Евро је у виду новчаница и кованица уведен 1.јануара 2002. у укупно 12 држава чланица Европске уније. То је, свакако био историјски догађај. По први пут после 1500 година исти нивац важи од Средоземља, па све до Балтика.
Развојни пут ка „европској валути“ одвијао се поступно. После закључивања Уговора из Рима, створена је најпре царинска унија са јединственом заједничком царинском стопом, а затим и заједничко тржиште, које је карактерисало укидање граничнох контрола између држава – чланица. Сада настаје заједничко „Европско домаће тржиште“ са заједничком валутом и Европском централном банком. То је, свакако, најчвршћи облик економске → интеграције суверених држава који историја економије познаје (Европска економска и монетарна унија).
Истовремено смо и сведоци убрзаног процеса→ глобализације, а налазимо се и на путу ка друштву знања, чије стварање омогућавају нови облици комуникације и протока инфоримација.
У тој ситуацији, пред Европљанима стоји задатак да формулишу заједничка начела економске политике за 12 држава чланица монетарне уније. Традиције које се односе на ово питање су веома хетерогене. Са једне стране, имамо француски систем, који карактеришу изражени елементи централистичке државне економије. Поред тога, постоји и англоамеричка варијанта слободне → тржишне економије, коју је Маргарет Тачер у Енглеској скоро беспрекорно примењивала. И, коначно, имамо и немачку традицију „социјалне тржишне привреде“ Лудвига → Ерхарда, која се базира на правнополитичком моделу Валтера → Ојкена и Алфреда → Милер - Армака. Ширење ове идеје отежава чињеница да њихова дела нису објављивана и на другим језицима, те стога и нису позната.
Европски парламент правовремено се потрудио да прибави стручна мишљења. У ту сврху послужило је и оснивање Бриселске иницијативе (1994). Она представља удружење универзитетских професора, привредних стручњака и политичара, који су имали задатак да израде концепт економске политике најоптималнијој за Европску унију. Своје основне идеје удружење је представило јавности у октобру 2000, у оквиру Прашке декларације о →социјално тржишној привреди. После тога, уследила је иницијатива немачких и пољских бискупа, који су у оквиру декларације из Килца истакли захтев да се појам социјалне тржишне привреде унесе у Уговор о стварању ЕУ као основни модел економске политике.
У Европском парламенту расправља се сваке године о „смерницама економске политике“, које се усвајају у јуну месецу на предлог Комисије и Савета, а после прибављања мишљења Европског парлемента (→Европска унија органи и институција). Овим поводом је 2001. Достављен и такозвани Вогауов извештај који захтева да социјална тржишна привреда постане основна идеја - водиља економске политике Европске уније. Као принципи социјалне тржишне привреде дефинишу се слобода и демократија, → тржишна конкуренција, монетарна стабилност, супсидијарност, приватна својина и солидарност.
У својој књизи Capitalisme contre Capitalisme Михаел Алберт описује економски систем Савезне Републике Немачке, који се у начелу доводи у везу са појмом „социјалне тржишне привреде“, као „Рајнски капитализам“. Ово је свакако погрешно. Централни инструмент управљања тржишном привредом није капитал већ је то тржиште. За то су неопходни јасни социјални, еколошки и тржишни оквирни услови.
Исто тако, широко је распрострањено и мишљење да су тржиште и тржишна конкуренција сами по себи нешто лоше, те је стога неопходно да социјалне иснтитуције попут сервисне службе иду за тржиштем како би покупиле све жртве „зле“ тржишне конкуренције. Дискусија која се води у Европском парлементу треба да доведе до спознаје да је тржиште, уколико је регулисано јасним правилима, у стању да само по себи доведе до постизања адекватних социјалних резултата.
Један од најзначајнијих принципа социјалне тржишне привреде јесте, свакако, тржишна конкренција. У европским институцијама у Бриселу у току је дискусија о томе како изгледа однос између тржишне конкуренције на слободним и отвореним тржиштима и напора државе, општина, односно независних добортворних организација да се осигурају неопходни егзистенцијални услови. Став је да би предност требало дати тржишту, уколико је оно у стању да на исти начин осигура снабдевање грађана него што то могу да чине поменуте институције.
