Либерали се морају називати - изјашњавати хришћанима:
1). Ако се сећају свог порекла. Читав покрет либерализма настаје око централне, коперниканске идеје која руши стару хијерархију. Човекова слобода потиче од истине о човеку: од чињенице да га је Бог ставио у центар света, да га је створио по својој замисли, да му је дао достојанство као човеку, надарио га умом који је одговоран за његове поступке, начинио га је братом сваког другог човека у једниственој заједници људске врсте. Јасно је да је то хришћанска идеја, или је то бар једним (великим )делом, по ком је хришћанство настало из јудаизма, па самим тим и јудејско хришћанска: „истина ће вас учинити слободним“ (Јован 8, 32; и Посланица Галатима 5, 1). Истина, а не збир неколико различитих и нејаких истина.
2) Ако су свесни потешкоћа њихове доктрине и кризе њихових друштава. Либерално друштво није било какав скуп, отворен, неодређен, равнодушан. То је морална и духовна јединица која захтева адекватне обичаје и прикладне врлине. Без хришћанске идеје да смо ми Божији народ, да овај народ нема историјске, географске, културне границе, да бисмо испунили нашу мисију и поступали по Његовој вољи, морамо на овој земљи да негујемо посебне личне и друштвене врлине, либерално учење не би била ништа друго до тежње без наде. Либерални космополитизам је повезан са хришћанским екуменизмом, с идејом јединства (рационалног и моралног) читаве људске врсте.
3) Ако схвате да либерализам не може да буде самодовољан. Као што се лепо може видети када дође до сукоба који се тичу принципа, нису научници темељ науке, нити су политичари темељ политике. То што се на крају догоди јесте избор, опција, одлука. Оснивање једне либералне државе (и демократске, за онај део који је неспојив) у којој су сви упркос стварима које су очигледно супротне, слободни и једнаки, подвиг је који настаје из избора личне одговорности и благонаклоности према ближњем. То је избор хришћанског порекла.
4) Ако желе да реше проблем друштвене стабилности. Да се не би претворила у дозволу и насиље и да не би уништила друштво, индивидуална слобода захтева осећај границе: греха, забране, несавладивог и онога о чему се не може преговарати. Ту границу не поставља само закон позитивног права, било ког ранга(уставног, међународног, итд.), јер би такав закон, по дефиницији, могао да буде превазиђен. Потребна је морална, верска граница или она која је верски прожета. А то је хришћанска граница да се човек не постави на Божије место и да поштује Његову вољу или да не подстиче „Божији бес“, о ком је говорио Џеферсон.
5) Ако не желе да буду етнички оријентисани и да умањују сопствене режиме по угледу на привилегије неких култура. Либерализам има универзалне захтеве и за либерале су људска права као закон природе за научнике: пронашао их је неко(не створио), у одређеном периоду, на одређеном месту, важе свуда и важе за све. Прецизније, као што закон природе подсећа на одређени ред у свету, тако људска права упућују на Онога који је у човека утиснуо свој Лик. А, то је јасно, хришћанска визија Бога ствритеља природног и моралног света.
6) Ако желе да дају концептуалну основу, а не агресивну и историјску која се тиче поделе државе и Цркве. Хришћанство није претрпело ову поделу, али ју је припремило и оправдало. Трон и олтар се неизбежно раздвајају док се онај ко седа на трон не може признати, истовремено, као врховни император и врховни свештеник(папа), као август. Почев од тог тренутка, човек је потчињен свом Ствритељу, који му даје достојанство, и фржави која му даје држављанство. Велика подела између Цезара и Бога је подела из принципа, пре него институционална подела. Са историјске тачке гледишта, ово је мучан догађај и били су потребни векови да би се остварио, али је он концептуално једноставан и линеаран. Либерали су добили битку против Цркве, али су за савезника имали хришћанство.
7) Ако желе да избегну пророчанства о уништењу сопствених политичких режима. Ону коју је Платон већ цитирао: „оно што ће уништити демократију јесте незаситост онога што се дефинише као добро (то јест) слободе“. Или оно што је рекао Јован Павле II:“демократија без вредности једноставно се претвори у отворен или лажан тоталитаризам“. Слобода може да уништи саму себе. Ко и шта држи на оку слободно друштво ако се, како је говрио Џеферсон, те слободе не осећају и не чувају као „дар од Бога“? Либерали, који су кроз дела отаца, на основу овог дара, створили сопствену доктрину, требало је да знају више него остали да он може да спаси њихова друштва од ризика самоуништења.
