Ekonomija i religija
30/03/2008 | VIA
Kako da postupa hrišćanski poslodavac i radnik
Zapovesti privrednicima, ali i tajkunima
(objavljeno u NIN 28.3.2008.)
Po hrišćanskom učenju nije svaki trud i rad blagosloven, već onaj koji je na dobro ljudi. Ako služi egoističnim interesima ili udovoljavanju gresima duha i tela, rad nije bogopodoban. Tvoreći, čovek je sa-stvaralac, saradnik Boga. Verniku, ma koje hrišćanske denominacije, ukoliko je upoznao veru, nije teško da zna kako treba da postupa, bio on radnik „na svome“, ili „tudjem“, poslodavac.
Sveto pismo nekima deluje prestrogo. Apostol Pavle nije nemilostiv kada stanovnicima Soluna poručuje da „ako neko neće da radi, neka i ne jede“. Po njemu, ko ne radi, živi neuredno, sklon je nepotrebnim poslovima. Hleb ne treba jesti „badava“, nego posle truda i napora, dan i noć, a ne biti na teret nekome drugom. Apostol „nalaže i opominje“: mirno, radeći, jedite svoje. Hristovi prvoučenici ovo pak dopunjuju porukom da kad radimo i imamo plodove toga, treba da ih podelimo sa onima „kojima je potrebno“. Kako je rečeno da je blaženije davati, nego primati, precizirano je na koga se to odnosi – one koji zbog bolesti, starosti, uzrasta nisu u stanju sami da stvaraju. „Blaženi su milostivi“.
Biblija pominje one koje rade na svome, takodje i one kojima drugi plaćaju nadnicu. Preduzimača je bilo i u tim vremenima, umeli su da organizuju neku delatnost, koju nisu mogli da sprovedu bez pomoći tudjih ruku. Već tada se postavilo pitanje odnosa izmedju poslodavca i posloprimca, pravedne naknade, radnog vremena, medjusobnog uvažavanja i poštovanja.
Crkva je vekovima na bogate pojedince gledala sa dozom nepoverenja, smatrajući ih sklonijim gresima i nepravdi. Tek je protestantizam pokušao da sagleda ekonomiju sa pozitivnije strane, bogatstvo kao znak Božje naklonosti. Posebno je kalvinizam stvorio savremenu hrišćansku privrednu etiku, koja je mnoge zemlje naglo pokrenula u razvitak. To je pred Bogom odgovorno delovanje, strogost prema sebi, smišljanje dobrih dela. Otuda je u Americi, gde su kalvinistički principi deo ekonomske filosofije, više mecena, nego ma gde drugde. Stvorili su društveno korisne fondacije, muzeje, bolnice. Posedovanje su shvatili kao odgovornost, ne rasipajući imetak na ekstravagantan život. U katoličkim i pravoslavnim zemljama tek se naknadno i samo delimično prihvata ova odgovornost posedovanja. Srbija je malo imala tako velikih pobožnih zadužbinara poput Ilije Kolarca ili Miše Anastasijevića.
Na Zapadu poodavno postoje hrišćanska, crkvi bliska, udruženja verujućih poslodavaca i preduzimača, takodje i radnika. To sindikatima nije smetalo, polazište u delovanju je različito. Sindikat ne drži do borbe u samom čoveku, već do brzog postizanja konkretnih ciljeva prema poslodavcu ili državi. Otuda su oni političke organizacije kojima nije cilj metod saglasan hrišćanskoj etici.
Pravoslavne zemlje su bez izuzetka bile ekonomski nerazvijene, što verovatno ima i religijskog uzroka, davan je prioritet duhovnom, a ne materijalnom. U njima je „bogat“ bio sumnjiviji nego drugde, sem ako to nije nasledio od prethodnih generacija. U većini njih zavladao je komunizam, koji je otpočeo intenzivniju industrijalizaciju, praćenu stvaranjem kulta radnika i rada. Obećano društvo pravde, komunizam, isprva oduševljenim radnicima, postalo je suviše apstraktno. Izgubili su motivaciju da za mnogo rada malo dobijaju, odričući se svoje individualnosti. Komunizam je propao zbog neefikasne ekonomije, koja gradjanima nije pružila pristojan život, a nastala je nedodirljiva partijska privilegovana hijerarhija. Razočarao je i na pitanju pravičnosti, kojoj čovek po svojoj prirodi teži i sve tegobe uz nju lakše podnosi.
