Релативно лако може се објаснити шта се крије иза појма „Унија“. Сходно жељи једног од њених суоснивача, Конрада Аденауера, ХДУ, странка која је основана након ИИ Светског рата, постала је политичка домовина свих хришћана, протестаната, као и католика, али и запослених и њихових послодаваца, жена и мушкараца, односно, савез најразличитијих људи којима је заједничка била једна иста политичка визија.
Уколико се осврнемо уназад, мирне душе можемо рећи та Унија још увек успешно функционише. И дан данас у нашој странци постоји крило запослених, као и евангелчка групација и Унија жена, да поменемо само неке од многих страначких групација које постоје унутар ње.
Објашњење онога „Х“ у називу странке није тако једноставно дати. То „Х“ је у време оснивања странке значило окупљање свих хришћана, независно од њихове конкретне вероисповести. У току последњих шест деценија, свет се, међутим, изменио. У времену у којем у неким деловима Немачке, као што је, на пример, случај са новим Савезним покрајинама, живи много више агностика него хришћана, а ХДУ не може и не сме бити само странка свих хришћана, без обзира која је њихова појединачна вероисповест, утолико пре што она и даље тежи да буде народна странка. Стога је неопходно да се много темељније позабавимо оним што то „Х“ представља.
Те неопходности постала сам сасвим свесна, пре свега, за време изборних кампања у новим Савезним покрајинама. Стално ми се догађало да су ми се људи обраћали говорећи да им се политички циљеви моје странке чине исправним, да се са њима поистовећују, али да не могу гласати за ХДУ, зато што нису припадници одређене цркве. Тек приликом тих расправа постала сам свесна чињенице да ми у странци сматрамо природним то што се политиком бавимо као активни хришћани, полазећи при том од хришћанске представе о човеку. За људе који нису припадали нашој странци то, међутим, очигледно није било тако једноставно. Многи грађани који не припадају некој од цркава хришћанство поистовећују са црквом, а цркву не прихватају, односно, сматрају се агностицима, из чега произлази и чињеница да ни хришћанство не прихватају, између осталог, и зато што не знају како да баратају појмом „хришћански“, али и зато што их ништа не повезује са тим појмом.
Од оснивања ХДУ то „Х“ у називу наше странке иритира многе људе. Брине их, а то нам и пребацују, то што наша странка “хришћанску заједницу, а посебно њене поруке, компромитује на сваком кораку“, како то формулише теолог Карл Барт.
Многе људе то „Х“ у називу наше странке иритира и зато што ми са оним што по нашем схватању оно подразумева повезујемо морални захтев који нисмо у стању да испунимо. Због тог „Х“ у називу подмеће нам се да доводимо у питање хришћанске животне постулате других људи. То, међутим, нипошто није наша намера.
Та питања која се тичу нашег поимања себе самих и та узнемиреност изазвана делом имена наше странке објашњавају и то да „Х“ које постоји у нашем називу не служи као његов украс. Оно за нас представља и огроман изазов и прилику да водимо политику која ће бити примерена људима.
Неки савременици захтевају да изоставимо то „Х“ из имена своје странке, и то како, с једне стране, не би Христово име доводили у везу са рђавим значењима и како би, с друге стране, поново себи омогућили да политички будемо странка већине. Међу онима који то сада заговарају има најразличитијих људи, од историчара какав је професор Михаел Волфсон са Универзитета Бундесвера у Минхену, до келнског кардинала Мајснера. Сви ти критичари назива наше странке превиђају, међутим, нешто суштинско.
ХДУ није странка која за себе тврди да у целости преноси Христово учење у свет политике. Чисто Христово учење не може се пресликати на демократску државу, јер, политика превише почива на компромисима. Оријентација наше политике се, међутим, заснива на Христовом учењу. ХДУ није продужена рука цркава у Немачкој. Ми се, међутим, трудимо да им будемо блиски и да наглашавамо оно што нам је заједничко. Дијалог са црквама нам је на срцу. Осим тога, политика оличена, између осталог, и у слову „Х“ садржаном у имену наше странке не ограничава се само на људе који се изјашњавају као хришћани. Она, пре свега, повезује све хришћане у екуменском смислу. ХДУ се не обраћа само нашим држављанима који припадају некој од цркава, али, и поред тога, хришћански начин размишљања, говора и делања јесте одредница ХДУ.
