“Народ који има лошу представу о Богу,
има и лошу државу,
лошу државну управу, лоше законе.”
Хегел
Расмотрили смо три главне идеологије, тачније – групе идеологија, међу којима се водила борба последња два века.
Можемо ли рећи да је нека од њих дефинитивно победила или дефинитивно разрушена? Све оне постоје и у садашњем времену, те се о победи неке од њих не може говорити. Свака од њих је на неки начин рањива. Пракса примене ових идеологије у политици у свим случајевима даје како привремено позитивне, тако и привремено негативне резултате. Уместо комунизма, социјализма и национал-социализма, створиле су се најжешће диктатуре. Патриотизам се никада није јављао самостално: патриоте су биле и фашисти, и касније комунисти.
Највеће право да себе сматра победничком идеологијом има либерализам. «Никакав трећи систем није могућ. Не може постојати несоцијалистички систем без предузимачке користи или губитка... Људи су дужни да бирају између капитализма и социјализма. Они не могу избећи ту дилему». - тако говоре најтврђе присталице либерализма. Ипак, победивши политички, либерализам (и не само код нас) доводи до контрастног противпостављања богатих и сиромашних, до социјалних потреса. У Европи, у последње време, скупиле су силу радикалне групе, редовно изазивајуће немире у оним местима где се скупљају силни овог света. Они оптужују капитализам за похлепу, за пренебрегавање интереса човечанства.
Постоји заједнички разлог рањивости ових идеологија, и он се налази у духовно-наравственој сфери. Тако је комунистички тоталитаризам пао не само зато што је почела да опада производња, а пре свега зато што се распала лаж, на којој је био изграђен комунистички систем.
Све поменуте идеологије обједињује једно: њихов морал је изграђен на ван-религијској основи. Све оне или одричу Бога, или Га склањају у страну од својих социјалних, политичких и економских циљева. При том се не узима у обзир да незадовољена религијска потреба друштва неизбежно приводи ка боготворењу у почетку саме идеје, а затим и њеног носиоца. Појављује се идол, појављује се нова паганска вера. Историја човечанства пуна је примера појаве и неизбежне пропасти идолатрије.
И паралелно с тиме у историји постоји хришћанство као религија, како светоназор, као наравствена основа идеологије, током две хиљаде година доказавше како своју способност за живот, тако и своју благотворност за човечанство. Пре две хиљаде година распели су на крсту Човека. Мало потом, убили су једанаест од дванаест Његових ученика. После триста година, идеје исказане Исусом Хрисом захватиле су читаву Римску империју. Данас хришћанство влада умовима милијарди људи. Земље које су постигле највећи успех у стварању благопријатних за човека услова живота – то су хришћанске земље. Логика говори да ће идеологијом будућности постати она идеологија која своје корене пусти управо у хришћанству.
Какву аргументацију против хришћанства подижу либерали? Апсолутизирајући слободу, они сматрају недостојним човека потчињавање било каквој, па и Надчулној супстанци. Они говоре: «Усађујући своју идеологију, застрашујете човека присуством надстворења које све контролише».
На ово је питање прекрасно одговорио Архиеписком Михаил (Мудјугин):
"Ни о каквом застрашивању не може бити ни речи од времена Христа. Христос је говорио: не бој се, само веруј. Ове се речи понављају у Јеванђељу много пута.
Верујући људи чино добро и уклањају се од зла, идући тројим путевима. Један је пут ропски: човек се боји да ће бити кажњен за зло које чини, и зато се уздржава од зла. То је оно што се назива застрашивањем. Да, многи људи имају страх Божји, и слава Богу: то је боље, него чинити зло, не бојећи се ничега. Оно дете које се боји слања у ћошак понаша се примерно, и ко ће рећи да је то лоше?