Propast komunizma i dolazak na vlast neodgovarajuće elite, često nesposobne, korumpirane i gramzive, dalo je priliku onima koji su joj bili bliski da se preko noći obogate. Kako u većini nisu u sebi imali moralan kodeks, smatrali su da im je sve dopušteno. S jedne strane bili su zaštićeni od vlasti, koju su stalno izdašno potplaćivali, s druge, nije bilo moralnog autoriteta da ih upozori da to što čine nije dobro. Crkvama je takodje trebalo vremena da se uklope u naglo uvedene nove političke i društvene okolnosti. One su takodje bile veoma osiromašene. Pojavili su se novi iznenadni „biznismeni“, preduzimači, koji, da li zbog nečiste savesti, ili potrebe za isticanjem, počinju da se obraćaju crkvi. Nudili su da grade, obnavljaju, želeći da mediji objave njihove slike u društvu crkvenih velikodostojnika. Primer crkava na Balkanu i u Rusiji pokazuje da one nisu često bile u stanju da se snadju u navali darežljivaca.
Najveća pravoslavna crkva, ruska, sa preko sto milona vernika, desetak godina posle pada komunizma i nakon „divljanja“ novog sistema, koji se ne može nazvati kapitalističkim, alarmirala je društvo da tako ne sme da se nastavi. Zemlja koja tvrdi da ima deset puta više resursa od Amerike, i tridesetak puta više od ostatka Evrope, ima takvo socijalno raslojavanje, da 80% stanovništva živi u siromaštvu i bedi. Oligarhija u isto vreme, za koju ne važe ni Božji ni zemaljski zakoni, osilila se toliko, da više nije rasipnički kupovala sve moguće nekretnine, pogotovo van zemlje. Poželela je da nekim davanjima na ćutanje privoli razne institucije, pa i crkvu. „Gasprom“ je od patrijarha Alekseja primio priznanje jer „pomaže očuvanje duhovnih vrednosti i jedinstva pravoslavnih naroda“. On je toliko moćan da prema crkvi nema nikakve zahteve.
U svojoj „Socijalnoj koncepciji“ 2000. godine, usvojenoj od sabora, crkva je teološki objasnila, pod tačkom šest, šta je „Rad i njegovi plodovi“, u skladu sa Biblijom i svetootačkom tradicijom. Ruski narodni sabor, koji svake godine okuplja sunarodnike iz celog sveta, a patrijaršija mu preporučuje teme i učesnike, 2004. je svoj rad posvetio samo ekonomiji i svetu rada, uspevši da bude precizan i kritičan. Sa stanovišta „pravoslavnog pogleda na svet“, zatraženo je radikalno odvajanje ekonomije od privrede, i pridržavanje privrednika odredjenom moralnom kodeksu. Mediji su preporuke u ironiji nazvali novim i dodatnim „Božjim zapovestima privredi“, uvidjajući da se prebacuje zapravo državi da je dopustila da se u zemlji ignorišu „tradicionalne moralne vrednosti“. Mediji bliski biznisu nisu skrivali svoje nezadovoljstvo - zar nije bitan profit, ko da razmišlja o moralu, crkva je takodje mnogima poslodavac, trguje i ona raznim predmetima, ima budžet, a od države dobija poreske privilegije
Balkanski novobogataši postali su takodje darežljivi prema crkvi, mada u Srbiji manje nego drugde. Koliko nekima kod nas smetaju naši slučajevi, oni su dosta „umereniji“. U Bugarskoj su se potrudili da kupe i titule koje dodeljuje crkva. Tako je vlasnik noćnih klubova, firmi i obezbedjenje, banaka, bivši sportista Slavi Binev (42) poželeo da postane arhont, čega u zemlji do tada nije bilo. Mitropolit starozagorski Galaktion koji mu je to dodelio, na šta je on „uzvratio“ ogromnom svotom. Stvar je ipak propala, cela Bugarska je slučaj izvrgla ruglu, a mitropolit je najstrožije ukoren od Sinoda. Carigradska patrijaršija od davnina honorira najizdašnije darodavce i ugledne ljude, pogotovo Grke iz Amerike, vizantijskom titulom arhonta. Takvih ima oko hiljadu, rad njihovog „viteškog reda“ je tajnovit.