Већ су оснивачи ХДУ знали да, уколико странку повежу са Христовим именом, то у квалитативном смислу представља разлику у односу на назив који у себи садржи „социјално“, или „либерално“. Под утиском превазиђеног национал-социјализма све што је хришћанско представљало је неку врсту спасоносног сидра које је могло да представља чврсто упориште на путу у неизвесну будућност. То сидро, које ХДУ и њеним визијама већ 50 година пружа чврст ослонац и дан данас је нешто чега се не можемо одрећи. Јер, демократија, која је након рата поклоњена западном делу земље, а неких петнаестак година уназад и источном, мора своју виталност сваки пут изнова да доказује пред изазовима које пред нас постављају нова питања и појаве које непрекидно намећу нова времена.
Када се нека странка позива на Христа, она мора бити спремна да себи и свом кредибилитету постави строжије захтеве него оне странке које се позивају на Аугуста Бебела, Фердинанда Ласала, Франца Дункера или Карла Маркса.
Та строжа мерила која су оваплоћена у називу странке се на Унију, на њено деловање и њену реторику примењују и споља. Њих намеће само друштво. ХДУ је то искуство стекла на болан начин за време афере са донацијама. Афера са донацијама, али и изазови поново уједињене Немачке, допринели су томе да сучељавање са оним „Х“ постане неопходно. Какав треба да буде наш морални захтев који би смо наметнули себи самима било једно од крупних питања које је постављано унутар странке. Друго питање које је захтевало хитне одговоре било је и оно које се односило на вредности и идентитет грађана у новим Савезним Покрајинама. Рушењем зида некадашњим грађанима НДР-а све се срушило: поверење у државу, наводна социјална сигурност, њихов идентитет. Била је то основа од које је ХДУ пошла да би се поново много интензивније позабавила оним „Х“ у свом називу. И добро је што се све тако догодило, јер се исувише дуго много шта подразумевало, при чему из тог “Х” нису стизали нови подстицаји за остваривање политичких циљева.
Наш друштвени поредак је под утицајем представе о човеку чији су корени у хришћанству: Бог је створио човека. Из тога произлази безусловно људско достојанство. Та хришћанска представа човека чини темељ нашег Устава који је ступио на снагу у мају 1949. г. као Основни закон. У члану 1, став 1 пише: Људско достојанство је недодирљиво. Оно подразумева равнотежу између слободе и одговорности. Оно је основа универзалних права свих људи. На њему се заснива наша одговорност за сопствено политичко деловање. Оно нас обавезује на солидарност са слабима, на тежњу ка правди, као и да штитимо укупни људски живот, одговорни за то пред богом и људима.
Ове конотације, њихова образложеност хришћанском представом о човеку и њен значај морају савременом друштву стално и изнова бити објашњавани. На тај начин истичемо да је политика заснована на хришћанској представи о човеку истовремено и политика која служи свим људима, а то важи и за све већи број оних који не живе свој живот у хришћанској вери.
За ХДУ хришћанска представа о човеку чини основ њене политике. То не задире у раздвојеност цркве од државе, која је, опет, израз хришћанске представе о слободи. Црквама у том контексту припада посебна одговорност за очување хришћанских вредности у друштву. ХДУ се обавезала да очува хришћанске вредности и да их заштити од политичких и правних ограничења. Истовремено, ХДУ у нашем плуралистичком друштву залаже се за трпељивост према и између свих религија и заједничке вредности које признаје наш Устав.
Кроз повезаност са хришћанском представом о човеку ХДУ своју политику усмерава ка вредносном поретку који утиче на политику и културу у Европи још од њеног античког и хришћанског прапочетка. Тај поредак се заснива, пре свега, на постулатима равноправности свих људи, без обзира на њихову старост и пол, боју коже, класну припадност, успешност и таленат. ХДУ таквом својом оријентацијом поставља мерила за вођење једне политике која је у поређењу са другим странкама чини различитом и поузданом. ХДУ се на тај начин бори за сагласност, подршку и сарадњу свих оних чија животна полазишта не почивају на хришћанској вери. ХДУ себе сматра народном странком, која и у време дубоких промена хришћана и нехришћана може да понуди политику која се заснива на поузданим вредностима.