Други је пут виши и радоснији. То је пут стремљења добијању награде. То већ није пут роба, него најамника. Човек чини добро и уздржава се од зла будући убеђен да ће га Бог за то наградити, и да ће у будућем животу добити вечно блаженство, вечиту радост. То је већ боље, неупоредиво веселије од страха да ће те тући, пребијати и мучити, па још вечно.
И на крају, трећи пут, који Свети Оци, посебно Григорије Богослов, сматрају највишим и најлепшим, то је пут слободе од страха и од егоистичног стремљења добијању награде за свој труд. То је пут љубави. Љубав према Богу као источнику добра и правде. И одатле љубав ка окружујућим људима као створењима Божјим. То је пут најсветлији, најрадоснији. Јован Златоуст, описујући шта је љубав, говори да се све остале врлине достижу човеком уз велики труд, и уздржавање од нарушавања тих врлина је увек везано за неко страдање. Рецимо, човек склон преједању пости, и то му је тешко, и то му квари расположење. Уздржавање у полној сфери може такође бити веома тешко. А љубав – она је радосна, није везана ни за каква тешка и мучна преживљавања. Она је само светлост, само радост.
Пут страха, иако је и он исправан пут, пошто такође води достизању вечног спасења, у овом је животу тежак, а пут љубави је светао. Одлично је рекао св. Антоније Велики: «Ја се уопште не бојим Бога, ја Га једноставно волим»".
Следеће питање, које се поставља: «Зашто у Русији, мултиконфесионалној држави, управо хришћанство треба да постане основа идеологије?» Пре свега, зато што је то религија огромне већине наших родитеља и предака, зато што руска култура, у основи, има хришћанске изворе. Управо је хришћански светоназор прогласио слободу човека као вредност, саздао демократију, обезбедило процват западног света. Ако у недрима муслиманског света никне аналогна идеологија, неће бити проблема у њиховом сједињењу.
Осим тога, овде треба одмах да се разуме, да се не ради о идеологији верујућих људи. Будућа идеологија обједињује људе који деле хришћанске вредности. Наравно, управо дубоко и осмишљено верујући хришћани усвајају ове вредности у свој пуноћи, стимулисани вероучењем. Али не без разлога се хришћанске вредности често називају општељудским, остављајући по страни питање њиховог порекла. У овој или оној мери њих, очигледно, дели већина човечанства. Верујући, или на путу ка вери – то већ није толико важно кад се ради о политичкој идеологији.
Некоме се може учинити да западни људи мало личе на верујуће људе. Да, они слабо личе на наше православне старице. Нама су превише сугерисали да је Запад потпуно атеистички. Али није тако. Просто њихова религиозност не боде очи. Али су тамошњи храмови недељама напуњени, практично су сви крштени, изучавају религију у школама, бракове освећује Црква. И најважније – нису били подвргнути тоталној атеистичкој обради током живота три поколења. Код њих је то у крви – хришћанска култура, хришћанска наравственост. Немачке хришћанске демократе, руковођене Конрадом Аденауером и Лудвигом Ерхардом, не би дошле на власт после рата и не би створиле «немачко чудо», да у немачком народу није било вере, појачане покајањем.
А ни нама, нашем народу, покајање не би сметало. За пасивно саучествовање, за равнодушност, за ситни кукавичлук, за родитеље и дедове, одступнике од вере. Религиозном човеку ту нема шта да се објашњава. Али то не треба бити колективно, званично покајање. Покајање пролази кроз душу човека. И главни резултат покајања треба да буде ослобађање од самообмањивања, исконског порока нашег друштва. Само ослободивши се привржености том друштвеном строју, који нас је бацио у пучину страдања, том друштву које је допустило десетине милиона жртава, можемо ступити на достојан и прави пут.
Можда је главна препрека зачетка и развитка хришћанско-демократског покрета у Русији то што су у друштву изражене многе претензије ка Руској Православној Цркви.