Ko bi se potrudio da, makar nepotpuno, sastavi „kodeks ponašanja“ privrednika, hrišćanskih, svakako i pravoslavnih, uključio bi ove preporuke, koje bi se mogle razumeti i kao zapovest :
- Misleći na svoj hleb svagdašnji, ne zaboravi na duhovni smisao svoga života, uzdiži sebe, čitaj dušekorisne knjige, moli se Gospodu da možeš donositi razumne, pravedne i mudre odluke, jer one dotiču osim tebe i druge koje ne smeš ražalostiti.
- Bogatstvo ne smatraj ciljem po sebi, ono treba da služi na dobro, tvoje, onih koji te okružuju i zemlje tvoje.
- Pomaži tamo gde je potrebno, one koji ne mogu da rade, ili ne zarade dovoljno za najnužnije potrebe. Podrži dobrotvorne crkvene i druge poduhvate, ne da bi se istakao i bio pominjan, već da bi iskazao svoju dobrotu. Ako si vernik, znaj da je vera bez dela mrtva, čini dobro i nećeš se pokajati.
- Ne gordi se, ne pomišljaj da imaš bez Božjeg blagoslova, i da je ma šta tvoje, već Njegovo, sve ti je dato na privremeno korišćenje. Imetak ti je i veliko i stalno iskušenje, ne dopusti da ga ne savladavaš, jer ako mu podlegneš gubiš dušu svoju.
- Ponašaj se kulturno, ne gnevi se, ne budi ohol i nadmen, nedostupan, nespreman da blagonaklono saslušaš saradnike, budi spor i promišljen u odlukama koje se tiču života drugih. Budi im primer u strpljivosti i trpeljivosti, neka te krase vrline po kojima će te pominjati i pamtiti.
- Saradniku tvome potrebno je vreme dnevnog, nedeljnog i dužeg odmora, da okrepi telo svoje za nove trudove, kao i za duhovno uzrastanje.
- Poštuj u najvećoj meri nedelju kao Bogom dani dan od odmora, ne prisiljavaj druge da u taj dan rade bez preke potrebe, kao i na praznike odredjene od Crkve i države.
- Poštuj prirodu, jer ju je Bog čoveku dao na korišćenje, a ne na uništavanje. Ne zagadjuj vode, vazduh, zemljište, jer vodom si kršten, vazduh dišeš, a u zemlju ćeš otići.
- Radom ne iscrpljuj druge, ne traži od radnika da radi više nego što to zakon predvidja, ako to čini zbog preke potrebe posla, nagradi ga bolje nego inače, jer je sebe uložio i kada je već bio zamoren.
- Drži se odvojenosti politike i ekonomije, ne traži uticaj na vlast, lokalnu ili širu, ne potplaćuj da bi dobio privilegiju ili šta drugo, što ti ne pripada i ne daje se drugima.
- Poštuj zakone i propise zemlje, redovno i potpuno plaćaj porez državi, jer je on namenjen za opšte dobro, a ne da bi ti se otimalo.
- Ne prisvajaj tudje i ne uskraćuj radniku platu, plaćaj mu što bolju nagradu za trud, da bi motivisano radio i da bi te poštovao. Ne kasni sa isplatom i ne uskraćuj radniku socijalno i penziono davanje, jer mora da ima sigurnost za slučaj bolesti i za starost svoju.
- U konkurentskom sučeljavanju sa drugim privrednicima ne koristi laži i klevete, greh i insinkte.
30/03/2008 | VIA
Kako da postupa hrišćanski poslodavac i radnik
Zapovesti privrednicima, ali i tajkunima
(objavljeno u NIN 28.3.2008.)
Po hrišćanskom učenju nije svaki trud i rad blagosloven, već onaj koji je na dobro ljudi. Ako služi egoističnim interesima ili udovoljavanju gresima duha i tela, rad nije bogopodoban. Tvoreći, čovek je sa-stvaralac, saradnik Boga. Verniku, ma koje hrišćanske denominacije, ukoliko je upoznao veru, nije teško da zna kako treba da postupa, bio on radnik „na svome“, ili „tudjem“, poslodavac.
Sveto pismo nekima deluje prestrogo. Apostol Pavle nije nemilostiv kada stanovnicima Soluna poručuje da „ako neko neće da radi, neka i ne jede“. Po njemu, ko ne radi, živi neuredno, sklon je nepotrebnim poslovima. Hleb ne treba jesti „badava“, nego posle truda i napora, dan i noć, a ne biti na teret nekome drugom. Apostol „nalaže i opominje“: mirno, radeći, jedite svoje. Hristovi prvoučenici ovo pak dopunjuju porukom da kad radimo i imamo plodove toga, treba da ih podelimo sa onima „kojima je potrebno“. Kako je rečeno da je blaženije davati, nego primati, precizirano je na koga se to odnosi – one koji zbog bolesti, starosti, uzrasta nisu u stanju sami da stvaraju. „Blaženi su milostivi“.
