Меркелoва и смрт „мултикултурализма

У Немачкој, Великој Британији и Француској – расте прихватљивост идеја и пропаганде националиста

Фото Бета

Уместо подстицаја преплитању култура и традиција, богаћењу духовних и генетских садржаја – у националним срединама широм Европе све су гласнији и услишенији ксенофоби и шовинисти. Они условљавају прихватљивост мултикултурализма безусловним подређивањем дошљака – диктату тоталне асимилације која се елегантније формулише као неопходна интеграција.

У три кључне државе европског запада – Немачкој, Великој Британији и Француској – расте прихватљивост идеја и пропаганде националиста свих боја. У светлу најновијих догађања не изостаје ни помен овонедељног атентата верских фанатика на редакцију француског сатиричног недељника „Шарли ебдо”. При том се запоставља чињеница да ерупција шовинизма није последица атентата, већ националистичке агитације у протеклих неколико деценија.

Само у току минуле недеље, пре него што је изведен атентат у Паризу, дошло је до једне од највећих демонстрација шовинизма у послератној Немачкој, и до још већих противдемонстрација космополитских грађана. Те акције супротстављених табора указале су на дубоке поделе у тамошњем друштву око питања прихватљивости дошљака и њиховог статуса.

У Лондону се градоначелник Борис Џонсон подругнуо пракси основног школовања деце миграната на матерњем језику и то што многи од њих не знају добро енглески назвао производом „мулти-култи балканизације”. Читаоца ће можда забавити сазнање да је градоначелник Лондонапраунук Алије Кемал-бега, некадашњег министра унутрашњих послова Отоманског (турског) царства, а презиме Џонсон је изабрао његов деда када је затражио азил у Великој Британији.

Расправе и сукоби око питања права и положаја странаца нису специфичне само за Енглеску и Немачку. Подсетимо се само (неуспелог) швајцарског референдума о забрани градње минарета у Алпима. Објаснимо да је вођа популистичке деснице у Аустрији слободар Кристијан Штрахе градио своју популарност на изборној крилатици „Домаће уместо ислама” и „Беч није Истанбул”.

Више од агитације декларисаних десничара, међутим, разлог за забринутост је поводљивост етаблираних странака левог и десног центра које су изгласавале и пооштравају законе против странаца.

У Аустрији, влада велике коалиције социјалдемократа и народњака (демохришћана) донела је још 2011. закон о језичкој интеграцији странаца који је ових дана предмет расправа у Немачкој: Баварска ЦСУ, сестринска странка ЦДУ, тражи да странци уче и користе искључиво немачки језик, чак и унутар сопствена четири зида. У Аустрији није регулисано којим језиком дошљак треба да говори у сопственој породици. Али: „Мајке које воде децу у паркове, а при том им се не обраћају на немачком, изложене су порузи и псовкама”, рекао је аутору ових редова Ханс-Јирген Крум, професор германистике на Бечком универзитету.

Мигрант који у Аустрији не положи испит из немачког два пута губи право на дозволу боравка и рада, чак и ако је пре тога деценијама живео у земљи. Новим досељеницима се одобрава боравак само ако захтеву приложе сведочанство о положеном основном курсу немачког језика.

Тај регулатив доводи и до гротескних ситуација. Тамошња штампа је нашироко известила о случају босанског интелектуалца који је у Бечу студирао германистику и постао професор на тамошњем универзитету. По ступању на снагу закона о језичкој интеграцији морао је да полаже испит из немачког, пред миграционом комисијом.

Слично је задесило председавајућу једне од испитних комисија, пореклом с наших простора. Али, жена из ината није хтела да полаже, већ је сама себи испоставила одговарајуће сведочанство – на шта је по функцији имала право!

У Швајцарској (још) нема закона који би прописао обавезу полагања језичких испита за странце, али неколицина кантона немачког говорног подручја припрема регионалне законе те врсте.

Шта би се о томе могло збирно рећи, коментарисао је бечки политички недељник „Профил” (аустријски пандан немачком „Шпиглу”) у пролеће 2011. године: „На овим просторима (у Аустрији) језичко питање је одувек било основа с које је ширена мржња према странцима... Језик Гетеа и Шилера подстакао је мит да је језичко опредељење национално питање и потпомогао ширење шовинизма најгоре врсте.”

