Из књиге "Епоха с оне стране левице и деснице"

За разлику од сукоба двеју левица, сукоб десница против деснице није био толико распрострањен након Другог светског рата, јер се револуц ионарна десница после пораза нацизма и фашизма потпуно повукла на маргине, пошто је читаво европско политичко поље скренуло улево. Зато револуционарна десница није ни могла водити равноправну доктринарну борбу с мејнстримом центристичке постграђанске деснице, која је у послератним деценијама потпуно окупирала десну страну политичког простора. Међутим, после пада Берлинског зида, клатно се помакло удесно и регенерисана екстремна десница се појављује као такмац центристичкој. Ова револуционарна постаје носилац главних отпора либерално-демократској експанзији и глобализацији, као што је након рата чинила револуционарна левица. У бившим комунистичким земљама мноштво је случајева директног преласака из леве револуције у десну, те из ортодоксног марксизма у националистички конзервативизам. Но, познат је и феномен бивших комуниста који су постали нови либерали.
Сама центристичка десница се структурално променила, мутирајући од социјално-либералног конзервативизма, од темеља послератне државе благостања, у огољену неолибералну десницу, која искључује било какву колективну и снажнију друштвену акцију. Све деснице, социјално-либерална, неолиберална и револуционарно-екстремистичка, непријатељски су расположене једна према другој, с тим што прве две остају у оквирима либерално-демократског поретка, док је ова последња директно против њега. У Другом светском рату нестаће и оно мало остатака класичног козервативизма, који су били већ покопани у Првом, и једва се одржавали између два рата, па класична аристократска и антидемократска десница заувек нестаје. Изузетак је Шпанија, где је каудиљо Франко успео да учини политички јаком комбинацију класичног и екстремног конзервативизма.
Социјално-либерална десница, готово три деценије након рата доминантна у европској политици, инагурисана је на Острву са Черчиловим, а посебно Макмилановим социјално одговорним конзервативцима, који су били у партнерским односима с умереном лабуристичком левицом. На Континенту ће се социјално-либерална десница окупљати око демохришћанске идеје, или, прецизније речено, идеје хришћанске социјалне демократије. Мада је порекло ове идеје код католичких странака, које су у међуратном раздобљу играле важну улогу у Немачкој и Аустрији, те у мањој мери Италији и Француској, послератне демохришћанске странке су се трудила да покажу да представљају нешто сасвим ново, што нема никакве везе с политичким формацијама из прошлости. Једино је део италијанских демохришћана био у тесним везама с Ватиканом и клером, поистовећујући своје циљеве с циљевима Католичке цркве, но имали су противтежу у левом крилу партије, које се одвојило од црквене традиције.
Демохришћани су били посебно алергични на било какво повезивање с нацизмом или фашизмом, а многи њихови лидери, попут италијанског демохришћанина Де Гасперија или немачког Аденауера, били су активни борци против наци-фашизма, те су зато током тих тоталитарних режима и страдали. Послератне демохришћанске партије нису биле ни искључиво католичке, већ су у Холандији, Немачкој и скандинавским земљама окупљале припаднике свих хришћанских конфесија. Оне су се определиле за неку врсту практичног хришћанског морала, с оне стране свих канонских и међуцрквених спорова. Искрено су прихватале парламентаризам, либералну демократију, али и контуре послератне социјалне државе, па су чак неки њихови лидери, попут Де Гасперија, изјављивали да немају ништа против комунистичког економског програма.
Демохришћанска идеја је задала и коначни ударац класичном разликовању левице и деснице, јер је свака демохришћанска партија имала своје лево крило (у Италији га је предводио и Алдо Моро), као и десно, на чијем је челу у Италији био Андреоти, а у Немачкој Аденауер. Послератно демохришћанство драстично се разликовало од оног међуратног, па је бивши католички канцелар Вајмарска републике Хајнрих Брининг након посете Аденауеровој Немачкој био силно разочаран актуелном политичком ситуацијом. Немачка Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), италијански демохришћани и друге партије из ове породице привржене су идеје уједињене Евопе, а њихови лидери, попут Де Гасперија и Аденауера, били су главни носиоци пројекта стварања заједничких континенталних политичких и економских структура. Свој евопски идентитет су потврдили 1976. стварањем интернационалне организације Европске народне партије (у њу су биле укључене и конзервативне, налик оној британској, данској или норвешкој), као пандан Социјалистичкој интернационали. Ове две структуре, и поред свих разлика, које и нису суштинске, остаће носиоци широког грађанског консензуса и чувари европске стабилности.
Док су демохришћанске и конзервативне партије, као конкретни изданци социјално-либералне деснице, актуелне у првим послератним деценијама, још увек имале изражену социјалну компоненту, крајем седамдесетих многе од њих се повинују неолибералном таласу, и остављају бригу о социјалним проблемима левом центру.

 Из књиге "Епоха с оне стране левице и деснице"