ЕКОЛОШКА ТЕОЛОГИЈА И ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА

Сергеј Беук

Центар за отворени дијалог

matersva@sezampro.rs

ЕКОЛОШКА ТЕОЛОГИЈА И ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА

ECOLOGICAL THEOLOGY AND CHRISTIAN DEMOCRACY

Резиме:

У тексту који је пред читаоцима, аутор поставља основну хипотезу   о   међусобном  утицају  еколошке  теологије  и  идеја хришћанске демократије. Расправљајући о неопходности јаснијег теоријског утемељења  еколошке теологије, аутор доводи у везу историјски, етички и политички дискурс поменуте теолошке дис- циплине,  са  постулатима  хришћанско-демократске  програмске праксе   данас.   Имајући   у   виду    еколошке   програме    партија хришћанско-демократске  провенијенције, који су представљени у раду, може се закључити да се од хришћана данас очекује соци- јални активизам, изграђена политичка свест, али и снажна црта одговорности за очување и унапређење животне околине  која је Дело и Дар Божији.

Кључне речи: екологија, еколошка теологија, хришћанска етика, одговорност, хришћанска демократија.

 

Савременост, као обим свеколиких социјалних, научних и културолошких   промена,   ставља   пред   хришћанску   теологију сасвим нова, и нека стара, питања на која се очекују брзи и јасни одговори. Информатичка и техничко-технолошка експлозија, био- лошка  и  медицинска  истраживања  гена,  одгонетање  темељних инстанци материје и општа сцијентизација живота и рада започи- њу нову еру и из перспективе теолошко-сотериолошких парадиг- ми које можемо разумети као део  практичне теологије, односно теоцентричног разумевања природе и људског бића који су у пер- манентном садејству и синхронији. Бог, свет и Црква, као заједни- ца  верних,  нераскидиво  су  повезани  кроз  човека  који  је  део творевине, али у исто време и онај који сагосподари том и таквом творевином.

Хришћанска теологија и екологија

Хришћанска теологија је кроз целокупну историју базирала своје промишљање на идеји спасења. То не значи да се теологија може свести  искључиво на        сотериологију (или било коју другу теолошку дисциплину), али поред тема као што су вера, изабрање, свете тајне, небо, пакао и многе друге, све чешће се сусрећемо са промишљањем савремених религиозних мислилаца чије идеје иду у правцу развоја еколошке свести у Цркви и друштву. Хомилетич- ка пажња се, нарочито последњих деценија, све више пребацује на квалитет живљења, на стање екосистема и на нову позицију људ- ског бића у измењеним условима под којима егзистира целокупна креација. Таква промена происходи из два, једнако важна, разлога:

1.  социјално-психолошки  капацитет  Светог  писма,  у  којем  су садржане елементарне етичке диспозиције у вези односа човека и света и  

2. продор идеја либералне теологије, којима се тежиште одговорности за спасење пребацује са појединца на заједницу вер- них. Поред  наведених теолошких, постоје и глобални трендови које наводи Хендерсон:  „...индустријализација и технологизација; рад и миграције; финансије; људски утицај на биосферу; милита- ризација и трговина оружјем и комуникација и планетарна култу- ра“ (Henderson, 1996:11). Све то заједно чини да Црква почиње да заузима јасне ставове, позивајући своје чланове на раст у вери и кроз практичну одговорност за одржавање и унапређење природе. У  таквој  вери  треба  разумети  и  речи  Буркеове:  „Трансмодерна опција обезбеђује нов  контекст, обновљен позив за променом и могућност  специфичног  доприноса.“  (Burke, 2001:34).  Ако  под новим контекстом подразумевамо  интеррелигијске додире и еку- менски дијалог, под позивом на промену етику испред економије (у смислу теорија хришћанске демократије), а под  специфичним доприносом савремени социополитички активизам хришћана, јасно је да Црква мора заузети своје маркантно место када су у пита- њу еколошке теме.

