Начела конзервативизма

а) Антрополошки песимизам

Антрополошки песимизам као основа политичке теорије и праксе (грешност и кварљивост човека коме су увек потребне друштвене, политичке и моралне стеге јер није способан да поднесе превише слободе).
То, међутим, не значи да су конзервативци по дефиницији религиозно оријентисани. Постоји јака традиција скептичког или реалистичког конзервативизма која је стриктно политички оријентисана и коју занима како да се избегну стални сукоби у људским одношењима. Религиозна доктрина своје порекло води из Библије и она је већ са Св. Августином детаљно разрађена. Модерна верзија је изузетно прецизно изложена у Малтусовом Есеју о популацији, први пут објављеном 1798. Овај чувени економиста је написао есеј полемишући са Кондорсеовом пуном разрадом просветитељске идеје о бесконачној усавршивости човека и њеном политички изведеном екстраполацијом, представљеном у Годвиновом Есеју о политичкој правди који је прва консеквентна разрада анархистичке доктрине. Малтус се не позива на религозно утемељење доктрине о паду, већ на емпиријске увиде и логику деловања човека у складу с његовом природом. Анархистичка идеја, која је доста блиска раним либералним теоријама, почива на идеји да су људи по природи добри и једнаки, те да сва зла у друштву потичу од лоших политичких институција. У основи просветитељства је вера у људску доброту и његову бесконачну способност усавршавања, ако се уклоне лоше институције и направе нове које ће свим људима подједнако омогућити усавршавање и побољшање. Анархисти су још доследније извели ову тезу тврдећи да је напросто довољно уклонити било какве институције и да ће будућа комуникација људи бити изграђена на непринудној сарадњи и спонтаном организовању, од нивоа општина до светске државе.
Малтус је сјајно показао да то није могуће. Он тврди да ако се једном прихвате два фундаментална закона друштва и цивилизације – сигурност имовине и институција брака – неједнакост услова нужно мора да следи. С друге стране, показује се да људска природа и природа друштва која се из ње изводи нису подложне неограниченом усавршавању. Човек није по природи само рационалан, како то Годвин тврди. Малтус је, слично Берку неколико година раније, инсистирао да људска природа не може бити идеална и да се друштвене институције не могу градити на утопијским и нереалним претпоставкама о људској доброти. То је до данас остала специфична одлика конзервативизма. Човек је, дакле, по њима или зао или веома способан да зло нанесе, па стога није могуће градити друштво без институција које би рачунало само на његову доброту и непринудну међуљудску комуникацију. Због тога је неопходно направити читав склоп моралних, политичких, образовних и принудних институција које ће настојати да ограниче његове зле пориве.

б) Теза о сложености

Друга дистинктивна одлика конзервативизма је такозвана теза о сложености. Конзервативизам је настао са Берком управо као реакција на филозофију и праксу поједностављивања, тако карактеристичну за просветитељство које је инсистирало на радикалном дисконтинуитету, радикалним, простим, апстрактним метафизичким принципима попут људских права и друштвеног уговора као средствима да се једном засвагда по наводно рационалним начелима преобликује политички систем и друштвена стварност. Берк је томе супротставио начело да су људски односи екстремно сложени и да су детаљи о људском понашању принципијелно непредвидиви, да се друштво налази у сталном процесу спонтаног, еволутивног кретања и самоусклађивања без праваца који се једнозначно могу одредити. Стога и политичке промене морају бити постепене, лагане, и градуалне, јер су време и искуство потребни да би се људи навикавали и стицали одређене нове обичаје.
Двовековно искуство је апсолутно оправдало конзервативни скептицизам и подозривост према једноставним и једностраним перцепцијама света, те једноставним рецептима за његову трансформацију који су стајали у позадини свих насилних револуција и однели небројено много жртава. Од јакобинског истицања гиљотине као симбола прочишћења, преко совјетске егзекуције царске породице и цвета руске елите или Маове културне револуције, до најмонструознијег продукта апстрактно левичарске идеологије, Пол Потове владавине у Камбоџи која је у свега неколико година однела два милиона живота тврдећи да ће тиме уклонити људе непоправљиво корумпиране капиталистичким институцијама и отворити могућност за стварање новог света. Стварање политичког система на апстрактним основама донело је само море нових проблема, нова зла, нове облике неједнакости и много крви.
Колико је овај скепетицизам према симплификацијама и лаким решењима важан за конзервативизам може се видети у скорашњем чланку једног од најзначајнијих конзервативних мислилаца данашњице Роџера Скрутона, названом „Зашто сам постао конзервативац?“. Овај аутор је студентска превирања из 1968. доживео слично као и Берк Француску револуцију два века раније. Видео је исте слогане, исто позивање на једноставне апстрактне идеале, исто насиље и угрожавање приватне својине и живота политичких неистомишљеника, исти презир за истински различито и узвишено и исти недостатак позитивних политичких пројеката и реалне политичке филозофије на којој би се могло заснивати постојеће а не утопијско политичко друштво.

