5.1. У савременим државама грађани учествују у процесу управљања путем гласања. Већи део грађана припада политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и другим сличним организацијама које су створене на основу различитих политичких доктрина и погледа. Настојећи да друштвени живот организују у складу са политичким убеђењима својих чланова, ове организације као један од својих циљева прокламују освајање, задржавање или реформисање власти у држави. У току вршења мандата, добијеног на основу воље грађана изражене на изборима, политичке организације могу да учествују у делатности законодавних и извршних структура власти.
Постојање различитих, понекад дијаметрално супротних политичких убеђења, као и различитих интереса у друштву, рађа политичку борбу, која се води било законским и морално оправданим методима било, понекад, и методима који противрече нормама државног права, као и хришћанског и природног морала.
5.2. Црква, по заповести Божјој, има задатак да брине о јединству својих чеда, о миру и слози у друштву и о ангажовању свих његових чланова у стваралачком раду. Црква је позвана да проповеда и гради мир са свима који су изван Цркве: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Римљ. 12, 18); „старајте се да имате мир са свима" (Јевр. 12, 14). Али за њу је још битније унутрашње јединство у вери и љубави: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да... не буду мећу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (I Кор, 1, 10), Јединство Цркве, као мистичког Тела Христовог (Еф. 1, 23), од чијег неповређеног битија зависи вечно спасење човеково, представља за нас највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игнатије Богоносац пише: „Сви покушавајте да од себе створите један храм Божји, као да сте један жртвеник, као да сте један Исус."
У свету политичких несугласица, противречности и борби Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких уверења. Она такође допушта постојање различитих политичких убеђења код свог епископата, свештенства и верног народа, изузев оних који очигледно воде ка активностима противним православном учењу и моралним нормама црквеног Предања.
Немогуће је учешће црквене јерархије и свештенослужитеља, па, према томе, и црквене Пуноће, у делатности политичких организација, у предизборним активностима, као што су јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитацијама, и тако даље. Није допуштено истицање кандидатуре свештенослужитеља на изборима било којих органа представничке власти на било ком нивоу. У исто време, ништа не сме да спречава учешће архијереја, свештенослужитеља и мирјана, напоредо са осталим грађанима, у свенародном изражавању воље путем гласања.
У историји Цркве било је много случајева општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и јавним радницима. У низу случајева таква подршка била је повезана са одбраном насушних интереса Цркве у крајње неповољним условима антирелигијских гоњења, као и деструктивних и рестриктивних мера инославне или пак иноверне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура. Она је обично водила поделама и антагонизмима унутар Цркве и удаљавању од ње оних који су били непостојани у вери.
У 20. столећу свештенослужитељи и јерарси Руске Православне Цркве били су чланови неких представничких органа власти, нарочито Државне Думе Руске Империје, Врховног совјета СССРа и Руске Федерације, низа локалних савета и законодавних скупштина. У неким случајевима учешће свештенства у делатностима органа власти било је корисно за Цркву и друштво, али је исто тако често рађало несугласице и поделе. То се догађало нарочито у ситуацијама када је било допуштено чланство свештенослужитеља само у одрећеним парламентарним фракцијама, као и у ситуацијама када су се свештеници кандидовали за изборне дужности без благослова Цркве.
У целини посматрано, учешће свештенослужитеља у политичким структурама показало је да оно практично није могуће без преузимања на себе одговорности за доношење одлука које задоваљавају интересе једног дела становништва, а штете интересима његовог другог дела, што озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност свештенослужитеља, који је позван да, по речима апостола Павла, „свима буде све, да како год неке спасе" (1 Кор, 9, 22). Историја истовремено показује да се одлука о учествовању или неучествовању свештенослужитеља у политичкој активности доноси - и мора да се доноси - полазећи од потреба сваке конкретне епохе и имајући у виду како унутрашње стање црквеног организма тако и његов положај у држави. Питање, међутим, да ли свештенослужитељ који заузима неки политички положај може да се бави политиком професионално, са канонске тачке гледишта недвосмислено се решава негативно.
Патријарх Тихон се 8. октобра 1919. године обратио свештенству Руске Цркве посланицом у којој је позвао клирике да се не мешају у политичку борбу. Нарочито је указао на то да служитељи Цркве „по свом чину треба да буду изнад и изван свих политичких интереса, да треба да имају на уму канонска правила свете Цркве којима она својим служитељима забрањује да се уплићу у политички живот земље, да припадају било којим политичким партијама или, још горе, да од богослужбених обреда и служења Богу праве оруђе политичких демонстрација".
