Посланици Европског хришћанског политичког покрета (ECPM) изразили су
забринутост због новог закона о верским заједницама који је у Црној Гори
усвојен почетком ове године. У изјави, они позивају владу Црне Горе да
се придржава и спроводи препоруке Венецијанске комисије и да се суздржи
од употребе насиља над својим грађанима.
Такође је тражено од Европске комисије да пажљиво надгледа рад Владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент приступања ЕУ.
Али шта се десило у Црној Гори? Зашто овај нови закон изазива забринутост за слободу вероисповести у Црној Гори? Прочитајте овде анализу мог колеге Лефтериса Калотеракиса.
(Аутор Лефтерис Калотеракис)
Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила закон под називом „Слобода вероисповијести или уверења и правни статус верских заједница“, који је ступио на снагу 8. јануара 2020. Чињеница да је закон који се бави правним признавањем свих признатих верских заједница позитиван је корак за земљу која тежи да постане чланицом Европске уније. Међутим, начин на који је припремљен и усвојен у Парламенту изазива забринутост да власти покушавају да покажу фаворизам према одређеном верском ентитету.
Заиста, Српска православна црква Црне Горе, најстарија верска установа у земљи (чије је седиште у Београду) не одобрава овај закон. Међутим, влада је била вољна да га брзо прогура кроз парламент. Премијер је изјавио да закон „представљa“ последњи корак на историјском путу културне еманципације Црне Горе“. Закон је изгласан у спорној атмосфери. Усвојен је у 3 сата ујутро, након што је 12 чланова опозиције приведено.
Закон је такође испитан током његове припреме од стране Европске комисије за демократију кроз владавину права Савета Европе (Венецијанске комисијe). Комисија је изјавила да је закон „корак напред“ у поређењу с претходним верзијама, али је тражила од владе да настави са консултацијама јавности и различитих верских заједница, констатујући да су већ обављене консултације. Венецијанска комисија као и актери цивилног друштва поставили су неколико питања:
• Прва сврха закона је да регулише регистрацију и правно признавање свих верских заједница у Црној Гори. Нови систем регистрације је прилично компликован и контрадикторан, а чини се да неке његове одредбе дискриминишу Српску православну цркву, истовремено фаворизујући Црногорску православну цркву, верски ентитет који је формиран недавно и који није признат признат од Васељенске патријаршијe. На пример, од цркава са седиштем у иностранству (као што је случај са Српском православном црквом Црне Горе) тражи се сложенији пут до регистрације. Истовремено, закон каже да регистрација није обавезна (члан 19). Венецијанска комисија поздравила је чињеницу да регистрација није обавезна. Ово је принцип садржан у њиховим смерницама о правној личности верских заједницa - верска институција не би требало да буде обавезна да тражи правну личностакотонежели. Међутим, они су изразили забринутост због формулације члана 25/3 закона који се односи на регистрацију цркава са седиштем у иностранству. За њих није јасно да ли је употребљени језик имплицитни притисак на Српску православну цркву да се региструју. Остале признате цркве са седиштем у Црној Гори мораће следити једноставнији поступак и биће уписане у евиденцију „постојећих верских заједница“.
• Друга тачка спорења је црквенa имовинa. Уколико се не доставе јасни докази о власништву, држава ће то тражити. Српска православна црква тврди да ова одредба циља и њих и да влада Црне Горе намерава да национализује њихову имовину. С друге стране, власти тврде да је током грађанског рата регистровано неколико имања Српској православној цркви или појединачним црквама без ваљаног законског основа. Венецијанска комисија испитала је аргументе обе стране и истакла да је црногорска држава та која ће одлучити коме припада шта. Међутим, они су тражили од власти да осигурају да црквеним институцијама буде дозвољено да користе имовину која је проглашена државном својином. Иако је влада дала вербално уверавање делегацији Венецијанске комисије да ће то бити учињено оне нису укључиле одговарајуће одредбе. о
• На крају, закон је критикован у две тачке у вези са верским образовањем. Прво, иако је признато право родитеља да школују своју децу у складу са њиховим веровањима, то мора бити учињено уз поштовање „психолошког интегритета детета“ (чл.52) и то само до једанаесте године. Једном када дете има дванаест година, дете одлучује за себе. Друго, ниједна верска заједница или група не може основати верску основну школу (јер је она обавезна и државна).
Верујем да Влада Црне Горе мора да одагна сваки утисак да намерава да неједнако третира Српску православну цркву. Влада савремене европске земље не би требало да показује пристрасност у својим односима са верским заједницама. Маргинализовање цркве која има дубоке историјске корене у земљи неће помоћи Црној Гори да обезбеди своје место у западним институцијама.
Као део преговора о придруживању са ЕУ, Црна Гора ће морати да испуни–између осталог – и одређена мерила која се односе на јачање ефикасне примене и спровођења људских права, уз усклађивање свог правног оквира са правном тековином ЕУ и међународним стандардима о људским правима (поглавље 23 – Правосуђе и темељна права). Ово укључује ефикасну заштиту права на имовину и слободу вероисповести. Наравно, регулисање верских институција у надлежности је Црне Горе, али то треба учинити на инклузиван начин. Претерано насиље, нејасне дефиниције закона и непромишљене изјаве могу погоршати антизападна осећања у земљи.
Стога се морају узети у обзир све препоруке Венецијанске комисије за овај закон. То ће вероватно значити измену тренутног закона након адекватног и транспарентног процеса консултација са свим укљученим заинтересованим странама. Влада се такође мора суздржати од употребе претераног насиља. Коначно, Европска комисија мора пажљиво да прати рад владе Црне Горе у погледу слободе вероисповести, јер она представља суштински елемент процеса приступања ЕУ.
Извор:
http://leovandoesburg.blogspot.com/2020/07/will-new-law-in-montenegro-on-religious.html
Нема коментара:
Постави коментар