„Савремени човек и поред своје најбоље воље није у могућности да
унутар културног и националног идентитета друштва да религиозним идејама
место оне заслужују.“
Маx Wебер, Протестантска етика и дух капитализма
Интегритет, правда, саборност, морал, традиција. Ово нису само пуке популистичке фразе већ речи које морају представљати будућност српског политичког живота и темељне смернице сваког ко жели бити политички ангажован. Сасвим је јасно да је да је садашњом политичком сценом у Србији овладао неморал, корупција, властити интереси политичких елита и страначких олигархија који на пластичан начин осликавају морални и духовни дефицит оних који су на себе преузели одговорност да управљају државом.
Попут неке добро уигране фарсе на нашој политичкој сцени већ дуже време се мењају улоге и актери али сценарио и епилог остају исти. Публика која све то посматра из атмосфере узбуђења и исчекивања промена упада у стање летаргије, меланхолије, равнодушности, разочарења и фрустрације.
Поштење, моралне врлине и етичке норме нису вредности које припадају искључиво домену религије јер се у супротном политика своди на чисте калкулације интересима, малверзације и лицитирања у којем народ постаје највећа жртва а бављење политиком постаје најуноснија професија. Свеоприсутни медиокритет који превладава у избору страначких кадрова на јавне функције продубљује се са чињеницом да одабрани кадрови поред недовољне стручне компетенције, ни морално, ни духовно нису дорасли функцији на коју су изабрани. У тако сложеној констелацији страначких и личних интереса истиче се надасве декларативни карактер бриге за опште добро друштва и интереса грађана што значајно доводи у питање успешност државне политике и њених циљева.
Са данашњег становиштва јасна је костантација Макса Вебера да је протестантска етика створила неизоставни темељ напретка савремене западне цивилизације и капиталистичког друштва. Три кључне особине које би требало да красе политичара јесу страст, осечај одговорности и мера. Имајући у виду ове особине јасно је да већину наших политичара не краси ни једна од њих. Неки пак сматрају да већину њих краси прва од поменутих – страст, ипак, рекао бих да је више у питању острашћеност и френетични занос у који их неизбежно води идеолошки образац којег следе. Идеолошки рационализам замењен је идеолошким догматизмом, стручни и морални квалитети појединца подређени су партијској подобности, интегритет и принципијелност замењени су полтронством и поданичком ставу унутар страначке хијерахије. Подсетићу и на речи нашег социолога Чедомира Ћупића: “Неморална је и она политика која обмањује, сеје лажи и манипулише људима. Наравно, и политика која своје поданике третира као малолетнике није далеко од неморалности".
Без сумње, успешно друштво мора да почива на јасно утврђеним етичким, моралним принципима који не само да треба да се постулирају у програмима странака већ и да буду доследно примењени у пракси. Свима је добро познато да у Европској Унији постоји јак демохришћански блок који поседује вишедеценијску успешну традицију политичког живота коју заснива на вредностима хришћанског интегралног хуманизма и хришћанске етике.
Ради подсећања истаћи ћу да основне идеје хришћаско – социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесу: хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству човека, једнакост, солидарност, супсидијарност, персонализам насупрот индивидуализма, конкретни ставови по питањима етике и биоетике.
Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права.
На жалост, у Србији етичко – политичке норме хришћанске нису довољно актуализоваме од стране политичких елита, чиме је обезбеђена страначка сцена без грађанске и демократске алтернативе, демохришћанског типа. У земљи постоје странке које се профилишу као демохришћанске али у претходним годинама ове странке нису у довољној мери оправдале свој епитет. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела.
У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем услед недостатка емпатије и конзументског менталитета друштва, индолентност, себичност и похлепа банализују људскост, врше својеврсну инверзију појмова и вредности.
Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански корпус који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско – демократске организације и партије у Европи.
Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско – социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика“. Мишљења сам да ово представља један од начина да морал поново нађе своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције.