Пред сам почетак избора за народне посланике СССР-а, Свети Синод је 27. децембра 1988, године одлучио да „представницима наше Цркве, у случају њиховог кандидовања и бирања за народне посланике, благослови ову делатност, изражавајући притом увереност да ће то послужити добробити верника и свега нашега друштва". Осим бирања за народне посланике СССР-а, низ архијереја и свештеника заузели су посланичка места у републичким, обласним и локалним совјетима. Нови услови политичког живота подстакли су Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве да у октобру 1989. године велику пажњу посвети дискусији поводом двају питања - прво: докле Црква може да иде на путу преузимања одговорности за политичке одлуке, а да притом не доведе у сумњу свој пастирски ауторитет? Друго: да ли је Цркви дозвољено да се одрекне свог учешћа у законодавству и могућности да морално утиче на политички процес, уколико од донесених одлука зависи судбина земље? Као резултат овог разматрања, Архијерејски Сабор је усвојио одлуку Светог Синода од 27. децембра 1988. године као важећу само за протекле изборе. Одлучено је да питање целисходности учешћа представника свештенства у изборној кампањи убудуће у сваком конкретном случају благовремено решава јерархија (Свети Синод за епископе, а епархијски архијереји за подручне им клирике).
Иако нису добили одговарајући благослов, неки представници свештенства ипак су учествовали у изборима. Свети Синод је 20. марта 1990. године са жаљењем изјавио да „Руска Православна Црква скида са себе моралну и духовну одговорност за учествовање ових лица у изборним органима власти". Синод се уздржао од примене канонских санкција против нарушилаца црквене дисциплине, „констатујући да се такво понашање препушта њиховој савести". После стварања професионалног парламента у Русији, 8. октобра 1993. године, на проширеној седници Светог Синода донета је одлука да се свештенослужетељима наложи да се уздрже од учешћа у руским парламентарним изборима у својству кандидата. за посланике. С тим у вези, Синод је још одлучио да за кршење ове одредбе од стране свештенослужитеља следи њихово рашчињење. Године 1994. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одобрио је ову одлуку Светог Синода „као благовремену и мудру" и проширио њено дејство и „на евентуално будуће учешће свештенослужитеља Руске Православне Цркве у изборима било којих органа представничке власти земаља Заједнице Независних Држава и балтичких земаља, како на општедржавном тако и на локалном нивоу".
Исти Архијерејски Сабор, будући веран светим канонима и одговарајући изазовима савремене стварности, установио је низ суштинских правила која се односе на ову тему. Тако се у једној од одлука Сабора каже: „Потврђује се да Пуноћа Цркве не може подржавати ниједну политичку партију, нити покрет, блок, коалицију и томе сличне организације, као ни њихове јавне раднике понаособ, пре свега током предизборних кампања... Сматра се такође крајње непожељним чланство свештенослужитеља у политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и њима сличним организацијама, пре свега онима које воде предизборну борбу,"
Архијерејски Сабор који се састао 1997. године разрадио је начела односа Цркве са политичким организацијама и пооштрио једну од одлука претходног Сабора тиме што је свештенослужитељима ускратио благослов да буду чланови политичких групација. У саборској одредби О узајамним односима са државом и световним друштвом нарочито се истиче: „Поздрављају се дијалози и контакти Цркве са политичким организацијама уколико ови контакти немају карактер политичке подршке. Сматра се допустивом сарадња са таквим организацијама ради постизања циљева који су корисни за Цркву и народ, изузев у случају када се таква сарадња интерпретира као политичка подршка... Сматра се недопустивим учешће архијереја и свештенослужитеља у било којој предизборној кампањи, као и њихово чланство у политичким групацијама чији статути предвиђају кандидовање својих чланова на изборне државне дужности на свим нивоима."
Неучествовање Пуноће Цркве у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним кампањама не значи да се она од риче јавног изражавања става у вези са значајним друштвеним питањима и од изношења овога става пред органима власти било које земље на било ком нивоу. Такав став изражавају искључиво црквени сабори, свештена јерархија и лица која су од њих за то овлашћена. У сваком случају, право изражавања ставова Цркве не сме се препустити државним институцијама, политичким или другим световним организацијама.
5.3. Православне вернике ништа не спречава да учествују у делатностима органа законодавне, извршне и судске власти, као и у политичким организацијама. Осим тога, такво учешће, ако се одвија у складу са учењем Цркве, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у вези са друштвеним питањима, јесте један од облика мисије Цркве у друштву. Верници могу - и позвани су - да, извршавајући своју грађанску дужност, учествују у процесима везаним за избор власти на свим нивоима и да пружају свој допринос сваком морално оправданом потезу државе.
Историја Православне Цркве познаје мноштво примера активног ангажовања верника у управљању државом и у делатности политичких и осталих грађанских организација. Таква ангажованост постојала је у различитим системима државног уређења: у апсолутизму, у уставној монархији, у различитим видовима републике. Учешће православних верника у јавном и политичком животу било је отежано само у условима иноверне владавине и режима који је спроводио политику државног атеизма.
Учествујући у управљању државом и у политичким активностима, православни верник је дужан да своју делатност заснива на нормама јеванђелског морала, на јединству правде и милосрђа (Пс. 84,11), на старању о духовном и материјалном богатству људи, на љубави према отаџбини, на тежњи да се свет који нас окружује преобрази према Христовим речима.