Хришћани верују у једног Бога, који дела кроз сву историју човечанства и који ће своје дело спасења обавити на крају времена. То дело неће бити довршено уз помоћ човека који греши, политичара који греши. Та спознаја нас штити од охолости политичког, она нас штити од политичких надринаука, од самодопадљивог схватања да политика може пружити решења за све проблеме.
Чак и позивање на Бога, када се заклињемо речима „тако ми Бог помогао“, одсликава ту спознају. То је спознаја коју неки занемарују, па чак и не признају. У политици је стално присутна опасност од самопрецењивања.
Хришћанска представа о човеку обухвата и сазнање о томе да људи греше и да их власт и злоупотреба власти могу завести. Без обзира на одговорност за постање то сазнање о људској грешности обавезује нас да одустанемо од прекорачења граница, од постављања питања да ли ћемо имати користи од начелне заштите укупног људског живота.
То „Х“ у нашем називу нас, дакле, не штити од грешака, већ представља мерило нашег политичког деловања и одговорности пред Богом и људима.
Хришћанска представа о човеку препознаје човека као некога чије је достојанство недодирљиво. Она наглашава његову слободу, његову једнакост, али и његову одговорност. На тој представи о човеку као слободном и одговорном бићу почивају наше основне политичке одлуке. Ти циљеви стављају човека, а не државу или друштво, у средиште наше политике. Политика ХДУ није само политика за људе, већ је политика са људима.
Политика која се позива на хришћанство, на „Х“, види своја основна полазишта у томе да се људима не сме располагати, а истовремено и у несавршености људских дела. Из тога доследно произлазе појмови који су неопходни за суживот у једном друштву, а то су слобода, солидарност и праведност.
То је разлог због којег се залажемо за социјалну тржишну привреду, за повезивање учинка и властите иницијативе са социјалном равнотежом, за праведну политику коју треба водити у вези са породицом, за уравнотежену политику према странцима и за активну политику у односу на тржиште рада која неће изгубити из вида ни слабе ни способне.
Последњих година су се на нивоу покрајинских одбора странке, али и на савезном нивоу окупиле бројне радне групе, комисије за начелна и питања вредности, али и евангеличке радне групе, које су се интензивно позабавиле питањем шта значи то „Х“ у називу наше странке за политику наше странке.
Комисија задужена за вредности у ХДУ дефинисала је основне постулате политичког деловања странке полазећи од хришћанске представе о човеку, и то у областима политике као што су биоетика и истраживање генома, политика према породици, економска и социјална политика, као и политика у области образовања и васпитања. Објашњења хришћанске представе о човеку, као и хришћанских корена савремене демократије и слободарске државе представљају, у том контексту, њихово религијско и историјско извориште.
Из хришћанске представе о човеку се, међутим, не могу извести конкретна упутства за свакодневно политичко деловање странака и парламената. Хришћанска представа о човеку пред свакога ко политички делује увек поставља питање доношења одлуке, на које се може одговорити само кроз личну одговорност. То се, на пример, догађа када су научне оцене супротстављене једна другој, а, упркос томе, захтевају доношење одлука.
Једна политичка област за мене има посебан значаја, када је реч о обликовању будућности једне земље, а то је политика коју ваља водити у области образовања и васпитања. Улагање у младост је најбоље улагање у будућност једног друштва, и то, с једне стране, зато што демократију обликују демократе, а демократе се не рађају, већ то постају путем одговарајућег одгоја, а са друге стране, зато што добро образовани људи својим знањем чине темељ економског развоја једне земље. Стога ћу у даљем излагању представити оно што је Комисија за вредности ХДУ у области образовања и васпитања предложила странци као полазиште будућег обликовања политике у тој области.
Фундаменталне политичке одлуке у области образовања, или педагогије могу се, с оне стране емпиријског и прагматичног, заснивати и оцењивати само на основу разумевања човека.