Што се саме савремене (боље рећи постлибералне) теологије тиче, концепти стварања и откупљења често су радикално одвоје- ни, стављајући по  страни библијску чињеницу да је откупљење, практично,  ново  стварање,  да  само  откупљење  јесте  реалност Божијег  стваралаштва  у  свету.  Изрази  као  што  су:  обновљење, обраћење,  усиновљење  и  други,  означавају  различите  етапе  на путу спасења које је у Богу, од Бога и ка Богу те зато „ново небо и нова земља“ (Откр. 21, 1; 2 Пет. 3, 13) не представљају само наду, већ и извесност верског живота који мора бити испраћен свешћу о Божијем делу у свему што егзистира.

 

С друге стране, неоконзервативна теологија (махом еванђео- ског типа) више пажње поклања развоју саме Цркве, занемарујући савремене трендове и често заобилазећи дијалог са државом. Иако су идеје еколошке теологије све присутније и у еванђеоским дено- минацијама, поготову у Европи, свест о заштити животне средине још није у довољној мери узела маха.

Из изнетог је сасвим јасно да еколошка теологија још увек не заузима  одговарајуће место, како у животу Цркве, тако и на тео- лошким факултетима који би требало да постану место окупљања свих који желе да допринесу савременој теоријској платформи која наглашава улогу, место и одговорност људског рода у свету и за свет.

Еколошка теологија у XX веку – Дер, Кауфман, Коб и Бирч

Почев од шездесетих година XX века, еколошке идеје врше уплив у хришћанску теологију Запада, ослањајући се, с једне стра- не на природну теологију, док с друге расте интересовање за осав- ремењивањем студија хришћанске етике. Тек тада постаје јасно да се у теолошкој историји слабо придавала пажња животној околи- ни, што констатује и један од првих теолога који су озбиљно схва- тили важност еколошких питања, Томас Сигер Дер. Аутор у својој књизи „Ecology and Human Need“ из 1975. године наглашава да је библијски поглед на однос између човека и његове околине увек антропоцентричан, окренут више људским потребама и стремљењима,  него  природи  као  начину  спознаје  Божије  присутности.1 Егзистирајући  у  контексту  историчности  културе  и  заједнице, односно, развијајући их кроз време, људско биће ужива апсолутно природно право коришћења ресурса, али тако да је њихово очува- ње и унапређење приоритет.  Уколико би дошло до коначне еко- лошке  кризе,  то  би  значило  и  крај  људске  историје,  па  и  крај религије као такве. Природа јесте conditio sine qua non драме иску- пљења, јер Божија замисао, из светописамске оптике, и јесте  да космос,  Земља  и  целокупна  творевина  представљају  неопходан оквир  потенцијалног спасења које, након прародитељског греха, бива реално само кроз материјално/природно постојање. Одговара- јући закључак налазимо код Сентмајера: „Деров покушај да разви- је        етику               одговорног     руковођења      представља,   према  томе, најтипичнији одговор на данашњу кризу животне средине, узима- јући у обзир оне теологе који су изабрали да на њу одговоре“ (San- tmire, 1985:4).

На Деровом теолошком трагу је и Гордон Кауфман (Gordon Kaufman)2   који истиче критички став да творевина, у свој својој егзистенцијалној  ширини, никада није постала део систематско- теолошког речника, нити јасне теоријске платформе све до наших дана. Кауфман напомиње да су Бог и човек  у нераскидивој вези управо преко природе и да савремена библијска теолошка мисао то мора имати у виду. Међутим, имајући знање да планира, проје- ктује  или  предвиђа,  људско  биће  мисли  више  кроз  политичко- социјалне термине него кроз природно-органске: „Кауфман закљу- чује да из унутрашње логике хришћанске вере следи да је природ- ни  свет  у  ’онтолошки  различитом  уређењу  од  човека’.  Људска бића су ’подигнута далеко изнад остатка природе’ по свом морал- ном и личном карактеру“ (Исто, 6). Дакле, природа у Уму Божијем није  примарно  замишљена  као  дом  људи  већ  као  телеолошки материјал креативне потенције Творца.