Biblija pominje one koje rade na svome, takodje i one kojima drugi plaćaju nadnicu. Preduzimača je bilo i u tim vremenima, umeli su da organizuju neku delatnost, koju nisu mogli da sprovedu bez pomoći tudjih ruku. Već tada se postavilo pitanje odnosa izmedju poslodavca i posloprimca, pravedne naknade, radnog vremena, medjusobnog uvažavanja i poštovanja.
Crkva je vekovima na bogate pojedince gledala sa dozom nepoverenja, smatrajući ih sklonijim gresima i nepravdi. Tek je protestantizam pokušao da sagleda ekonomiju sa pozitivnije strane, bogatstvo kao znak Božje naklonosti. Posebno je kalvinizam stvorio savremenu hrišćansku privrednu etiku, koja je mnoge zemlje naglo pokrenula u razvitak. To je pred Bogom odgovorno delovanje, strogost prema sebi, smišljanje dobrih dela. Otuda je u Americi, gde su kalvinistički principi deo ekonomske filosofije, više mecena, nego ma gde drugde. Stvorili su društveno korisne fondacije, muzeje, bolnice. Posedovanje su shvatili kao odgovornost, ne rasipajući imetak na ekstravagantan život. U katoličkim i pravoslavnim zemljama tek se naknadno i samo delimično prihvata ova odgovornost posedovanja. Srbija je malo imala tako velikih pobožnih zadužbinara poput Ilije Kolarca ili Miše Anastasijevića.
Na Zapadu poodavno postoje hrišćanska, crkvi bliska, udruženja verujućih poslodavaca i preduzimača, takodje i radnika. To sindikatima nije smetalo, polazište u delovanju je različito. Sindikat ne drži do borbe u samom čoveku, već do brzog postizanja konkretnih ciljeva prema poslodavcu ili državi. Otuda su oni političke organizacije kojima nije cilj metod saglasan hrišćanskoj etici.
Pravoslavne zemlje su bez izuzetka bile ekonomski nerazvijene, što verovatno ima i religijskog uzroka, davan je prioritet duhovnom, a ne materijalnom. U njima je „bogat“ bio sumnjiviji nego drugde, sem ako to nije nasledio od prethodnih generacija. U većini njih zavladao je komunizam, koji je otpočeo intenzivniju industrijalizaciju, praćenu stvaranjem kulta radnika i rada. Obećano društvo pravde, komunizam, isprva oduševljenim radnicima, postalo je suviše apstraktno. Izgubili su motivaciju da za mnogo rada malo dobijaju, odričući se svoje individualnosti. Komunizam je propao zbog neefikasne ekonomije, koja gradjanima nije pružila pristojan život, a nastala je nedodirljiva partijska privilegovana hijerarhija. Razočarao je i na pitanju pravičnosti, kojoj čovek po svojoj prirodi teži i sve tegobe uz nju lakše podnosi.
Propast komunizma i dolazak na vlast neodgovarajuće elite, često nesposobne, korumpirane i gramzive, dalo je priliku onima koji su joj bili bliski da se preko noći obogate. Kako u većini nisu u sebi imali moralan kodeks, smatrali su da im je sve dopušteno. S jedne strane bili su zaštićeni od vlasti, koju su stalno izdašno potplaćivali, s druge, nije bilo moralnog autoriteta da ih upozori da to što čine nije dobro. Crkvama je takodje trebalo vremena da se uklope u naglo uvedene nove političke i društvene okolnosti. One su takodje bile veoma osiromašene. Pojavili su se novi iznenadni „biznismeni“, preduzimači, koji, da li zbog nečiste savesti, ili potrebe za isticanjem, počinju da se obraćaju crkvi. Nudili su da grade, obnavljaju, želeći da mediji objave njihove slike u društvu crkvenih velikodostojnika. Primer crkava na Balkanu i u Rusiji pokazuje da one nisu često bile u stanju da se snadju u navali darežljivaca.
