Трагично су супротстављенa два важна приоритета наше уређивачке политике: поштовање свих грађан и отварање врата младим уметницима
У Културном центру Новог Сада недавно је освануо студентски рад који приказује Исуса на неприкладан и увредљив начин, према оцени верских заједница које окупљају више од 90 одсто грађана.
Изложбу су уредили и поставили професори Академије уметности без икакве консултације са Културним центром и исто тако је дан касније уклонили. То би, наравно, било сасвим у реду да су је поставили код себе. Али пошто су дошли код нас, имао сам тај један дан да као главни и одговорни уредник преузмем одговорност за садржај који се појавио мимо процедуре, на основу привилеговане сарадње и поверења. Консултовао сам се са професорима, ауторима, уметницима, уредницима, представницима верских заједница и другим грађанима до којих сам дошао, и након предомишљања, одлучио да спорни рад не прихватим.
Одлука је изазвала многобројне различите реакције. Део јавности је покренуо бурне протесте, често онај исти који је нападао Културни центар и пре годину данатврдњама да је нови ћирилички лого кукасти крст. Са друге стране, пет верских заједница, новосадски уједињених у различитости, подржало је одлуку.
За разлику од грубе клевете о кукастом крсту, овај пут се не ради о црно-белом сукобу у којем би једни били у праву, а други у криву. Уместо тога, трагично су супротстављенa два важна приоритета наше уређивачке политике: поштовање свих грађана и отварање врата младим уметницима. Али и два темељна начела која далеко превазилазе нашу установу: уметничке и верске слободе.
Дилема није има ли уметник право да вређа. Дилема је има ли право да увреду намеће другима и морају ли порески обвезници да плате за то. Дилема је и шта је увреда, а шта уметност, и ко о томе одлучује.
Наша цивилизација нема коначан одговор на оваква питања, са изузетком разних бољшевика и талибана којима је лако да преломе преко колена и елиминишу оне који мисле другачије. Насупрот томе, демократска друштва су посвећена изградњи консензуса. У Србији, земљи која је првим уставом прописала да роб постаје слободан „како ступи на српску земљу”, расправа о слободама носи посебну одговорност.
У Америци, такође слободарској нацији, где је Први амандман толика светиња да су законски регистроване сатанистичкацрква и нацистичка странка, градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани је својевремено због излагања провокативне слике Богородице, коју је назвао „одвратним нападом на веру”, запретио Бруклинском музеју укидањем градског финансирања, па и коришћења градског земљишта и просторија. Дугачки судски процес окончан је нагодбом, а изложба је одржана у Њујорку, али отказана у Аустралији. У Европској унији, која је посвећенаљудским и мањинским правима, сам Европски парламент је након предомишљања одбио да изложи слику голог Исуса, а затим и читаву изложбуEcce Homo ауторке Елизабет Олсон.
Ови поступци се не сматрају цензуром ни репресијом, већ тешком али легитимном потрагом за мером. На њу нас обавезује либерална дефиниција слободе, по којој смо слободни у свему док не угрожавамо исту такву слободу других. Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода, чији потписник је и Србија, утврђује да „свако има право на слободу изражавања“, али затим наставља: „Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути ограничењима неопходним у демократском друштву радизаштите угледа или права других.“
Наравно, могуће је да уредник погрешно процени праву меру, али без мере грешимо сигурно. Такав је случај са покретачима протеста који тврде да „уметничка слобода не сме бити било чиме ограничена”, да „где има граница нема уметности” и да „младе људе не треба ни у чему ограничавати”. На тај начин се сложена дефиниција слободе своди на тоталитарни поклич, за оне најкраће памети и живаца.
Прва граница која се укида јесте она између културе и некултуре. Протестни „перформанси” против Културног центра одмах су се претворили у изгреде у којима се трља голим задњицама и мокри по установи културе, у име културе. Као што се у име слободе промовише тоталитаризам, који игнорише права других, одбија дијалог и прогони неистомишљенике.
Без мере, свако „не” је цензура, сваки крст је кукасти, свако родољубље фашизам. Самозвани врховни арбитри могу сваку увреду да прогласе уметношћу и да је бране од „репресије” не бирајући средства. Расистички графити могу да постану „мурали”, тако да угрожене заједнице не смеју да их уклоне, чак ни са сопствених зидова, него још морају и да их плате.
Није битно да ли се без мере заступају уметничке или верске слободе, већ да то води у екстремизам. Наше друштво је посебно рањиво јер због кризе вредности тешко разликује нормално од ненормалног, чиме екстремисти свих боја добијају простор да та два изврћу, чак и у најобичнијим стварима као што је писање ћирилицом. Што неко рече, не бисмо се сложили ни против увођења куге. Једини лек је конструктивни дијалог, у којем ставови морају да се сучеле и објасне.
На пример, зашто протести нису покренути и против сличних одлука Европског парламента и града Њујорка? Или, ако је то предалеко, против српске приватне галерије „Озон”, која је ове године отказала контроверзну изложбу на сакралне теме? Зато што су ови протести пре свега политички и паљба из свег оружја усмерена је на мету која представља највећу претњу.
У Културном центру Новог Сада нови људи доказују да могу, а стари губе привилегије. То се не сме дозволити.
Директор Културног центра Новог Сада
Андреј Фајгељ
објављено: 14.11.2013.
Нема коментара:
Постави коментар