Др Миша Ђурковић
Институт за европске студије, Београд
mdjurkov@eunet.rs
ХРИШЋАНСКА
ДЕМОКРАТИЈА –
ИДЕЈА, РАЗВОЈ ДО
1950. И ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ*
Апстракт: У
овом раду аутор истражује феномен хришћанске демократије. Даје се кратка
историја развоја односа цркве и државе на Западу и прати процес који је током
деветнаестог века довео до два могућа одговора Римокатоличке цркве на изазове
савременог света: онај изложен у енциклики Попис грешака који је заговарао сукоб са демократијом и
други изложен у енциклики Нове ствари
који је означио почетак формалне изградње хришћанске демократије. Након
излагања идеја претеча, аутор прати дилеме унутар саме Римокатоличке цркве
између наклоности ка ауторитаризму и склоности ка демократији која је разрешена
тек након 1945. На крају се излажу основни принципи овог погледа на свет и
указује на његов економски модел социјално-тржишне привреде.
Кључне речи:
хришћанска демократија, Римокатоличка црква, Rerum novarum, персонализам, социјално-тржишна
привреда.
CHRISTIAN DEMOCRACY –
Idea, development
untill 1950 and basic principles
Abstract: In this article author deals with phenomenon of
Christian democracy (CD). He presents a short history of relationship between
church and state at the West, and follows process which brought to two possible
answers of Rimochatholic
Church to challenges
posed by modern world: the one displayed in encyclica Syllabus Errorum which
insisted on conflict with democracy, and the second offered by Rerum Novarum
which initiated formal development of CD. After presentation of ideas promoted
by some predecessors, author follows dilemmas within the church which forced
her to move between authoritarianism and democracy until 1945. Finally he
presents basic principles of this weltanschauung and explains its economic
model of social-market economy.
Key words: Christian democracy, Rimochatolic Church,
Rerum Novarum, personalism, social-market economy.
Током
последња два века, европска историја је у највећој мери растрзана између неког
облика ауторитаризма и либералне демократије. Насупрот поједностављеним публицистичким
и пропагандним написима и јавним наступима у којима се актери напросто
сврставају у један или други табор, објективни истраживач уочава како је борба
између ова два принципа вођена не само унутар држава, већ и унутар институција,
па чак и самих појединаца. Периодична, али по правилу редовна циклична појава
економских криза, дилеме око вредносног и културолошког усмерења, идеолошке
борбе и спољна агресија, довољне су да и најуређеније либерално-демократско
друштво по нужди гурну у ауторитаризам. Ово лавирање између два модела
политичког уређења ће вероватно и убудуће остати трајна дилема западних држава.
Из
те перспективе појава оне врсте стабилности, мира и економског просперитета
који је западна Европа уживала у периоду 1945–1990. представља пре изузетак
него нешто по себи разумљиво. Тражећи образложење за ту појаву, може се
размишљати о геополитичкој констелацији у свету, о америчком војном
протекторату, о застрашујућем утиску који су Први и Други светски рат оставили
на душе и умове Европљана, о ниској цени енергената итд. У сваком случају, бар
идеолошки и вредносно гледано овај период обележила је идеја хришћанске
демократије са својим економским моделом социјално-тржишне привреде. Поред овог
постоје наравно и многи други историјски, теоријски али и практични разлози
који објашњавају зашто је код нас потребно објаснити систем учења и традицију
теорије и праксе хришћанске демократије.[1]
*
Након
велике шизме из 1054. године свет источног хришћанства је све до деветнаестог
века имао свој посебан развојни пут. Упркос многим изазовима, као што су
постепени успон појединих суверена и држава, свет западног хришћанства остао је
релативно јединствен све до појаве реформације. Велика мисаона синтеза коју је
у четрнаестом веку створио св. Тома Аквински комбинујући Аристотела и
хришћанску догматику, нудила је релативно јасан вредносни, теоријски и политички
нормативни модел, у коме је читав космос био хармонијски структуриран по
хијерархијском моделу у коме се сваком актеру или заједници лако проналазило
место.
Постојали су, разумљиво, велики
сукоби на нивоу дневне политике између папа и краљева, између краљева и њихове
властеле, између градова и властеле, између обичног света и свештеника итд.
Јављали су се такође и велике дилеме и спорови унутар саме цркве око низа
практичних питања којима је догматика довођена пред велика искушења – такво
питање је нпр. био проблем камата. Међутим, суштински је читав западни свет
имао неку врсту неупитног духовног хоризонта који је симболизовала припадност
Римокатоличкој цркви.
Стварна
револуција долази са ударом реформације на примат духовног односно, модерно
речено, идеолошког положаја папе и римског свештенства. Лутер, Калвин и други
реформатори радикално су оспорили легитимитет папе и његов монопол на тумачење
Светог писма и обезбеђивање спасења. Овај духовни спор претворио се у највећи и
најкрвавији политички сукоб тог времена изазивајући током следећих неколико
векова велике ратове између држава које су прихватиле супротстављене религиозне
барјаке, а некад и унутар њих самих, као што се нпр. догодило у Француској.
