Рад је органски елемент људског живота. У Првој Књизи Мојсијевој говори се да на почетку ''не беше човека да ради земљу'' (Пост. 2, 5). Створивши рајски врт, Бог у њега доводи човека ''да га обрађује и да га чува'' (Пост.2,15). Рад је стваралачко откриће човека, коме је, због његове исконске боголикости, од самог почетка било дато да буде стваралац по угледу на Господа, и сарадник Господњи. Али после човековог отпаднућа од Творца, карактер рада се променио: ''Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити'' (Пост. 3,19). Стваралачка компонента рада постала је слабије изражена - рад је за палог човека постао првенствено начин обезбеђивања средстава за живот.
Реч Божија не само да људима скреће пажњу на неопходност свакодневног рада него му и одређује посебан ритам. Четврта заповест гласи: ''Сећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, нислуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим'' (Изл. 20,8 - 10). Овом заповешћу Творца процес људског рода повезује се са Божијим стваралаштвом, које је поставило почетак стварању света. Пошто се заповест о дану одмора заснива на томе да приликом стварања света ''благослови Бог седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини'' (Пост. 2,3), то овај дан треба да буде посвећен Господу, како свакодневне бриге не би могле одвратити човека од Творца. Истовремено, делатне појаве милосрђа и некористољубива помоћ ближњима не представљају оглушења о ову заповест: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради'' (Марк. 2, 27). У хришћанској традицији, од апостолских времена, дан слободан од рада постао је први дан седмице - дан Васкрсења Христовог.
Усавршавае оруђа и метода рада, њихова професионална подела и прелаз од једноставних облика према сложенијим облицима рада доприносе побољшању материјалних услова људског живота. Па ипак, заваравање достигнућима цивилизације удаљава човека од Творца, води привидном тријумфу разума који настоји да земаљски живот уреди без Бога. Реализација сличних тежњи увек се у историји човечанства завршавала трагично.
У Светом Писму је речено да су први градитељи земаљске цивилизације били Каинови потомци: Ламех и његова деца су изумели и произвели прва оруђа од бакра и гвожђа, преносиве шаторе и различите музичке инструменте. Они су били зачетници многих заната и уметности (Пост. 4.20 - 22). Ипак, ни они, као ни остали људи нису избегли саблазни ''јер тело поквари пут свој на земљи'' (Пост. 6, 12). Због тога се,по вољи Творца, цивилизација Каинита завршила потопом. Најистакнутији билблијски пример неуспешног покушаја човека ''да начини себи име'' јесте градња Куле вавилонске , ''високе до неба''. Грађење Куле вавилонске представља символ уједињења људских напора ради постизања богопротивног циља. Господ се противи гордима: помешавши језике неимарима Куле, Он их лишава могућности међусобнога споразумевања и расељава их широм земаљскога шара.
Са хришћанскога гледишта, рад сам по себи није безусловна вредност. Он постаје благословен онда када представља сарадњу са Господом и када доприноси испуњењу Његове замисли о свету и човеку. Рад, међутим, није богоугодан ако служи себичним интересима појединаца или заједница, било задовољавању греховних тежњи духа и тела.
Свето Писмо сведочи о два морална подстицаја за рад: радити да би себе самога хранио, никог не оптерећујући, и радити да би раздавао потребитима. Апостол пише: ''Боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно'' (Еф. 4, 28). Такав рад оплемењује душу и укрепљује човеково тело, пружа хришћанину могућност да покаже своју веру у богоугодна дела милосрђа и у љубав према ближњима (Мат. 5,16 и Јак. 2,17). Сви се сећају речи апостола Павла: ''Ако неко неће да ради, нека не једе'' (II Сол. 3,10).
Етички значај радних процеса наглашавали су и Оци и Учитељи Цркве. Тако је Климент Александријски рад назвао ''школом друштвене праведности''. Свети Василије Велики је тврдио да ''стремљење ка побожности не сме да служи као изговор за лењост и избегавање рада него треба да буде подстицај на још веће напоре''. Свети Јован Златоуст сматра да ''није нечастан рад него доколица''. Пример радног подвижништва дали су монаси многих манастира. Њихов рад на имањима по много чему је био пример за углед, а оснивачи највећих монашких обитељи уживали су, поред највишег духовног ауторитета, и углед неуморних трудбеника. Надалеко су познати примери ревносног рада преподобних монаха Теодосија Печерског, Сергија Радоњешког, Кирила Белојезерског, Јосифа Волоцког, Нила Сорскоги других руских подвижника.
Црква благосиља сваки рад усмерен на добробит људи; притом се не даје предност ниједном виду људске делатности уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У својим причама Господ наш Исус Христос стално помиње различита занимања, али не издваја ниједно од њих. Он говори о раду сејача (Марк.4,3 - 9), слугу и управника куће (Лук. 12,42 - 48), трговца и рибара (Мат. 13,45 - 48), домаћина и радника у винограду (Мат. 20,1 - 16). Савремено доба, међутим, подстакло је развој читаве индустрије специјално усмерене на пропагирање порока и греха, као и на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква, пак, сведочи о греховности учествовања у таквим делатностима пошто оне изопачавају не само радника него и друштво у целини.
Радник има право да користи плодове свога рада: ''Кко сади виноград и не једе од рода његова? Ило ко чува стадо и од млека стада не једе?... Ко оре, треба у нади да оре, и ко врше у нади, примиће по својему надању'' (I Кор. 9,7 - 10). Црква учи да одбијање плаћања поштеног рада јесте не само кривично дело против човека него и грех пред Богом.
Свето Писмо говори: ''Немој вређати најамника... Подај му најам његов исти дан... да не би завикао на тебе ка Господу, и било би ти грех'' (Изл. 24,14 - 15). ''Тешко ономе ко... се служи ближњим својим ни за шта и плату за труд његов не даје му'' (Јер. 22, 13). ''Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота'' (Јак.4,5).
Поред тога, заповест Божја наређује радницима да брину о онима који из различитих разлога не могу сами да зарађују себи за живот - о немоћнима, болесницима, дошљацима, избеглицама, сирочади и удовицама - и да деле са њима плодове свога рада, ''да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих'' (Изл. 24, 19 - 22).
Натављајући на земљи Господа Христа, који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква увек ступа у заштиту слабих и немоћних. Због тога она позива друштво на праведну расподелу производа рада, при чему богати помажће сиромашнога, здрав - болеснога, радно способан - остарелога. Духовно благостање и самоодржање друштва, могуће је само тада када се осигуравање живота, здравља и минимума благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом при расподели материјалних средстава.
Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007, стр.83- 88
Нема коментара:
Постави коментар