Људима је потребно образовање и васпитање. Они су способни да их усвоје. Треба имати на уму да образовање и васпитање само наглашавају различите видове и домете једног јединственог процеса: образовање истиче знање, умеће и просуђивање, док васпитање истиче хтење и делање. Образовање у идеалном случају представља процес који траје цео живот, а васпитање је, по правилу, ограничено уласком у одрасло доба.
Човек је биће отворено према свету, оспособљено и присиљено да упозна свет, да се у њему оријентише, да га обликује и да сам управља својим животом кроз своје делање. Његово одређење самога себе, света и друштва није нешто што нам је природа подарила тек тако, и оно није непосредно, а његово деловање није унапред уређено датим правилима. Стога се његова надареност и способности не развијају сами по себи, већ је потребно да се њихов замах и развој усмеравају. Незаобилазно средство за остварење тога циља, које не зависи од друштвених оквирних услова, јесте планско и организовано образовање и васпитавање човека од стране човека у циљу постизања узајамно повезаних циљева:
- култивисања, т.ј. преношења знања и способности, које се, појединачно и у ограниченом обиму, могу одредити ван времена само помоћу елементарне језичке способности. Данас омиљена и само формална одредница, она сходно којој се мора научити само „учење учења“, међутим, превиђа да су увек неопходни усмерени процеси фундаменталног образовања, као и да садржаји не могу бити препуштени самовољном избору. Управо данас поново је потребан фундаментални канон, који ће свима обезбедити исте шансе и то кроз знање које се може стећи уз примену јединствених и проверљивих стандарда;
- цивилизовање, т.ј. оспособљавање за дружење и друштвено опхођење према другим људима;
- моралисање, т.ј. формирање моралне личности, успостављање врлина, ставова и делања одређених вредностима и стварање свести. И овде је потребно створити јавну свест о значају основних вредности и врлина како би се постигла слога и пронашао идентитет нашег друштва;
и на крају
- (само-)дисциплиновање, т.ј. привикавање младих на правила чији је циљ да властито понашање контролишу и да кршење правила као такво препознају и стекну вољу да то исправе;
Стога образовање и васпитање нису само пуко лично питање. Оспособљеност за живот обухвата како властиту тако и социјалну надлежност, а она се очитује у моћи расуђивања, самосталности, прихватању одговорности, толеранцији, отворености према култури и свету, отворености срца и хуманости.
Зато су, како за појединца, тако и за државу и друштво, од суштинског значаја способности породице да омогући образовање и васпитање и јавног система образовања да их обликују и учине ефикасним.
Људско достојанство и у друштво уведена слобода представљају нормативни основ и циљ политичког деловања у области образовања на основу хришћанске одговорности пред Богом и људима.Тиме се хришћанска представа о човеку разликује од других које су искључиво једнодимензионалне, али такође педагошки ефикасних представа људи и забрањује и предупређује њихове тоталитарне политичке концепте, као и инструментализовање људи за намене које се налазе ван њих самих. Она људе прихвата у њиховој целини и кроз све фазе живота и омогућава им да путем основног и даљег образовања учествују у свету:
- свесно учешће кроз тежње ка сазнању, кроз њихову знатижељу и интересовања;
- стваралачко учешће путем њихових тежњи ка обликовању;
- хумано учешће путем њихове тежње ка друштвеном;
- упражњавање у љубави путем њихове преданости другима или другоме
- обавезујуће учешће у преузимању одговорности кроз радост;
- растерећујуће учешће преко њихове потребе за трансцеденталним и спознајном смисленошћу живота којим господари нада.
Та одговорност је, међутим, истовремено и увек свесна несавршености људског бића, што јој намеће њен антрополошки и педагошки реализам.
- Реализам, с једне стране, значи признавање чињенице да човек поседује разум: његова моћ спознаје, расуђивања и деловања су отворене за разликовање исправног од погрешног, доброг од лошег. Оне су, међутим, стално подложне утицају склоности, нагона, потреба, расположења, емоција и других подстицаја којима не управља разум.
- Реализам, с друге стране, значи признавање разлика међу људима које произлази из спознаје да се њихова једнакост не односи на таленат, на пружање доприноса и њихове склоности, и да „исте шансе“ само привидно подразумевају постизање истих резултата.