Никола Кнежевић : Новине Борба, 28, 29 април, 2009
Маx Wебер, Протестантска етика и дух капитализма
Интегритет, правда, саборност, морал, традиција. Ово нису само пуке популистичке фразе већ речи које морају представљати будућност српског политичког живота и темељне смернице сваког ко жели бити политички ангажован. Сасвим је јасно да је да је садашњом политичком сценом у Србији овладао неморал, корупција, властити интереси политичких елита и страначких олигархија који на пластичан начин осликавају морални и духовни дефицит оних који су на себе преузели одговорност да управљају државом.
Попут неке добро уигране фарсе на нашој политичкој сцени већ дуже време се мењају улоге и актери али сценарио и епилог остају исти. Публика која све то посматра из атмосфере узбуђења и исчекивања промена упада у стање летаргије, меланхолије, равнодушности, разочарења и фрустрације.
Поштење, моралне врлине и етичке норме нису вредности које припадају искључиво домену религије јер се у супротном политика своди на чисте калкулације интересима, малверзације и лицитирања у којем народ постаје највећа жртва а бављење политиком постаје најуноснија професија. Свеоприсутни медиокритет који превладава у избору страначких кадрова на јавне функције продубљује се са чињеницом да одабрани кадрови поред недовољне стручне компетенције, ни морално, ни духовно нису дорасли функцији на коју су изабрани. У тако сложеној констелацији страначких и личних интереса истиче се надасве декларативни карактер бриге за опште добро друштва и интереса грађана што значајно доводи у питање успешност државне политике и њених циљева.
Са данашњег становиштва јасна је костантација Макса Вебера да је протестантска етика створила неизоставни темељ напретка савремене западне цивилизације и капиталистичког друштва. Три кључне особине које би требало да красе политичара јесу страст, осечај одговорности и мера. Имајући у виду ове особине јасно је да већину наших политичара не краси ни једна од њих. Неки пак сматрају да већину њих краси прва од поменутих – страст, ипак, рекао бих да је више у питању острашћеност и френетични занос у који их неизбежно води идеолошки образац којег следе. Идеолошки рационализам замењен је идеолошким догматизмом, стручни и морални квалитети појединца подређени су партијској подобности, интегритет и принципијелност замењени су полтронством и поданичком ставу унутар страначке хијерахије. Подсетићу и на речи нашег социолога Чедомира Ћупића: “Неморална је и она политика која обмањује, сеје лажи и манипулише људима. Наравно, и политика која своје поданике третира као малолетнике није далеко од неморалности".
Без сумње, успешно друштво мора да почива на јасно утврђеним етичким, моралним принципима који не само да треба да се постулирају у програмима странака већ и да буду доследно примењени у пракси. Свима је добро познато да у Европској Унији постоји јак демохришћански блок који поседује вишедеценијску успешну традицију политичког живота коју заснива на вредностима хришћанског интегралног хуманизма и хришћанске етике.
Ради подсећања истаћи ћу да основне идеје хришћаско – социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесу: хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству човека, једнакост, солидарност, супсидијарност, персонализам насупрот индивидуализма, конкретни ставови по питањима етике и биоетике.
Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права.
На жалост, у Србији етичко – политичке норме хришћанске нису довољно актуализоваме од стране политичких елита, чиме је обезбеђена страначка сцена без грађанске и демократске алтернативе, демохришћанског типа. У земљи постоје странке које се профилишу као демохришћанске али у претходним годинама ове странке нису у довољној мери оправдале свој епитет. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела.
У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем услед недостатка емпатије и конзументског менталитета друштва, индолентност, себичност и похлепа банализују људскост, врше својеврсну инверзију појмова и вредности.
Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански корпус који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско – демократске организације и партије у Европи.
Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско – социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика“. Мишљења сам да ово представља један од начина да морал поново нађе своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције.
Никола Кнежевић : Новине Борба, 28, 29 април, 2009
Нема коментара:
Постави коментар