За данашње доба остаје самоопредељење Православља у доносу на постојеће друштвене класе и на њихов међусобни однос. Разуме се, Православље се не може везивати ни за једну од постојећих класа као такву, иако му се то намеће и с лева и с десна. Хришћанство је изнад класа с њиховим ограниченостима, с њиховим егоизмом. Још мање се оно може везивати за одређени систем економске организације живота, јер сваки систем има свој историјски ред настанка. Но, у доносу на аавременост могу се истаћи два става који су у извесносм смислу, нешто социјално – етички самоочевидно. Прво: Православље не стоји на стражи приватне својине као такве, чак не ни у оној мери у којој то чини католицизам, како ту поступа католичка Црква, која у својини види иституцију природног права ( о чему говори енциклика папе Лава XIII Рерум новарум, и друге) Приватна својина је историјска институција које се све време мења у својим обрисима као и у свом социјалном значењу, и ни један њен изглед –стање није нешто што је довољно, што има трајно важење. Друго: Православље не може бранити капиталистички систем привреде као такав, јер се он темељи на експлоатацији најамног рада, иако се привремено с њим може мирити – с обзиром на његове заслуге у подизању продуктивности рада и опште производне енергије. Али, ту постоје неспорне границе чије прекорачење нема оправдања. Као што Хришћанство не може да се мири, а и не би требало да се мири, с ропским положајем црнаца, тако не би требало ни да се мири ни с експлоатацијом рада деце, чега је било у првим стадијумима капитализма. Но, уосталом, и он се мења, као и приватна својина, све се то непрекидно мења, добија друго лице и ураста у социјализам. И апстрактне категорије социјализма или капитализма, тако добре у демагогији, сасвим су непримењиве при дубљем разматрању проблема. У свету савести – постоји једна, највиша вредност, у чијем светлу и ваља упоредно процењивати различите видове економског живота.
То је слобода личности, правна и економска слобода њена. Најбољи економски облик, ма ккао да се он називао, и ма какву комбинацију капитализма и социјализма представљао – био он комбинација приватне и друштвене својине – управо је онај који у највећој мери обезбеђује, у датом стању, личну слободу како у односу на природну беду, тако и у односу на социјалне недаће. Стога је православље, у свом просуђивању економских облика и облика организације производње – исторично. То је сфера релативизма средстава уз непромењивост циљева. И зато се оно може односити само негативно према руском комунизму, јер је он, уз неоспорне друштвене успехе, систем тиранског насиља над личном слободом, и њена негација у корену. То је – руски комунизам – систем духовног ропства, и стога је хула на Духа Светога. Зато није случајно ни то што њега прати сатанске мржња према Богу и светињи Његовој.
И на крају, неколико речи о догматским основама хришћанског социјализма. Он проистиче из опште идеје Цркве која као квасац делује у читавом свету, и та идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења – Христос је узео људску природу са свом њеном пуноћом , у свом њеном историсјком обиму. Освећење и искупљење, и коначно преображење, односе се на само на лични живот, него и на људски род, на друштвено биће и живот – за то ће се питати, и по томе ће се судити човеку на Страшном суду. И хришћански друштвени живот доноси те нове завете богооваплоћења, које се разним својим странам открива у својој сили у свим временима људске историје, а у наше време хоће да се открије и у социјалној сфери.
Из књиге „Православље“, 190-191 стр
Нема коментара:
Постави коментар