Питање абортуса није само лични проблем неког појединца, то је дубоко морално, етичко, правно и егзистенцијално питање и тиче се одређене нације, друштва у целини али и свих нас који себе називамо хришћанима.
Реч абортус потиче од речи аборт што значи прекинути, побацити, одбацити. Чедоморство (као синоним за абортус) сложеница је састављена од именице чедо и глагола морити. У медицинској терминологији ова реч означава намеран или ненамеран прекид трудноће у периоду након зачећа а пре природног порођаја. Осим што доводи до смрти зачетог детета, абортус оставља и последице како на појединца (здравствене, психолошке и социјалне) тако и на друштво (смањење плодности и репродуктивног потенцијала становништва).
Након законске легализације, абортус је постао један од битних, можда и најважнијих разлога настанка и ширења беле куге. Од тада број извршених абортуса је, из године у годину, у сталном порасту, а статистички подаци су веома забрињавајући и крајње поражавајући. Један од битних чинилаца за такво стање је и медијска пропаганда која даје искривљену слику тога чина промовишући ефикасност контрацепнивних средстава у циљу контроле рађања, као и програм планирања породице, док се све мање говори о традиционалним породичним вредностима и породици као основној јединици грађе и функције сваког друштва. Само у Србији годишње се изврши око 200 000 абортуса.
Према важећем Закону о поступку прекида трудноће (члан 6.) прекид трудноће може се извршити до навршене десете недеље трудноће, а након тога само у изузетним случајевима. Међутим, то не значи да закон пропагира и стимулише абортус, већ се њиме жели спречити вршење криминалног и нестручног абортуса. Најчешћи разлози који се наводе као оправдање за вршење абортуса су слобода избора тј. женино право да слободно одлући хоће ли родити дете или не; медицински еугенички разлози тј. уколико се, након десете недеље трудноће, открију физички или психички недостаци фетуса; право родитеља да планирају породицу; деперсонализација фетуса као и економски и социјални разлози.
Право на живот гарантовано је свим основним међународним и регионалним инструментима за заштиту људских права и држава је дужна да то право гарантује законом. Устав РС не спомиње директно права нерођеног детета али са друге стране, у Закону о наслеђивању РС, члан 3, став 2 наводи се - Наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти ако се роди живо. Значи ли то да нерођено дете има право на наследство, а нема право на живот!? Дакле, из ове перспективе, фетус може имати статус људског бића, у смислу заштите људског достојанства и са правним последицама у наследном праву али не и статус индивидуе (личности) која ужива потпуну заштиту кроз право на живот. Право на живот, и поред свог врховног статуса, нема апсолутни карактер!
Са друге стране, став Православне Цркве је јединствен и универзалан и гласи: абортус је убиство! Са становишта Православља живот човека почиње од тренутка зачећа тј. од спајања мушке и женске полне ћелије и формирања јединственог једра. Дакле, тренутак зачећа означава почетак новог бића; човек настаје и пре свог рађања, а назив фетус је само име за временску категорију биолошког процеса континуираног развоја животног циклуса човека од зачећа до смрти, баш као и термин старац. У том смислу абортус и представља намерно и насилно одузимање елементарног права на живот, а и самог живота као светиње.
Црква је овај свој став о абортусу јасно изразила кроз богонадахнуте каноне и учења Св. Отаца, који своје упориште црпе из Св. Писма и уопште из Божијег Откровења: Пре него те саздах у утроби матере своје, знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те. (Јерем. 1,5); Оној која намерно уништи плод зачет у утроби својој, треба судити као за убиство (Св. Василије Велики), У Васкршњој посланици из 2000. године Патријарх Павле је изјавио: Васкрсење Христово је чувар светиње живота – као рођене, тако и нерођене деце. Оно је живи сведок да је чедоморство у утроби грех као и свако друго убиство човека., идр.
Лична слобода, као темељно људско право не укључује убиство другог човека. Право мајке на живот, не може да угрожава право њеног детета на живот. Такође, никоме не можемо ускратити живот због урођеног или стеченог физичког или менталног поремећаја (да не спомињемо могућност да до абортуса може доћи и због грешке у дијагнози). На основу горе наведеног закључујемо да и нерођено дете има право на слободу избора (његова слобода се у природном поретку стварања и развоја увек изражава потврдно) тј. елементарно право на живот. У супротном, поставља се питање: да ли је слобода тј. право мајке да слободно одлучи хоће ли родити дете, истинска слобода или је то само произвољна категорија одређеног субјекта!?
Држава треба да има јасну стратегију по питању абортуса – развијањем одговорне социјалне политике која ће промовисати и мотивисати афирмацију и повећање наталитета. Потребно је променити и тежиште смисла медијске пропаганде и јасно указати на дубљу реалност тога чина истичући у први план значај породице за појединца али и уопште за друштво; информисати и едуковати жене и породице суочене са непланираном трудноћом нпр. оснивањем саветодавних центара идр. Међутим, искуство често показује да држава више ради на ублажавању последица, него на уклањању суштине узрока; али ако будемо довољно развили свест о истинском значају породице за друштво, које је утемељено на здравим хришћанским основама и ако будемо правилно разумели значај и суштину живота, развићемо и здраво друштво и здрав однос према другим људима и према Богу. Једино у овом случају више нећемо говорити о праву на живот, јер овако схваћен, живот је изван сваког права!
Марин Лазовић
Нема коментара:
Постави коментар