Читав
овај хаос који је Европи донео велике жртве и за то време страховита разарања,
убиства, паљевине, масакре, атентате и друге афере, током неколико векова није
могао да доведе до победе једне или друге стране. Међутим, довео је до тога да
се релативно јасно искристалишу подручја на којима је победу однео један или
други принцип. Условно речено, доба верских ратова окончано је Аугсбуршким
миром 1713. којим је као оквир мира и као резултат претходних сукоба усвојено
начело cuius regio eius religio, којим је свака држава добила право да самостално и
суверено одлучује о томе која ће религија у њој добити повлашћен, односно
монополски статус.
Тиме је Европа ушла у следећу
нормативну фазу у којој је некадашње јединство западног хришћанског света
напуштено да би било замењено јединством и доминантно монополским положајем
једне религије унутар једне државе.[2]
Једна
врста спора је тек била окончана успостављањем оквира који је могао да понуди стабилност,
а већ се уздизао скуп нових учења и идеја који је почео да подрива успостављено
уређење. Осамнаести век се често описује као век просветитељства, обележен
духовном олујом коју су доносили пре свега француски енциклопедисти, али и други значајни европски интелектуалци тог
доба који су пре свега радикално оспоравали духовни примат хришћанских цркава у
јавној сфери, укључујући и образовање, културу, науку, али и у антропологији и
пре свега економском и политичком систему.
Под
заједничким окриљем набујале грађанске класе, њене интелигенције и оног скупа мишљења
и идеја које се упркос многим разликама воде под заједничком одредницом просветитељство, јачале су идеје за
другачије организовање политичког система и поделу власти и утицаја у јавној
сфери и институцијама. Посебно у последњим деценијама века почињу јасно да се
препознају учења и захтеви који ће се касније оформити у нове идеологије
демократије и либерализма. Штавише, ове помодне новотарије у то време очаравале
су и многе припаднике племства, дворске свите па чак и неке крунисане главе
иако је оштрица читавог покрета била усмерена управо према њиховим главама, што
ће почев од 1789. и директно осећати. Цркве, а посебно Римокатоличка, велику
пажњу су усмериле на све јачу и организованију тајновиту структуру преко које
су се ове слободарске идеологије шириле и прерастале у опасну, скривену организацију.
Радило се наравно о покрету слободних масона који је у то доба премрежио Европу
својим ложама. На њиховом удару налазила су се „три највећа зла“: религија,
закон и својина, односно црква, монархија и приватно власништво (владајућих
класа).
Сукоб
између хришћанства и просветитељства трајао је кроз читав век да би своју
кулминацију добио 1789. са почетком Француске револуције. Након свих својих
фаза, експеримената, честих смена власти, погубљења Луја шеснаестог, отпора
Вандеје и сл, Револуција је окончана Напоелоновом царевином која је њене идеале
почела силом да намеће великом делу Европе. Све до 1815. и коначног
Наполеоновог пораза, Европа је била једно велико поприште битака. Конгрес Свете
алијансе и њене одлуке у Бечу сматрају се великом победом политичког
конзервативизма и хришћанских принципа над свим субверзивним покретима тог
доба. Оно што је посебно значајно јесте да је инспиратор декларације руски цар
Александар Први и да су европски поредак заједно дефинисали протестантски, римокатолички
и православни владари оживљавајући на тај начин аугсбуршке принципе.[3]
Прва
половина деветнаестог века донела је захваљујући овако успостављеном поретку
мир, доста стабилности и значајан економски и демографски успон европских
земаља. Но, с друге стране, носиоци
субверзивних учења наставили су своју борбу организујући велики број тајних
друштава и револуционарних организација од којих су италијански карбонари најпознатији. Године 1848. још
једном је као последица њиховог деценијског теренског рада букнула серија
револуција и немира у великом броју европских држава.
Ширина
и дисперзираност овог покрета значајно су угрозили положај Римокатоличке цркве
у великом броју земаља укључујући и некадашње бастионе католичанства као што је
Шпанија. Иако су револуције угушене, мноштво принципа и вредности које су оне
пропагирале почели су да освајају јавни простор и полако да улазе у уставно-правни
поредак европских држава захваљујући снази све утицајније либералне штампе. Све
то је изазвало сумње, дилеме и колебања и код самих припадника цркава. Резултат
је био радикална промена ставова папе Пија IX, пре
револуције иначе доста либерално настројеног, и услед потребе да се снажно
пресеку дилеме пастве и свештенства, објављивање енциклике Syllabus Errorum 1864.
Овај Попис грешака[4]
садржи осамдесет погрешних ставова сложених у десет одељака. Њиме се осуђују:
1. пантеизам, натурализам, апсолутни рационализам; 2. умерени рационализам; 3.
