Владимир Марјановић
„Хришћанска свест мора да води хришћанску политику.“ Семјон Франк
Пропаст сталешког друштвеног уређења, заснованог на тзв. савезу круне и олтара, догодио се на Западу током Француске револуције (1789), а касније и на Истоку као последица Фебруарске и Октобарске револуције (1917). Појава модерне секуларне државе, јачање либерализма и социјализма негативно су се одразили на положај хришћанских цркава. Било је потребно пронаћи адекватан начин учествовања хришћана у друштвеном и политичком животу. У западном хришћанском свету, развиле су се различите форме хришћанско-демократске политике.
Православно хришћанство је вековима било повезано са монархијским државним уређењем. Односи државе и цркве уређивани су на принципу сагласја тј. симфоније духовне власти свештеника и световне власти цара. Са сломом Византије (1453) та идеја је пренета на царску Русију, а са њеном пропашћу (1917) нестала је последња православна монархија. Православни су, као и римокатолици и протестанти, били суочени са истим друштвеним проблемом, потребом за проналажењем адекватног односа између вере и политике.
Крајем XIX и почетком ХХ века у православном свету (пре свега у Русији) јављају се нове хришћанско-политичке концепције. Оне се у многим сегментима разликују од доминантне идеологије изражене у крилатици „православље – самодржавље – народност.“ Поједини руски религијски философи, попут Владимира Соловјова и Сергеја Булгакова, критички преиспитују историјска хришћанска државна уређења, залажу се за основне људске и грађанске слободе, социјалну правду, универзализам и концепт хришћанске политике.
Идеја хришћанске политике код Владимира Соловјова
Руски философ Владимир Соловјов изражава став да пропаст средњевековног схватања света за хришћанство није страшна, јер је реч о компромису између хришћанства и паганства, који се највише рефлектовао на друштвену и политичку сферу. После Миланског едикта, велики број људи у Римском царству је приступао цркви само формално. Они су признали победу хришћанства у спољашњем виду, али су желели да целокупан јавни живот (држава, власт, закони) и даље остане пагански без истинског преображаја.
Са друге стране, Соловјов заступа тезу да су у историји номинални нехришћани, нарочито секуларни хуманисти често спроводили хришћанске промене у друштвеној, политичкој, економској и свакој другој сфери. Прогрес учињен на том пољу има хумани, а самим тим и хришћански карактер, иако га нису остварили хришћани.
Према Соловјеву, хришћанска политика означава специфично стремљење ка истинском остварењу хришћанских идеала у целокупном друштвеном животу. Он заговара идеју да хришћани имају дужност да већ овде на земљи допринесу победи над злом и у свакодневни јавни живот унесу хришћанска начела. Социјални идеал хришћанске политике је слободна теократија, а њеном стварању треба да претходи уједињење Римокатоличке и Православне цркве. Иако је критиковао друштво које је себе номинално представљало хришћанским, Соловјов је сматрао да будуће друштво треба да буде истински прожето вредностима хришћанства. У слободној теократији која не би настала насилним методама, постојала би световна власт цара (тачније руског цара) и духовна власт римског папе. Слободна теократија би имала универзални карактер, укључивала би политичке слободе и социјалну правду. Држава за Соловјова може имати позитивну улогу само уколико се повинује узвишеним хришћанским начелима.
Овај руски философ и књижевник био је велики противник смртне казне, суровог кажњавања преступника и ропства. Осим тога, оштро се супротстављао национализму као и антисемитизму. И поред опредељења за идеју хришћанског царства и привржености теократији у његовој политичкој философији, може се приметити инсистирање на политичкој слободи, хуманости, универзализму и социјалној правди.
Пред крај живота Соловјов се одрекао теократских социјалних утопија. Ипак, његова мисао је оставила веома великог трага у стваралачком раду Сергеја Булгакова, Николаја Берђајева, браће Трубецкој и многих других.
Хришћанска политичка мисао Сергеја Булгакова
Идеју хришћанске политике заступао је и Сергеј Булгаков. У свом интелектуалном и духовно сазревању, овај руски економиста, философ, теолог и православни свештеник прошао је пут од марксизма, преко идеализма до православља. Почетком XX века формирао је групу под називом „Савез хришћанске политике“ као основу за стварање хришћански инспирисане политичке партије. Булгаков је био активан као декларисани хришћански социјалиста и депутат Друге државне думе.
Своје социјално-политичке идеје изложио је у многобројним чланцима и књигама, али је спис „Хришћански социјализам“, посебно чланак „Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике)“ најзначајнији.