8) Ако чувају грозно сећање о томе шта се догодило када је Европа, уместо да „подигне заставу хришћанства“, као што је говорио Кант, постал паганска творевина, када је отпочела грађанске, цивилизацијске и верске ратове, крвљу натопила сопствено тло и спала на концентрациона и логоре за принудни рад( Lager и Gulag). Ко се пита: где је Бог био када је реч о Аушвицу? Мораће да допуни то питање још једним питањем: зашто су га либерали напустили?
9) Ако желе да реше данашњу моралну кризу Европе. Очигледно, то је криза вере, губљења вере у верске вредности европске традиције, која данас представља страдање наше европске цивилизације. Отпадништво од хришћанства садржи у себи губљење идентитета, јер забрањује смисао заједничког порекла и пропадања. Данас је Европа добро снабдевено тржиште којим управљају уговори узајмне користи, где се врши трговина робе, али где се обезвређују вреднсоти, где су људи слободни зато што су различити, али су различити зато што су страни. Ако либерали не обнове своје корене и ако наставе да одбацују да дижу сопствену заставу, комплетна европска творевина распашће се на ситне делове националности, особености, етничких група, егоизма.
10) И на крају, либерали се морају изјашњавати као хришћани ако желе да сачувају понос своје цивилизације, да је подрже када се над њом постави питање, да је промовишу када има потешкоћа, да је бране када је други нападају. Ова цивилизација је настала у знаку Крста, поделила се у знаку Крста, борила се у име Крста. Не уме без Крста. Либерали су као хришћани: не прихватају географске баријере зато што, како је написано у Посланици Диогенету, „не разликују се од осталих људи ни по територији, ни по језику, ни по начину одевања“, не прихватају никакве друштвене препреке јер, као што је написао Свети Павле у Посланици Галатима, „нема више ни Јуде, ни Грка, ни роба, ни слободног, нема више ни мушкарца, ни жене, јер сте сви ви једно у Исусу Христу“. Али управо тај космополитизам је знак једне мисије: као што хришћанин читавом свету преноси веру у Сина Божијег, либерал промовише и извози у све делове света веру у основне људске слободе. Може га зауставити прорачуната разборитост, а не концепт који га покреће.
Марчело Пера
http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani, Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом Бенедикта XV 48 – 51 стр.
1). Ако се сећају свог порекла. Читав покрет либерализма настаје око централне, коперниканске идеје која руши стару хијерархију. Човекова слобода потиче од истине о човеку: од чињенице да га је Бог ставио у центар света, да га је створио по својој замисли, да му је дао достојанство као човеку, надарио га умом који је одговоран за његове поступке, начинио га је братом сваког другог човека у једниственој заједници људске врсте. Јасно је да је то хришћанска идеја, или је то бар једним (великим )делом, по ком је хришћанство настало из јудаизма, па самим тим и јудејско хришћанска: „истина ће вас учинити слободним“ (Јован 8, 32; и Посланица Галатима 5, 1). Истина, а не збир неколико различитих и нејаких истина.
2) Ако су свесни потешкоћа њихове доктрине и кризе њихових друштава. Либерално друштво није било какав скуп, отворен, неодређен, равнодушан. То је морална и духовна јединица која захтева адекватне обичаје и прикладне врлине. Без хришћанске идеје да смо ми Божији народ, да овај народ нема историјске, географске, културне границе, да бисмо испунили нашу мисију и поступали по Његовој вољи, морамо на овој земљи да негујемо посебне личне и друштвене врлине, либерално учење не би била ништа друго до тежње без наде. Либерални космополитизам је повезан са хришћанским екуменизмом, с идејом јединства (рационалног и моралног) читаве људске врсте.
3) Ако схвате да либерализам не може да буде самодовољан. Као што се лепо може видети када дође до сукоба који се тичу принципа, нису научници темељ науке, нити су политичари темељ политике. То што се на крају догоди јесте избор, опција, одлука. Оснивање једне либералне државе (и демократске, за онај део који је неспојив) у којој су сви упркос стварима које су очигледно супротне, слободни и једнаки, подвиг је који настаје из избора личне одговорности и благонаклоности према ближњем. То је избор хришћанског порекла.
4) Ако желе да реше проблем друштвене стабилности. Да се не би претворила у дозволу и насиље и да не би уништила друштво, индивидуална слобода захтева осећај границе: греха, забране, несавладивог и онога о чему се не може преговарати. Ту границу не поставља само закон позитивног права, било ког ранга(уставног, међународног, итд.), јер би такав закон, по дефиницији, могао да буде превазиђен. Потребна је морална, верска граница или она која је верски прожета. А то је хришћанска граница да се човек не постави на Божије место и да поштује Његову вољу или да не подстиче „Божији бес“, о ком је говорио Џеферсон.
