорном доминацијом, коју су елите европских земаља сувише често користиле на неодговоран и кратковид начин. Хришћанске демократе ће, међутим, по завршетку епохе светских ратова, некада називаних „Европским грађанским ратом“, дати пресудан допринос опоравку Европе и њеној изградњи на обновљеним темељима, сазданим од најбољих тековина њене историје и идентитета, интерпретираних у духу вере, слободе, демократије, солидарности, сарадње и традиције.

Извор:

http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238