Француска револуција у много чему представља кључни период обрта у
модерној европској историји. Петогодишњи период ломова и потреса који је
започео сазивањем Скупштине 1789, а окончао се збацивањем Робеспјера и
успостављањем Директоријума 1794, пресекао је европску историју на два
дела и директно је заслужан за појаву низа модерних европских идеологија
као што су национализам, анархизам, комунизам и, индиректно,
конзервативизам. Наравно, тек окончано излагање о Свифту који је стварао
скоро читав век раније подсетило нас је да су суштински мисаони спорови
који су претходили револуцији вођени дуго пре њеног избијања. Али,
једна је ствар начелни теоријски сукоб, а друга покушај практичне
реализације одређених идеологема, што се 1789. и десило. Француска
револуција је карактеристична по чињеници да је пројектована на основу
мисаоних апстракција о неотуђивим људским правима. Њени спроводиоци су,
слично научницима из Свифтове књиге, веровали да их познавање таквих
апстракција легитимише за месијански подухват брисања претходног уређења
и креирања новог заснованог на низу апстрактних начела.
Између осталог, ова револуција је донела и поделу на левицу и десницу. Ова значајна дистинкција која већ више од два века опстаје као основна политичка подела у идеолошким и партијским системима западног света, настала је случајно. Када се после век и по француска скупштина сакупила 1789, припадници такозваног трећег сталежа сели су у клупе на левој страни, а припадници племства и свештенства у клупе на десној страни. Тако се формирала навика да се носиоци захтева за реформама и променама називају левичарима, а носиоци „старог режима“ или браниоци старих схватања и постојећег система етикетирају као десничари. Ова почетна подела омогућавала је да се и њихове идеологије лако идентификују па је за парламентарну левицу везивана просветитељско-либерална, а за десницу антипросветитељска и конзервативна идеологија.
Ствари, међутим, почињу да се компликују још током саме револуције када се појављује низ друштвених поткласа и покрета који такође износе своје партикуларне и глобалне визије о потребном политичком и економском уређењу, нарушавајући тако претходну бинарну поделу. Стварно померање дешава се, међутим, половином 19. века када осим племства (крупних земљопоседника) и свештенства као носилаца конзервативне идеологије, те буржоазије или средње класе као носилаца либералне идеологије, на сцену улази и већ добрано нарасла и са стеченом самосвешћу организована радничка класа која доноси различите верзије социјалистичког светоназора. Пластично приказано, тиме се либерална идеологија са класом која је заступа помера од левог краја спектра ка центру.
Већ у другој половини века либерализам као организована политичка снага нестаје. Као већ увелико модификован у односу на ране просветитељске облике, либерализам је успео да се наметне као целокупна основа западних политичких система, па се тако савремене демократије називају либералним демократијама. Неки његови темељни принципи као што су индивидуализам, тржишна економија или владавина права значајно су утицали на друге две носеће идеологије. Тако се и на левом крилу појавила социјалдемократија као далеко умеренија верзија социјализма. На десном крилу је конзервативизам такође доживео значајне модификације у односу на једну другу револуцију о којој ће сада бити речи. Но, цена општег прихватања и усвајања либералних принципа била је управо нестајање либералних партија као релевантних политичких чинилаца. Опет се на британском примеру најјасније види како је у првој деценији прошлог века Либерална странка изгубила место једне од две водеће политичке силе услед успона Лабуристичке странке.
Друга револуција која се дешавала паралелно са француском политичком била је (пре свега енглеска) индустријска револуција. Крај 18. и прва половина 19. века представљају период снажног успона енглеске економије услед нових техонолошких изума, побољшања средстава саобраћаја, али још више због пуног увођења капиталистичког система привређивања и организације друштва у складу с потребама економије. Ова дешавања изазвала су низ демографских, социјалних и политичких потреса јер је капитализам разбијао класичне сеоске заједнице и изазвао огромне миграције ка градовима који су постајали прљава прихватилишта нове радне снаге, породица стрпаних у нељудске услове живота које су са мноштвом нових фабрика, радионица и других врста прљавих погона сасвим мењали доташњу физиономију градова. У 19. веку су стога многи конзервативци били изузетно критични према самом капитализму и његовим последицама на укупан друштвени живот, као што су механицизам, атомизација, распад традиционалних заједница, популизам или опадање квалитета уметности.
