Ако се до 2004. још и могло говорити о растегљивом
поштовању ЕУ критеријума из Копенхагена, од 2007. сведоци смо готово потпуног
овладавања геополитике и реалполитичких интереса над политиком проширења
Читава драма која се дешава поводом питања да ли ће Србија добити датум за
почетак преговора о прикључењу Европској унији кулминација је једног прилично
скандалозног развоја укупне политике проширења ЕУ. Она је, руку на срце, од
самог стварања једним делом била вођена реалполитичким и геополитичким мотивима.
Најочитији пример било је француско одбијање британског уласка за време Де Гола.
Но после окончања хладног рата изгледало је да ова политика добија релативно
јасне облике. Све бивше комунистичке државе истакле су почетком деведесетих
своју жељу да се у догледно време прикључе европском савезу. Да би им се јасније
дефинисао пожељан правац транзиције, Европски савет је на заседању у Копенхагену
у јуну 1993. поставио три сета критеријума који су пописали услове које би свака
од земаља потенцијалних кандидата требало да испуни. Први се односи на класичне
политичке критеријуме. Други обухвата економске критеријуме. Трећи се односи на
правне услове, а пре свега на способност прихватања и примене европског
законског наслеђа и циљева уније. Две године касније у Мадриду додат је и
такозвани административни критеријум који се односи на стварање административне
структуре која може да изнесе читаву ову трансформацију.
Ако се до 2004. године и тадашњег великог проширења још и могло говорити о
некаквом растегљивом поштовању критеријума из Копенхагена, од 2007. сведоци смо
готово потпуног гурања у страну набројаних универзалних критеријума и потпуног
овладавања геополитике и реалполитичких интереса над политиком проширења. Још у
том таласу јавио се случај Кипра који је примљен у ЕУ иако се ради о де факто
подељеној територији на којој не постоји централна власт способна да управља
читавом државом, не постоји један већ два безбедносна система, нема јединствене
тржишне структуре итд.
Као што је познато, Румунија и Бугарска су тада одбијене и остављене за
касније јер по општој оцени нису испуњавале велики број критеријума. Међутим,
само три године касније обе су ушле у ЕУ иако није уочено побољшање у поштовању
прописаних критеријума. Штавише, било је огромно незадовољство висином
корупције, лошим стањем у правосуђу, а економска ситуација свакако није
одговарала високим критеријумима ЕУ. Међутим, уродио је плодом притисак
Американаца да се ове две државе након НАТО-а приме и у ЕУ како би се у
потпуности затворио кордон према Русији. Дакле, геополитички интерес НАТО-а
надвладао је над системским и наводно универзалним копенхашким
критеријумима.
У исто време почело је са успоравањем процеса пријема Турске, који је данас
де факто већ прекинут. Турска је 2000. добила статус кандидата, а од 2005. у
исто време кад и са Хрватском почели су преговори о учлањењу. Иако је турска
економија доживела прави бум у последњих десет година и иако постоји значајан
напредак у великом броју области, преговори су посебно после избијања економске
кризе залеђени до мере да је Ердоган чак почео да најављује интересовање Турске
за придружење Шангајској организацији сарадње. Иако се то јавно не говори, опште
је познато да су највеће европске силе против уласка Турске јер је муслиманска
држава и јер би то потпуно променило структуру и традиционалну основу Европске
уније.
Погледајмо шта се дешава с такозваним западним Балканом. Хрватска ускоро
постаје пуноправни члан ЕУ иако је њен спољни дуг досегао фрапантне 63 милијарде
евра. То је држава која је потпуно економски несолидна, презадужена а тешко да
су њени привредни субјекти спремни да се адекватно боре на европском тржишту.
Многа избегличка питања, укључујући и питање станарског права и генерално
мањинско питање, остала су нерешена. Но интерес и снага Немачке су пресудни, па
Хрватска улази у ЕУ.
Црна Гора је отворила преговоре о чланству и добија многобројне похвале од
европских политичара. Реалност међутим показује да се ништа од критеријума из
Копенхагена не види реализовано на терену. Недавни председнички избори показали
су колико су далеко од испуњења сви политички критеријуми, економска ситуација
је катастрофална, о административним капацитетима да и не говоримо. Међутим,
геополитички гледано, великим силама Ђукановић још увек треба и отуд затварање
очију пред свим проблемима укључујући и нерешена политичка убиства.
Коначно, ЕУ најдрастичније крши своје критеријуме управо у случају Србије.
Док је Кипар примљен иако не контролише део своје територије, у случају Србије
се тврди да она не може да уђе у унију пре него што реши косовски конфликт.
Власт у Србији се директно подстиче да крши устав, владавину права па и
демократске процедуре, само да би завршавала послове који су европским силама у
интересу. За нас ће увести нову категорију условног отварања преговора који се
могу суспендовати у сваком моменту ако се процени да Србија не спроводи
Бриселски споразум и друге за сада још непознате услове. На све то додаје се
сукоб Немачке, која настоји да затвори ЕУ, и Англо-Американаца који на све
начине гурају што више чланица, а посебно Турску како би дестабилизовали и
обесмислили цео пројекат.
Миша Ђурковић
Нема коментара:
Постави коментар