индиферентизам и латитудинаризам; 4. социјализам, комунизам, тајна друштва,
библијска друштва, клеро-либерална друштва; 5. грешке које се односе на цркву и
њена права; 6. грешке које се односе на грађанско друштво, како у вези њега
самог тако и у вези његових односа са црквом; 7. грешке у погледу природне и
хришћанске етике, 8; грешке у погледу хришћанског брака; 9. грешке у погледу
грађанске моћи сувереног понтифа, и 10. грешке које се односе на модерни
либерализам.
На многобројне притиске грађанског
друштва, медија, нових идеологија и разних других „новотарија“, као и на
притиске из саме цркве да се изађе у сусрет новом времену, Пије IX одговорио је јасним
одбацивањем таквих подстрека и налогом да се изворна вера и организација цркве
држе непромењеним. Посебно пада у очи да су комунистичка и социјалистичка
идеологија стављене у исти одељак са тајним друштвима (масони и карбонари), као
и да је закључно поглавље посвећено побијању плуралистичке демократије у којој
би црква требало да наступа у јавној сфери као тек једна од идеолошко-политичких
форми која се бори за превласт и утицај у сукобу са другим носиоцима различитих
вредносних система и погледа на свет. Осим либерализма, тиме папа одбацује и
сваку демократију. У ставу 77 јасно се одбацује идеја да би и за цркву било
боље да се одрекне претензија да буде једина религија у држави.[5]
Управо од овог последњег става
кренуло се даље у разматрањима о томе како одговорити на нове изазове и констелације
односа. Још тридесетих година једна група католичких интелектуалца у Француској
покушала је да створи, развије и заступа еволуцију цркве која би ишла у правцу
прихватања демократије. У питању је група која се 1830. окупила око часописа Avenir
(Будућност), у коју су спадали Монталамбер,[6]
Лакордер, Морис де Герин, и покретач Фелисите де Ламене. Први број часописа
који се појавио 16.10.1830. изашао је под мотом Бог и слобода. Заговарао
је између осталог слободу савести, учења, окупљања, штампе и одвајање цркве и
државе. Као католички верник и свештеник, Ламене је сматрао да директна веза
цркве и државе више штети цркви, да је тиме излаже политичким притисцима и
зависности од власти и да због тога губи изворни жар и снагу деловања међу
верницима.
Без обзира на његову накнадну
еволуцију и каснији потпуни разлаз са црквом 1834. када је Гргур Шеснаести
енцикликом Singulari nos осудио
његову књигу Paroles d’un Croyant, Ламеново залагање
за прихватање демократије као нужног оквира деловања цркве у новим условима
оставило је дубок траг међу делом верника и посебно црквене интелигенције у
Европи.
Пут до прихватања демократије био је
међутим још увек неизвестан. Након негодовања великог броја световних владара
због тврдих конзервативних ставова иложених у Попису грешака, Римокатоличка
црква се ускоро нашла пред још једним великим искушењем. Непосредно по окончању
рата са Француском и стварања немачког царства, канцелар Бизмарк се окренуо
унутрашњој унификацији нове државе. Испоставило се да је католичко становништво
нове државе које је често било лојалније Ватикану него Берлину, уочено као
највећи проблем за успостављање новог поретка, односно за формирање нове нације.
Већ 1871. Бизмарк је доносећи низ законских и политичких мера покренуо кампању
која ће у историји остати упамћена као Kulturkampf (културни рат).[7]
Канцелар је током овог периода
уживао подршку пруских национал-либерала. Рат је стога имао неколико димензија:
покушај дисциплиновања немачких католика и насилно изнуђивање њихове лојалности
према новој држави, те одвајање од утицаја Аустро-Угарске као традиционалне
заштитнице католика, затим идеолошка борба за секуларизацију државе, која је
нпр. укључивала законско прописивање обавезности грађанског брака, такође и
наводна политичко-економска борба за модернизацију државе будући да је већина католика
живела у руралним подручјима, и директно
политичку димензију као борбу против Партије центра уз образложење да су
деноминационе партије неприхватљиве.
Католици који су чинили око 40%
становништва одговорили су изванредном одлучношћу, истрајношћу и врхунском
организацијом. Држава се суочила са раширеном грађанском непослушношћу и
бројним облицима ненасилног отпора и опструкције. Можда најважније наслеђе ове
седмогодишње борбе за католике је било даље развијање, ширење и учвршћивање
великог броја католичких удружења, спортских друштава, друштава за самопомоћ,
католичких синдиката, хоби група итд. Као резултат ове јаке солидарности и
теренског повезивања, које је некада претило да пређе и у оружану побуну,
Партија Центра је брзо дуплирала број
гласова, а до деведесетих је већ
окупљала око 80% католичких гласова.
Знатну
подршку дао је и Ватикан. Папа Пије IX објавио је енциклику Etsi multa (1873), у којој је осудио нападе на цркву који
су се дешавали у Италији, Швајцарској и посебно Немачкој.[8]
Већ
1878. било је јасно да је кампања пропала и да је Бизмарк доживео први велики
пораз. Изразито секуларни пруски министар Фалк, иницијатор великог броја
антикатоличких закона поднео је оставку, а Бизмарк је био принуђен да раскине
савез са либералима и уђе у коалицију са ојачалом Партијом центра. У периоду
1879–1882. већина претходних законских мера била је укинута.