Потребно је одмах рећи да су и претензије с једне стране, и неумерено славословље с друге подједнако неумесни, поготово кад долазе свана. Пре критике Цркве, мора се спознати какво је насиље он претрпела током седамдесет година – од распиривања од стране органа НКВД обновљенског раскола двадедетих година [XX века, прим. прев.], преко физичког уништења огромне већине свештенослужитеља тридесетих, до жестоке кадровске политике послератних година. За зарастање ових рана потребно је време.
Ипак, не ваља уопште не говорити о стању Цркве. Све што се у Русији догодило од 1917. године, објашњава се, пре свега, најдубљом духовном кризом, и губитком вере од стране народа. Не може се ширина и дубина минулих рушилачких процеса објаснити само злонамерном делатношћу бољшевика. Одваљивали су крстове са храмова наши рођени ивани, сродство не памтећи. Упоредимо себе с Пољском – тамо су религију пронели кроз све окупације, и кроз све тоталитарне режиме. Нису једноставна размишљања о узроцима несолидности вере, који су се појавили почетком XX века, и приводе, судећи по таквим философима и црквеним историчарима, као што је Сергеј Булгаков, самим изворима: X веку, примању хришћанства од стране кнеза Владимира.
Примивши хришћанство од Византије, руско Православље је законзервирало њене традиције, и пре свега – односе са државом.
Статус државне религије, неизбежно спрегнут са насиљем од стране државе, ставља Цркву у подређен положај, преобраћа Цркву у државно министарство религије. Насиље осећа и човек када његова припадност црквеној парохији и црквена дисциплина служе као гласна потврда његовог верног подаништва држави (мало њих се сећа, да је у царској Русији сваки чиновник био обавезан сваке године доставити потврду о причешћу). Ова ситуација изопачујуће делује и на свештенослужитеље, лишавајући их неопходности да се боре за сваку људску душу, и занимације мисионарском делатношћу.
Свакој је држави својствено стремљење самоидентификацији, независности, упоређивање себе са другим државама. У Европи се та тежња у одређеној мери у разним епохама уравнотеживала стремљењима хришћанске Цркве ка јединству. Што се Русије тиче, њена је особеност у односу на Европу само садејствовала даљем радељењу Цркава. Нарушавајући јеванђелске заповести и упркос литургијским молитвама о сједињењу свих Цркава, у храмовима и црквеној литератури проповедао се изолационизам, сејало се непримање европејског хришћанства, утврђивала се искључивост руског Православља. «Света Русија», «Трећи Рим», «Народ-богоносац» - сва та самоназивања су резултат самообмане, тј. имају сасвим исту природу као и сада сасвим апсурдне пароле «живео совјетски народ, стројитељ комунизма».
Крајњи конзерватизам и самоизолација као црквена политика у свим сферама православног живота довели су до јачања у Православљу таквих тежњи као што је обредништво, остаци паганизма, сујеверја. Вековима немењано богослужење постајало је све мање разумљиво верницима, претварајући се у апстрактно театрализовано дејство. Отворила се провалија међу црквеним и световним животом, верска култура народа је слабила. Криза Православља је постала чињеница крајем XIX века. Црква се показала неспособном одупрети се атеизму револуционара – рушилаца.
У многочему, речено се односи и на наше време. Ево шта је писао архиепископ Михаил: «Међутим, Црква, оличена у својим делатељима, је прилично склона неправичном тријумфализму, самоуспокојавању и надмености. Црква не жели да примети своје “ранице”. Уверени у своју несавладивост као Тело Христово, црквени људи лакомислено распрострањују ту увереност и на црквену структуру, у којој се, осим Божанственог одухотворења, свом силом пројављује и дејствује човечанско начело, потврђено искушењима, грехопадањем и отпадништвом. У савременим условима Црква не треба да се преузноси, него да се учи смирењу и кротости...»
Православље – то је грана хришћанства, дајућа пуноћу вере, имајућа моћни потенцијал, заложени Првоисточником. Неопходност следствених реформи се све више спознаје како и од стране православног света, тако и од стране клира. Формира се православна интелигенција. Ренесанса хришћанства ће на природан начин укључити у себе како постојећи у народу образац вере, тако и утицај целог хришћанског света. То није лак пут, јер пролази кроз душу сваког човека.