Najveća pravoslavna crkva, ruska, sa preko sto milona vernika, desetak godina posle pada komunizma i nakon „divljanja“ novog sistema, koji se ne može nazvati kapitalističkim, alarmirala je društvo da tako ne sme da se nastavi. Zemlja koja tvrdi da ima deset puta više resursa od Amerike, i tridesetak puta više od ostatka Evrope, ima takvo socijalno raslojavanje, da 80% stanovništva živi u siromaštvu i bedi. Oligarhija u isto vreme, za koju ne važe ni Božji ni zemaljski zakoni, osilila se toliko, da više nije rasipnički kupovala sve moguće nekretnine, pogotovo van zemlje. Poželela je da nekim davanjima na ćutanje privoli razne institucije, pa i crkvu. „Gasprom“ je od patrijarha Alekseja primio priznanje jer „pomaže očuvanje duhovnih vrednosti i jedinstva pravoslavnih naroda“. On je toliko moćan da prema crkvi nema nikakve zahteve.
U svojoj „Socijalnoj koncepciji“ 2000. godine, usvojenoj od sabora, crkva je teološki objasnila, pod tačkom šest, šta je „Rad i njegovi plodovi“, u skladu sa Biblijom i svetootačkom tradicijom. Ruski narodni sabor, koji svake godine okuplja sunarodnike iz celog sveta, a patrijaršija mu preporučuje teme i učesnike, 2004. je svoj rad posvetio samo ekonomiji i svetu rada, uspevši da bude precizan i kritičan. Sa stanovišta „pravoslavnog pogleda na svet“, zatraženo je radikalno odvajanje ekonomije od privrede, i pridržavanje privrednika odredjenom moralnom kodeksu. Mediji su preporuke u ironiji nazvali novim i dodatnim „Božjim zapovestima privredi“, uvidjajući da se prebacuje zapravo državi da je dopustila da se u zemlji ignorišu „tradicionalne moralne vrednosti“. Mediji bliski biznisu nisu skrivali svoje nezadovoljstvo - zar nije bitan profit, ko da razmišlja o moralu, crkva je takodje mnogima poslodavac, trguje i ona raznim predmetima, ima budžet, a od države dobija poreske privilegije
Balkanski novobogataši postali su takodje darežljivi prema crkvi, mada u Srbiji manje nego drugde. Koliko nekima kod nas smetaju naši slučajevi, oni su dosta „umereniji“. U Bugarskoj su se potrudili da kupe i titule koje dodeljuje crkva. Tako je vlasnik noćnih klubova, firmi i obezbedjenje, banaka, bivši sportista Slavi Binev (42) poželeo da postane arhont, čega u zemlji do tada nije bilo. Mitropolit starozagorski Galaktion koji mu je to dodelio, na šta je on „uzvratio“ ogromnom svotom. Stvar je ipak propala, cela Bugarska je slučaj izvrgla ruglu, a mitropolit je najstrožije ukoren od Sinoda. Carigradska patrijaršija od davnina honorira najizdašnije darodavce i ugledne ljude, pogotovo Grke iz Amerike, vizantijskom titulom arhonta. Takvih ima oko hiljadu, rad njihovog „viteškog reda“ je tajnovit.
Ko bi se potrudio da, makar nepotpuno, sastavi „kodeks ponašanja“ privrednika, hrišćanskih, svakako i pravoslavnih, uključio bi ove preporuke, koje bi se mogle razumeti i kao zapovest :
- Misleći na svoj hleb svagdašnji, ne zaboravi na duhovni smisao svoga života, uzdiži sebe, čitaj dušekorisne knjige, moli se Gospodu da možeš donositi razumne, pravedne i mudre odluke, jer one dotiču osim tebe i druge koje ne smeš ražalostiti.
- Bogatstvo ne smatraj ciljem po sebi, ono treba da služi na dobro, tvoje, onih koji te okružuju i zemlje tvoje.
- Pomaži tamo gde je potrebno, one koji ne mogu da rade, ili ne zarade dovoljno za najnužnije potrebe. Podrži dobrotvorne crkvene i druge poduhvate, ne da bi se istakao i bio pominjan, već da bi iskazao svoju dobrotu. Ako si vernik, znaj da je vera bez dela mrtva, čini dobro i nećeš se pokajati.
- Ne gordi se, ne pomišljaj da imaš bez Božjeg blagoslova, i da je ma šta tvoje, već Njegovo, sve ti je dato na privremeno korišćenje. Imetak ti je i veliko i stalno iskušenje, ne dopusti da ga ne savladavaš, jer ako mu podlegneš gubiš dušu svoju.