Булгаков указује на стање у коме су хришћани или равнодушни према политици или „црностотинашки“ (тј. екстремно десничарски) опредељени. Равнодушност према политици је противна хришћанству, јер је према Булгакову историја богочовечански процес. Ако се одбаци политика, онда се одбацује и историја, а самим тим се одбацује и човечанство. Политика за Булгакова има условни значај али је и као таква, важна и неопходна јер представља организовано доброчинство. Под концептом хришћанске политике Булгаков подразумева заштиту основних људских, грађанских, политичких и социјално-економских права.
Он критикује систем државне принуде сматрајући га туђим хришћанском идеалу слободног савеза људи (и идеалу безвлашћа). Ипак, хришћани морају направити својеврстан компромис са државом да би је потчинили хришћанским идеалима слободе и љубави. Државу је, дакле, неопходно христијанизацијом хуманизовати. За разлику од Соловјова, Булгаков се опредељује за федералну републику уместо монархије.
Залагање за хришћанску политику Булгакова није довело до клерикализма. Тачније, између концепта хришћанске политике и клерикализма постоји велика разлика. Док клерикализам инсистира на парцијалним интересима одређене конфесије или пак интересима свештенства, у концепт хришћанске политике могу бити укључени хришћани свих конфесија, па чак и они који нису верници. Не треба изгубити из вида да су тзв. хришћанске партије на Западу Европе у почетку углавном биле клерикално-конфесионалног карактера и заступале или католичке или протестантске интересе. Нарочиту пажњу заслужује Булгаковљево заговарање хришћанског социјализма, концепта коме ће бити веран све до своје смрти.
„Савез хришћанске политике“ није прерастао у масовну организацију нити је дошло до реализације тачака које је Булгаков предлагао. То је био покушај да се на нов начин и у другачијим околностима хришћани социјално и политички ангажују.
Друштвени значај
Због теоријске и практичне неразрађености, несистематичности и утопизма, концепт хришћанске политике није добио ширу подршку. Ипак, социјалне идеје појединих представника руске религијске философије могу имати велики политички и друштвени значај јер представљају важну теоријску и идеолошку основу за савремени развој православне верзије хришћанско-демократске политике. Таква политика може да на специфичан начин допринесе развоју плурализма, политичких слобода, социјалне правде, демократије и људских права у православним земљама и спречи јачање екстремизма, државног апсолутизма и сличних ауторитарних и антидемократских тенденција.
Извор: Часопис „Православље“ број 1160.
„Хришћанска свест мора да води хришћанску политику.“ Семјон Франк
Пропаст сталешког друштвеног уређења, заснованог на тзв. савезу круне и олтара, догодио се на Западу током Француске револуције (1789), а касније и на Истоку као последица Фебруарске и Октобарске револуције (1917). Појава модерне секуларне државе, јачање либерализма и социјализма негативно су се одразили на положај хришћанских цркава. Било је потребно пронаћи адекватан начин учествовања хришћана у друштвеном и политичком животу. У западном хришћанском свету, развиле су се различите форме хришћанско-демократске политике.
Православно хришћанство је вековима било повезано са монархијским државним уређењем. Односи државе и цркве уређивани су на принципу сагласја тј. симфоније духовне власти свештеника и световне власти цара. Са сломом Византије (1453) та идеја је пренета на царску Русију, а са њеном пропашћу (1917) нестала је последња православна монархија. Православни су, као и римокатолици и протестанти, били суочени са истим друштвеним проблемом, потребом за проналажењем адекватног односа између вере и политике.
Крајем XIX и почетком ХХ века у православном свету (пре свега у Русији) јављају се нове хришћанско-политичке концепције. Оне се у многим сегментима разликују од доминантне идеологије изражене у крилатици „православље – самодржавље – народност.“ Поједини руски религијски философи, попут Владимира Соловјова и Сергеја Булгакова, критички преиспитују историјска хришћанска државна уређења, залажу се за основне људске и грађанске слободе, социјалну правду, универзализам и концепт хришћанске политике.
Идеја хришћанске политике код Владимира Соловјова
Руски философ Владимир Соловјов изражава став да пропаст средњевековног схватања света за хришћанство није страшна, јер је реч о компромису између хришћанства и паганства, који се највише рефлектовао на друштвену и политичку сферу. После Миланског едикта, велики број људи у Римском царству је приступао цркви само формално. Они су признали победу хришћанства у спољашњем виду, али су желели да целокупан јавни живот (држава, власт, закони) и даље остане пагански без истинског преображаја.
Са друге стране, Соловјов заступа тезу да су у историји номинални нехришћани, нарочито секуларни хуманисти често спроводили хришћанске промене у друштвеној, политичкој, економској и свакој другој сфери. Прогрес учињен на том пољу има хумани, а самим тим и хришћански карактер, иако га нису остварили хришћани.