И  поред  присутне  прогресивности  у  израженим  идејама, наведени аутори, због наглашеног историцизма и антропоцентри- зма, остају на полу ортодоксне теологије за разлику од групе мис- лилаца, на челу са Џоном Кобом и Чарлсом Бирчом, који се могу сврстати у ред нетрадиционалних теолога.

 Успостављајући нове теоријске оквире, Коб и Бирч започињу свој пут библијом, настављајући преко класичне теологије до сав- ремених научних идеја, али снажно подвлачећи потребу нове теолошке матрице коју можемо  назвати новом теологијом природе, док њих велики део теоретичара  препознаје као process thinkers, односно као припаднике школе процесне теологије.3

Коб4  је своје промишљање поделио у три правца или, како је сам  наглашавао, три трајекторије: у првој, почев од Вајтхедове космологије,   покушао  је  да  реконструише  саму  христологију, обраћајући пажњу на Христа више као на трансформацијски про- цес него као на особу. Наглашавајући плуралитет Христове пору- ке, Коб је подвлачио демократски и отворен дискурс према другим религијама и њиховим учењима. Друга трајекторија се односи на еколошка питања, где однос одрживог економског развоја и живо- тне средине јесте главна идеја водиља и пут савремене економије. Трећа трајекторија усмерена је ка примењеној теологији и њеној улози у савременом друштву, са посебним освртом на главне ети- чке  проблеме. Основна Кобова теза гласи да живот на Земљи не постоји само због човека већ да он, по себи, поседује интегритет. Екосистем мора опстати по сваку цену јер је он не само важан за опстанак већ је добро и у Божијем уму.

 

Бирч као генетичар и теолог највише је допринео на пољу приближавања науке и религије. Његова почетна премиса јесте да прелазак у постмодернизам представља радикалну трансформаци- ју културе и религије,  коју можемо разумети и као спиритуално- интелектуалну револуцију која нас ставља пред испит одговорнос- ти у односу на стање наше планете у  будућности. У том смислу, теологија мора изнедрити креативне премисе које  ће превазићи многобројне разлике данашњице. Како материјализам / механици- зам не одговарају на суштинска питања о свету и животу у њему, неопходна је  свеобухватна еколошко-теоријска алтернатива која би имала економски, етички и богословски значај. Бирч подсећа да вера у космичку сврху не  представља препреку научном погледу на свет, већ таква идеја стоји иза сваке људске делатности и може бити покретач нових социјалних и политичких стремљења. У том светлу посматра се и религија; она ће бити дијалошки релевантна само ако се отвори за све научне дисциплине и ако пронађе кон- сензус између људи и света као Божијих креација, афирмишући право на живот, право на слободу, али и право на борбу за извес- нију будућност.

Можемо закључити да, иако је библијска теологија ишла у правцу занемаривања нељудског света, XX и XXI век представља- ју прекретницу у  смислу промишљања будућности људског рода те самим тим, и будућности хришћанства уопште. Чини нам се да у овом тренутку није могуће говорити о  некој религијској идеји или институцији без јасног става и програма заштите и унапређе- ња живог света уопште. Тако посматрамо и еколошке програме партија  хришћанске  провенијенције:  они  морају  бити  на  првом месту уколико желимо преображавати свет и друштво у светопи- самском смислу.