Може се рећи да је ова полувековна друштвено-економска револуција изазвала далеко више потреса него краткотрајна француска политичка револуција. За огромну већину конзервативаца тог периода она је била подједнако, ако не и више неприхватљива и опасна. Нарушавање класичног односа између одговорног племића и лојалног поданика и његова замена на тржишним основама базираним односом послодавац – радник, разбијање идиличне смирене сеоске заједнице зарад динамичних, хаотичних градова у којима је човек препуштен сâм себи, снажно нарушавање наслеђених моралних основа у име чисто материјалних циљева живота – све су то били класични примери светогрђа за конзервативне традиционалисте без обзира да ли су били блиски торијевцима или не. Између осталог, прву половину 19. века обележио је познати сукоб око житних закона. Енглеска племићка аристократија је упорно бранила високе царине на увоз жита како би тиме заштитила високе цене жита произведеног на њеним имањима. На другој страни су били градски капиталисти који су тражили обарање царина како би увозили јефтиније жито и тиме омогућили додатно смањење надница својим радницима.
Овај сукоб је добио и теоријски ниво па се спор у начелу водио око предности и мана слободне трговине. Стицајем поменутих околности, конзервативци су били против неограничене међународне трговине и бранили су протекционизам. Када се томе дода претходно поменуто негодовање због укупне измене друштвеног система у коме су они раније доминирали, што је верификовано изменама Изборног закона 1832. и амандманима на Закон о сиромашнима две године касније, онда постаје јасно како су конзервативци у начелу били против самог капитализма са свим његовим одликама.
Иако је на крају 1846. царине укинула управо конзервативна Пилова влада, ипак је у странци победила протекционистичко-патерналистичка струја па се Пилова фракција брзо придружила Либералној партији. Прихватање капиталистичких налога (као и усвајање неких политичких принципа либерализма) ишло је веома постепено у конзервативном табору, тако да је пуно прихватање донео тек 20. век. Од почетка тог века, са нестајањем значајнијих либералних партија долази до фузије ранијег конзервативизма и десно усмерених либерала, што је на крају довело до савременог профила припадника парламентарне деснице у шта спадају морална, религиозна и политичка начела конзервативизма и заступање више-мање либералног капитализма и слободног тржишта.
Важно је уочити да су конзервативци од самог почетка на политичком спектру заузели простор деснице и да – за разлику од либерала – нису превише лутали у тражењу сопственог идентитета. Након свега се стигло до данашње схеме какву је описао Норберто Бобио која заиста и карактерише готово све либерално-демократске земље. Полазећи од идеје да је релевантан критеријум за разликовање левице и деснице однос према једнакости (за десницу је прихватљива само политичка и правна а за левицу и социјална), а критеријум за разликовање умерених од екстремних опција однос према слободи, овај аутор предлаже да се политички спектар раздели на четири дела тако што се на крајеве стављају радикална левица и радикална десница, које обично не прихватају парламентаризам и легитимност противника, а у средину снаге левог центра и десног центра. Битно је да се нагласи како радикалне опције (које несумњиво постоје у свим друштвима) у нормалној земљи ретко добијају више од 10% гласова на изборима. Разлике између странака центра често се своде на усмеравање или смањивање свега неколико процената пореза и то су обично веома стабилне државе са високим степеном заједништва. Клатно се креће на једну и на другу страну у складу са друштвеним и економским циклусима, али ту није реч о радикалним скоковима већ о еволутивним и постепеним променама. Углавном је свуда присутна бинарна подела на умерену конзервативну десницу и умерену социјал-демократску левицу.
