Кад се изгуби поверење у демократију и демократске институције, онда се људи окрећу самозаштити
Велику пажњу јавности ових дана су привукле акције удружења грађана (углавном родитеља) из Лазаревца „Свети Сава“. Незадовољни радом полиције, тужилаштва и осталих легалних државних органа одлучили су да правду узму у своје руке. Кренули су да прикупљају податке о томе ко растура и продаје дрогу у њиховом граду и направили „црну књигу” у којој се налазе подаци о таквим особама. Јавно су делили летке, а затим су на својој фејсбук страници објавили слике, имена и податке о тридесет и пет таквих особа.
Овај несвакидашњи потез и читава иницијатива озбиљан су индикатор веома лоших тенденција у читавом друштву и јавној управи. Да се разумемо, ово је потез очајника. Дакле само они који имају децу могу да схвате шта је потребно да се деси да би се појединци одлучили на тако радикалне потезе којима најпре доводе у опасност сопствене животе. Родитељи из Лазаревца нити су луди нити су залудни. Они су болно забринути за своју децу која су у школама, на улици и било где другде ван кућа непрестано изложени „понуди“ која може да им уништи живот. Нажалост, они који би требало да сузбијају и елиминишу дилере свој посао очигледно не раде добро. Штавише, у коментарима многи изражавају сумњу да је за то крива и подршка коју криминалци имају у органима који би требало да их сузбијају.
Мрежа растурача дроге очигледно се радикално проширила. Само ове године забележено је низ случајева у којима је утврђено да су професори у школама својим ученицима диловали дрогу. У Београду се свакодневно догађају убиства у обрачунима навијачких група које се попут мафијашких организација боре за поделу територија. Приликом летошњег бруталног убиства Федора Фримермана утврђено је да се и обезбеђење сплавова бави истим пословима. Дрога је свуда око нас, лако доступна и јефтина. Наша деца очигледно нису од ње довољно заштићена.
Ова самоорганизација родитеља, истинског грађанског друштва, представља логичну, али веома опасну реакцију оних којима је догорело до ноката. Они као и многи од нас све више нажалост увиђају да легалним и институционалним путем не можемо више да заштитимо ни основна права. Трагично је што се поверење у институције и легалне механизме показује све мањим. Никаква фингирана истраживања јавног мњења не могу да покрију реалност да грађани ове земље партијама све мање верују. Партије су постале заводи за запошљавање а не механизми за спровођење различитих политичких програма. Отуда ови родитељи незадовољни радом државних органа више не верују да би политичка смена могла да реши њихове проблеме.
А кад се изгуби поверење у демократију и демократске институције, онда се људи окрећу самозаштити. Ако су на улици припадници организованог криминала, ови очајни људи ће за почетак указивати на њих и још једном тражити од државних органа да раде свој посао. Ако се ни то не деси и ако их полиција не заштити од већ учесталих претњи оних који су у књизи, може се на крају десити да се ти људи и сами организују, наоружају и почну да се штите или да „деле правду“. А то води у анархију и крај озбиљне државе.
Ово нажалост није изолован случај. Заслепљени великим причама и испуњавањем празних форми, ми све мање увиђамо како пропадају читави сегменти друштва. Недавно ми је наставница једне београдске школе испричала да јој десет година није дошла контрола на час да види шта се тамо стварно дешава, али да с друге стране министарство инсистира на тонама беспотребне папирологије. Наше школе преплављене су насиљем, а случајеви када ученици физички туку наставнике све су учесталији. О вербалном насиљу нико више и не води рачуна.
Насиље је присутно на све стране. Убедљиво најгледанија емисија на телевизији направљена је као колаж вербалног и физичког насиља, секса и свеопштег примитивизма. Трећина Србије сваке вечери седи испред телевизора очекујући ко ће кога да испсује или истуче у ријалитију у коме су наводно „познати“.
Насиље се, бар по тврдњама опозиције, недавно вратило и у изборни процес, што заиста није био случај од 2000. године. Опозиција је оптужила власт да је на недавним локалним изборима у Врбасу користила криминалце за застрашивање и насилно привођење грађана и активиста противничке стране.
У сваком случају, за све што се дешава у држави најодговорнија је политичка елита, посебно она владајућа. Лазаревачки случај мора се крајње озбиљно схватити као показатељ стварног стања у држави које је далеко од доброг. У овој држави нема сегмента друштва који није оболео. То никакав процес европских интеграција не може да реши сам по себи. Наше дилере не може да хапси Штефан Филе већ само српска полиција и српско тужилаштво.
Ако се овако настави, бојим се да ћемо имати све више случајева попут лазаревачког у коме ће људи док још имају храбрости покушавати да себе, децу и имовину штите у подручју ван закона не верујући више у ефикасност државних органа. А то је пут у хаос.
Виши научни сарадник, Институт за европске студије
објављено: 07.11.2013.
Нема коментара:
Постави коментар