С
друге стране, сматра се да је отопљавању односа допринела и смена на трону св.
Петра исте те године. Пија IX који је са годинама постајао све затворенији, тврђи и конфликтно настројен
према противницима, заменио је Лав XIII који је показао много више слуха за
дипломатију и за прилагођавање европском мејнстриму. Не случајно, управо је његов
понтифакт обележен рађањем идеје о хришћанској демократији.
Да
би се дотле дошло много је допринео немачки бискуп из Мајнца Вилхелм фон
Кетелер. Он је по Јанцу најважнији католички друштвени мислилац деветнаестог
века и човек који је одлучујуће допринео да се формира католичка
социо-економска доктрина трећег пута из које су настали и англо-амерички
дистрибутизам и немачка социјално-тржишна привреда. Кетелер је први међу
католицима озбиљно почео да се бави програмима и идејама својих социјалистичких
противника. Још 1848. године када је комунистички Манифест тек објављен и када марксизам још увек није имао практичну
снагу, Кетелер је држао предавања и проповеди против ове доктрине. Након тога
је пажљиво изучавао идеје либерала Шулце Делича, као и вође немачке
социјалдемократије Ласала. Тако је 1864. објавио своју важну књигу Радничко питање и хришћанство,[9]
у којој су постављене основе за решавање радничког питања на хришћанским
основама.
Кетелер
је увидео да убрзани капиталистички развој и пресељавање велике масе из села у
градове уз њихову пратећу пауперизацију представља највећи друштвени проблем
тог времена и одао је признање марксистима за његово уочавање. Он је испољио страх да ће такво осиромашење
радника од њих заиста направити очајнике који неће имати други избог осим да
подигну револуцију и да се упусте у класне сукобе какви су потресали још стари
свет. Либерале и капиталисте оптуживао је да немају слух за ту проблематику
игоришући не само хришћанске налоге, већ и трендове који дугорочно угрожавају
њих саме. Марксисте и друге социјалисте, с друге стране оптужио је да нуде
решења која ће ствари учинити још горим. Посебно је критиковао идеју о
подржављењу средстава за производњу, као и сваку административну централизацију
коју су они предлагали. Решења која је он видео лежала су у наслеђу хришћанске
социјалне доктрине: хришћанска кооперативна удружења произвођача и непринудна
помоћ, и редистрибуција заснована на хришћанском милосрђу и друштвеној
одговорности виших класа.
Социјално
питање се поставило као најважније политичко, а тиме и духовно питање тог времена. Кетелер је јасно увидео
да економски услови, екстремно сиромашење и бахатост и неодговорност богатих
класа, огромно мноштво обичног света, некада побожне пастве, гурају у руке
социјалиста. Као једино решење за спас ових људи видео је излазак цркве из
повлашћеног, затвореног положаја и борбу за душе и животе ових људи. Осим
несумњивог хришћанског подстицаја бриге за децу божју, не сме се занемарити ни
политички моменат одбране људи од социјализма и сузбијање његовог штетног
утицаја. Да би то било могуће, црква је морала да смисли и одговарајућу
доктрину, али и да прихвати реалност демократског уставно-правног оквира у коме
се трудила да понуди што боља решења и да нађе што боље место за своју паству.
Свој
допринос овом развоју дала је и Италија. Модерна италијанска држава формирана
је као изразито лаичка, у директном сукобу са папама, што се посебно огледало
на статусу Рима. Верници, свештенство и католички интелектуалци почели су у
последњим деценијама деветнаестог века да се организују и да формирају читав
низ сопствених организација, од хришћанских синдиката до културних и спортских
друштава. Тако је на прелазу векова настао Католички политички покрет.
Најзначајније име у овој традицији представља Ђузепе Тониоло, економиста и
социолог.[10]
Он је још 1897. у једном свом трактату употребио и објаснио име хришћанска демократија, дакле четири године
пре него што га је Лав XIII озваничио у енциклики Graves de communi re. Oбјавио је и значајан трактат под тим именом 1900, а његова тадашња
размишљања изазвала су велики одзив међу католичким интелектуалцима и црквеним
великодостојницима у многим европским земљама. Друго значајно име овог покрета
је Ромоло Мури, а уз њих је сазревао и Луиђи Стурцо, који је још 1905. имао
идеје о прављену партије. Због противљења клера, ову идеју је остварио тек
1919. када је настала Народна партија као католичка партија у Италији.
У новијим истраживањима[11]
полако се међутим открива значај једне групе језуита која је још 1850.