То нужно намеће прихватање принципа способности, као и диференцираног и ефикасног школског система, као и педагошко сазнање да се захтеви и подршка могу осмислити и пружати само индивидуално и стога рашчлањено, а да се исте шансе могу обезбедити само приступом образовном систему усмереном ка постизању успеха. Стога се успешним и слабијим ученицима мора пружати индивидуална подршка; а деца ометена у развоју морају добити највећи могући подстицај. Приликом избора врсте школе приоритет мора имати добробит детета.
- Реализам, исто тако, значи да се развој личности и њених димензија – индивидуалних, заједничких, моралних и чулних – може успешно остварити само уколико постоје јединствени обаразовни и васпитни процеси и циљеви, као и оптимално учешће свих институција – пре свих породице и школе – као и одговарајуће медијско окружење за децу и омладину. Из социјалне обавезе проистиче стварање реалних претпоставки и оквирних услова за то да млади људи уопште добију прилику да своје просторе слободе све више сами обликују.
Циљ образовног и васпитног система заснованог на хришћанској представи о човеку није образовање за, већ саме личности и обликовање њених способности. Стога се образовна политика преко својих инструмената - школа и високих школа – преплиће, у већој или мањој мери, са социјалном политиком, економском политиком, политиком тржишта рада, политиком која се води у односу на породицу и са политиком која се води у борби против криминала. Она, међутим, не сме да дозволи да буде инструментализована, већ мора да се избори за властите вредности.
То се посебно односи на демократију, којој је, као ниједном другом државном облику владавине, потребан образован и просвећен грађанин, који ће на основу свог активног права учествовати у процесу доношења политичких одлука. Он мора схватити да живи и зашто живи у заједници за коју је и сам одговоран, који су извори њене самоперцепције, шта се кроз њену историју показало успешним и на која морална начела и основне вредности се та заједница обавезала.
Образовање и васпитање на основу хришћанског схватања данас је опречно широко распрострањеном свођењу човека на његову функционалност и на представу да је у процесу образовања и васпитања важно само оно што се са економске тачке гледишта може искористити на пукој релацији потрошених средстава и постизања циља. Образовање је нешто више од самог учења. Образовање је учешће у култури, образовање садржи моћ расуђивања, способност самосталног размишљања, рационалне аргументације и поседовања властитог става. Образовање је усмерено на морални субјекат, савест, врлину, карактер, самопоштовање, способност дистанцирања и способност да за себе пронађете смисао живота. Стога је превасходни задатак образовања и васпитања стварање смисленог културолошког и општеобразовног концепта који преноси основне вредности и врлине (и „секундарне врлине“), за разлику од пуког оспособљавања за неко занимање, што укључује и стручне школе.
Школско образовање, у ужем смислу речи, односи се на лепезу школских предмета, који примарно треба да послуже развијању антрополошке димензије човека и који га на тај начин оспособљавају за живот: човек као историјско (историја), језичко (матерњи и страни језици), знатижељно (математика, природне науке), политичко (политичко образовање у најширем смислу), естетско (уметност, музика, књижевност), моторично (спорт), и морално и верско биће које трага за смислом (веронаука, филозофија).
Стога школа мора обезбедити равнотежу традиционалног и иновативног. Пука окренутост школе самој себи, савремености и доживљајима који су у складу са принципом погрешно схваћене прилагођености деци сузила би могућност младих људи да учествују у свету и одузела деци њихову будућност. Учешће усмерено само на садашњи тренутак и на уживање затворило би децу у вечну садашњост: самодоживљене парадигме би представљале врхунац. Образовање под светлошћу хришћанског хоризонта и стицања у контексту знања, умећа и расуђивања се стога не своди само на избор вредних наставних садржаја који треба да укажу на своје специфичне профиле, већ треба да мотивише ученика за процес самосталног учења и самоодређивања кроз облике васпитне наставе и повезивања знања, вредности и моралног расуђивања, стручности и морала изван уских граница једног предмета: Бављење питањима етике и трансценденталности помаже младим људима, и то посебно у савременом животу, да истражују смисао живота уопште и властитог живота у њиховој прегледној сложености. Без бављења тим питањима млади људи би у фази одрастања изгубили једну битну димензију људског постојања – трагање за одговором на питања као што је оно: због чега живимо, да ли се нашом смрћу све завршава, шта је Бог, стварање, срећа, страх, патња, кривица, грех, коначност, бесконачност..