О еколошкој теологији

Еколошка теологија је облик конструктивистичке теологије са посебним фокусом на однос природе и религије, специфично у светлу савремене забринутости за животну средину. Она истражује  интеракцију  еколошких  вредности  и  људске  спиритуалности,

пружајући теоријске оквире али и практичне предлоге и пројекте.5

У егзегетском  смислу,  савремена  библијска  анализа  пружа  нам могућност за другачије сажимање Божанске поруке у правцу еко- лошко-теолошких  идеја  које  можемо  разумети  као  инклузивне, мистичке, екоцентричке и  оптимистичке. У том смислу, људско биће  и  природа  се посматрају  холистички,  односно, човек није више усамљен у центру креације, већ је сама творевина скуп међу- односа у којима човек може бити само милостиви а не егоцентри- чни господар, љубећи, преко ближњих, и сав живот. Исус је био у јединству, преко Светог Оца, са свиме, а главне особине такве повезаности су правда, самилост и љубав.

За  еколошку  теологију  веома  је  важна  идеја  искупљења:

„Природа не може бити посматрана као неважан фактор, као обич- на  позорница на којој се одвија драма личног искупљења. Она мора или бити осуђена као зла-по-себи, или мора бити укључена у читав  опсег  Божијег   искупљујућег  акта“   (Galloway,  1951:205). Наведени проблем још боље  појашњава Ситлер: „Уколико такав искупљујући акт не укључује читаво људско искуство и окружење, све до његових крајњих хоризоната, онда то искупљење није ком- плетно“ (Sittler, 1962:179). Видимо да, док Галовеј поставља идеју искупљења између гностичког и стриктно библијског идејног кон- цепта, Ситлер наглашава есхатолошки значај еколошког погледа на Божије дело које је од човека недељиво.

Ослањајући се на теологију Жана Калвина, можемо се окре- нути  његовом теоцентризму и   сотериологији: „Све ствари имају заједничку   сврху   у   рефлексији   Божије   славе“   (Case-Winters,2007:51). То директно означава Божију сувереност над свиме – како над људским животом, тако и над природним процесима. По Калвину, природом не треба само да се господари, већ о Божијим даровима који су нам поверени треба да се бринемо надгледајући њихово коришћење. Иако се Бог објавио као Логос, морамо имати на уму и свет као Његово дело; он је средство  (теоцентричког) откривења са јаким спасоносним смислом. Провиђење не  остаје само над људским родом већ над сваким живим организмом, па и шире: нема делића универзума који није обгрљен Божијом влашћу и љубављу.

Поред тога што је Бог апсолутни субјект, Он је увек и троје- диничан – Бог уније Лица и Њиховог међуодноса, што значи да је и Његов однос према креацији вишедимензионалан и вишеслојан:

„Ми више не желимо да спознајемо да бисмо доминирали или ана- лизирали и  редуковали, да бисмо реконструисали. Наша сврха је како да очувамо да бисмо учествовали, односно, ушли у заједнич- ку везу са живућом твари“  (Moltmann, 1993:3). Тако природа има самостална права и вредности које су  у вези са Творцем и такву везу разумемо као континуум наше телесности,  природног окру- жења и Бога. Бог Светог писма је Бог живота и Бог очитовања у свему што егзистира.

Закључимо  поглавље  о  еколошкој  теологији  документом

„The Accra Confession“ који је Светски савез реформских Цркава донео  на  свом  заседању  2004.  године у  Гани.  Такозвани  савез,

односно договор по питању правде на пољима економије и живот- не средине базира се на теолошким убеђењима која баштине Црк- ве  чланице,  а  које   сматрају  да  је  правда,  било  да  је  реч  о социјалној,  политичкој,  економској  или  еколошкој,  неизоставни део вере. Иако није реч о доктринарном признању верских убеђе- ња, овај документ изазива тренутна економска учења својим тра- диционалним                               критицизмом    идолатрије           (конзумеризам, спекулативно тржиште), увиђајући  драматичну сличност између патње људи и природе:

„Климатске промене, недостатак залиха рибе, крчење шума, ерозија тла и опасности које прете изворима само су неке од катас- трофалних последица... Ова криза директно је повезана са развојем неолибералне  економске  глобализације која се заснива на следе- ћем:

•      необуздана  компетиција,  конзумеризам  и  неограничен економски раст и акумулација богатства најбоља је за цео свет;

  •      приватно власништво не подразумева социјалну обавезу;

•      спекулација на тржишту, либерализација и дерегулација истог, приватизација јавних добара и националних ресурса, некон- тролисан приступ  за стране инвестиције, ниже таксе и кретање капитала обезбедиће богатство за све;

•      социјалне обавезе, заштита сиромашних и нејаких, синдикати и односи међу људима подређени су економском јачању и акумулацији капитала. 