5) Ако не желе да буду етнички оријентисани и да умањују сопствене режиме по угледу на привилегије неких култура. Либерализам има универзалне захтеве и за либерале су људска права као закон природе за научнике: пронашао их је неко(не створио), у одређеном периоду, на одређеном месту, важе свуда и важе за све. Прецизније, као што закон природе подсећа на одређени ред у свету, тако људска права упућују на Онога који је у човека утиснуо свој Лик. А, то је јасно, хришћанска визија Бога ствритеља природног и моралног света.
6) Ако желе да дају концептуалну основу, а не агресивну и историјску која се тиче поделе државе и Цркве. Хришћанство није претрпело ову поделу, али ју је припремило и оправдало. Трон и олтар се неизбежно раздвајају док се онај ко седа на трон не може признати, истовремено, као врховни император и врховни свештеник(папа), као август. Почев од тог тренутка, човек је потчињен свом Ствритељу, који му даје достојанство, и фржави која му даје држављанство. Велика подела између Цезара и Бога је подела из принципа, пре него институционална подела. Са историјске тачке гледишта, ово је мучан догађај и били су потребни векови да би се остварио, али је он концептуално једноставан и линеаран. Либерали су добили битку против Цркве, али су за савезника имали хришћанство.
7) Ако желе да избегну пророчанства о уништењу сопствених политичких режима. Ону коју је Платон већ цитирао: „оно што ће уништити демократију јесте незаситост онога што се дефинише као добро (то јест) слободе“. Или оно што је рекао Јован Павле II:“демократија без вредности једноставно се претвори у отворен или лажан тоталитаризам“. Слобода може да уништи саму себе. Ко и шта држи на оку слободно друштво ако се, како је говрио Џеферсон, те слободе не осећају и не чувају као „дар од Бога“? Либерали, који су кроз дела отаца, на основу овог дара, створили сопствену доктрину, требало је да знају више него остали да он може да спаси њихова друштва од ризика самоуништења.
8) Ако чувају грозно сећање о томе шта се догодило када је Европа, уместо да „подигне заставу хришћанства“, као што је говорио Кант, постал паганска творевина, када је отпочела грађанске, цивилизацијске и верске ратове, крвљу натопила сопствено тло и спала на концентрациона и логоре за принудни рад( Lager и Gulag). Ко се пита: где је Бог био када је реч о Аушвицу? Мораће да допуни то питање још једним питањем: зашто су га либерали напустили?
9) Ако желе да реше данашњу моралну кризу Европе. Очигледно, то је криза вере, губљења вере у верске вредности европске традиције, која данас представља страдање наше европске цивилизације. Отпадништво од хришћанства садржи у себи губљење идентитета, јер забрањује смисао заједничког порекла и пропадања. Данас је Европа добро снабдевено тржиште којим управљају уговори узајмне користи, где се врши трговина робе, али где се обезвређују вреднсоти, где су људи слободни зато што су различити, али су различити зато што су страни. Ако либерали не обнове своје корене и ако наставе да одбацују да дижу сопствену заставу, комплетна европска творевина распашће се на ситне делове националности, особености, етничких група, егоизма.
10) И на крају, либерали се морају изјашњавати као хришћани ако желе да сачувају понос своје цивилизације, да је подрже када се над њом постави питање, да је промовишу када има потешкоћа, да је бране када је други нападају. Ова цивилизација је настала у знаку Крста, поделила се у знаку Крста, борила се у име Крста. Не уме без Крста. Либерали су као хришћани: не прихватају географске баријере зато што, како је написано у Посланици Диогенету, „не разликују се од осталих људи ни по територији, ни по језику, ни по начину одевања“, не прихватају никакве друштвене препреке јер, као што је написао Свети Павле у Посланици Галатима, „нема више ни Јуде, ни Грка, ни роба, ни слободног, нема више ни мушкарца, ни жене, јер сте сви ви једно у Исусу Христу“. Али управо тај космополитизам је знак једне мисије: као што хришћанин читавом свету преноси веру у Сина Божијег, либерал промовише и извози у све делове света веру у основне људске слободе. Може га зауставити прорачуната разборитост, а не концепт који га покреће.
Марчело Пера
http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani, Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом Бенедикта XV 48 – 51 стр.
Нема коментара:
Постави коментар