И тако, особеност хришћанске демократије састоји се у томе, што она на прво место ставља духовну сферу човека и друштва, решава све конкретне политичке, социјалне и економске проблеме с тачке гледишта хришћанске наравствености.
Хришћанско-демократски поглед разликује три основна приступа економији:
1. Социјалистички, или државно регулисани, произилази из поставке да људи, будући већином глупи и злобни, не само да нису у стању да збрину себе и своје породице, него све и кад би им се по том питању оставила слобода, сметаће једни другима у постизању тих циљева и нашкодиће једни другима. Подразумева се да се овај основни постулат никад неће јавно експонирати, и установљиваће се само у кругу изабраних.
Што се тиче државе, систем државне регулације претпоставља да је држава, напротив, толико добра, умна, свемогућа и штедра, да јој је могуће и неопходно, зарад добра свих поданика, поверити апсолутну власт. За људе који исповедају државну регулацију карактеристична је вера у то да држава може делити добра безвозмездно, тј. обожење државе, тачније – поклоњење њој као идолу.
Али држава није Бог, а само структура људског постојања, и не може указивати материјалну помоћ не покривајући је допунским дохоцима од пореза. Порези, са совје стране, поскупљују производњу, воде, при вештачком задржавању цена, нерентабилности и смањењу производње. Одатле дефицит најразличитије робе, редови, бонови и картице постају нераздвојни атрибут датог система. Али систем државне регулације има и добитака – то су заштита најслабијих, болесних, најнеспособнијих за делатност.
2. Класични либерализам – привредном развиткиу даје се пуна слобода. Најјачи треба да се пробије у борби за опстанак, макар на рачун слабих. Државно мешање у економски живот није допуштено.
Систем либерализма произилази из тога да су људи толико умни и добри, да ће се они, ако им се остави слобода, само бринути о себи, и чак ће на себе преузети удео бриге о добру других. При томе се принцип друштвеног уједначења одриче од стране заговорника либерализма: они сматрају, да су мање трудољубиви, мање оспособљени, мање умни и мање енергични дужни да се задовоље добровољним прилозима победника. Подразумева се да и овде, као и код државне регулације, тако отворена тврдња се ретко објављује – преферира се говор не о борби за опстанак, већ о поштеној утакмици.
У чисто економском односу, либерализам увек побеђује државну регулацију.
(Говорећи овде о либерализму, ми намерно, контраста ради, претерујемо и схематизујемо његову карактеристику. Буквално такав је либерализам био, ако икад, у деветнаестом веку. Савремени неолиберализам је много тога позајмио из социјалне тржишне привреде.)
3. Социјална тржишна привреда – то је метод друштвене политике, који у себи комбинује принцип слободе тржишта са принципом друштвеног уједначења.
Социјална тржишна економија произилази из тога да, иако је човек по природи добар, он је ипак у различитом ступњу интелектуално обдарен, и у различитој је мери лош или добар морално. Што су глупљи или гори људи једног друштва или народа, тим је више потребно мера државне регулације, а што су они умнији и морално виши, тим је више слободе потребно оставити, како би био достигнут циљ државе – мир и благостање народа.
Социјална друштвена привреда је, пре свега и у значајном степену тржишна привреда, она представља «трећи пут», пролазећи међу необузданим либералним тржишним капитализмом и тоталитарне административне економије, пут водећи ка слободном, економски ефикасном, стабилном поретку у друштву и економици.
Илустроваћемо поменута општа места са неколико конкретних примера решења социјалних проблема трима системима.
Превазилажење беде и сиромаштва
Са тачке гледишта либерализма. У овом случају сиромаштво се не превазилази, пре се ствара самим системом. Из беде се свако чупа како може. Ово је немогуће спојити са хришћанским заповестима о доброти и праведности у односу према сиромашнима.