в) Поредак

Истицање значаја ауторитета, сигурности, реда и поретка. Ово су све појмови директно супротстављени хаосу и анархији. Поредак је за конзервативце извор, основа и услов за све добро у друштву. Леве идеологије су дуго инсистирале на перцепцији политичког поретка као искључиво негативног феномена који постоји да би штитио интересе једне повлашћене класе и да би ограничавао људске стваралачке могућности. Европској социјал-демократији је дуго требало да прихвати легитимност класичног политичког поретка а затим и да научи да га одговорно користи и да влада. И дан-данас се припадници левих опција некако природније осећају у опозицији. Обрнуто је са конзервативцима. За њих је постојање уређеног политичког поретка са средствима принуде први услов за цивилизацију. Поредак тек гарантује постојање грађанског мира и могућност постојања реда и критеријума како у укупном друштву, тако и у његовим појединим сегментима.
Појединац може нормално да обавља своје животне функције само ако му је обезбеђена елементарна сигурност. Без сигурности нема стабилности, мира, поверења, свега онога што чини основу модерног цивилизацијског саобраћања међу људима. Све то обезбеђује само постојање јединственог принудног поретка на одређеној територији. Према конзервативцима су чак и многи облици диктатуре и ауторитарне владавине пожељни ако је алтернатива западање у анархију и грађански рат. Ако се поредак и мир очувају, биће могуће постепено стварати услове за његову реформу и за либерализацију. Искуство је показало да је након сваке насилне промене власти по правилу наступала још гора тиранија.
Иза читавог овог комплекса стоји за конзервативце можда најважнији појам ауторитета. Како је Хобс давно рекао autoritas, non veritas facit legem. Дакле, ауторитет (власт), а не истина ствара закон и обезбеђује поредак. Свака утопијска претензија да се на некаквој универзалној, апстрактној истини гради поредак ствара услове за конфронтацију и изазива месијански синдром. Поштовање ауторитета је услов за функционисање било које институције, од породице до државе. Свуда мора да постоји лице које преузима одговорност и сноси последице за рад, организацију и резултате ентитета којим управља.

г) Слобода није апсолутна

Неодвојивост слободе од поретка. Ова теза следи из претходне. Не постоји природна слобода која је човеку урођена и коју он може уживати и упражњавати без обзира на све. Да би поредак постојао, свака индивидуална слобода мора да се уклапа са слободама других. Опет, да би појединац могао да упражњава своју слободу, не само да је неопходно постојање политичког поретка који ће регулисати могуће сукобе појединачних слобода, већ је потребно изградити читаву мрежу образовних институција у најширем смислу које појединца социјализују, уклапају у једно окружење и оспособљавају за могућност адекватне употребе слободе. То су породица, школа, локална заједница, црква, медији... , који постоје и неометано делују захваљујући гаранцијама политичког поретка. Поредак, дакле, није нешто што угрожава асптрактну, неограничену слободу, већ је услов и претпоставка за рационално, сигурно и нормално деловање појединца које њему омогућава несметано испољавање својих способности а друштву доноси корист од умерене и каналисане разноврсности идеја и подухвата.

д) Морал

Значај морала и религије као темеља друштвеног живота и институција. Већина конзервативаца верује у објективно постојање моралног поретка, односно у неку врсту трансцедентног моралногреда. Дужност човека је да га сазна и да по њему поступа. Међутим, због људске природе мора постојати поменута мрежа институција која осигурава морално образовање и омогућава да човек интериоризује морална начела. Традиционално, управо је религија била најзначајнија од тих институција и преко ње се сазнавао и саопштавао морални поредак. Уз то, конзервативци подсећају, човек је по природи и религиозно биће а религија је основа грађанског друштва. То не подразумева нужно постојање једне званичне религије, већ право свих грађана да остварују и испољавају реглизиозну страну свог бића.