- Ponašaj se kulturno, ne gnevi se, ne budi ohol i nadmen, nedostupan, nespreman da blagonaklono saslušaš saradnike, budi spor i promišljen u odlukama koje se tiču života drugih. Budi im primer u strpljivosti i trpeljivosti, neka te krase vrline po kojima će te pominjati i pamtiti.
- Saradniku tvome potrebno je vreme dnevnog, nedeljnog i dužeg odmora, da okrepi telo svoje za nove trudove, kao i za duhovno uzrastanje.
- Poštuj u najvećoj meri nedelju kao Bogom dani dan od odmora, ne prisiljavaj druge da u taj dan rade bez preke potrebe, kao i na praznike odredjene od Crkve i države.
- Poštuj prirodu, jer ju je Bog čoveku dao na korišćenje, a ne na uništavanje. Ne zagadjuj vode, vazduh, zemljište, jer vodom si kršten, vazduh dišeš, a u zemlju ćeš otići.
- Radom ne iscrpljuj druge, ne traži od radnika da radi više nego što to zakon predvidja, ako to čini zbog preke potrebe posla, nagradi ga bolje nego inače, jer je sebe uložio i kada je već bio zamoren.
- Drži se odvojenosti politike i ekonomije, ne traži uticaj na vlast, lokalnu ili širu, ne potplaćuj da bi dobio privilegiju ili šta drugo, što ti ne pripada i ne daje se drugima.
- Poštuj zakone i propise zemlje, redovno i potpuno plaćaj porez državi, jer je on namenjen za opšte dobro, a ne da bi ti se otimalo.
- Ne prisvajaj tudje i ne uskraćuj radniku platu, plaćaj mu što bolju nagradu za trud, da bi motivisano radio i da bi te poštovao. Ne kasni sa isplatom i ne uskraćuj radniku socijalno i penziono davanje, jer mora da ima sigurnost za slučaj bolesti i za starost svoju.
- U konkurentskom sučeljavanju sa drugim privrednicima ne koristi laži i klevete, greh i insinkte.
Preporuke radnicima:
- Prilježno se trudi da date poslove obaviš savesno.
- Ne traži veće nagrade za svoj rad nego što je uobičajeno.
- Kad dobiješ nagradu budi zahvalan.
- Ne ogovaraj i ne kleveći onog ko ti je dao rad, ne čini mu pakosti.
-. Poštuj one koji se zajedno s tobom trude, pomozi im, s pažnjom ih saslušaj i razgovaraj s njima bez psovki i uvreda.
- Ne kradi na radnom mestu, jer kršiš zapovest Božju.
- Ne organizuj bunt i nezadovoljstvo, pokušaj svaki spor mirno da rešiš.
- Budi tačan na poslu, ne kasni i ne žuri, obavi svoj zadatak.
-
Ne misli da si nezamenljiv, otuda ne budi gord i nadmen, svoju
sposobnost i znanje smatraj darom Božjim, a ne svojim ličnim
postignućem.
Da
su savremenom kapitalizmu, koji vlada gotovo svuda u svetu, potrebne
vrline i socijalna pravičnost, saglasne su sve crkve. Zakon kapitala ne
sme da iskljuje zakon morala. Na Zapadu je radno zakonodavstvo
doslednije primenjeno, veliki gresi u vreme globalizacije postaju utaja
poreza, beg kapitala, berzanske riskantne špekulacije, izrabljivanje
imigranata, otpuštanja radnika. Na evropskom, pravoslavnom istoku,
novokapitalistička prva akumulacija kapitala privodi se kraju,
oligarhija se učvrstila, privatizacija privodi kraju. Stotine hiljada
radnika ostaje bez posla, predaju se alkoholizmu i beznadju. Država je u
sferi rada neefikasna, crkve, ne svuda, počinju da bude savest
društva. Vernici u nevolji, na društvenoj margini, bez perpektive, od
nje očekuju pastirsko slovo o savremenim zalima koja se ne sputavaju.
Crkve treba da se posebno obrate nezaposlenima, mladima, majkama,
starima, potrebna je posebna reč, melem za konkretnu tegobu. Čuveni
filosof religije, Nikolaj Berdjajev, davno je zapazio da je pitanje
hleba za čoveka materijalno, no imaju li ga i bližnji, pitanje je
duhovnog, religijskog karaktera.
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/analysis_alone.php?ArticleId=%20434
Нема коментара:
Постави коментар