Петнаестог марта 1934. године залагањем госпођа Маре Радичевић, Заге Јовић и Зоре Б. Миленковић у Краљеву је основано друштво “Женског хришћанског покрета”, религиозно-хумане организације формиране почетком марта 1920. године у Београду, с циљем да изврши “подизање морала на основама Христове науке, сузбијање порока, буђење свести, усељавање у срце људске љубави, радости и мира, почетак новог живота на старим, здравим и истинитим хришћанским принципима”, тј. “да посрнули морал у рату дигне моралним учењем нашег највећег Учитеља Господа Исуса Христа и то специјално међу Женским светом и децом.”
На оснивачкој седници којој су присуствовале “госпође из свију друштвених редова”, изасланица централног одбора “Женског хришћанског покрета”, Љубица Аранђеловић, и месни православни свештеници, прота Саватије Божић и Хранислав Кожетинац, закључено је да ће првенствени задаци краљевачког друштва бити да “у споразуму са свештенством радити на ширењу вере и морала и чувању православља од иновераца”.
Идеје овог верско-хуманог друштва наишле су на добар пријем међу женским делом краљевачке популације, тако да је два месеца након формирања његово чланство уписано 140 чланица. Почетком 1937. године број чланица нарастао је на 160, а током 1939. године достигао цифру од 180, што само по себи говори на који начин се овдашња јавност одредила према делатности “Женског хришћанског покрета”.
Захваљујући ентузијазму чланица, значајној моралној помоћи општинске управе и свештенства храма Силаска Светог Духа и Духовног суда епархије Жичке, као и добровољним прилозима хуманих људи, не само Краљева већ и из других делова земље, “Женски хришћански покрет”, који је у 1935. години приступио “Југословенском женском савезу”, развио је, руковођен “принципима Христове Науке и Христовим речима о љубави и милосрђу”, живу активност на збрињавању и материјалној потпори најугроженијих суграђана, пре свега деце из сиромашних породица. Посебно, првенствено духовно, надахнуће њиховом хуманом раду давао је епископ Жички др Николај, који је од 1936. године уписан за посебног члана друштва и великог добротвора.
Бригом и залагањем чланова покрета “уклоњено је са улице” и збринуто троје сирочића покојног Ђуре Чичића, за дан славе Друштва – Свете Жене Мироносице – 1937. године, одевене су четири ученице основне школе, четири ученице гимназије и две ученице женске занатске школе, у новембру и децембру 1939. године у оквиру акције “Зимске помоћи” прикупљена је већа количина половне и нове одеће, која је потом раздељена сиротињи, а свакако најзначајнији успеси делатности Друштва били су отварање Хранилишта и обаништа за сироту децу, тј. Дечијег хранилишта, како је најчешће називано међу Краљевчанима, и Дома за изнемогле старце и старице.
Уз помоћ општинских власти и краљевачког парохијског православног свештенства, Дечије хранилиште отворено је 9. октобра 1937. године, за његовог покровитеља “изволео се примити” др Николај. Црквена општина је за ту намену уступила један стари објекат у црквеној порти, а Управа општине Краљево прихватила је да хранилиште снабдева огревом, плаћа осветљење и лекарске услуге, као и да месечно дотира његов рад са 1000 динара. У овом хранилишту сиромашна деца добијају свакодневно оброке хране. Поред деце оброци ће се свакодневно делити и сиротим и изнемоглим старцима и старицама. Наредне године “милостињом разних приложника на имању цркве краљевске и у непосредној близини саме цркве” изграђена је нова уграда у коју је хранилиште пресељено. Број присутне деце дневно се кретао од 30 до 50. Сва деца добијају по два оброка, а осморо најмлађе добија и трећи оброк – доручак. Током 1939. године из кухиње хранилишта издато је 27.500 оброка, а у његовој трпезарији свакодневно је обедовало 70 деце различитог узраста, док је од 1. јануара 1940. године под кровом хранилишта било збринуто и 25 најсиромашнијих гимназијалаца. Хранилиште је као своју славу прослављало Светог Саву, а од његових питомаца формиран је дечији хор који је, под вођством ђакона Даниловића, “често у цркви одговарао на богослужењу”.
У непосредној близини нове зграде хранилишта, новцем “једног приложника из Београда који не жели да му се име објави”, 1938. године саграђен је и Дом за изнемогле старце и старице.
Чланице “Женског хришћанског покрета” узимале су учешће у свим важнијим акцијама организованим у Краљеву, па су тако током 1935. године посећивале “Течај за одбрану од напада из ваздуха” и уписале се у “Лигу борбе против туберкулозе”, наредне године учествовале су у преносу посмртних остатака некадашњег епископа Жичког Саве Дечанца (26. јуна).
Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918 – 1941
Нема коментара:
Постави коментар