покренула читав низ питања која ће обележити традицију друштвеног католицизма у
деветнаестом веку. Реч је о тројици значајних католичких ителектуалаца који су
и основали језуитски часопис Ћивилта
католика (Civiltà
Cattolica). У питању су
Карло Мариа Курчи, Луиђи Тапарели и Матео Либераторе. Ова три мислиоца су
значајно допринели оживљавању томизма и његовом прилагођавању модерним
друштвеним и економским захтевима. Између осталог, они су почели да развијају и
идеју персонализма, као и да стварају основе
католичке социјално-економске теорије која би избегла либералистички
материјализам и социјалистички колективизам. Не случајно, Либераторе, који је
био изванредан познавалац и неотомизма (званично промовисаног за време
понтификата Лава XIII) и
савремене економске теорије,[12]
изабран је за писца првог нацрта енциклике
Као резултат свих ових
дешавања у католичком свету, 1891. године је Лав XIII објавио енциклику Rerum novarum (Нове ствари) која представља преломни тренутак
за отварање римокатоличке традиције према идеји демократије и друштвеног
плурализма, односно за почетак онога што је папа Јован XXIII назвао aggiornamento (осавремењавање или прилагођавање савременим трендовима). Ова енциклика
је синтеза претходног развоја и суштински је усмерена на питање положаја
радника у савременом свету. Њен поднаслов је „О капиталу и раду“. Овде нажалост
нема простора ни за елементарну анализу њених 85 параграфа у којима је покренут
читав низ питања која ће пресудно утицати на дешавања у наредном веку.[13]
Како
примећује Пол Мизнер, Лав XIII је у то време усмеравао католике да прихватају демократске политичке
режиме и да у њима налазе своје место. Највећи проблеми су се појавили у Француској
где је Трећа република прокламовала пун лаицитет државе, односно потпуно
одвајање цркве и државе против чега су се бунили и свештеници и паства. Папа је
подстицао прихватање чак и такве државе и налажење адекватног друштвеног
одговора у тим новим условима. Идеја је била да револуционарни дух (који је он
у енциклики неумољиво везао за 1789, просветитељство и протестантску
реформацију) сада треба оспоравати оруђем које је сам потивник изабрао, дакле
парламентарном демократијом и њој прирођеним средствима деловања, организовања
и борбе.[14]
За
даљи живот ових идеја свакако треба размотрити и њене допуне у енцикликама Quadragesimo Anno из 1931, и Centesimus Annus из 1991.
*
Осим
ове континенталне постојала је наравно и специфична англо-америчка традиција
односа цркве и државе. Њу је посебно у Америци од самог почетка карактерисала
стриктна одвојеност цркава од државе. Хришћански дух организације, посвећеност
Богу и други елементи религиозности били су присутни у уставу, Конгресу, јавном
дискурсу политичких званичника, свештеници су могли да буду и политички актери
итд, али је било јасно дефинисано непостојање званичне државне цркве. Становници
САД никада нису заборавили да су прве колоније на истоку Америке направили
управо припадници разних протестантских секти које су из старог света избегле
због нетолеранције. Стога им је најважније било да се обезбеди толеранција за
различите облике исповедања хришћанства, а касније и других религија. Уставом
прописане слободе исповедања вере дозвољавале су припадницима сваке
деноминације да се у складу са тржишним принципима боре за своје вернике и за што
бољи друштвени положај своје заједнице. Либерална демократија као оквир
постављен још доношењем устава, принудила је америчке хришћане да заправо врло
рано почну са развијањем система вредности који би обухватио принципе тамошње „хришћанске
демократије“.
Свему
овоме помогла је суштински протестантска природа организације друштва и
економије која је есенцијално била заснована на снажном индивидуализму и на промоцији
либералног капитализма. Католици који су посебно од средине деветнаестог века
почели да се досељавају у већем броју, имали су много више проблема да се
привикну на такав систем организације. Много већа друштвена и посебно тржишна
динамика гонила их је да се у суштини брзо прилагођавају протестантском систему
организације који Америку и данас обележава.[15]
Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој
хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености
породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и
елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент
је основна differentia specifica
демохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они
никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели
као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва.
Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота
друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева. По
овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима,[16] и није случајно да се развој католичке
социјалне доктрине из које је рођена хришћанска демократија, одвија током друге
половине деветнаестог века у оштрој опозицији са индивидуалистичким либералним
капитализмом протестантског типа.
У основи ове разлике је
разичита метафизичка и социјална концепција човека у католичанству и у
англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали
идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило
у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне
одговорности за своју срећу и своје стање. У католицизму је однос с Богом увек посредован
црквом, односно заједницом. Из ове перпективе следило је и дефинисање осталих
друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од
протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима
је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.