Ово је идеологија која тврди да осим ње нема алтернативе, захтевајући непрекидне жртве од сиромашних и од Креације. Она даје лажно обећање да може да спаси свет кроз богатство и прос- перитет, узимајући сувереност над животом и захтевајући тоталну посвећеност која се граничи са идолатријом“. 6

Еколошка теологија и хришћанска етика

Ако разумемо етику као праксис, као „...широко распростра- њено схватање да етичко понашање јесте добро и исправно дела- ње“  (Riz,  2004:214), а хришћанску етику, и поред великог броја различитих теоријских  приступа7, као деловање и понашање по светописамској објави, онда је  сасвим јасно зашто су еколошка теологија   и  хришћанска етика   тако   чврсто повезане.  Ако„...кршћанска екологија потјече од кршћанске теологије“ (Geisler,2005:297), онда се и донос еколошке теологије и хришћанске етике мора посматрати само и једино из библијске призме, а она подра- зумева следеће:  1.  Свет је створен од Бога, зачет је ex nihilo и директан је производ Божије  воље. Такође, Бог светом управља, одржава га и представља активан принцип  читавом створењу; 2. Свет је Божији одраз, што представља почетак сагледавања свега што нас окружује. Материјални свет је добро створен,  односно, најбоље је станиште за сва жива бића и природа, чији смо део, директни је одраз Божије свемоћи. Уништавање природних ресур- са јасан је пркос Божијој милости и преступ према Његовом вели- чанственом Делу; 3. Свет је у савезу са Богом, не само човек, већ и сва бића на земљи. Свако биће је посебно и има изражено место у Божијем плану за свет. Све аспекте живота Бог је створио по својој замисли а човек је ту да брине за њих, да их негује и унапређује и

4. Бог очекује праведно управљање, што потврђују и идеје еколо- шке  теологије: екологија је одговорно управљање, предан рад на Божијем терену.  Можемо рећи да еколошка теологија не постоји без  развијених  етичких  норми:  „Земља је  Божји  врт,  а  ми  смо његови чувари. Не смијемо Божји  врт претворити у пустињу ни његова мора у каљуже“ (Исто, 301).

Хришћанска етика декларише основне постулате еколошке теологије као неопходне за правилно разумевање не само еколош- ког, већ и есхатолошког хришћанског усмерења, јер верно управ- љање ресурсима јесте  верност Богу до парусијског климакса, до потпуног одгонетања мистерије света и спасења. Ми јесмо део, али и круна природе – и владари, и слуге, и  ученици, и делатници. Тако смо створени, да чувамо и чинимо за сутрашњицу  која је у Богу.

Хришћанска   демократија    у    дијалогу    са    еколошком теологијом

Хришћанска демократија, иако политичка (под)идеологија, са јаким  етичко-религијским дискурсом, труди се да идеолошко остави по страни  стављајући у први план своје социјално и еко- номско учење. Било да  посматрамо њен утицај у Европи, Латинској Америци или Аустралији, циљеви су јасни8: 1. борба за све облике људских права и инсистирање на индивидуалној грађанској иницијативи; 2.  афирмисање социјалне солидарности; 3. подсти- цање економских идеја на бази етике и потреба; 4. промоција тра- диционалних            вредности,     посебно                          породице;     5.              наглашавање ненасилних и  нереволуционарних  облика политичког деловања и

6. заштита животне средине као темеља здраве будућности. Иако је  конзервативна политичка нота сасвим уочљива, представници хришћанске  демократије данас истичу потребу за сталном соци- јалном реформом која би била у складу и са библијским начелима и са хуманистичким вредностима.

