Аутор: Миша Ђурковић
Оно што се већ дуго наговештавало десило се почетком ове недеље.
Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Ангела Меркел предвидела за своју
наследницу на челу ЦДУ, владе, а де факто и Европске уније, поднела је
оставку на место председника странке, након што је најпре најавила да
неће бити кандидат за новог канцелара Немачке после редовних избора
следеће године. Партија је од њеног доласка на чело доживела низ шамара
на регионалним изборима, као и даљи континуирани пад на нивоу
федерације. Парадокс је, међутим, да је директан повод за одлазак
преседан који се десио са формирањем краткотрајне владе Тирингије. АКК
је наиме особа која је требало да странку одведе још више ка левици и да
припреми коалицију са Зеленима, по моделу који је недавно испробан у
Аустрији. Десило се пак да је под њеном управом локални ЦДУ по први пут
направио фактичку коалицију са АФД и подржао члана либерала Томаса
Кемериха за место председника владе.
Док мејнстрим медији наричу над „скандалом”, многи сматрају да је ово
прерани, али логичан наговештај нечега што ће неумитно морати да се
догоди. Политика остракизма АФД-а се све слабије држи. Они су постали
релевантан чинилац у немачкој политици, не само због све веће снаге, већ
зато што су кроз парламент и алтернативни медијски и интелектуални
простор наметнули нова питања и ставове који добијају симпатије и у
другим странкама, укључујући и ЦДУ (ЦСУ да и не помињем). Антимигрантска
политика, залагање за очување једне немачке културе, противљење левом
тоталитаризму на универзитетима, одбрана традиционалне породице јесу
идеје са којима се слаже и велики део владајуће странке, иако у пракси
следе сасвим другу политику што у коалицији са социјалистима води
Меркелова. У АФД-у добро знају да је модел Тирингије једини пут за
њихово излажење са маргине и улазак у власт. Отуда се у Бундестагу држе
врло пријатељски према партији власти, доводећи их понекад у непријатну
ситуацију када аплаудирају одређеним законским предлозима или наступима
ЦДУ посланика.
Повлачење АКК са чела странке заправо тек отвара праву борбу за
наслеђе. Меркелова има нешто више од годину дана да проба да нађе
наследника какав јој одговара и да покуша да га ојача и припреми за
преузимање целог њеног бремена. Проблем је што ће у странци имати све
јачу струју која будућност странке види у враћању на позиције деснице и
није јој неприхватљива идеја о сарадњи са АФД-ом и либералима. Први
човек те фракције је правник, обавештајац и бивши шеф Службе за заштиту
уставног поретка Ханс-Георг Масен.
Доста посланика из АФД-а, али и неке значајне немачке интелектуалце
што их подржавају имао сам прилике да сретнем прошле недеље на веома
занимљивој међународној конференцији одржаној у Риму. Био је то скуп из
серијала о конзервативном национализму чију је највећу политичку звезду
представљао Виктор Орбан, овог пута у улози човека што објашњава своје
идеолошке ставове и начин на који их је могуће реализовати. Било је ту
још политичара, али су занимљивија били неки од најатрактивнијих
делатника на интелектуалној сцени. Рецимо, Даглас Мареј, један од
главних интелектуалних промотора тек реализованог брегзита, и пре свега
израелски мислилац Јорам Хазони чија је прошлогодишња књига „Врлина
национализма” постала прави манифест око кога се овај нови покрет
окупља.
Хазони, који је добио бројне награде прошле године, у свом делу је
захватио једну изражену практичну потребу да се нова политика
ресуверенизације интелектуално оправда и легитимише. Од брегзита преко
Трамповог изолационизма, до политика земаља Вишеградске групе, али и
многих других чији политички утицај расте, постоји јасна потреба да се
поново контролише сопствена судбина и да се преиспита модел какав је
Брисел у Европи покушавао да универзализује и свима наметне. Ова
нарација постајаће све занимљивија и народима такозваног западног
Балкана којима се отворено поручује да питање европских интеграција до
даљњег треба да оставе по страни, јер сама Европска унија има сопствене
прилично велике проблеме.
Дакле, и у самој Немачкој, али и у владајућој партији отвориће се
питање о томе шта је интерес државе и у ком правцу она треба да иде.
Меркелова је за ових петнаест година на власти промовисала модел
европске Немачке и немачке Европе, са отвореним вратима за имиграцију са
свих страна. Није незамисливо да и у самој ЦДУ ојачају снаге које би
будућност Немачке виделе у ресуверенизацији и већем вођењу рачуна о
сопственом интересу и решавању својих, а не више европских проблема.
Систем вредности и демографија гледано из те перспективе налазе се на
првом месту.
Аутор: Миша Ђурковић
Научни саветник Института за европске студије
http://www.politika.rs/scc/clanak/447809/Pogledi/Borba-za-naslede-u-CDU?fbclid=IwAR2tAro7I01avMnxbQKiwjswII0uhiBw_Dl9kZYnnzD3ASvkoJRGxmmsFKQ
Нема коментара:
Постави коментар