Услед комплексности друштвеног система треба истаћи да границе између појединих идеологија никада нису биле потпуно јасне. Током два века постојања, ове идеологије су се услед међусобних спорова и пролиферација преобликовале и преузимале елементе од оних других. Постоји, стога, низ мислилаца на које с много разлога право полажу и либерализам и конзервативизам. На пример, у попису најважнијих дела конзервативизма који је саставио Роберт Низбет налазе се књиге Ламенеа, Токвила, Репкеа, Вилхелма Хумболта и Федералистички списи, што све спада у сâм фундамент либерализма. Слично пролазе и Хобс, Монтескје, Хајек...
Конзервативизам је доста утицао на друге две поменуте идеологије. На пример, либерална идеологија је због начела једнакости пред законом била изразито ригидна према сваком облику удруживања, па је право на удруживање (данас иначе једно од фундаменталних) веома касно прихваћено у корпус либерализма. Њега је либерализам прихватио од конзервативизма, баш као и начело поделе власти и федерализма. Чак се може рећи да је конзервативизам својом критиком неограничене вере у прогрес и рационализам утицао на то да либерализам након раног, ригидног облика поприми све оно што га карактерише од доба Токвила и Мила (плурализам циљева и опција, заштита интелектуалне и других мањина, критика неограничене демократије и тираније већине, све већи значај децентрализације и локалне самоуправе...).
С друге стране, познат је велики утицај који је Бонал имао на Прудона и на друге немарксистичке социјалисте, затим снага хришћанских социјалиста, па социјалистичко интересовање за синдикате, еснафе, задруге, локалну заједницу, групе за самопомоћ... Наравно, и ове друге идеологије су допринеле да понекад веома ригидни (пре свега континентални) конзервативизам, који је на свом екстремном крају имао и расизам и шовинизам и касније фашизам и нацизам, еволуира ка једној умеренијој струји која је услед друштвеног развоја постепено прихватала начела других идеологија (проширење бирачког права, верска толеранција, права жена, социјална права, синдикална права и право на штрајк) и одрекла се раних облика фундаментализма. Штавише, често су управо конзервативци попут Бизмарка, Дизраелија или Де Гола чинили радикалне реформске захвате. Низбет међу такве мере које су заиста мењале свет набоље убраја Линколнову прокламацију о ослобођењу од ропства, Бизмарково увођење осигурања за незапослене, Дизраелијев заокрет ка реформским законима седамдесетих година, Черчилове законе против аристократије и Де Голово напуштање своје политике у Алжиру. Овом списку свакако треба додати Роналда Регана и Маргарет Тачер.
http://desnica.info/index.php/konzervativizam/istorija
Између осталог, ова револуција је донела и поделу на левицу и десницу. Ова значајна дистинкција која већ више од два века опстаје као основна политичка подела у идеолошким и партијским системима западног света, настала је случајно. Када се после век и по француска скупштина сакупила 1789, припадници такозваног трећег сталежа сели су у клупе на левој страни, а припадници племства и свештенства у клупе на десној страни. Тако се формирала навика да се носиоци захтева за реформама и променама називају левичарима, а носиоци „старог режима“ или браниоци старих схватања и постојећег система етикетирају као десничари. Ова почетна подела омогућавала је да се и њихове идеологије лако идентификују па је за парламентарну левицу везивана просветитељско-либерална, а за десницу антипросветитељска и конзервативна идеологија.
Ствари, међутим, почињу да се компликују још током саме револуције када се појављује низ друштвених поткласа и покрета који такође износе своје партикуларне и глобалне визије о потребном политичком и економском уређењу, нарушавајући тако претходну бинарну поделу. Стварно померање дешава се, међутим, половином 19. века када осим племства (крупних земљопоседника) и свештенства као носилаца конзервативне идеологије, те буржоазије или средње класе као носилаца либералне идеологије, на сцену улази и већ добрано нарасла и са стеченом самосвешћу организована радничка класа која доноси различите верзије социјалистичког светоназора. Пластично приказано, тиме се либерална идеологија са класом која је заступа помера од левог краја спектра ка центру.