Са тачке гледишта државне регулација. Путем експроприације богатих производи се принудно уједначење становништва. Овај је метод недостојан човека, и неефикасан.
Са тачке гледишта социјалне тржишне привреде. Пригодне мере су прогресивно опорезивање, припрема образовних и радних програма, друштвено осигурање (које може бити обавезно), обавезна обука, дотацијама, олакшање услова кредита, стабилизација раста инфлације, форсирање развитка тржишта, садејство у ницању нових предузећа, помоћ у развитку нових предузећа, државни пројекти само у крајњем случају (они поспешују инфлационе процесе).
Превазилажење инфлације
Сагласно либерализму. С инфлацијом се уопште није потребно борити, пошто она убрзава победу најенергичнијих и најпрорачунатијих.
Сагласно државном регулисању. Овде се инфлација не сматра суштинским злом. Цене се замрзавају, што постепено доводи до застоја у производњи. Она се очувава само при државним мерама. Даље мере су – купони за храну, забрана увоза робе, итд.
Сагласно државној тржишној економији. У својству пригодних мера разматрају се: повећање робне понуде, појачавање конкуренције, одбијање забране увоза, одбијање остварења великих државних пројеката.
Борба са бекством из села
Са тачке гледишта либерализма. Уопште се не води борба са бекством из села.
Са тачке гледишта државне регулације. Људи се просто принуђују на рад на сеоском домаћинству.
Са тачке гледишта социјалне тржишне привреде. Овде се стреми чињењу живота и труда на земљи угоднијим, нпр. кроз смањење пореза, итсл. Појачава се производња при истовременом снижењу цена.
Превазилажење стамбеног проблема
Са позиције либерализма. Овде се са стамбеним проблемом уопште не води борба, људи су препуштени својој судбини.
Са позиције државне регулације. Држава покушава да изгради станове и на тај начин заузме поново монополни положај. Замрзавање станарине чини изградњу станова и очување стамбеног фонда нерентабилним, што само продубљује стамбени проблем.
У социјалној тржишној привреди. Држава даје гаранције на давање кредита са олакшаном каматом у циљу подстицаја улагања у грађевинство. Ово одговара хришћанским принципима личне слободе и разоја људске личности, која је такође дужна да да улог са своје стране.
Разматрајући наведене примере, можемо се уверити у то да социјална тржишна привреда није само пуки компромис, средина међу либерализмом и државном регулацијом. То је пре дијалектичка синтеза, другачији завој спирале. Ово се може схватити ако се постави питање о идеологијама посматраних економских система, тачније – о њиховим теолошким основама. Притом је потребно бити свестан да теолошки приступ, апсолутно немогућ у нашој земљи пре само неколико година, у остатку света је толико уобичајен, подразумевајућ, да на њему не акцентују пажњу ни политичари, ни економисти.
С теолошке тачке гледишта идеологија државне регулације, као што је већ речено, је поклоњење идолу-држави, што се у хришћанству назива паганством. Ради идеје снажне државе, носеће људима свеопшту срећу, ради свог народа човек може показати ентузијазам при труду за опште добро, али тај стимуланс не може дуго да послужи. То се завршава оног трена чим се открије да је идол – ништа друго до идол.
Либерализам са својом крилатицом пуне слободе човека пориче било какву веру – како у идола, тако и у Бога.
Идеологија социјалне тржишне привреде је хришћанство. Није случајно она била разрађена и практично оваплоћена по први пут од стране партије хришћанских демократа Немачке («немачко чудо»), није случајно прихваћено од стране читавог европског хришчанско-демократкосг покрета. Учење се показало практично универзалним, и сада побеђује и на латиноамеричком континенту.
Улога хришћанства у социјалној тржишној привреди је многолика. Када становништво својом огромном већином исповеда једну веру, то означава дејствено, а не замишљено морално јединство народа. И страх Божји, и тражење дарова Божјих, и висока љубав ка Богу – све то чини људе часнима и милосрднима.