Према Соловјеву, хришћанска политика означава специфично стремљење ка истинском остварењу хришћанских идеала у целокупном друштвеном животу. Он заговара идеју да хришћани имају дужност да већ овде на земљи допринесу победи над злом и у свакодневни јавни живот унесу хришћанска начела. Социјални идеал хришћанске политике је слободна теократија, а њеном стварању треба да претходи уједињење Римокатоличке и Православне цркве. Иако је критиковао друштво које је себе номинално представљало хришћанским, Соловјов је сматрао да будуће друштво треба да буде истински прожето вредностима хришћанства. У слободној теократији која не би настала насилним методама, постојала би световна власт цара (тачније руског цара) и духовна власт римског папе. Слободна теократија би имала универзални карактер, укључивала би политичке слободе и социјалну правду. Држава за Соловјова може имати позитивну улогу само уколико се повинује узвишеним хришћанским начелима.
Овај руски философ и књижевник био је велики противник смртне казне, суровог кажњавања преступника и ропства. Осим тога, оштро се супротстављао национализму као и антисемитизму. И поред опредељења за идеју хришћанског царства и привржености теократији у његовој политичкој философији, може се приметити инсистирање на политичкој слободи, хуманости, универзализму и социјалној правди.
Пред крај живота Соловјов се одрекао теократских социјалних утопија. Ипак, његова мисао је оставила веома великог трага у стваралачком раду Сергеја Булгакова, Николаја Берђајева, браће Трубецкој и многих других.
Хришћанска политичка мисао Сергеја Булгакова
Идеју хришћанске политике заступао је и Сергеј Булгаков. У свом интелектуалном и духовно сазревању, овај руски економиста, философ, теолог и православни свештеник прошао је пут од марксизма, преко идеализма до православља. Почетком XX века формирао је групу под називом „Савез хришћанске политике“ као основу за стварање хришћански инспирисане политичке партије. Булгаков је био активан као декларисани хришћански социјалиста и депутат Друге државне думе.
Своје социјално-политичке идеје изложио је у многобројним чланцима и књигама, али је спис „Хришћански социјализам“, посебно чланак „Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике)“ најзначајнији.
Булгаков указује на стање у коме су хришћани или равнодушни према политици или „црностотинашки“ (тј. екстремно десничарски) опредељени. Равнодушност према политици је противна хришћанству, јер је према Булгакову историја богочовечански процес. Ако се одбаци политика, онда се одбацује и историја, а самим тим се одбацује и човечанство. Политика за Булгакова има условни значај али је и као таква, важна и неопходна јер представља организовано доброчинство. Под концептом хришћанске политике Булгаков подразумева заштиту основних људских, грађанских, политичких и социјално-економских права.
Он критикује систем државне принуде сматрајући га туђим хришћанском идеалу слободног савеза људи (и идеалу безвлашћа). Ипак, хришћани морају направити својеврстан компромис са државом да би је потчинили хришћанским идеалима слободе и љубави. Државу је, дакле, неопходно христијанизацијом хуманизовати. За разлику од Соловјова, Булгаков се опредељује за федералну републику уместо монархије.
Залагање за хришћанску политику Булгакова није довело до клерикализма. Тачније, између концепта хришћанске политике и клерикализма постоји велика разлика. Док клерикализам инсистира на парцијалним интересима одређене конфесије или пак интересима свештенства, у концепт хришћанске политике могу бити укључени хришћани свих конфесија, па чак и они који нису верници. Не треба изгубити из вида да су тзв. хришћанске партије на Западу Европе у почетку углавном биле клерикално-конфесионалног карактера и заступале или католичке или протестантске интересе. Нарочиту пажњу заслужује Булгаковљево заговарање хришћанског социјализма, концепта коме ће бити веран све до своје смрти.
„Савез хришћанске политике“ није прерастао у масовну организацију нити је дошло до реализације тачака које је Булгаков предлагао. То је био покушај да се на нов начин и у другачијим околностима хришћани социјално и политички ангажују.
Друштвени значај
Због теоријске и практичне неразрађености, несистематичности и утопизма, концепт хришћанске политике није добио ширу подршку. Ипак, социјалне идеје појединих представника руске религијске философије могу имати велики политички и друштвени значај јер представљају важну теоријску и идеолошку основу за савремени развој православне верзије хришћанско-демократске политике. Таква политика може да на специфичан начин допринесе развоју плурализма, политичких слобода, социјалне правде, демократије и људских права у православним земљама и спречи јачање екстремизма, државног апсолутизма и сличних ауторитарних и антидемократских тенденција.
Извор: Часопис „Православље“ број 1160.
Нема коментара:
Постави коментар