Већ у другој половини века либерализам као организована политичка снага нестаје. Као већ увелико модификован у односу на ране просветитељске облике, либерализам је успео да се наметне као целокупна основа западних политичких система, па се тако савремене демократије називају либералним демократијама. Неки његови темељни принципи као што су индивидуализам, тржишна економија или владавина права значајно су утицали на друге две носеће идеологије. Тако се и на левом крилу појавила социјалдемократија као далеко умеренија верзија социјализма. На десном крилу је конзервативизам такође доживео значајне модификације у односу на једну другу револуцију о којој ће сада бити речи. Но, цена општег прихватања и усвајања либералних принципа била је управо нестајање либералних партија као релевантних политичких чинилаца. Опет се на британском примеру најјасније види како је у првој деценији прошлог века Либерална странка изгубила место једне од две водеће политичке силе услед успона Лабуристичке странке.
Друга револуција која се дешавала паралелно са француском политичком била је (пре свега енглеска) индустријска револуција. Крај 18. и прва половина 19. века представљају период снажног успона енглеске економије услед нових техонолошких изума, побољшања средстава саобраћаја, али још више због пуног увођења капиталистичког система привређивања и организације друштва у складу с потребама економије. Ова дешавања изазвала су низ демографских, социјалних и политичких потреса јер је капитализам разбијао класичне сеоске заједнице и изазвао огромне миграције ка градовима који су постајали прљава прихватилишта нове радне снаге, породица стрпаних у нељудске услове живота које су са мноштвом нових фабрика, радионица и других врста прљавих погона сасвим мењали доташњу физиономију градова. У 19. веку су стога многи конзервативци били изузетно критични према самом капитализму и његовим последицама на укупан друштвени живот, као што су механицизам, атомизација, распад традиционалних заједница, популизам или опадање квалитета уметности.
Може се рећи да је ова полувековна друштвено-економска револуција изазвала далеко више потреса него краткотрајна француска политичка револуција. За огромну већину конзервативаца тог периода она је била подједнако, ако не и више неприхватљива и опасна. Нарушавање класичног односа између одговорног племића и лојалног поданика и његова замена на тржишним основама базираним односом послодавац – радник, разбијање идиличне смирене сеоске заједнице зарад динамичних, хаотичних градова у којима је човек препуштен сâм себи, снажно нарушавање наслеђених моралних основа у име чисто материјалних циљева живота – све су то били класични примери светогрђа за конзервативне традиционалисте без обзира да ли су били блиски торијевцима или не. Између осталог, прву половину 19. века обележио је познати сукоб око житних закона. Енглеска племићка аристократија је упорно бранила високе царине на увоз жита како би тиме заштитила високе цене жита произведеног на њеним имањима. На другој страни су били градски капиталисти који су тражили обарање царина како би увозили јефтиније жито и тиме омогућили додатно смањење надница својим радницима.
Овај сукоб је добио и теоријски ниво па се спор у начелу водио око предности и мана слободне трговине. Стицајем поменутих околности, конзервативци су били против неограничене међународне трговине и бранили су протекционизам. Када се томе дода претходно поменуто негодовање због укупне измене друштвеног система у коме су они раније доминирали, што је верификовано изменама Изборног закона 1832. и амандманима на Закон о сиромашнима две године касније, онда постаје јасно како су конзервативци у начелу били против самог капитализма са свим његовим одликама.
Иако је на крају 1846. царине укинула управо конзервативна Пилова влада, ипак је у странци победила протекционистичко-патерналистичка струја па се Пилова фракција брзо придружила Либералној партији. Прихватање капиталистичких налога (као и усвајање неких политичких принципа либерализма) ишло је веома постепено у конзервативном табору, тако да је пуно прихватање донео тек 20. век. Од почетка тог века, са нестајањем значајнијих либералних партија долази до фузије ранијег конзервативизма и десно усмерених либерала, што је на крају довело до савременог профила припадника парламентарне деснице у шта спадају морална, религиозна и политичка начела конзервативизма и заступање више-мање либералног капитализма и слободног тржишта.