На пољима права на живот, нове и рационалније економске праксе, али и све веће забринутости за очување животне средине, видимо простор за утицај еколошке теологије на савремена начела хришћанске демократије. Заправо, можемо констатовати да хрис- тоцентрично друштво подразумева теоцентрични свет – онај који је, по Творцу, добро створен, јер једино у таквим констелацијама људско друштво је уопште могуће. Дакле, нема просперитета без промисли, а њу директно угрожавамо својим себичним деловањем. Потпуно је извесно да ће многи теоретичари оспорити неке од делова програма хришћанских демократских партија, прогласивши их идеалистичким, али сматрамо да еколошки програми могу бити за већину  неспорни. Еколошка теологија, с друге стране, позива како припаднике свих Цркава, тако и политичаре различитих идеолошких усмерења, на заједничко деловање и сарадњу. Такав став не може  бити идеал већ потреба, и зато у еколошкој теологији препознајемо различите димензије: нормативно-етичку, социјално- економску и  хришћанско-демократску. У еколошким програмима које смо издвојили јасно се уочава уплив еколошке теолошке мис- ли која се никако не треба разумети као скуп лепих жеља, већ као одговорни план за реализацију.

Европски хришћански политички покрет (ECPM), на пример, врло јасно ставља до знања да је заштита животне средине веома важан део њихове политичке визије:9

„Поштовање живота укључује и поштовање креације. Јасно је да  живимо у све већој еколошкој кризи. Европска унија игра важну  улогу  у  проналажењу  одговора  на  један  од  најважнијих изазова нашег доба. ЕУ би требало да промовише зелене техноло- гије, зелену енергију, конзервацију и бригу за животну средину и у самој Унији и глобално. Брига за креацију није  изолована, она би требало  да  буде  интегрисана  као  принцип  у  свим  политикама Уније. У оним пољима која су у рукама држава чланица Уније, ЕУ може да помогне у промовисању ‘зелених решења’. Европске и националне политичке партије могу такође да играју улогу у спа- јању научника и националних, регионалних и локалних политичара. Ова еколошка криза такође  захтева фундаменталан заокрет у економској политици. Континуитет и улога свих оних који доносе одлуке мора да постане важнија од профита за  деоничаре. Овo могу да буду основе за одрживу економију у еколошком и економском смислу.“

Још  експлицитније   важност   еколошке   политике   истиче Хришћанска демократска унија (CDU) немачке канцеларке Ангеле Меркел:10

„Према хришћанском веровању, човек, природа и окружење Божија су  креација. Наша је дужност да заштитимо креацију. Принцип одрживости интегрални је део хришћанске демократске политике: желимо да сачувамо и  да предамо нашој деци свет у којем ће бити вредно живети и сутра. Будуће  генерације имају право  на  економски  развој,  социјално  благостање  и  нетакнуту животну средину... Искорењивање сиромаштва и заштита при- родних ресурса су у сталној корелацији, јер и сиромаштво води претераном искоришћавању природе... Наше је мишљење да заш- тита животне околине и економски развој нису у контрадикцији. Одржив економски развој могућ је само када је заштита живот- не средине и климе узета у обзир... Глобална промена климе пос- тала  је  озбиљна  опасност  за  креацију  и  животне  могућности будућих генерација. Наша етичка дужност и велики политички задатак јесте реакција на овакав развој догађаја... Немачка се обавезала да до 2012. године редукује емисију штетних гасова за

21%...  Штедња  енергије,  повећање  енергетске  ефикасности  и коришћење обновљиве енергије основни су стубови наше политике

за заштиту  климе...  Због  драматичног  смањења  броја  живих врста широм света, заступамо појачање међународне сарадње у заштити природе.“