На тај начин је настава из природних наука, чији потенцијал за решавање проблема, као и шансе које из њега проистичу у стању да објасни где су њени ризици и ограничења, као и са тиме повезане етичке опције и последице, а настава музике и естетике може да утре емотивно афективан приступ свету, док настава у областима књижевности, историје и филозофије може да послужи као увод у различите облике срећног живота, као и у непостојаност цондитио хумана, у свет у којем вас могу завести учења о спасењу, може вас научити да се не може постићи све, да се не влада свиме, већ да је саставни део живота и неуспех, коначност, понизност, да поседовање није замена за постојање, нити је туђе мишљење замена за властито, да дух времена и савременост нису исто, и да, коначно, Ја, како у приватном тако и у друштвеном животу увек подразумева и Ти. И у времену технологије генетског инжењеринга и истраживања мозга остају да важе стара хуманистичка питања инспирисана религијом као што су она: шта треба да знам, шта треба да радим, чему могу да се надам, шта је човек?
Уставом предвиђеној настави о вери, у том контексту, припада посебан значај, т.ј. верској настави о свим уставом признатим религијама.
Погрешно је мислити да је школа у стању да се избори са друштвом које је окружује (медији, политика), као и да се сугерише да би сви образовни проблеми били решени када би све школе у техничком смислу биле опремљене на најбољи могући начин. Оваквим начином вођења расправе ради стицања алибија политика и привреда напуштају озбиљну расправу о образовању. То се, пре свега, односи на васпитање. Усвајање основних вредности и врлина увек зависи од постојања узора, у породици и међу професорима. Стога одлучујућу улогу не играју наставни концепти, већ стручни и квалитетно образовани педагози, који су у стању да децу образују и васпитавају кроз дијалог, а не траже се тренери и руководиоци учења. Школа, на крају крајева, може бити успешна само као васпитна заједница која функционише у спрези са родитељима, а може бити добра школа, када је реч о питањима васпитања, само кроз партнерско садејство. Сама школа може бити комплементарна, може покушати да реши друштвене недостатке на тај начин што ће развијати свакодневну школску културу кроз покушај живљења хришћанских начела и наде у будућност. При томе, васпитање не треба мешати са прихватањем свега. Васпитање које почива на хришћанској одговорности значи постојање јасних правила, санкција, као и пружање смерница и руковођење.
Надам се да сам на основу примера из области политике коју ваља водити у сфери образовања и васпитања успела да објасним на који начин „Х“ у називу наше странке утиче на формулисање политичких циљева и како у конкретној области изгледа политика која проистиче из хришћанске представе о човеку.
Радујем се што смо се током протеклих десет година тако интензивно бавили питањем тог „Х“ у називу наше странке. Радујем се јер смо, с једне стране, својим политичким принципима и визијама посветили дужну пажњу, а с друге, зато што смо данас у бољој позицији када грађанима треба да објаснимо како ваља разумети значење тог „Х“.
То „Х“ не представља цркву. ХДУ није везана за једну цркву. Ми, међутим, стално тежимо ка дијалогу са црквама, испитујемо њихове ставове о најважнијим политичким темама и покушавамо црквама да објаснимо своје политичке одлуке. То „Х“ чини основу наше политике. Оно не стоји у имену наше странке да би означило политику за људе, већ политику са људима, И то управо зато што је наше деловање одредила хришћанска представа о човеку.
То „Х“ не представља доказ квалитета наше политике. То „Х“ представља велики изазов у односу на нашу реторику и деловање. Тај изазов не желимо да избегнемо. Са тим изазовом желимо да се суочимо. По том питању у нашој странци постоји општи консензус, и тај консензус оличава нашу странку.
То „Х“ је одлучујући интегративни чинилац нашег заједничког рада. Оно не представља хришћанску политику – јер нешто такво стварно не постоји, већ политику којом се бавимо на основу своје хришћанске одговорности.
Штефи Ламерс
Хришћанско Демократска Унија - Немачка (CDU)
Нема коментара:
Постави коментар