Англосаксонски
свет је међутим преко својих католика дао значајан допринос овој
хришћанско-демократској традицији у виду такозваног дистрибутистичког покрета. Фундаментално везан за социо-економске
принципе енциклике Rerum novarum,
овај интелектуални покрет настао је почетком прошлог века у Енглеској и
развијао се све до Првог светског рата. Његови главни носиоци су писац и
публициста Честертон и врло утицајни теоретичар и новинар француског порекла
Хилер Белок. Основе покрета су сажете у Белоковој књизи Servile State.[17]
Можда
најбољи кратки опис дистрибутизма дао је Честертон постављајући своју
филозофију као супротстављену фордизму односно изјави Хенри Форда према којој
је већина људи неспособна за било шта друго сем за механичко понављање и
покоравање. Дистрибутисти су се управо залагали за схватање према коме је свака
особа (персона) вредна борбе за спасење и способна да ствара. Њихова економска
визија друштва је радикално супротстављање монополу великих трустова Форда,
Рокфелера, Моргана и других. Они спадају међу најозбиљније заговорнике
породично засноване економије.[18]
Ово је интелектуална традиција која заслужује озбиљно изучавање, посебно у
временима дивљања глобалног капитализма, Вол стрита, инвестиционих фонодова са
којима нимало случајно иде и демографски крах западног света.
*
Објављивање
РН енциклике представљало је међутим тек први
корак у формалном развоју идеје хришћанске демократије у чијем центру је
дакле била борба за душе обичног света, већине становништва. До чувеног
божићног говора Пија XII 1945. године којим је, иако доста невољно, ипак званично подржана идеја
хришћанске демократије и исказана подршка италијанској партији са тим именом,
проћи ће још више од пет деценија у којима је католичка црква лавирала између
подршке ауторитарним режимима и подршке хришћанској демократији, при чему је
подршка оном првом систему била далеко уочљивија и значајнија. Ово треба
укратко објаснити.
Постоје
два основна разлога зашто Католичка црква није у потпуности прихватила
демократију и демократску борбу као начин за ширење свог утицаја све до 1945.
Први је повезан са суштински ауторитарном традицијом коју је сама баштинила и
према којој се смтрало да се највећи утицај остварује у ауторитарној недемократској
држави у директном договору са ауторитарним владарем. Ако се баци поглед
посебно на период између два светска рата, лако се уочава да је сама
(либерална) демократија дошла у озбиљну кризу и да је третирана као политички
систем који је на издисају. То је само ојачало недемократске трендове унутар
саме цркве. Осим тога, у највећем броју земаља у Европи на власти су били
ауторитарни или чак тоталитарни режими. Није занемарљив ни људски фактор. Већ
након смрти Лава XIII
уследила је серија папа који су према демократији показивали мање наклоности.
Још пре Првог светског рата велику улогу је почео да игра Еуђенио Пачели, каснији
контроверзни папа Пије XII који је био изразито недемократски оријентисан. Он је између осталог директно
радио на изради новог Канонског кодекса који је 1917. изразито ојачао
ултрамонтанизам и централизам, претварајући Католичку цркву у строго
хијерархијски организовану војску. Касније је као државни секретар водио
преговоре о потписивању Латеранских споразума са Мусолинијем 1929. и конкордата
са Хитлером 1933.
Папе
иначе нису биле претерано склоне подршци стварању католичких политичких партија,
иако су оне по природи биле везане за Ватикан. Међутим као део ова два
споразума, Ватикан је пристао да нареди укидање политичког католицизма, односно
католичких партија у Италији (Народна) и Немачкој (Партија центра), а да
заузврат осигура друштвени католицизам и друге привилегије за католике у
образовању, положају свештеника итд.
Други
значајан фактор јесте међународно окружење које је од 1917. радикално измењено
са појавом комунизма и његовом победом у Совјетском савезу. Ако се сетимо да је
и један класични либерал попут Мизеса 1922. сматрао да само фашизам може
спасити Европу од комунизма онда постаје схватљиво колики је страх комунизам
произвео у Католичкој цркви и колико је тек код њих било јако схватање да само
ауторитарна сила, а никако опадајућа демократија може сачувати католичке земље
(од којих је у некима попут Италије комунистички покрет био веома
распрострањен) и католике од комунистичке претње. Шпанија у којој су
комунистички републиканци по доласку на власт почели и физички да ликвидирају
свештенике, радикално је забринула клер и Курију, водећи их ка пуној подршци
Франкове фашистичке диктатуре. Осим њега велику подршку је имао и португалски
фашиста Салазар, а Дуче је и поред дозе неповерења сагледаван као савезник у
борби са комунизмом.