Слично  осталим  партијама  оваквог  усмерења  у  свету,  и Хришћанске  демократе  (Kristdemokraterna)  у  Шведској,  поред усмерености на пропагирање значаја етике за друштво, породице и школе, као и солидарности и бриге о другима, бави се и питањима од ширег друштвеног значаја, па и питањем екологије:11

„Размишљање о управљању значи да човек има одговорност да користи и чува, уместо да цепа, баца и троши. Све што ради- мо утиче и на  садашњост и на будућност. То се односи на све области у друштву, али  можда најпре на схватање друштвене економије и човекове средине. Хришћанске демократе се противе наличјима потрошачког друштва која су довела до материјалис- тички инспирисане филозофије цепања и бацања. То нас је до сада довело до неодговорног понашања са загађењем ваздуха, воде  и тла.“

Уочљиво је да наведени програми имплицитно користе идеје еколошке  теологије, односно, схватају потребу за спајањем биб- лијског учења и практичне заштите животне средине и живог све- та  уопште.  Промена  постојећих  лоших  навика,  према  њиховом мишљењу, могућа је само уз потпуну промену става и понашања, како би земља била једнако добар ако  не  и бољи дом будућим нараштајима. Да би то било могуће, ове партије предлажу широк дијапазон  одлука,  од  промене  економске  политике,  поготово  у домену пореза, преко усмерености на одржив развој, биогориво и сличне  енергенте,  до  побољшања  система  едукације  када  је  у питању заштита околине.

Was ist der Mensch?

Данас, више него икада пре, у првом плану стоји познато Кантово питање: шта је човек? Шта може очекивати од себе и од своје будућности ако немилице троши ресурсе природе који су на измаку?

Старојеврејски термин רדה означава управо доминацију над нечим,  власт и господарење које је од Бога, које је Његова, а не људска воља. Заправо, из читаве приповести о спасењу, од Адама преко Авраама, Мојсија, Давида, па све до апостола, Бог иницира однос  са  човеком  мењајући  историјско-комуниколошке  оквире, али увек припремајући одговарајући контекст за реализацију дија- лога у оквирима људских умних моћи. Тако  можемо схватити и есенцијалне  параметре  природне  теологије:  природа  је   начин откривења  Божије  присутности  коју  разум  може  одгонетнути. Савремена еколошка теологија жели да оствари теистичку етиоло- гију значења  бивствовања у свету, али, што је далеко важније, и бивствовања за свет, у  коме је материја откривењска чињеница коју је Бог огласио као добру, као  ваљано обликовано израчење сопствене милости.

 

Фундирање нове еколошке политике из хришћанске перспек- тиве није могуће без светописамских премиса које укључују инте- гративно јединство  целине и њених делова. Ако верујемо да је Господ Исус Христос истински Бог и истински човек, онда је и Он једном припадао природи, и као Творац и као творевина, али без греха. Он је тражио и очекивао разумевање своје историјске роле, но, захтевао је и одговорност ученика према свему што их окружу- је.

Еколошка политика и хришћанска одговорност подразумева- ју учествовање, не само државе и њених институција већ и Цркава, у јасном дефинисању еколошких приоритета и сачињавању зајед- ничких пројеката заштите животне средине. Чишћење водотокова, планско пошумљавање, еколошка едукација – све те и многе друге области заштите могу бити заједнички терен за деловање државе и Цркве. Обе институције, ма како и колико биле одвојене, морале би да теже хуманизацији целокупног живота друштва, у коме заш- тита животне средина заузима истакнуто место. Без јасне еколош- ке политике не можемо се позивати на хришћанску одговорност, а без ње, идеја хришћанске етике је незамислива.

Зато, на питање „шта је човек“ нема коначног одговора. Он се губи у сутрашњици која је све магловитија и неизвеснија.

