Дух хришћанске љубави и човекољубља имао је велики утицај на државно законодавство и уопште организацију друштвеног живота. То нарочито важи за Византијско царство, које је било колевка средњевековне културе, али и хришћанске државе Запада. Социјално старање, као институционализовано старање државе или друштва, има бирократски карактер и показује се у равни безличних односа и установа.
Социјално старање које данас постоји у различитим државама света посредно или непосредно повезује се са традицијом хришћанског милосрђа и солидарности. То постаје јасније када се назначи да пре појаве хришћанства држава није спроводила никакво посебно социјално старање, већ је само понекад деловала у ванредним приликама. Међутим, подршка и солидарност који су неговани на нивоу примарних односа постепено су, захваљујући утицају хришћанства, утврђени и као институционалне обавезе државе.
Државно социјално старање нашег доба суштински је наставак и специјализовање добротворног деловања Цркве. Уосталом, држава је временом ојачала и усвојила многе облике добротворног деловања које је осмислила и систематизовала Црква и они су институционализовани или су постали предмет интересовања државе. Тако се узори свих модерних грана социјалне политике, уз можда изузетак социјалног осигурања проналазе у Византији. Ту видимо позитивне плодове усклађеног деловања Цркве и државе.
Мандзаридис, Геогрије И., Социологија хришћанства, Хришћански културни центар, Београд, 2004, стр.285
Нема коментара:
Постави коментар