У исто време, хришћанин, ако је политичар или државни службеник, треба јасно да схвати да у условима историјске стварности, а пре свега у контексту нашег подељеног и противречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких акција доноси корист једном делу друштва, а истовремено ограничава или угрожава интересе и жеље осталих. Многе такве одлуке и акције неизбежно су повезане са грехом или толерисањем греха. Управо због тога се од православног политичара или државника захтева изузетна духовна и морална осетљивост.
Хришћанин који се ангажује у области креирања државног и политичког живота треба да има дар нарочитог пожртвовања и самоодрицања. Неопходно је да се пажљиво односи према свом духовном стању, како не би дозволио да његова државна или политичка делатност престане да буде служење и постане нешто што је само себи циљ, што потрањује гордост, похлепу и остале пороке. Треба да има на уму да „или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано... и све у Њему постоји" (Кол. 1,16 - 17). Обраћајући се једном носиоцу власти, светитељ Григорије Богослов је писао: „Ти руководиш заједно са Христом, заједно са Њим управљаш. Од Њега си добио мач." Свети Јован Златоуст вели: „Заиста је цар онај ко побеђује гнев, завист и сладострашће, ко све подређује законима Божјим, ко чува свој ум слободним и не дозвољава да у његовој души победи страст и жудња за задовољствима. Таквог човека бих желео да видим на месту са којег се управља народима, и земљом, и морем, и градовима, и областима, и војскама. Јер, онај ко је подредио душевне страсти разуму, тај ће лако управљати и људима, у складу са Божјим законима... Онај пак ко мисли да руководи људима, а робује гневу, частољубљу и задовољствима, тај... неће знати шта да чини са својом влашћу."
5. 4. Учешће православних верника у делатности органа власти и у политичким активностима може да буде било индивидуално било у оквиру посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) конституената већих политичких удружења. У оба случаја синови и кћери Цркве имају слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, доношења одлука и остваривања одговарајуће делатности. Истовремено верници који учествују у државној или политичкој делатности, индивидуално или у оквиру различитих организација, чине то самостално, не поистовећујући свој политички рад са ставом Пуноће Цркве или било које од канонских црквених установа и не иступајући у њихово име. Притом највиша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност верника.
Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одлучио је 1994. године да сматра допустивим чланство „верника у политичким организацијама и њихова настојања да и сами стварају такве организације које се, у случају да у њиховом имену стоји да су хришћанске и православне, позивају на већу узајамну сарадњу са црквеном јерархијом. Такође је одобрио учешће свештенослужитеља, као и оних који представљају канонске црквене структуре и црквену јерархију, у посебним иницијативама политичких организација и, даље, црквену сарадњу са њима у акцијама које су корисне за Цркву и друштво, под условом да такво учешће и сарадња немају карактер подршке политичким организацијама него да служе стварању атмосфере мира и слоге у народу и у црквеној средини".
У аналогној одлуци Архијерејског Сабора из 1997. године посебно се наглашава: „Одобрава се учешће верника у делатности политичких организација и стварање таквих организација са њихове стране под условом да оне у свом саставу немају свештенослужитеље и да врше одговарајуће консултације са црквеном јерархијом. Одлучено је да сличне организације, које учествују у политичким активностима, не могу имати благослов црквене јерархије и не могу иступати у име Цркве. Црквени благослов не могу добити, а у случају да га имају, лишавају га се оне црквено-друштвене организације које воде предизборну кампању, или су увучене у политичку агитацију, или своје мишљење приказују као мишљење Цркве, које, као што је познато, у држави и друштву заступају црквени сабори, Његова Светст Патријарх и Свети Синод. Исто се односи на црквена и црквено-друштвена средства јавног извештавања."
Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.
У узајамним односима црквене Пуноће и хришћанских (православних) политичких организација, у чијем деловању учествују православни лаици, као и у односима са појединим православним политичарима н државницима, може доћи до ситуације у којој се изјаве или поступци ових организација и лица суитински разликују од општецрквеног становишта у односу на друштвена питања или се њима омета реализација таквог становишта. У таквим случајевима јерархија утврђује чињеницу размимоилажења у ставовима и обавештава о томе јавност како би се избегле пометње и неспоразуми међу верницима, па и у широким слојевима друштва. Констатација таквог размимоилажења треба да подстакне православног верника који учествује у политичком деловању да размисли о томе да ли његово даље чланство у датој политичкој организацији има смисла и оправдања.
Организације православних хришћана не треба да имају карактер тајних друштава, чији су чланови подређени искључиво својим лидерима и стога свесно, чак и на исповести, одбијају да открију суштину делатности своје организације, а камоли да је открију у току консултација са црквеном јерархијом. Црква не може да одобри учешће православних верника, поготову свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, пошто она својим карактером отуђују човека од свецеле преданости Цркви Божјој и њеном канонском устројству.
Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007
Нема коментара:
Постави коментар