Код многих ће, можда, изазвати само смех чињеница да су се на Западу веома често људи, огрезли у утаји пореза, кајали затим пред Богом и враћали дугове. Али зато је потребна веома добро укорењена вера.
Многи по незнању сматрају да је идеал, проповедани Црквом, ослобођење од својине, сиромаштво. Управо ову мисао проповедају православно-црквени људи. Идеал сиромаштва, иако није провозглашен православном Црквом, често доминира у црквеној политици. Потребно је много труда да би у православљу преовладали идеали Светог апостола Павла, који је својим делима давао пример и призивао своје следбенике да добросавесним трудом зарађују не само себи за живот, него још толико, да би од тога могли чинити добро другима (в. нпр. посланицу Ефесцима 4:28).
За разлику од других идеологија, хришћанска демократија има јасну позицију гледе питања тичућих се духовне сфере (културе, образовања). Либерализам се по тим питањаима ограничава требовањем слободе и немешања државе у духовну сферу. Социјализам и национал-патротизам стреме ограничењу елитне културе, забрани «туђих утицаја», установљењу пуне контроле над духовном сфером друштва. Хришћанска демократија, постојано бранећи слободу у духовној сфери, сматра да држава, особено при незрелом грађанском друштву, може и дужна је да утиче на културу и образовање, јачајући те институције грађанског друштва које благотворно делују на друштвени морал. Притом, на конкретну политику државе у области културе дужни су да утичу не чиновници, него ауторитетне друштвене организације.
Хришћанску демократију као идеологију носе не само те партије, које се тако називају. Оне се могу називати (и у низу земаља се називају) конзервативне, народне, републиканске, или другачије. Оно што је важно је дали утврђују демократске вредности и наравственост, проистичуће из хришћанске религије.
У Русији је хришћанска демократија чак у називу политичке групације постојала још почетком XX века, али јој није пошло за руком да остави приметног трага. Ипак, претечом руске хришћанске демократије треба сматрати религиозну философију С. Булгакова, Н. Берђајева и других аутора познатог зборника «Вјехи».
У новије време мисао о ницању хришћанско-демократске партије није могла да не никне. Постојали су људи, пострадали за веру, који су тражили начин заштите права верника кроз политичку делатност. Постојала је информисана интелигенција, одавно схвативша да је немачка хришћанска демократија веома достојан покрет, чим је тако активно хули совјетска пропаганда. Постојали су, наравно, и они који су просто тражили за себе још непопуњену политичку нишу. У периоду 1989.-91. објавиле су се и регистровале се четири хришћанско-демократске партије. Али су крајем деценије све ове партије, не умевши ујединити се и изградити заједничку платформу, практично прекинуле своју делатност.
Основни разлог неуспеха политичке делатности хришћанско-демократских група је неспремност друштва прихватању ове идеологије. Свесно и са осећајем делити идеје хришћанске демократије може онај који је изнутра како хришћанин, тако и демократа. Русија је данас не хришћанска, а пре атеистичка или паганска земља. У Русији се још нису учврстиле демократске традиције. Зато се теже примају компоненте идеологије о којој говоримо – хришћанство и демократија. То не значи, ипак, да хришћанска демократија нема перспективе у Русији. Наравно, седамдесет година спаљивања хришћанства и демократије у једној земљи је велики период, али неупоредив с вековима распрострањивања хришћанства и демократије по целом свету.
Идеологије се не смишљају, оне сазревају у друштвеној свести као одговор на унутрашњу потребу. Али да би идеје овладале већином друштва, неопходна им је како пропаганда, тако и практична делатност у крилу тих идеја.
Г.И. Трубников
http://gtrubnik.narod.ru/dnc_soc_22.htm
Превод са руског Марија Колунџија
Нема коментара:
Постави коментар