Постоје
међутим и елементи који надилазе ово објашњење, а то су крајње контроверзни
односи са Хитлером и максимална подршка Павелићевом усташком режиму у НДХ. У
овим случајевима фашистички режими су перципирани као инструмент за борбу са
православљем, за прозелитизам, насилно покрштавање и чак и физичку елиминацију
православаца, у којој су у НДХ директно учествовала и свештена лица. Пије XII је у првој аудијенцији Павелића
изрекао чувене речи о Хрватској као предстражи хришћанства јасно дефинишући
српске православне хришћане као неку врсту пагана са којима је очигледно све
дозвољено радити. Такође је познато да је црква покушала да под заштитом
Хитлеровог напредовања у СССР тајно покрштава православце на окупираним
територијама. Цео подухват је пропао јер је сам Хитлер био против тога и
наредио је стрељање свештеника који би били ухваћени у том послу.[19]
Звог
свега реченог тек су слом фашистичких режима у централној Европи, америчка
окупација западне Европе и Стаљиново освајање источне Европе (укључујући и низ
католичких земаља) довели дотле да Католичка црква коначно прихвати демократију
као политички систем, као и формирање јаких католичких односно демохришћанских
политичких партија. У свега неколико година настале су и власт освојиле
Хришћанско-демократска унија у Немачкој и Хришћанска демократија у Италији, као
и низ других партија сличне оријентације у Аустрији, Белгији, Холандији,
скандинавским земљама итд. Ове партије су углавном биле на власти у периоду
1945–1990, и донеле су Европи један дуг период мира, стабилности и изванредног
технолошког и привредног развоја. Осим тога оне су (генерација Шумана, Монеа,
Аденауера, Ерхарта, Де Гасперија) фундаментално утицале на стварање Европске
економске заједнице, а затим и Европске уније.[20]
Но то је период који захтева посебну обраду.
*
На крају је потребно укратко изложити
основне принципе који одређују традицију хришћанске демократије како је овде
изнета. Ту најпре спада
идеја персонализма коју су најснажније развили Емануел Муније и Жак Маритен, двојица значајних неотомистичких мислилаца. Персонализам тврди да су само особе,
персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само
особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи
утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот
либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и
натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.
Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија
из теорије и праксе ЕУ, потиче из католичког социјалног учења и први пут је
јасно формулисана у енциклики Rerum novarum.
Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faire индивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да
сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари
треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној
политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај
принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је као основа
Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992.
којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа Уговора о
европском уставу.
Следећи принцип је у уској вези с претходним и
то је афирмација посредничких институција
и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних
удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл.
чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за
самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице
удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или
интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале
удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на
средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.)
Ова друштва су важна зато што се у њима човек
социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се
учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри потивници атомизације савременог
човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако
човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде
остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова
перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и
Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој
заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам”,
како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери,
у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих
појединачних талената и способности.
Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима
плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и
фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су
прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима,
уколико је то услов за опстанак заједнице. Модел односа цркве и државе који је нпр.
изванредно развијен у Немачкој, а који је прихваћен и у српском закону из 2006.
јесте кооперативна одвојеност.
Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот
савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог
светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је
остварено пројектом ЕЕЗ, односно Европске уније. Не
случајно, идеја ЕУ је као
што смо видели, дошла,
створена и очувана управо из демохришћанских кругова.
Иако се овај рад ограничава на
развој хришћанске демократије до 1950, неопходно је макар укратко назначити
идеју социјално-тржишне привреде која се у другој половини двадесетог века
искристалисала као економска идеологија хришћанске демократије. Њени корени су
успостављени још у другој половини деветнаестог века док су католички
интелектуалци тражили решење које би избегло екстреме економског либерализма и
социјалистичког колективизма. После слома корпоративизма и нацистичке тоталне
ратне привреде, католичка црква је подржала социјално одговорну тржишну
привреду каква је изграђена у другој половини века. Ова интелектуална и практична
традиција најснажније је изграђена у Немачкој под видом такозваног ордо-либерализма. Сам термин
социјално-тржишна привреда сковао је један од најзначајнијих представника овог
правца Алфред Милер-Армак (саветник Лудвика Ерхарта). Осим његових треба
истражити и радове Валтера Ојкена, Вилхелма Репкеа, Александера Ристова, па и
самог Ерхарта.
У каснијем развоју хришћанско демократски поглед на свет је развијен за све класе и све
слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или
посебна етика за менаџере и пословне људе итд.) Све те конкретне разраде дају комплетну
слику ове идеологије и традиције.
Ако се схвати да је златно доба ХД
био период борбе са комунизмом, на крају је потребно пратити њену
трансформацију после пада Берлинског зида. Ваља испитати како су на нови
економски поредак одговориле партије које су и даље на власти попут ЦДУ, али и
истражити зашто су у неким земљама као што је Италија ХД партије нестале и шта
се са том традицијом данас дешава. Све то да би се истражило шта је то што ХД као
систем вредности нуди Европи и свету у наредном веку.
Завршно питање за нас који
долазимо из православног света[21]
јесте размишљање о томе шта ХД може да понуди нашем друштву и у којој је мери
тај систем вредности могуће овде имплементирати, како због различите догматске
традиције, тако и због околности савременог света. Није лоше почети од
заједничких тачака у догматици (нпр. код оца Јустина Поповића постоји врло
разрађен поглед на људску особу који одговара идеји персонализма), као и од
лоцирања савремених друштвених проблема на које би се могла применити
демохришћанска решења.