Тржишна конкуренција на слободним и отвореним тржиштима представљала је и основу економског система Лудвига→ Ерхарда. Ипак, док је он био министар правде и савезни канцелар, у Немачкој је и даље постојао монопол у области телекомуникација, снабдевања енергијом и саобраћаја. Лудвиг Ергхард је, међутим, у одговарајућим члановима Уговора из Рима утемељио основне принципе тржишне конкуренције. Прихватање ових принципа представљало је његов услов за ратификацију поменутог Уговора.
Данас се може констатовати да је у међувремену дошло до реимпорта идеја Лудвига Ерхарда из Европске уније у СР Немачку. Наиме, до укидања монопола у сфери телекомуникација дошло је тек на основу регулативе Европске уније. Но, ту се крије једна велика опасност: да се државни монополи замене приватним монополима. То би значило да би држава продајом својих предузећа остварила једнократну добит, али зато за саме грађане не би осигурала све оне предности које тржишна конкуренција носи са собом.
Током припрема за усвајање Уговра из Мастрихта, посебно жучне расправе вођене су око значаја стабилности цена. Чланови странака са еколошким предзнаком, социјалисти и социјалдемократе сматрали су да би централна банка, поред циља очувања стабилности цена, равноправно требало да тежи и циљевима унапређивања → привредног раста и →запошљавања. За разлику од њих, представници народних странака и либерали били су мишљења да би очување стабилности цена требало да буде примарни циљ, док би централна банка могла да се усресреди и на остваривање поменутих циљева једино ако се тиме не угрожава стабилност цена.
За овако снажно наглашавање → стабилности нивоа цена постоје два разлога: као прво, инфлација у првом реду погађа оне који морају да живе од малих, сталних → прихода. Они једноставно немају никаву могућност да себе сачувају од последица инфлације. Смањење вредности новца у оваквим случајевима делује као „притајена“ експропријација.
Стога и политика очувања стабилности цена представља први корак ка успешној → социјалној политици. Као друго, инфлација усмерава инвестиције у погрешном смеру, а долази и до настанка искривљене слике у погледу сигнала који уређују тржиште. Стога стабилност цена представља један од основних предуслова за функционисање тржишне привреде.
Прицип супсидијарности, који је у међувремену утемељен и у Уговору о оснивању Европске уније, мора - поред институционалне примене – да важи и за економску политику. У економији је овај принцип добро познат, пошто су током протеклих деценија готово сва велика предузећа децентрализована, при чему су уједно и интерне структуре подељене на прегледне сфере одговорности. У домену економске политике, примена овог принципа мора да доведе до јасне поделе надлежности и одговорности између појединих нивоа политике. При том, биће неопходно да се заједница, која је окренута наглавачке, постави на ноге. Као последица случајности њеног историјског развоја, Европска заједница се у неким областима и превише централистички развијала, док је – са друге стране – заједничка способност деловања остала недовољно развијена.
Стварањем заједничких спољних граница, као и отварањем унутрашњих, уклањањем трговинских баријера међу државама – чланицама Европске уније и увођењем заједничке валуте, интензивирана је тржишна утакмица предузећа у корист грађана, а уједно је повећана и тржишна конкурентност у односу на друге државе. Није, међутим, у питању само тржишна утакмица између предузећа, јер истовремено настаје и утркивање самих држава – чланица и њихових регија око питања ко ће својим грађанима пружати државне услуге на бољи и економичнији начин (→ конкуренција система).
Карл фон Вогоу
Лексикон социјалне тржишне
привреде, Еконoмска политика од А до Ш, Фондација Конрад Аденауер,
Београд 2005, 348- 351 стр.
Литература
ALBERT, M (1992), Kapitalismus contra Kapitalismus (Капитализам против капитализма), Frankfurt am Main; WOGAU, K.v. (1999), Soziale Marktwirtschaft-Modell für Europa (Социјална тржишна привреда - модел за Европу), Europa Union Verlag
Нема коментара:
Постави коментар