Abstract:

In this paper the author formulates a hypothesis about a mutual connection   between  Ecological  Theology  and  ideas  of  Christian

Democracy. Having observed that there is a need to make a better the- oretical grounding of Ecological Theology, the author relates histori- cal,  ethical  and  political  discourse  of  this  branch  of  theology  to postulates of Christian democratic program practice. Having analyzed programs of Christian democratic parties in Europe it became evident that modern Christians should be socially active, with political consci- ousness and strong sense of responsibility for preservation and promo- tion of our environment, which is an act and gift of God.

Key  words:  ecology,  Ecological  Theology,  Christian  ethics, responsibility, Christian Democracy

1   В. Derr, Sieger Thomas, „Ecology and Human Need“, Philadelphia, Wesminster Press, 1975.

2  В. Kaufman, Gordon, „In The Beginning... Creativity“, Minneapolis, Augsburg Fortress, 2004.
3  В. Cobb, John, Griffin, David Ray, „Process Theology“, Philadelphia, The Wesminster Press, 1976.

 4    Од великог броја радова Џона Коба издвојили бисмо: „For the Common Good: Redirecting the Economy Toward Community, Environment, and a  Sustainable Future“ (1989); „Sustainability: Economics, Ecology, and Justice (1992)“ и „Grace and Responsibility“ (1995).

5  Преузето са: http://www.unitingearthweb.org.au/explore/eco- theology, (19. 07. 2010.)

6   Преузето са: http://www.warc.ch/documents/ACCRA_Pamphlet.pdf, (24. 07. 2010.)

7   В. Hoose, Bernard, „Christian Ethics: An Introduction“, Continuum, London, 1998.

8   В. Heywood, Andrew, „Political Ideologies: An Introduction“, Pal- grave Macmillan, New York, 2003.

 9  Преузето са: http://www.ecpm.info/en/page/25104, (21. 07. 2010.)

10 Преузето са: http://www.kas.de/wf/de/71.36, (23. 07. 2010.)

11    Преузето  са:  http://www.kd.dk/hoejre.phtml?lokal=274&krf=287, (23. 07. 2010.)

Литература:

1.            Burke, Christine, „Globalisation and Ecology“, у: Edwards, Denis, (ed.), Earth Revealing - Earth Healing: Ecology and Christian Theology, The Liturgical Press, Collegeville, 2001.

2.            Case-Winters, Anna, Reconstructing a Christian Theology of Nature, Ashgate Publishing Limited, Aldershot, 2007.

3.            Cobb,  John  /  Griffin,  David  Ray,  Process  Theology,  Westminster

Press, Philadelphia, 1976.

4.            Derr, Sieger Thomas, Ecology and Human Need, Westminster Press, Philadelphia, 1975.

5.            Galloway, Allan, The Cosmic Christ, Harper and Brothers Publishers, New York, 1951.

6.            Geisler, Norman, Kršćanska etika, Bogoslovni institut, Zagreb, 2005.

 

7.            Henderson, Hazel, Building a Win – Win World, Berrett / Koehler

Publishers, San Francisco, 1996.

8.            Hoose, Bernard, Christian Ethics: An Introduction, Continuum, Lon- don, 1998.

9.            Kaufman, Gordon, In The Beginning... Creativity, Augsburg Fortress, Minneapolis, 2004.

10.          Moltmann,  Jurgen,  God  in  Creation,  Fortress  Press,  Minneapolis,

1993.

11.          Riz, Viljem, Filozofija i religija, Dereta, Beograd, 2004.

12.          Santmire, Paul, The Travail of Nature, Fortress Press, Minneapolis,

1985.

13.          Sittler, Joseph, Called to Unity, Ecumenical Review 14, New Delhi,

1962.

Интернет извори:

1.            http://www.unitingearthweb.org.au/explore/eco-theology

2.            http://www.warc.ch/documents/ACCRA_Pamphlet.pdf

3.            http://www.ecpm.info/en/page/25104

4.            http://www.kas.de/wf/de/71.36

5.            http://www.kd.dk/hoejre.phtml?lokal=274&krf=287

Извор:  http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238