ђ) Предрасуде

Вера у предрасуде, прихваћена мнења и обичајност као праксом доказане основе расуђивања и деловања. Читава просветитељска идеологија била је базирана на захтеву за укидање наслеђених мнења, обичаја и веровања. Сматрало се да је реч о низу погрешних схватања и навика који попут окова ограничавају праву (добру) људску природу и онемогућавају испољавање њених креативних потенцијала. Религија и обичајност су сматрани наносима историје које треба елиминисати. Ово схватање се и до данас очувало у систему вредности и образовања који тврди да су предрасуде нешто по себи лоше што онемогућава „отворену“ комуникацију међу људима.
Берк је први реаговао на ове неутемељене тврдње и велики део свог главног рада Разматрања о револуцији у Француској посветио је одбрани предрасуда. Реалистична и рационална анализа показује неопходност предрасуда као стварног оквира нашег одношења према свету и људима око нас. Прикупљена мнења и навике чине наш живот могућим и помажу нам да функционишемо без сталног почињања од почетка. Конзервативци подсећају да обичаји и предрасуде садрже скривену и нагомилану мудрост прикупљану кроз многа поколења, чији су рационални извори често недоступни свакодневном делатељу. Наравно, они су подложни преиспитивању, али се од њих нужно мора кретати.

е) Еволуција уместо револуције

Поштовање еволуционог принципа као начела друштвене промене. Једна од највећих грешака у тумачењу ове идеологије јесте тврдња да су конзервативци у начелу против сваке промене. Управо је обрнуто тачно. У основи конзервативне представе о свету интегрисана је могућност сталне постепене промене. Људи и ствари ступају непрестано у разне и различите облике саобраћања који производе нове ситуације и траже нова решења у уређењу њихових односа. Стога је неопходно схватити да се ствари стално померају и да апсолутни status quo није могућ. Ово реалистично схватање света свој израз налази у конзервативном заступању еволуције као метода друштвене промене. Будући да друштвени односи стално еволуирају, тако ће и институције морати стално да се прилагођавају до тренутка кад поједине постану неадекватне, а онда се полако замене другима. Конзервативци су само против просветитељско-анархистичке идеје о промени која мисли да се на основу апстрактних начела преко ноћи могу укинути све старе и створити нове институције. Зато су они против револуција које у суштини не доносе промену, јер се људи не могу изменити преко ноћи.

ж)Традиција

Вера у искуство и традицију наспрам апстрактних рационалистичких схема и апстракција у политици. Ово начело је проста разрада претходног. Конзервативац зна да увек полази од стања ствари, обичаја и искустава које су створиле претходне генерације као најбоље инструменте за сналажење у свету. Прихвата се оно што је дугогодишњом праксом показано као најбоља варијанта и с разлогом се одупире шарлатанима који мисле да свет почиње од њих. О'Саливен подсећа на веома корисну метафору о пауку и пчели коју је још Свифт разрадио. Радикали човека виде као паука, чија се мрежа састоји искључиво од оног што је он сâм направио. Он жели да читав свет буде изаткан од пројекција из његове главе. Пчела, као метафора за конзервативца, с друге стране ствара мед од полена који није сама створила. Она у заједници с другима прерађује оно што је нашла као већ постојеће у свету.

з) Критика идеологије прогреса

Критика механицизма и идеологије прогреса. Све идеологије изникле из просветитељства су углавном базиране на вери да се људско друштво може организовати као механизам у ком се, слично законима физике, могу пронаћи одређене друштвене законитости. Један од таквих закона јесте био и наводни закон о непрестаном напретку, односно прогресу људског рода. Конзервативци су реаговали на обе ове конструкције. Метафори механизма супротставили су метафору организма у ком су елементи сједињени на приснији, углавном непредвидљив начин. Органицистичко схватање друштва не значи потпуну утопљеност и покорност појединца друштву и држави, већ инсистирање да је друштво нешто више од пуког интересног удруживања јединки. Морал, религија, традиција, емоције и сличне институције дају мотиве људима за доживљавање своје заједнице као нечег узвишеног, што по чувеној Берковој изреци чини уговор и савез између оних који су некада живели, оних који сада живе и оних који ће тек доћи. С друге стране, људска историја је показала да не постоји закон о нужном линеарном напретку човечанства и, посебно, да то не може бити легитимацијска основа за насилне друштвене реконструкције. Феномени као што су светски ратови, атомско наоружање и глобално загревање услед загађења веома пластично релативизују некадашњу убеђеност у извесну светлу будућност људи.

