Европа се мора назвати хришћанском:
1) Ако жели да се уједини. Да би настала уједињена Европа, иако су
њене институције подељене и ма какв да је облик власти, потребан је
народ који би имао идентитет и који би се осећао као нација. Европа
данас не осећа ништа од свега тога, а покушај да се осећање припадности
нацији које недостаје надоместити патриотизмом принципа, нема резултата
јер нико не може да осећа наклоност апстрактно. Да би се осећаји
покренули, потребна је душа, управо она коју су европеисти прве
генерације показали, а они из друге генерације почели да траже у
катедралама када их је обузимао очај да се неће постићи циљ стварања
Европске уније. Та душа је хришћанска душа.
2) Ако жели да се потврди као цивилизација основних, људских и
либералних права. Либерална Европа вековима пише та права у својим
повељама и „извози“ их, мада се данас овај израз сматра сумњивим. Почев
од Декларације људских и грађанских права из 1789. године, па до
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из 1950.
године, као и Европске повеље из 2000. године, Европа „признаје“-израз
који се стално користи да би се избегао став да се може „створити“,
„издати наредба“ или „допустити“ – да људи имају права и основне слободе
пре свега као људи, а не као државе чланице. То признање је лаички омаж
који Европа даје хришћанској традицији.
3) Ако жели да се брани и заиста избегне верске или грађанске ратове.
Данас се Европа налази под жестоким ударом исламског фундаментализма и
оног ненасилног, али подмуклог исламске имиграције. Након што она
изговори mea culpa, њена уобичајена реакција је смиривање(appeasement ):
буса се у груди, како би се одбранила од свега што јој се дешава,
„потеже“ увек оно заштитничко и оправдавајуће „али“. Неке исламске групе
уништавају по Мадриду, Лондону, европским туристичким местима?
Одвратно, али амерички империјализам је сам по себи терористичке
природе. Отимају и убијају? То је за сваку осуду, али се заборавља да су
издржљиви и да се боре за ослобађање сопствене земље, добро се односе
према противницима, не дирају жене. Постају камиказе? То је злочин
против људског рода, али га чине из очаја. Убијају још увек хришћане?
Ужасно, али се бране од прозелитизма. Прескачу наше амбасаде и показују
да су против нас? Није цивилизовано, али изазвани су или неким
сатиричним цртежом, филмом, књигом, говором неког политичког лидера или
папиним предавањем. И тако даље. Поново потврдити хришћански идентитет
за Европу није гест ароганције, затварања или непријатељства према
другима: напротив, то је услов да би могла да се разговара са другима
или да их уједини.
4) Ако жели да превазиђе трагичност догађаја из скорије прошлости. Нису
благостање, наука или технолошки развој ти који чине имуним на
Холокауст, концентрационе и логоре принудног рада(Lager i gulag):
Европа никада није имала такав напредак као у време када је чинила та
злодела. Није ни паганство, као што смо такође чули, чак и од
политичара, то које ствара демократију. А нису ни агностицизам, лаицизам
или атеизам ти који потхрањују слободу. Ако људи желе мир, заједнички
живот, поштовање, потребно је веровати у вредности од којих све то
зависи. Вредности хришћанства су још увек најбољи отров за огрешења
сваке врсте, укључујући и она почињена у име тих истих вредности.
5) Које нсиу имале границе смисла, Европа се осећа несигурном,
неизвесном, забринутом. Можда се још увек не враћа у Цркву, али је
свакако поново открива.Примећује моралну оскудицу и духовну празнину и
теажи од двојице последњих папа – а не од политичких лидера – да је
попуне. Људи почињу да схватају да отпадиштво од хришћанства делује
попут дроге: прво ствара занос свемоћи, а затим изазива изнемоглост од
фрустрације. Ако Европа одбија хришћантво, биће кратког даха и
неће више имати ништа тако чврсто на шта би могла да се позове и тако
трајно ко чега би могла да се уједини.
Quod erat demonstrandum
http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani,
Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом
Бенедикта XV100-105
Нема коментара:
Постави коментар