Важно је уочити да су конзервативци од самог почетка на политичком спектру заузели простор деснице и да – за разлику од либерала – нису превише лутали у тражењу сопственог идентитета. Након свега се стигло до данашње схеме какву је описао Норберто Бобио која заиста и карактерише готово све либерално-демократске земље. Полазећи од идеје да је релевантан критеријум за разликовање левице и деснице однос према једнакости (за десницу је прихватљива само политичка и правна а за левицу и социјална), а критеријум за разликовање умерених од екстремних опција однос према слободи, овај аутор предлаже да се политички спектар раздели на четири дела тако што се на крајеве стављају радикална левица и радикална десница, које обично не прихватају парламентаризам и легитимност противника, а у средину снаге левог центра и десног центра. Битно је да се нагласи како радикалне опције (које несумњиво постоје у свим друштвима) у нормалној земљи ретко добијају више од 10% гласова на изборима. Разлике између странака центра често се своде на усмеравање или смањивање свега неколико процената пореза и то су обично веома стабилне државе са високим степеном заједништва. Клатно се креће на једну и на другу страну у складу са друштвеним и економским циклусима, али ту није реч о радикалним скоковима већ о еволутивним и постепеним променама. Углавном је свуда присутна бинарна подела на умерену конзервативну десницу и умерену социјал-демократску левицу.
Услед комплексности друштвеног система треба истаћи да границе између појединих идеологија никада нису биле потпуно јасне. Током два века постојања, ове идеологије су се услед међусобних спорова и пролиферација преобликовале и преузимале елементе од оних других. Постоји, стога, низ мислилаца на које с много разлога право полажу и либерализам и конзервативизам. На пример, у попису најважнијих дела конзервативизма који је саставио Роберт Низбет налазе се књиге Ламенеа, Токвила, Репкеа, Вилхелма Хумболта и Федералистички списи, што све спада у сâм фундамент либерализма. Слично пролазе и Хобс, Монтескје, Хајек...
Конзервативизам је доста утицао на друге две поменуте идеологије. На пример, либерална идеологија је због начела једнакости пред законом била изразито ригидна према сваком облику удруживања, па је право на удруживање (данас иначе једно од фундаменталних) веома касно прихваћено у корпус либерализма. Њега је либерализам прихватио од конзервативизма, баш као и начело поделе власти и федерализма. Чак се може рећи да је конзервативизам својом критиком неограничене вере у прогрес и рационализам утицао на то да либерализам након раног, ригидног облика поприми све оно што га карактерише од доба Токвила и Мила (плурализам циљева и опција, заштита интелектуалне и других мањина, критика неограничене демократије и тираније већине, све већи значај децентрализације и локалне самоуправе...).
С друге стране, познат је велики утицај који је Бонал имао на Прудона и на друге немарксистичке социјалисте, затим снага хришћанских социјалиста, па социјалистичко интересовање за синдикате, еснафе, задруге, локалну заједницу, групе за самопомоћ... Наравно, и ове друге идеологије су допринеле да понекад веома ригидни (пре свега континентални) конзервативизам, који је на свом екстремном крају имао и расизам и шовинизам и касније фашизам и нацизам, еволуира ка једној умеренијој струји која је услед друштвеног развоја постепено прихватала начела других идеологија (проширење бирачког права, верска толеранција, права жена, социјална права, синдикална права и право на штрајк) и одрекла се раних облика фундаментализма. Штавише, често су управо конзервативци попут Бизмарка, Дизраелија или Де Гола чинили радикалне реформске захвате. Низбет међу такве мере које су заиста мењале свет набоље убраја Линколнову прокламацију о ослобођењу од ропства, Бизмарково увођење осигурања за незапослене, Дизраелијев заокрет ка реформским законима седамдесетих година, Черчилове законе против аристократије и Де Голово напуштање своје политике у Алжиру. Овом списку свакако треба додати Роналда Регана и Маргарет Тачер.
http://desnica.info/index.php/konzervativizam/istorija
Нема коментара:
Постави коментар