и) Посредничке установе

Истицање значаја посредничких власти и удружења као и лојалности, партнерства, корпоративизма. Раније је било речи о поштовању које конзервативци имају према средњем веку управо зато што је у том добу осмишљен низ друштвених институција које су почивале на нематеријалним вредностима и које су појединцу омогућавале да води пун друштвени и професионални живот у заједници са другима. Савремена либерална друштва они виде као превише атомизована и растурена. Стога они инсистирају на суштинском значају организација као што су породица, комшилук, црква, парохија, струковне организације, еснафи, задруге и други облици људског добровољног удруживања где човек налази свој идентитет, моралне вредности и поље за стварање. Штавише, пракса тоталитарних режима који су најпре ишли ка разбијању ове мреже аутономних посредничких институција које стоје између човека и државе, још више је убедила конзервативце да је очување и подстицање посредничких институција најбоља превенција од манипулација, револуција и угрожавања слободе. Те институције суштински доприносе и развоју осећаја солидарности, одговорности, партнерства и лојалности према другим члановима и према заједници. Без тих моралних одлика, развијених у довољној мери, ниједно друштво не може да опстане.

ј) Породица

Вера у традиционалну породицу као нуклеус друштва. Човек – према конзервативном схватању – није само рационално биће већ је и биће емоција, страсти, инстинкта. Он има потребу за припадањем и љубављу. Те потребе се најбоље остварују у класичној породици која представља стуб друштва, морала, образовања и патриотизма. Конзервативци стога с пуно страха гледају на озбиљно нарушавање брака као институције, на податке о све већем броју деце рођене у ванбрачним заједницама, о све већем броју развода итд. Сматра се да су то изрази неодговорности родитеља и да су деца која расту без једног родитеља емотивно обесправљена, лишена ауторитета и недовољно припремљена за обављање друшвених улога.

к) Приватна својина

Вера у иманентну повезаност неотуђиве приватне својине и слободе, као и примат тржишне економије. Основе за приватно власништво могу се тражити још у Светом писму, али се једнако добро могу бранити искуством, традицијом и разлозима логике. Показало се да је приватна својина најбољи облик заштите и унапређења материјалних добара и укупног богатства човечанства. Но, она је и више од тога – школа одговорности, дужности, старања, осећаја припадности; према Елмеру Мору, укупна школа цивилизације. Упркос контроверзном односу према читавој филозофији капитализма, још од Берка је у конзервативној традицији доминирао позитиван однос према личној имовини и неком облику тржишне привреде. Оно што је, међутим, важно јесте чињеница да су за разлику од либертаријанаца конзервативци инсистирали на моралној и религиозној вредности ових институција. Чак и у великој обнови дерегулације и тржишта од седамдесетих година прошлог века јасно је била изражена морална основа читавог подухвата и потреба реафирмације индивидуалне одговорности загубљене у сверегулишућој држави благостања.

л) Хијерархија

Вера у нужност друштвене хијерархије и економске неједнакости. Ова два начела су разумљива последица претходног. Људи су једнаки само пред Богом и пред законом, али ни у чему другом. Они су различито створени, различито се социјализују, имају различите навике и потребе и, коначно, различито раде. Стога је нормално и праведно и да различито имају и да различито буду уважавани и цењени. Насупрот радикалима, конзервативци сматрају да је хијерархија природни систем уређења у космосу, па и у људском друштву, те да се то не може никаквим вештачким средствима елиминисати. Наравно, изврсност и бољи положај морају повлачити већу одговорност и бригу за укупну судбину државе, друштва или сектора у коме се доминира. 

 http://desnica.info/index.php/konzervativizam/nacela