Литература:
Abrams,
L, (2006), Bismarck and the German
Empire, 1871-1918, Routledge
Belloc,
H, (1977), The Servile State, Liberty Fund, Indianapolis
Carlson,
A, (2007), Third Ways, Intercollegiate Studies
Institute
De
Gasperi, A, (1984), I Tempi e gli uomini che prepararono Rerum Novarum, Vita e Pensiero, Milan
Durand, J. D, (1995), L’Europe de la Democratie Chretienne,
Edition Complexe, Paris
Janz,
D, (1998), World Christianity and Marxism,
Oxford University Press
Ђурковић, М, (2007), Конзервативизам и конзервативне странке,
Службени гласник, Београд
Kaiser,
W, Wohnout, H, (ур.), (2004), Political Catholicism in Interwar Europe, Routledge, London, New
York.
Kisindžer, H, (1976), Obnovljeni svijet, Nakladni zavod matice
Hrvatske, Zagreb
Корнвел, Џ, (2000), Хитлеров папа, Службени лист СРЈ, Београд
Misner, P, (1991), „Predecessors of Rerum Novarum
within Catholicism“, Review of Social
Economy, vol 49/4, 444-464.
Милановић, Д, “Rerum novarum”- почетак учења о социјалној правди, http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/rerum-novarum-pocetak-ucenja-o-socijalnoj-pravdi , 10. 06. 2009.
О'Саливен, Н, (2008), Конзервативизам, Укронија и Центар за
конзервативне студије, Београд
Pombeni, P, (2006), „Ideologija kršćanske demokracije“,
Michael Freeden (ур.), Političke ideologije – novi prikaz,
Algoritam, Zagreb
Ситарски, М, (2009), „Претеча и весник модерне
хришћанске демократије – кратак осврт на живот и дело Шарла Монталамбера,“, у Jелена Јабланов Максимовић и
Андријана Крстић, (ур.), Црква у
плуралистичком друштву, Фондација Конрад Аденауер, Хришћански културни
центар, Београд
Хасе Р., Шнајдер Х., Вајгелт К., (ур.), (2005),
Лексикон социјално-тржишне привреде,
Фондација Конрад Аденауер, Београд
Zwick, M. and L, (1999), “Roots
of the Catholic Worker Movement: Distributism: Ownership of the Means of
Production and Alternative to the Brutal Global Market”, Houston Catholic
Worker, Sept.-Oct, http://www.cjd.org/paper/roots/rdistrib.html
* Овај рад је настао као део пројекта 149026 Института за европске студије
који помаже Министарство за науку републике Србије.
[1] Овај рад базиран је на наменском предавању које је одржано за полазнике
курса о хришћанској демократији који организује Фондација Конрад Аденауер у
Београду. Он представља и неку врсту пресека стања мог досадашњег истраживања
овог феномена, као и скицу за неко будуће шире и детаљније дело о овој
проблематици.
[2] То није по себи значило елиминацију сваке могућности да припадници
других религија могу да исповедају своју веру па чак и да граде храмове, као
што је то било са римокатолицима у Великој Британији. Али се у принципу свуда
знало која религија ужива статус државне цркве. Овај модел једне доминантне
државне цркве опстао је и до данас у неким европским земљама као што су
Британија, Грчка итд.
[5] Ова енциклика чини синтезу традиције хришћанске ауторитарне мисли
деветнаестог века. Она
је између осталог
дала Де Местра, Бонала и Доносо Кортеза који се залагао за диктатуру као једини начин очувања хришћанске суштине западих
друштава. Такође постоји значајан допринос православља овој важној доктрини и
пракси који су дали Достојевски, Леонтјев или Победоносцев.
[6] Види Милан Ситарски (2009).
[8] Види http://www.ewtn.com/library/ENCYC/P9ETSIMU.HTM
[10] http://cronologia.leonardo.it/storia/biografie/toniolo.htm
Најзначајније дело му је Trattato di Economia Sociale (Трактат о социјалној економији), објављен
1908.
[12] Чак је и објавио своје Принципе политичке екномије.
[13] За пуни текст погледати http://www.vatican.va/holy_father/leo_xiii/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_15051891_rerum-novarum_en.html. За добар приказ основних теза
види Милановић.
[15] Нпр. много већа социјална мобилност,
спремност на сталну промену места становања у зависности од посла. У Европи је
традиционално та мобилност чак и унутар самих држава много мања, између осталог
и зато што је за католике органски принцип везаности за своје место, породицу,
парохију и заједницу традиционално био пресудан.
[16] Историја хришћанског социјализма
је веома богата. Поменимо само посебну традицију Теологије ослобођења у Латинској Америци где је црква традиционално
била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити.
[20] Да се подсетимо да су ствари формално
кренуле са Шумановом декларацијом 1950.
Робер Шуман, тадашњи министар иностраних послова Француске, био је и значајан католички интелектуалац. Веома је симболички значајно што се налази у процесу беатифковања од стране Католичке цркве.
[21] Помбени у свом прегледном тексту даје ограду да се не бави православним
светом и нуди своје објашњење за то. Види Pombeni (2006), стр. 122.
Извор:
http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238
Извор:
http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238
Нема коментара:
Постави коментар