У Холандију мигранти из ваневропских земаља стижу с дозволом холандских амбасада, али тек пошто пред члановима комисије у амбасади положе испит посебне врсте. Бивају затворени у телефонске говорнице и принуђени да преко локалног телефона одговарају на питања. Образложење праксе: „Људи с других поднебљане умеју да се контролишу. То може кобно да се одрази на безбедност холандских грађана.”

Све речено упућује на закључак да су шовинизам и ксенофобија већ присутни у законодавству низа европских земаља, заредом чланица ЕУ, или асоцираних држава, попут Швајцарске. Међутим, у контексту се не може запоставити чињеница да је кључну улогу одиграла, и још је има, Немачка, земља која је седамдесетих година прошлог века била европски пионир мултикултурализма.

Тадашња влада у Бону угледала се на канадску праксу толеранције и подршке националним разноликостима из шездесетих година прошлог века. Бон је чак преузео и одговарајући појам из енглеског multiculturalism, а поткрај 80-их је користио мулти-култи-принцип као одговор на ширење националистичких тензија у друштву.

Немачка је, међутим, била и прва европска држава чија се шефица владе сагласила с оценом да је мултикултурализам – мртав.

Две деценије после уједињења две Немачке, Хорст Зехофер, данашњи премијер покрајине Баварске и шеф ЦСУ, сестринске странке демохришћана Ангеле Меркел, изјавио је у једном јавном наступу 2010. године: „Мулти-култи је мртав”. Ангела Меркел то није поновила, али је подржала Зехофера сличном изјавом. У говору активистима Младе уније (демохришћанска омладина) она је истакла: „Покушај стварања мултикултуралног друштва је пропао, апсолутно пропао.”

Шта је шефица немачке владе уистину мислила, могло би се закључити на основу податка који су тек прошле недеље обелоданили „Франкфуртер алгемајне” и „Њујорк тајмс”, а који је „Политика” пренела у издању од прошлог четвртка.  Четири године пре него што је постала канцеларка, Меркелова је, у функцији шефице Демохришћанске странке, издејствовала да се у позициони папир ЦДУ из 2001. године унесе: „Немачка није досељеничко одредиште... Боравак би требало одобрити само мигрантима који прихватају вредносни систем хришћанске културе западног поднебља.”

Те ставове данас заступа Пегида, покрет Патриотских Европљана против исламизације западног поднебља. Пегида је, узгред, најавила ново рекордно окупљање за сутрашњи понедељак, а активистима и симпатизерима саветовала да носе црнину или црни флор у знак солидарности са жртвама париског атентата, али такође – да покажу шта и Немачкој, можда већ следећих дана, прети.

Организатори Пегиде, и не само они, изгубили су из вида да радикални исламисти нису до сада били озбиљнија претња Немцима. Обрнуто, муслимани и други досељеници су већ дуже од једне деценије жртве атентата екстремне деснице. Жртве су били и немачки грађани.

На недостатак политичке воље владајућих структура у Немачкој да се одлучније супротставе ширењу мржње према странцима указују и припреме за противдемонстрације космополитске Немачке против Пегиде. Шеф социјалдемократске странке Сигмар Габријел, позвао је јуче лидере свих парламентарних странака, и доскора сувладајуће ФДП, да стану на чело протестне колоне коју ће образовати представници турских организација пред Бранденбуршком капијом, у Берлину, не би ли показали Немцима да прихватају њихове вредности.

Осим либерала (ФДП) ниједна странка није спонтано дала пристанак. А одговор на Габријелов позив канцеларки Ангели Меркел, лично, стигао је из генералног секретаријата ЦДУ да таква акција мора претходно детаљно да се усклади. Тим поводом се у Берлину истиче да је на овакав одговор, уз све друге недоумице, утицала бојазан да ће се у Берлину окупити мање људи него у Дрездену, што би било упоредиво с бруком владе.

Милош Казимировић

објављено: 12.01.2015

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Veliki-nesporazum-civilizacija/Merkelova-i-smrt-multikulturalizma.sr.html